ROBINZONI SA HRISIJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Umetnici, avanturisti, moderni hipici, uz specijalne dozvole, borave po pet meseci na ostrvcetu uz jugoistočnu obalu Krita

Robinzoni-01

Parovi su smešteni u krečnjačkim pećinama Foto I. Dekanj

Nadomak Krita, najvećeg ostrva Grčke i postojbine drevne Minojske civilizacije, postoji krečnjačko ostrvce Hrisi, ne veće od najvećih rečnih ada na Dunavu. Kao nacionalni park krije neke od najlepših plaža Mediterana. Brodovima od Jirapetre, lučkog gradića na jugoistoku Krita, za nepun čas stigne se do ovog „skrivenog” kutka Grčke.

Ostrvo gde se uranja u vode bistrine tečnog kristala i sedi u hladovini zaštićenih libanskih kedrova starih 200 godina, nudi svoje čari posetiocima od 10 do 16 sati. Turistički brodovi dovoze i odvoze ljude koji uživaju u ovoj lepoti na plažama.
Sve to na mekom belom pesku i uzvisini iznad zaliva Belegrin gde pristaju turistički brodovi, u hladovini tendi, kraj nekolicine razbacanih šatora, posmatraju „nevidljivi” ljudi.

Nepomućenim mirom motre masu koja će do polaska broda da pregori na plamtećem mediteranskom suncu. Lagano se spuštaju do plaže i jedinog bara koji nudi tropske koktele po paprenim cenama, kao da je na Tahitiju, iako je voće iz plastenika sa kopna, a alkohol iz marketa u luci. Dok koračaju, u maramama i laganim košuljama od pamuka koje landaraju na vetru, ne mogu da im se odrede godine. Nekoliko parova iz Francuske, Holandije, žive tokom letnjih meseci pod šatorima, ali i u krečnjačkim pećinama uz obalu ostrvceta.

Pored domaćih tu su i moderni hipici sa Krita i iz Atine sa specijalnim dozvolama za boravak. Spretno, bez emocija, postavljaju umetničke forme od oslikanih kamenčića, školjki i ručno izrađenih kanapa. Uz savitljive prutiće od vrbe ili mladica kedra, sve se vrti u krug i nestvarno, kao u bestežinskom stanju, prati udare vetra. Nakit, ručno izrađen, okupio je ženski deo turista. Unikatne minđuše, ogrlice i prstenje, pokazivaće u zimskim danima koleginicama, uz dogodovštine sa „urlaba”, a kruna dokaza, Hrisi –raja, biće ručno izrađen nakit letnjih Robinzona.
Lidija i Ežen iz Nanta otkrili su Hrisi pre desetak godina. Akademski umetnici, vajar Lidija i Ežen, slikar, borave tu od maja do oktobra. Ne mogu da pričaju, jer Ežen postavlja štafelaj za kroki ali verne portrete, a ne dozvoljavaju ni da ih fotografišemo.
Mlađarija vrišti, pije pivo, koktele, uzo, igra uz rege zvuke, beži povremeno u hladovinu ili more da spere beli pesak i vrućinu. Već posle tri popodne počinje dozivanje dece, pakovanje i „najezda skakavaca” prolazi. Nastaje mir kao nagrada i obavija plaže ovog raja, drevne Helade.

Pristajemo na Eženov poziv da provedemo noć na Hrisiju. U nepomućenoj atmosferi čistote i mira, pod zvezdanim nebom, menjamo buku odmoraške gomile na kopnu, uz ove moderne Robinzone, barem na jednu noć. Masline, devičansko ulje, tost, kozji sir, uz par flaša vina, ohlađenih u jedinom frižideru na ostrvu, efikasno su izbrisale buku, haos i mnoštvo jela hotelske kuhinje iz glave. Noć uz gitare, Kleptona, „Stonse”, priče o životu, prirodi, umetnosti, bili su ulazak u neku drugu dimenziju, vanvremensku. „Novi svemir” u kome žive pola godine i jedva čekaju da vreme letnje seobe ponovo dođe. Ništa im ne smeta, ni skupa voda za piće koju donose brodići i kupanje– štedljivo sakupljenom kišnicom u burićima zamaskiranim oko šatora. Ne smetaju im ni porodice sa kopna iz Hersonisusa, Jirapetre, Hanije, koje tradicionalno krajem septembra kampuju na Hrisiju po nekoliko dana, ni turistička najezda tokom leta, jer im omogućava skoro „prvobitni život” iako preko godine, svaku paru odvajaju od školskih plata ili drugih poslova u rodnoj Francuskoj.
Smeta im samo što će jednom morati da odu iz ovog raja. Misle da im neće biti lepše čak i u onom nebeskom raju, poverio nam se Ežen na polasku, kad je pristigao brodić za snabdevanje, zaklevši se na pisanje i večno prijateljstvo.
Na odlasku sa ostrva putnik shvata da je još malo mesta na planeti koji svetski turistički mlin nije samleo.
Ištvan Dekanjht /politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

 

LJUBAV IZ UGLA HEGELOVE FILOZOFIJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________

Problem ljubavi (karakter ljubavi)

Ovde ću pokušati da karakter ljubavi osvetlim iz ugla Hegelove filozofije koju on apostrofira kao fenomen koji je u pravu posebnosti subjekta na slobodu i važenje onaj specifični momenat ”modernog senzibiliteta” koji u tom savremenom liku nije poznat prošlim istorijskim razdobljima i oblicima života. Ljubav je sagledana kao izraz duha modernog vremena, a za Hegela ona figurira kao prvi, rekli bi iskonski, zbiljski medium ljudskog komuniciranja, uzajamnog činjenja i povezivanja konačnih bića, onoga Ti i Ja.
Navodim: ”Teorijske sinteze postaju sasvim objektivne, subjektu posve suprostavljene. Praktična delatnost uništava objekt i sasvim je subjektivna – samo smo jedino u ljubavi jedno sa objektom, on ne gospodari i njime se ne gospodari”
Religija je jedino s ljubavlju. Ljubljeni nam nije suprostavljen, on je jedino sa našim bićem, mi u njemu vidimo samo sebe, a tada on opet nije mi – čudo, koje nismo kadri shvatiti.
”Istinsko spajanje (sjedinjavanje), prava ljubav dešava se samo među živima (životnima), koji su sebi jednaki, pa dakle jedno naskroz živi za drugo i ni s koje strane nisu mrtvi jedno prema drugome; ljubav nije razum, odnosi kojega ono raznovrsno uvek ostavljaju raznovrsnim i kojeg i samo jedinstvo jesu suprostavljanja; ona nije um, koji svoje određenje naprosto suprostavlja onome određenom; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan osećaj; iz pojedinačnog osećaja, budući da je on samo delimičan, a ne čitav život, potiskuje se (istiskuje se) život razrešen ka rasipanju; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan u raznovrsnosti osećanja, da bi našao sebe u toj celini raznovrsnosti; u ljubavi ta celina nije sadržana kao u sumi mnošđtva posebnih, odvojenih; u njoj se nalazi sam život poput nekog udvostručenja samoga sebe i njegova spajanja

 Ljubav ukida refleksiju u posvemašnoj bezobjektivnosti, oduzima oprečnom sav karakter nečega tuđeg, sve dok život samoga sebe ne nađe bez daljnjeg nedostatka. U ljubavi je ono odvojeno još, ali ne više kao odvojeno, kao spojeno, a živo oseća živo”
”Jedna čista duša ne stidi se ljubavi, ona se međutim stidi što ljubav nije potpuna, ona sebi prebacuje što postoji još neka moć, nešto neprijateljsko, što se suprostavlja dovršenju…. Ljubav je jača od straha, ona se ne boji svog straha, ali praćena njime ona ukida svoja razdvajanja, s pribojavanjem da ne naiđe na neko jako, čvrsto, čak nepredvidivo opiranje. Ona je uzajamno uzimanje i davanje, bojažljivo, da li bi njenom uzimanju ono oprečno moglo izmaći, iskušava ona, ne obmanjuje li je njena nada, da li sama sebe posve nalazi. Ono koje uzima, ne postaje time bogatije od drugoga, ono se doduše obogaćuje, ali za isto toliko i ono drugo, isto tako što ono koje daje ne čini sebe siromašnijim, jer time što daje drugome, za toliko je povećalo svoja vlastita blaga. Julija u Romeu: što više dajem to više imam. To bogastvo života zadobiva ljubav u izmeni svih misli, svih raznovrsnosti bića, tim što traži beskonačne razlike i što se nalazi u beskonačnim sjedinjavanjima, obraća se čitavoj različitosti prirode kako bi iz svakog od njenih života pila ljubav. Ono najvlastitije spaja se u dodirivanju, opipavanju do besvesnosti, do ukidanja sveg razlikovanja; ono smrtno izgubilo je karakter svoje razdvojivosti i jedna klica besmrtnosti , klica onog što se večno iz sebe razvija i rađa, postala je nešto živo.”

 ”To je sjedinjavanje ljubavi potpuno, ali ono to može biti samo utoliko, a kao odvojeno samo je tako oprečno, da je jedno ono koje ljubi, a drugo ono ljubljeno, da je dakle svako odvojeno jedan organ nečega živog. Osim toga međutim nalaze se oni koji se ljube još u vezi sa mnogo toga mrtvog, svakome pripadaju mnoge stvari, tj. Stoji se u odnosu s oprečnima koji su takođe za samoga ovog koji se odnosi još suprostavljeni, objekti, i tako su oni podobni još za različito suprostavljanje u raznovrsnom sticanju i posedu vlasništva i prava”.
Hegel ovde analizira prelaz sa odnosa ljubavi na pravni odnos, tj. Na bračni odnos, iako ga on ovde ne imenuje tako. To je onaj problem na koji će Hegel kasnije naići, gde će mu se odnos ljubavi i braka pojaviti kao nerešeno protivrečan odnos: naime u problemu mogućnosti ljubavi u instituciji građanskog braka! Ali, sve što Hegel govori, podudara se sa njegovim analizama koje nam ukazuju na dilemu: ili ljubav ili brak, budući da mu građanski oblik braka demantuje osnovno jezgro ljubavi kako je ona opisana.

 ”U tom slučaju zazire siromašniji da uzme od bogatijega i da se stavi u jednaki posed sa njim, jer ovaj je sam učinio jednu radnju suprostavljanja, postavio se izvan kruga ljubavi i dokazao svoju samostalnost, ali taj strah što ga je probudilo vlasništvo, onaj koji poseduje nastoji preduhrititi time što on svoje pravo vlasništva, koje mu pripada spram svakoga, sam ukida prema ljubljenom, njemu ga poklanja. Pokloni su pak, otuđenja neke stvari, koja time nipošto ne može izgubiti karakter nekog objekta; samo je osećaj ljubavi, užitak zajednički; što je sredstvo užitka, ono mrtvo, samo je vlasništvo, a kako ljubav ništa ne čini jednostrano, to ona ne može ništa uzeti što i u dokopavanju, u spajanju gospodarstva još uvek ostaje sredstvo, vlasništvo. Neka stvar, što je izvan osećaja ljubavi, ne može biti zajednička, upravo zato što je stvar; tako ona ne pripada ili nijednome od onih koji se ljube, ili svakome pripada jedan poseban deo. Zajednica dobara zove se pravo svakoga na stvar, ili na jednaki ili neodređeni udeo. Ona uvek pretpostavlja neku podelu, i to nužnost podele, nešto posebno, vlasništvo, doduše nemirujućih sredstava neiskorišćenoig, mrtvog, ali jednu nužnu podelu istoga u upotrebi. Onim neizdvajanjem vlasnišđtva, tako dugo dok se ne upotrebljava, zavarava zajednica dobara svojim prividom potpunog ukidanja prava, u osnovi je pridržano i pravo na deo vlasništva koji se neposredno ne upotrebljava, nego tek koristi, samo što se o tome ćuti. U zajednici dobara stvari nisu vlasništvo, ali je u njoj pravo, vlasništvo na jedan njen deo, prikriveno. Prema tome uobičajen način među onima koji se ljube da svoja prava na stvari – lično pravo isključuje se već svojim imenom iz ljubavi kao jedna njoj odvratna usluga – uzajamno ukinu i da to smatraju i ocenjuju kao dokaz ljubavi.

 Tekst Hegel završava ovako: Ono mrtvo što se nalazi pod vlašću jednog suprostavljeno je obema, i samo se čini da nad tim može da se desi spajanje (sjedinjenje), tako da dođe pod vladavinu oboje. Ono koje ljubi, a koje onoga drugoga sagledava u posedu nekog vlasništva, mora osetiti tu posebnost drugoga, što je je on hteo. Čak ni ne može ukinuti isključivu vladavinu drugoga, jer bi to bilo opet suprostavljanje vlasti drugoga, budući da se ni ne može naći drugi odnos spram objekta do ovladavanje njime; ono bi ovladavaje suprostavilo vladavini drugoga, njegovo isključivanje svih, a ako posed i vlasništvo sačinjavaju jedan tako važan deo čoveka, njegovih briga i misli, to se oni koji ljube ne mogu suzdržati da reflektuju i tu stranu svojih odnosa. Pa, ako je već upotreba zajednička, to bi time pravo na posed ostalo neodlučeno (nerešeno), misao prava ne bi se doduše zaboravila, jer sve u posedu čega ljudi jesu, ima pravnu formu vlasništva; postavi li onaj, koji poseduje, ono drugo takođe u jednako pravo poseda, to je ipak zajednica dobara samo pravo svakoga od obeju strana.”

 U ljubavi je čovek ponovo našao samoga sebe u drugome; budući da je ona sjedinjenje života, ona je pretpostavljala njegovo razdvajanje, razvitak, oblikovanu mnogostranost. I što je više likova života živo, u toliko više tačaka može se on sjediniti i osećati, toliko unutrašnjija može biti ljubav. Što su prošireniji na raznovrsnost odnosi i osećaji onih koji se ljube, to se unutrašnje usredsređuje ljubav, toliko je ujedno ravnodušnija za druge forme života.

Na osnovu dosada rečenog, dolazim ovde do bitne teze koja bi glasila: Ljubav nije moguća između ljudi koji nisu slobodni. Ljubav je moguća samo među slobodnim ljudima!!!
*Korišćen prevod M. Kangrge

B. Milić

izvor:filozofskitekstovi.files.wordpress