VEKOVNI HANGARI PORED KRISTALNE PEČURKE…

Zašto nam zavide mnogobrojni muzeji vazduhoplovstva širom sveta.

Izložbeni prostor pored beogradskog aerodroma obuhvata eksponate koji nas čine prestižnim u svetu

VEĆ pomalo otrcana floskula kako su „Srbi nebeski narod“ ipak ima jedno utemeljenje u istorijskoj nauci. Naime, od kada su poletela braća Rajt, na ovom podneblju su večito postojali ljudi koji su uz ogromnu hrabrost i viteško umeće umeli da se vinu ka nebu.

Zato u Beogradu postoji Muzej vazduhoplovstva koji traje punih 57 godina, sa zbirkom koja je nastajala baš kao i naša istorija: kroz ratove, prevrate, revolucije i druge svetske turbulencije…

Nesvakidašnju postavku, koju sa ponosom ubrajamo među najbolje u svetu, predstavio nam je direktor muzeja Zoran Radojević, podsećajući na profesora Čedomira Janića, koji je celu ideju osmislio i postavio uz današnji aerodrom „Nikola Tesla“.

Zamrznut u vremenu

– Muzej predstavlja aeromiting letelica zamrznut u vremenu – slikovito počinje priču za „Beogradske priče“ Radojević. – Kao u nekom karuselu, posmatrač se kreće kroz vreme i događaje. Pred njim se u slojevima odmotava tehnološka i duhovna evolucija jednog svetskog pokreta, od pionirskih pokušaja do proteklih godina, kada je vazduhoplovstvo doživelo svoj vrhunac. Ovde možete da sagledate razvoj avijacije celog sveta.

Manir svakog stručnjaka koji radi u ovom muzeju jeste da podseća kako „sa očuvanjem sećanja i razumevanjem prošlosti jedino možemo dobro da razumemo sadašnjost“.

– Kroz muzej godišnje prođe oko 40.000 posetilaca, i, po običaju, strani gosti ostaju bez daha. Tokom prethodnih godina delegacije iz inostranstva su sve češće i brojnije. Dragocen jubilej obeležili smo pre dve godine kada smo ugostili milionitog posetioca.

Kao što raste interesovanje i broj gostiju, tako i raskošna muzejska ponuda i broj eksponata narastaju gotovo svakodnevno. Iako su vremena ekonomski teška, ova institucija drži korak sa „rivalima“ iz inostranstva. Oni, možda imaju više novca, ali nemaju istoriju avijacije poput naše, niti raritetne letelice koje su naši stručnjaci decenijama prikupljali.

– Zbirke su postepeno narastale, i prelivaju se izvan postavke i muzejskih depoa – dodaje Radojević. – Sa postojećih 6.000 kvadrata, izložbeni kapacitet je oko 45 letelica, a ukupna zbirka svih vrsta vazduhoplova premašila je 200 primeraka! Kada tome dodamo još toliko avio-motora i različite opreme, jasno je da su nam preko potrebni izložbeni kapaciteti pod čije svodove bi pre svih morali da sklonimo najugroženije zbirke i najvrednije unikate po kojima smo stekli svetsku slavu!

Srećom, za taj problem postoji rešenje, ili makar njegove naznake…

Kumborski hangari

U godini kada ceo svet obeležava početak Prvog svetskog rata, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva uspeli su da na veličanstven način osvetle ovaj jubilej. Krajem prošle godine, sa azerbejdžanskom kompanijom „Azmont“ u Crnoj Gori su sklopili ugovor o poklonu dva velika hangara sa prostora bivše baze Pomorskog vazduhoplovstva u Kumboru. Ovi hangari su kolosalan istorijski eksponat, koji bi mogao da doprinese procvatu Muzeja i dodatnom okupljanju svetskih turista, koji su već zatečeni vazduhoplovnim blagom koje je deponovano na obodu srpske prestonice.

– Hangari su stari gotovo jedan vek – govori stručnjak ovog muzeja Aleksandar Kolo. – Podigla ih je 1916. godine austrougarska ratna mornarica, a između dva rata koristilo je Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata korišćeni su u sklopu kasarne u Kumboru.

Neobičnom igrom slučaja hangari su dočekali današnje vreme kao najstariji objekti ove namene na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Uz saglasnost crnogorske vlade i Ministarstva odbrane i kulture, hangari su ustupljeni kao kulturna baština i Muzej ih je demontirao i preneo u Beograd.

Čelična konstrukcija oba hangara sada se nalazi iza zgrade Muzeja vazduhoplovstva i čeka novčana sredstva za novo podizanje.

– Hangari su impresivni – dodaje Kolo. – Široki su 41 metar, dugački 36, a na najvišem delu dosežu visinu od 15 metara. Površina samo jednog hangara pod pokrivenom konstrukcijom iznosi oko 1.400 kvadratnih metara. Sa ponovnim podizanjem hangara dobili bismo eksponate nemerljive muzejske vrednosti, a istovremeno bismo unapredili čuvanje i izlaganje basnoslovno vrednih eksponata.

Muzej vazduhoplovstva je, očigledno, samo jedna od institucija koja svojom vrednošću odavno može da blista tokom 21. veka. Možda je najzad došlo vreme da shvatimo kakvo blago su nam preci ostavili u nasleđe?

KUMBOR, 1925!

Na fotografiji koju su „Beogradske priče“ dobile ekskluzivno za ovu priliku iz Muzeja vazduhoplovstva, vide se prvi jugoslovenski hidroavioni ispred pomenutih hangara, postavljeni u vazduhoplovnoj bazi u Kumboru 1925. godine.

– To su bili avioni napravljeni u domaćoj fabrici „Ikarbus“ – podseća Kolo. – Nosili su ime „Š.M.“, što je značilo „Školski Mornarički“.

U Kumboru se nalazila prva velika hidrobaza ondašnje kraljevine, pa je tako i kralj Aleksandar dolazio u posebnu posetu ovoj jedinici.

– Iste godine, prilikom posete Crnoj Gori i Boki, kralj je obišao i Kumbor. Tada je leteo na jednom od ovih aviona – podseća Kolo. – Kralju Aleksandru letenje nije bilo strano. On je bio prvi Srbin koji je još 1910. godine leteo u Parizu. Inače, spadao je u retke glave „plave“ krvi, koje su letele za vreme Prvog svetskog rata.

Zoran Nikolić | novosti.rs(12. februar 2014.)

___________________________________________________________________________

FOTO PLUS: MOJE VREME U MUZEJU VAZDUHOPLOVSTVA…

 Bora*S

_________________________________________________________________________

RANJENI ORAO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

Krstić pronašao ranjenog krstaša

Mladunca najugroženije ptice grabljivice u Srbiji, orla krstaša, ranjenog metkom u krilo, u progarskoj njivi pronašao Srđan Krstić. Posle mesec dana brige najzad je našao ustanovu gde će ranjenom ptiću biti ukazana pomoć

Orao je smešten u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, još se ne zna da li je ženka ili mužjak (Foto A. Vasiljević)

Orao krstaš, simbol carskih rimskih legija, najugroženija je ptica grabljivica u Srbiji.

U našoj zemlji postoje svega tri para. Pretpostavlja se da su se ove godine izlegla tri mladunca, a jednog ranjenog, pogođenog metkom u levo krilo, pronašao je na njivi u Progaru Srđan Krstić. Tridesetak dana brinuo se o povređenom ptiću, hranio ga i tražio neku stručnu ustanovu koja bi preuzela brigu o orliću. Pre nekoliko dana stupio je u kontakt sa Fondacijom za zaštitu ptica grabljivica – aktivisti ove organizacije odmah su preuzeli mladunca i smestili ga na Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

Prema prvim procenama, ptić će nažalost najverovatnije ostati bez levog krila. Biće udomljen u subotičkom Zoološkom vrtu i biti sačuvan za reprodukciju.

– Orla sam prvi put video kada sam početkom novembra od kuće, iz Surčina, krenuo na posao, jer radim u PKB-u. Bio je u brazdi na jednoj njivi u Progaru. Kada sam se posle nekoliko sati vraćao kući, zatekao sam ga na drumu. Zaustavio sam traktor i uspeo da ga uhvatim, nije mogao da poleti. Doneo sam ga kući i smestio u šupu. Hranio sam ga komadima piletine. On ima tako snažan kljun da uopšte nije bilo potrebno da mu je seckam na komadiće. U početku nisam znao da je u pitanju izdanak tako retke ptičje vrste. Komšija i ja smo ga identifikovali pomoću fotografija orla krstaša koje smo pronašli na internetu – objašnjava Srđan Krstić.

On i njegova ćerka Sanja svakodnevno su se starali o orliću, obilazili ga u šupi i hranili ga.

– Nije mi baš jeo iz ruke, ali je čim bi me čuo da ulazim, prilazio bi po hranu. Kada su ljudi iz Fondacije za zaštitu ptica grabljivica došli po njega, bilo mi je mnogo teško, steglo me je u grlu – priča Krstić.

Prema rečima dr Saše Marinkovića, sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, orao je najverovatnije pogođen dok je leteo nad atarom Surčina.

Marinković ističe da je jedan od glavnih razloga za nestanak krstaša neumeren lov.

– Ako prevladamo običaj da se ubija sve što se misli da je štetočina, sačuvaćemo ovu vrstu – kaže Marinković.

Još ne zna da li je ranjeni orao ženka ili mužjak.

– Kod orla se mužjaci i ženke ne razlikuju po spoljašnjem izgledu. Uglavnom je kod grabljivica ženka krupnija od mužjaka, ali to nije pravilo. Pol se najsigurnije utvrđuje iz uzorka krvi. U slučaju da bude ženka, ime će joj biti Sanja, po ćerki Srđana Krstića, koji je našao pticu. Ako bude mužjak, zvaće se Cezar – napominje Irena Hribšek, asistent u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

 ————————————————————-

Orao jeo iz ruke

Mladunac krstaša smešten je za sada u zaštićenom prostoru. Još je pomalo uplašen, ali pogled carske ptice uliva strahopoštovanje, čak i u privremenom zatočeništvu.

Videvši da se ekipa „Politike” sprema da ga fotografiše, lukavo se izvalio na leđa i „glumio” da je mrtav. Živnuo je, ipak, kada mu je Saša Marinković pod kljun doneo komade mlevenog mesa. Onako izvaljen na leđa jeo ih je halapljivo iz Sašine ruke.

——————————————————————-

Carski orao simbol velikog Rima

Orao krstaš je grabljivica, hrani se sitnim životinjama, zečevima, tekunicama (glodari koji žive po livadama), a ume da uhvati i poneku kokošku. Raspon krila mu je veći od dva metra. Gnezdi se u nizijama, na drveću.

Sada ga ima samo na Fruškoj gori, a nekada ga je bilo i u Deliblatskoj peščari, po celoj Vojvodini, u Pomoravlju.

– Krstaša još zovu i Carski orao. Simbol je Rimskog carstva i rimskih legija. Gde god se pojavljivao lik ovog orla znalo se da je ta teritorija deo velikog Rima – ističe dr Saša Marinković.

Branka Vasiljević/politika.rs (objavljeno: 05.12.2012.)