PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

Timočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
Tragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

SIMBOLIKA POLJUPCA KROZ ISTORIJU…

Da li je ljubljenje urođeno ili pak naučeno ponašanje? Istorijski dokazi će vas svakako iznenaditi.

Foto: Profimedia

Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji.

Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”.

Međutim, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo da bude i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i neka vrsta nadoknade za seksualne odnose.

Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru „pipanja“. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.

Čini se da drevni vedski tekstovi (period u istoriji Indije kada su sastavljeni sveti vedski sanskrtski tekstovi kao Vede) iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka ove ere, posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja, a interesantno je da savremeni indijski filmovi ne prikazuju ljubljenje. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 326. pre Hrista.

Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre Hrista, trojanski kralj Prijam značajno ljubi Ahilovu ruku kako bi vratio telo svog sina (Prijam je poljubio ruku ubice svog sina i podsetio ga da i sam ima oca).

U svojoj Istoriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe, Persijanci su odbijali da ljube Grke u usta, zato što je u drevnom Egiptu krava bila sveta životinja, a Grci su jeli govedinu.

Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).

Za vreme Rimljana poljupci su prerasli političku ili socijalnu i dobili seksualnu ulogu. Jer u vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razni ugovori, odakle i potiče fraza „zapečatiti poljupcem, navodi se na sajtu psychologytoday.com.

Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog imperatora koji je ovaj smeo da poljubi, od obraza do stopala. Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.

Običaj se menja padom Rima i probojem Hršćanstva. Rani Hršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao što animus (um) potiče od indoevropskog korena ane – (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale ljubljenje na Veliki Četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su vernici ljubili papuče Svetog Oca pape.

Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao, da bi se pojavio pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu.

Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.

Izvor:nationalgeographic.rs

---

PSIHOLOŠKI EFEKTI…

Ljudska psiha sadrži mnoštvo složenih, a ponekad i protivurečnih aspekata, i stoga nas često iznenadi.

Danas ćemo predstaviti nekoliko interesantnih naučno-dokumentovanih psiholoških efekata koji se javljaju u ljudskom ponašanju.

 1) Efekat Romea i Julije

Efekat Romea i Julije predstavlja pojavu da privlačnost između dveju osoba raste, ako postoji protivljenje porodica njihovoj vezi i težnja da se oni razdvoje. To znači da ako roditelji otvoreno krenu da brane nečiju vezu, tada se dvoje mladih još više zaljube jedno u drugo. Mladi ljudi, a posebno tinejdžeri, imaju potrebnu za nezavisnošću i slobodom, i stoga odbijaju da im neko nameće pravila. Međutim, treba imati u vidu, da zaljubljivanje, kao rezultat ovog efekta, nije hir i gluma, već se dvoje mladih odistinski više zaljube jedno u drugo. Zato roditelji, nemojte da rizikujete i otvoreno pokazujete svoju netrpeljivost prema drugoj strani.

2) Efekat postmatrača

Efekat posmatrača ukazuje na pojavu da  što je veći broj ljudi koji posmatra neku nesreću, manja je verovatnoća da će neko priteći u pomoć. Što je veći broj prisutnih posmatrača, manje će ljudi biti spremno da pomogne, jer će svi da misle da će neko drugi da priskoči. Ovaj efekat je prilično poznat u nauci. Stoga kada primetite da je nekome potrebna pomoć, nemojte da čekate da još neko reaguje.

3) Efekat kiselog grožđa

Efekat opisuje tendenciju da kada nam je nešto teško dostupno, onda to manje i želimo da postignemo. Privlačniji su nam ciljevi za koje znamo da možemo da ih ostvarimo. Prilično je čest, mada ga ljudi često nisu svesni.

4) Pigmalion efekat

Pigmalion efekat se drugačije naziva i efekat autosugestije. Predrasude i očekivanja od neke osobe se, na kraju, zaista i ostvare. Na primer, predrasude nastavnika, često utiču na uspeh dece. Što se više deca hvale kao uspešna i pametna, ona zaista i budu takva. Naravno, dešava se i obrnuto. Eksperimeni vršeni među američkim osnovcima, na primer, su dokazali, da ako se deca prosečne inteligencije, hvale kao ona sa natprosečnom, ona s vremenom, počnu da pokazuju natprosečne rezultate.

5) Zeigarnik efekat

Ljudi su više skloni da pamte nedovršene događaje ili aktivnosti na kojima su stali do pola. Kada neka aktivnost nije završena, onda se u ljudima stvara napetost, koja uzrokuje da im te aktivnosti bolje ostanu u sećanju. Studenti, koji često prekidaju učenje nevezanim akivnostima, kao što je igranje igrica, bolje pamte. Ovaj trik često koriste  serije, koje se često prekidaju kod najzanimljivijih scena.

6) Halo efekat

Češće poznat kao efekat prvog utiska, halo efekat objašnjava pojavu da ljudi često donose sud o nečijem karakteru na osnovu sveopštog (prvog) utiska. Zato često smatramo da osobe koje prijatno izgledaju, ili su lepo obučene, imaju dobar karakter, iako ove dve stvari realno nemaju veze.

7) Efekat publike

Ljudsko ponašanje često zavisi i od prisutne publike, iako je ta publika pasivna. Ovaj efekat se uvek mora uzimati u obzir prilikom eksperimenata. Ljudi se drugačije ponašaju u zavisnosti od toga da li su sami, među nepoznatim osobama, poznanicima, muškarcima, ženama ili slično. Na primer, muškarcima se menja ponašanje ako se u prisustvu nalaze privlačne žene, radnici se drugačije ponašaju kada šef nije tu i slično.

Sledeći put kada ne možete da objasnite svoje ponašanje na nekom događaju, prisetite se ko je sve bio prisutan.

Možda je to dovoljno objašnjenje.

daliznate.com

______________________________________________________________________

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

   Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti.

Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.

Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.

Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.

Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.

Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.”

Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.

Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom.

Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce – Lenka Dunđerski

Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja.

Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.”

Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice.

Ona ga je čekala čitavog života – Julka Palanački

Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna.

Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.”

Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da.

Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu

“Santa Maria della Salute”.

“Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

…

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj.

Ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire kute

Santa Maria della Salute.”

Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih.

Lola Radosavljević /wannabemagazine.com

LJUBAV IZ UGLA HEGELOVE FILOZOFIJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________

Problem ljubavi (karakter ljubavi)

Ovde ću pokušati da karakter ljubavi osvetlim iz ugla Hegelove filozofije koju on apostrofira kao fenomen koji je u pravu posebnosti subjekta na slobodu i važenje onaj specifični momenat ”modernog senzibiliteta” koji u tom savremenom liku nije poznat prošlim istorijskim razdobljima i oblicima života. Ljubav je sagledana kao izraz duha modernog vremena, a za Hegela ona figurira kao prvi, rekli bi iskonski, zbiljski medium ljudskog komuniciranja, uzajamnog činjenja i povezivanja konačnih bića, onoga Ti i Ja.
Navodim: ”Teorijske sinteze postaju sasvim objektivne, subjektu posve suprostavljene. Praktična delatnost uništava objekt i sasvim je subjektivna – samo smo jedino u ljubavi jedno sa objektom, on ne gospodari i njime se ne gospodari”
Religija je jedino s ljubavlju. Ljubljeni nam nije suprostavljen, on je jedino sa našim bićem, mi u njemu vidimo samo sebe, a tada on opet nije mi – čudo, koje nismo kadri shvatiti.
”Istinsko spajanje (sjedinjavanje), prava ljubav dešava se samo među živima (životnima), koji su sebi jednaki, pa dakle jedno naskroz živi za drugo i ni s koje strane nisu mrtvi jedno prema drugome; ljubav nije razum, odnosi kojega ono raznovrsno uvek ostavljaju raznovrsnim i kojeg i samo jedinstvo jesu suprostavljanja; ona nije um, koji svoje određenje naprosto suprostavlja onome određenom; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan osećaj; iz pojedinačnog osećaja, budući da je on samo delimičan, a ne čitav život, potiskuje se (istiskuje se) život razrešen ka rasipanju; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan u raznovrsnosti osećanja, da bi našao sebe u toj celini raznovrsnosti; u ljubavi ta celina nije sadržana kao u sumi mnošđtva posebnih, odvojenih; u njoj se nalazi sam život poput nekog udvostručenja samoga sebe i njegova spajanja

 Ljubav ukida refleksiju u posvemašnoj bezobjektivnosti, oduzima oprečnom sav karakter nečega tuđeg, sve dok život samoga sebe ne nađe bez daljnjeg nedostatka. U ljubavi je ono odvojeno još, ali ne više kao odvojeno, kao spojeno, a živo oseća živo”
”Jedna čista duša ne stidi se ljubavi, ona se međutim stidi što ljubav nije potpuna, ona sebi prebacuje što postoji još neka moć, nešto neprijateljsko, što se suprostavlja dovršenju…. Ljubav je jača od straha, ona se ne boji svog straha, ali praćena njime ona ukida svoja razdvajanja, s pribojavanjem da ne naiđe na neko jako, čvrsto, čak nepredvidivo opiranje. Ona je uzajamno uzimanje i davanje, bojažljivo, da li bi njenom uzimanju ono oprečno moglo izmaći, iskušava ona, ne obmanjuje li je njena nada, da li sama sebe posve nalazi. Ono koje uzima, ne postaje time bogatije od drugoga, ono se doduše obogaćuje, ali za isto toliko i ono drugo, isto tako što ono koje daje ne čini sebe siromašnijim, jer time što daje drugome, za toliko je povećalo svoja vlastita blaga. Julija u Romeu: što više dajem to više imam. To bogastvo života zadobiva ljubav u izmeni svih misli, svih raznovrsnosti bića, tim što traži beskonačne razlike i što se nalazi u beskonačnim sjedinjavanjima, obraća se čitavoj različitosti prirode kako bi iz svakog od njenih života pila ljubav. Ono najvlastitije spaja se u dodirivanju, opipavanju do besvesnosti, do ukidanja sveg razlikovanja; ono smrtno izgubilo je karakter svoje razdvojivosti i jedna klica besmrtnosti , klica onog što se večno iz sebe razvija i rađa, postala je nešto živo.”

 ”To je sjedinjavanje ljubavi potpuno, ali ono to može biti samo utoliko, a kao odvojeno samo je tako oprečno, da je jedno ono koje ljubi, a drugo ono ljubljeno, da je dakle svako odvojeno jedan organ nečega živog. Osim toga međutim nalaze se oni koji se ljube još u vezi sa mnogo toga mrtvog, svakome pripadaju mnoge stvari, tj. Stoji se u odnosu s oprečnima koji su takođe za samoga ovog koji se odnosi još suprostavljeni, objekti, i tako su oni podobni još za različito suprostavljanje u raznovrsnom sticanju i posedu vlasništva i prava”.
Hegel ovde analizira prelaz sa odnosa ljubavi na pravni odnos, tj. Na bračni odnos, iako ga on ovde ne imenuje tako. To je onaj problem na koji će Hegel kasnije naići, gde će mu se odnos ljubavi i braka pojaviti kao nerešeno protivrečan odnos: naime u problemu mogućnosti ljubavi u instituciji građanskog braka! Ali, sve što Hegel govori, podudara se sa njegovim analizama koje nam ukazuju na dilemu: ili ljubav ili brak, budući da mu građanski oblik braka demantuje osnovno jezgro ljubavi kako je ona opisana.

 ”U tom slučaju zazire siromašniji da uzme od bogatijega i da se stavi u jednaki posed sa njim, jer ovaj je sam učinio jednu radnju suprostavljanja, postavio se izvan kruga ljubavi i dokazao svoju samostalnost, ali taj strah što ga je probudilo vlasništvo, onaj koji poseduje nastoji preduhrititi time što on svoje pravo vlasništva, koje mu pripada spram svakoga, sam ukida prema ljubljenom, njemu ga poklanja. Pokloni su pak, otuđenja neke stvari, koja time nipošto ne može izgubiti karakter nekog objekta; samo je osećaj ljubavi, užitak zajednički; što je sredstvo užitka, ono mrtvo, samo je vlasništvo, a kako ljubav ništa ne čini jednostrano, to ona ne može ništa uzeti što i u dokopavanju, u spajanju gospodarstva još uvek ostaje sredstvo, vlasništvo. Neka stvar, što je izvan osećaja ljubavi, ne može biti zajednička, upravo zato što je stvar; tako ona ne pripada ili nijednome od onih koji se ljube, ili svakome pripada jedan poseban deo. Zajednica dobara zove se pravo svakoga na stvar, ili na jednaki ili neodređeni udeo. Ona uvek pretpostavlja neku podelu, i to nužnost podele, nešto posebno, vlasništvo, doduše nemirujućih sredstava neiskorišćenoig, mrtvog, ali jednu nužnu podelu istoga u upotrebi. Onim neizdvajanjem vlasnišđtva, tako dugo dok se ne upotrebljava, zavarava zajednica dobara svojim prividom potpunog ukidanja prava, u osnovi je pridržano i pravo na deo vlasništva koji se neposredno ne upotrebljava, nego tek koristi, samo što se o tome ćuti. U zajednici dobara stvari nisu vlasništvo, ali je u njoj pravo, vlasništvo na jedan njen deo, prikriveno. Prema tome uobičajen način među onima koji se ljube da svoja prava na stvari – lično pravo isključuje se već svojim imenom iz ljubavi kao jedna njoj odvratna usluga – uzajamno ukinu i da to smatraju i ocenjuju kao dokaz ljubavi.

 Tekst Hegel završava ovako: Ono mrtvo što se nalazi pod vlašću jednog suprostavljeno je obema, i samo se čini da nad tim može da se desi spajanje (sjedinjenje), tako da dođe pod vladavinu oboje. Ono koje ljubi, a koje onoga drugoga sagledava u posedu nekog vlasništva, mora osetiti tu posebnost drugoga, što je je on hteo. Čak ni ne može ukinuti isključivu vladavinu drugoga, jer bi to bilo opet suprostavljanje vlasti drugoga, budući da se ni ne može naći drugi odnos spram objekta do ovladavanje njime; ono bi ovladavaje suprostavilo vladavini drugoga, njegovo isključivanje svih, a ako posed i vlasništvo sačinjavaju jedan tako važan deo čoveka, njegovih briga i misli, to se oni koji ljube ne mogu suzdržati da reflektuju i tu stranu svojih odnosa. Pa, ako je već upotreba zajednička, to bi time pravo na posed ostalo neodlučeno (nerešeno), misao prava ne bi se doduše zaboravila, jer sve u posedu čega ljudi jesu, ima pravnu formu vlasništva; postavi li onaj, koji poseduje, ono drugo takođe u jednako pravo poseda, to je ipak zajednica dobara samo pravo svakoga od obeju strana.”

 U ljubavi je čovek ponovo našao samoga sebe u drugome; budući da je ona sjedinjenje života, ona je pretpostavljala njegovo razdvajanje, razvitak, oblikovanu mnogostranost. I što je više likova života živo, u toliko više tačaka može se on sjediniti i osećati, toliko unutrašnjija može biti ljubav. Što su prošireniji na raznovrsnost odnosi i osećaji onih koji se ljube, to se unutrašnje usredsređuje ljubav, toliko je ujedno ravnodušnija za druge forme života.

Na osnovu dosada rečenog, dolazim ovde do bitne teze koja bi glasila: Ljubav nije moguća između ljudi koji nisu slobodni. Ljubav je moguća samo među slobodnim ljudima!!!
*Korišćen prevod M. Kangrge

B. Milić

izvor:filozofskitekstovi.files.wordpress