SEĆANJE NA HEROINU POZORIŠTA I KRALJICU ROMANSI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Sećanje na Oliveru Marković

Olivera Marković se rodila u Beogradu 3. maja 1925. godine.

Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.

Prvi film snima već 1945. godine U planinama Jugoslavije. Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića. Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, Poslednji Maksima Gorkog (1952).

Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u Tihom Donu (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom Živom lešu, Agafje u Gogoljevoj Ženidbi, Aleksandre u Anujevoj Kolombi, Juliške u Nušićevom Putu oko sveta, Libere u Goldonijevim Ribarskim svađama, Arkadine u Čehovljevom Galebu, Babe u Gorskom vijencu (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u Pat ili igra kraljeva, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u Kako zasmejati gospodara Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim Učenim ženama i Tartifu… do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.

U penziju odlazi 1989. godine, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu Sakati Bili sa Inišmora).
Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara (Leda, 1978). Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.

Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje. Pomenimo bar neke: Maša (Tri sestre A. Čehova), Dunja ( Zločin i kazna F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina ( Ukroćena goropad V. Šekspira), Margaret ( Mačka na usijanom limenom krovu T. Vilijamsa), Eliza Dulitl ( Pigmalion B. Šoa), Silija Pičam (Prosjačka opera B. Brehta) i mnoge, mnoge druge.

Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete Mata Milošević i Dobrica Milutinović te Dobričin prsten.

U impozantnom opusu od 63 snimljena filma su: Sumnjivo lice, Poslednji kolosek, Vlak bez voznog reda, Uzavreli grad, Dr, Kozara, Put oko sveta, Sibirska ledi Magbet (režirao Andžej Vajda), Nacionalna klasa, Petrijin venac, Majstori, majstori, Moj tata na određeno vreme, Balkan ekspres, Već viđeno,Braća po materi, Sabirni centar, Urnebesna tragedija…

Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te Slavica za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti. Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.

Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.
Olivera Marković je sahranjena 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: story.rs

---

Zlatna kolekcija: Diskografija Olivere Marković

Olivera Marković. Promo foto

Nekad prva heroina jugoslovenskog pozorišta, Olivera Marković, bila je poznata i po svom izuzetnom muzičkom talentu. Nedavno se kod nas na tržištu pojavio dvosturki CD sa gotovo celom njenom diskografijom

 Olivera Marković rođena je u Beogradu 1925. godine, a u svom bogatom umetničkom opusu stekla je mnogobrojna priznanja, nagrade i obožavatelje zahvaljujući svojim pozorišnim, filmskim ali i pevačkim angažmanima pa je i tako zaslužila laskavu titulu kraljice romanse.

Jugoton je 1958. godine objavio par njenih singlova popularne muzike s ciganskim začinima kao i dva šlagerska dueta. Uz filmske uspehe, raslo je i zanimanje za njen uzbudljiv glas koji je po rečima urednika izdanja Siniše Škarice imao nešto toliko impresivno i vibrantno da i 50-ak godina posle osećamo kako iz njega izvire ono što nazivamo našim prvim životnim senzacijama.

Multitalentiranost ove glumice i pevačice kao i ženstven imidž zaslužni su za uspeh ploče Naši popularni pjevači – Olivera Marković čiji je tiraž dostigao tada fantastičnu srebrnu brojku od 50.000 primeraka.

Tačka na ozbiljniju pevačku karijeru stavljena je 1971. objavom njene jedine longplejke pod nazivom Romanse koja je zapravo bila retrospektiva Oliverinih najuspešnijih ruskih i ciganskih napeva iz Jugotonovog kataloga. Olivera, za koju je teško proceniti jesu li je više obožavali kao glumicu ili pevačicu, svojom smrću u 87. godini konačno se preselila u tri obećana panteona – pozorištnu i filmsku kuću slavni, kao i panteon popularne muzike.
Izvor: story.rs

---

---

---

---

OLIVERA MARKOVIĆ — TEKSTOPISAC

.
HRIZANTEME

Prvi susret naš, prvi dodir blag,
Hrizantema mir i tvoj nežni glas
Vrt je skrio taj, gde sam sama ja,
Gde u srcu još skrivam bol i jad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve?

Pust i tuđ je prag, davno nema vas,
Tužni miris tek hrizantema tih
Uvek seća me na taj nežni dah.
Na vrt što je tuđ, tako pust je sad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve.

.PIJMO

Kad zalevaš cveće, lepše tad miriše,
Kad zavoli srce, čovek lepše diše.
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

Kao što i trava pije kišne kapi,
Tako ljudsko srce za ljubavlju vapi
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

ŠARABAN

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Ciganski tabor, čerga daleka.
Tamo sad dragi čeka me, čeka.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.
Sve što sad imam tebi ću dati,
Da leti trojka, vreme da krati.

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Prozirnim šalom, mrznu se grudi,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Mećava veje, lede se usta,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.

.
ZAŠTO TE TOLIKO VOLIM

Reci, slutiš li ti moju ljubav i bol?
Slutiš li da bezumno te volim?
Neću nikada, znaj, drugom da tebe dam.
Nemoj da odeš sad, ja te molim.

Ah, ne reci mi bar da je došao kraj,
Zašto patnju svom srcu ti želiš?
Čemu rastanak taj, čemu suza tih sjaj,
Kad ja znam da i ti mene voliš?

JA HOĆU DA VOLIM I DA PATIM

Kada srce zaželi da voli,
Želju njemu ispunite tad,
U životu ima puno boli,
Naš je život sreća ili pad.

Za trenutak jednog divnog sna
Bolno čezne moja duša sva,
Otkucajem svakim srce moli,
Jer hoće da ljubi i da voli.

Rekli su mi da su sve to laži
Nema sreće, zalud je ne traži,
Neću to da primim i da shvatim,
Jer hoću da volim i da patim.

Tekstovi pesama Olivere Marković preuzeti su iz knjige notnih zapisa Žarka Petrovića
Pesme koje večno žive | tri stotine pesama | Prvo izdanje, 1987. godine
Za izdavača, gl. i odg. urednik Zoran ŽIVKOVIĆ | Redakcija i notografija: ODELJENJE NOTOGRAFIJE IO „NOTA“

Izvor:riznicasrpska.net/muzika/

---

---

---

---

Olivera Marković o pedeset godina karijere, poštovanju publike, ulogama

Lepota je bila preteška
Danas bih birala mirniji život, intimniji, da nadoknadim ljubav koju nisam dala onima kojima sam morala. Doživela sam sreću da igram u podeli svog sina

Monografija posvećena Oliveri Marković, 13. laureatu nagrade Dobričin prsten (priređivač knjige je kritičar Feliks Pašić, izdavač SDUS, odgovorni urednik Danica Maksimović, predsednik SDUS-a), promovisana je u Beogradskom dramskom pozorištu, kući u kojoj je jedna od naših najvećih glumica odigrala verovatno najznačajniji deo svog repertoara. Na dve stotine strana, bogato ilustrovana fotografijama koje prate njen život od detinjstva, prvih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga do današnjih dana, knjiga je i dokument o kulturnoj sceni dvadesetog veka i sjajnoj generaciji umetnika koja je karijeru počela krajem Drugog svetskog rata.

Ne postoji karijera od restlova
Da li i danas smatrate da uloga „čini“ glumca, a ne glumac ulogu?
– Ne, ja sam samo govorila da ne verujem u ono što Stanislavski tvrdi – da nema malih uloga, da ima samo malih glumaca. Znamo, međutim, da niko u svetu nije od restlova napravio karijeru. Glumac se postaje isključivo ulogom.

– Zbunjena sam i malo mi je nelagodno što sam na ovoj promociji čula toliko lepog o sebi, ali sam i zahvalna što su mi moje kolege ovom knjigom podigle spomenik još za života.

Monografija se poklapa i sa jednim značajnim datumom – 50 godina karijere. Ako biste danas birali, da li bi to bio isti put?
– Prvo, treba i sama da poverujem da već pedeset godina igram, i da već pola veka postoje neki ljudi koji dolaze u pozorište ili u bioskop da gledaju šta ja to radim. Meni je to vrlo važno, zato što sam uvek duboko poštovala i volela svoju publiku. Taj osećaj imam i sada, i danas sam spremna da bolesna ustanem iz kreveta i izađem na scenu.
Više od pola svog života dala sam pozorištu. Sve je teklo onako kako jedan glumac želi da proživi svoj glumački vek, bilo je mnogo srećnih i tužnih trenutaka. Ali, danas mi se čini da taj put nikada više ne bih izabrala i ponovila. Jednostavno zato što je čitava ta lepota koju sam doživela bila vrlo teška i naporna. Sada bih birala neki mirniji život, intimniji, samo moj, da nadoknadim ljubav koju zbog karijere nisam dala onima kojima sam morala i koji su zasluživali više.

U knjizi govorite o svom sinu, reditelju Goranu Markoviću, glumcima Radetu Markoviću i Dušanu Bulajiću, sa kojima ste bili u braku?
– Kad je Goran upisao režiju, nadala sam se da ću bar jednom igrati u nekom njegovom filmu. I to sam doživela. Sa Radetom sam odigrala veliki i značajan repertoar. Ali, na promociji ove knjige imala sam želju da pored Gorana i Radeta tu bude još neko, moj suprug Dušan Bulajić. Mislim da se od njegove smrti i od tog bola još nisam otrgla.

R. Radosavljević /Foto: V. Marković
Izvor:arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/10/16/

---

---

---

---

Priredio: Bora*S

IKONA STILA I NEODOLJIVE LEPOTE. GREJS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Životna priča – Grejs Keli: Najlepša plavuša svog doba

Gluma je bila samo deo snova koje je prelepa Grejs Keli ostvarila pre nego što je udajom postala princeza od Monaka, a savršen život zavodnice prekinua je iznenadna pogibija

Ikona stila i žena koja je postavši glumica i princeza neodoljive lepote i harizme uspela da ostvari san svake devojčice, Grejs Keli, dokazala je kako bajke zaista postoje.

 Iako je od njene smrti prošlo tri decenije, njen lik i dalje sija podsećajući na one dame koje su kroz istoriju definisale kako treba da izgleda, čemu da teži i šta da voli savremena žena.

O tome kako se Grejs Keli od malog ružnog  pačeta razvila u prelepog labuda ispričani su mitovi, a njena lepota više od svih inspirisala je slavnog Hičkoka, zavela najveće zavodnike 20. veka i naterala princa jednog malog kraljevstva da se njome oženi.

 Legendarna glumica Grejs Patriša Keli rođena je 12. novembra 1929. godine u Filadelfiji kao treće dete Margaret i Džona Kelija. Njena porodica bila je veoma imućna, a otac joj je stekao bogatstvo kao građevinski poduzimač.

Detinjstvo su joj obeležile dve stvari – vera i sport.

 Porodica koja je sa očeve strane poticala iz Irske bila je strogo katolička i negovala devizu: U zdravom telu, zdrav duh.

____________________________________________________________________________________________
Gospodin Keli bio je ponosan na svu svoju decu, osim na Grejs koja je bila bledunjavo dete i nije se uklapala u njegovu spartansku viziju zdravog sveta. Sa 17 godina, nakon završene srednje škole, Grejs je napustila Filadelfiju i preselila se u Njujork gde je 1947. upisala American Academy of Dramatic Arts.

Tokom studija sama se izdržavala baveći se manekenstvom i snimajući reklame za televiziju.

Njene kolege su je opisivale kao studentkinju koja je uporno radila na sebi, tako da je na kraju fakulteta uspela da govori čistim britanskim akcentom. Svoj scenski debi Keli je dobila na Brodveju 1949. u komadu Avgusta Spilberga Otac. Međutim, ubrzo nakon prvog angažmana odlučila je da se preseli u južnu Kaliforniju kako bi se oprobala u filmskoj umetnosti.

Prvu rolu dobila je sa dvadeset dve godine u filmu Četrnaest sati, a iako epizodna, ova uloga joj je otvorila vrata Holivuda.

Na početku njen veliki film bio je Tačno u podne gde je igrala rame uz rame sa zvezdama vesterna Garijem Kuperom i Lojdom Bridžisom. Posle njega postala je izuzetno popularna. Dve godine kasnije igrala je u megahitu Mogambo, najuspešnijem projektu koji je producentska kuća MGM ikada snimila. Dočarala je lik Linde Nordli, a radila je zajedno sa Klarkom Gejblom i Hičkok.

Ova sporedna uloga donela joj je Zlatni globus za najbolju epizodu, ali i nominaciju za Oskara.

Ipak, Grejs je prava zvezda postala ulogom u Hičkokovom filmu Pozovi M radi ubistva, gde je pokazala koliko je dobra glumica. Sav svoj glumački potencijal prezentovala je i u Devojci sa sela. U toku 1954. godine, Grejs je snimila pet filmova, a jedan od njih je bio i Provincijalka za koji je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu i Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u drami.

Ipak, ono što su svi smatrali njenim ogromnim poslovnim uspehom nije zadivilo i njenu porodicu. Nakon ceremonije otac glumice koja je punila bioskope izjavio je novinarima: Ne mogu da verujem da je Grejs uspela. Sve što je ikad mogla da uradi, moja starija ćerka mogla je bolje.

____________________________________________________________________________________________

Paralelno sa karijerom cvetale su i njene romanse. Zbog nje se od tadašnje supruge razveo partner u filmu Nazovi M radi ubistva, Rej Miland. Na snimanju Provincijalke Grejs je igrala pored svoja dva bivša ljubavnika: Binga Krosbja i Vilijama Holdena koji je takođe bio oženjen.

Pričalo se o njenoj romansi sa Kerijem Grantom, o nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM morao da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.

____________________________________________________________________________________________

Godine 1954. Grejs je ponovo radila sa Hičkokom na filmu Drž’te lopova, zajedno baš sa Kerijem Grantom koji je o njoj rekao: Uz sve poštovanje prema dragoj Ingrid Bergman, mnogo više volim Grejsi. Ona u sebi nosi neku vedrinu, mir i svetlost. Film je sniman na Francuskoj rivijeri, a kao scenografija u pozadini pojavio se Monako.

– Čije su to bašte? – pitala je Grejs na setu pisca scenarija Džona Mišela. Princa Grimaldija – odgovorio joj je. Paralelno sa snimanjem, trač rubrike pisale su o tome kako je osvojila srce najvećeg zavodnika Holivuda Klarka Gejbla, a navodno su se zaljubili još na snimanju Mogamba, međutim ovi navodi nikada nisu potvrđeni.

____________________________________________________________________________________________

Ipak, 1955. godine na Kanskom festivalu Grejs je upoznala princa Renijea od Monaka. Tada je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom koja nije mogla da mu podari dugo priželjkivano dete.

Tolika čežnja za naslednikom proistekla je iz saznanja da bi u slučaju da se ne rodi potomak njegove loze Monako potpao pod vlast Francuske zbog čega je princ ozbiljno tražio princezu koja će biti majka njegove dece.

Kada je sreo Grejs, ljubav se među njima rodila, navodno, na prvi pogled. Ubrzo su počeli vezu, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom porodice.

 Za Božić 1955. godine princ Renije je posetio glumicu i njenu porodicu u Filadelfiji. Odluka da se vere celom svetu ličila je na romantičnu bajku: princ i holivudska kraljica.

Međutim, malo je onih koji su znali da je ova romantična poseta prošla u pogađanju oko miraza koji je Grejs trebalo da donese osiromašenom princu. Na kraju su se dogovorili za dva miliona dolara, a osim toga, da bi se udala, Grejs je morala da prođe inkviziciju prinčevog sveštenika, kako bi se utvrdilo koliko je buduća princeza verski podobna da vlada kneževinom kocke, ali čekalo ju je i niz fizičkih testova koji bi potvrdili da je u stanju da rodi naslednika.

 Do zvanične veridbe došlo je 5. februara 1956, međutim, Grejs je morala da snimi još jedan film za MGM zbog ugovora koji je sklopila na početku karijere.

Posljednji film bio je Visoko društvo gde je igrala sa Frenkom Sinatrom, ali ni to nije zadovoljilo MGM, tako da je, da bi se oslobodila ugovora s njima, morala da dozvoli da se snimi venčanje u Monaku koje se emitovao u Sjedinjenim Američkim Državama kao tridesetjednominutni dokumentarni film.

 

Dobro upućeni tvrde da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja koje se oteglo na dva dana, a počelo je 9. aprila 1956. Na njemu je bilo prisutno preko šest stotina zvanica u crkvi, sedam stotina u opštini, a oko tri miliona gledalaca širom sveta gledalo je snimak.

Uprkos nelagodnosti koju je mlada osećala na svom venčanju, ono je proteklo u najboljem redu. Među zvanicama bili su Keri Grant, Aga Kan, Glorija Svanson, Ava Gardner i Aristotel Onazis.

Nevesta je plenila svojom lepotom u raskošnoj venčanici od čipke, svile i tila kreatorke Helen Ros, a koju je dobila na dar od filmskog studija MGM. Mladoženja je ponosno mahao podanicima iz plavo-belog rols-rojsa, u odelu nalik Napoleonovoj uniformi.

Idila je nastavljena krstarenjem na jahti Deo Huvante Drugi, koju je Renije poklonio Grejs kada je iz Amerike doputovala u Monako.

Slika nasmejanih supružnika obišla je svet, a njihova zemlja ubrzo je postala raj za kockare i bogataše.

Da bi zaštitio privatni život od očiju radoznale javnosti, princ je zabranio snimanje filmova u Monaku o životu njegove supruge. Ipak, dozvolio je pripadnicima sedme sile da zavire u palatu 23. januara 1957, nakon rođenja njihovog prvog deteta, princeze Karoline.

Naredne godine stanovnici Monaka proslavili su rođenje i princa Alberta, potonjeg vladara. Treće dete Grejs i Renijea, princeza Stefani, rođena je 1. februara 1965. godine. Za razliku od povučenog života slavnih vladara, njihovi naslednici Karolina, Albert i Stefani već u ranom detinjstvu izazivali su pažnju medija.

Kada su postali tinejdžeri, stekli su reputaciju najglamuroznijih naslednika krune na Starom kontinentu, a roditelji su im ispunjavali sve prohteve.

Javnost je s posebnim uživanjem pratila zbivanja u Monaku, centru luksuza, a život mladih Grimaldijevih ličio je na sapunsku operu.

Ono što je osim skandala fasciniralo svet svakako je i činjenica da je Grejs Keli bila svetska modna ikona. Jednostavna i elegantna frizura, kao i odeća pastelnih boja bili su sinonim za prefinjenost koju je Grejs posedovala.

Njene večernje haljine nosile su etikete najpoznatijih modnih marki: Dior, Balensiaga, Yves Saint Laurent… Francuska modna kuća Hermes je jednu od svojih torbica nazvala po glumici – Kelly Bag i to nakon što je princeza viđena kako nosi tu tašnu od krokodilske kože.

– Niko ne može da izgleda kao Grejs Keli – ona je bila najlepša plavuša svog doba. Siguran sam da bi, da je živa, i danas bila neodoljiva. Ta vrsta savršenosti mora čak i da stari prelepo, izjavio je pre nekoliko godina kreator Karl Lagerfeld. I zaista, život čuvene Grejs odlikovao se skladom, druženjem sa slavnim prijateljima i organizovanjem dobrotvornih akcija za pomoć unesrećenima. Među mnogobrojnim prijateljima koje je imala bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald, kraljica Elizabeta, Kenedijevi, Onazis i Marija Kalas…

Grejs se veoma trudila da njeni naslednici rastu normalno baš kao i sva ostala deca. Slobodno vreme provodili su u Filadelfiji, a nekoliko godina princ Albert je pohađao letnje kampove sa rođacima iz Amerike. Ni na koji način nije dozvoljavala da se izdvajaju od ostalih, ali je njihova sudbina ipak bila predodređena činjenicom da njihovim venama teče plava krv.

 Sklad i harmonija koja je vladala oko ove kraljevske porodice do korena je sasečena kada je Keli 13. septembra 1982. doživela tešku saobraćajnu nesreću, vraćajući se sa ćerkom Stefani sa putovanja Francuskom rivijerom. Od zadobijenih povreda glumica je preminula sutradan, 14. septembra 1982. godine, u bolnici. Prema jednoj priči Grejs je doživela udes upravo na mestu gde je snimana scena piknika iz filma Drž’te lopova. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Grimaldijevih, u katedrali Svetog Nikole 18. septembra 1982. godine.

Posle njene smrti Renije se nije ponovo oženio, a u javnosti se pojavljivao uvek sa svojom decom. Grejsinoj sahrani prisustvovale su istaknute političke ličnosti iz celog sveta, nekadašnje kolege iz Holivuda, kao i krunisane glave. Renije je preminuo 6. aprila 2005, a njegovi najbliži prijatelji tvrdili su da nikada nije preboleo gubitak supruge za kojom svet i danas tuguje i čezne.

 Priredila: Moni Marković/story.rs/vesti/u-fokusu/

____________________________________________________________________________________________

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

   Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti.

Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.

Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.

Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.

Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.

Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.”

Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.

Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom.

Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce – Lenka Dunđerski

Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja.

Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.”

Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice.

Ona ga je čekala čitavog života – Julka Palanački

Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna.

Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.”

Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da.

Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu

“Santa Maria della Salute”.

“Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

…

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj.

Ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire kute

Santa Maria della Salute.”

Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih.

Lola Radosavljević /wannabemagazine.com