„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

tamoiovde-logo

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

Advertisements

NAJŠARENIJA PEĆINA NA SVETU…

tamoiovde-logo (1)

KOJA JE NEKAD BILA RUDNIK SOLI

Duboko ispod grada Jekaterinburga u Rusiji nalazi se najšarenija pećina na svetu. Podzemno prostranstvo koje je nekad bilo rudnik soli sastoji se od kilometrima dugih hodnika. Iako je danas jedan mali deo rudnika u upotrebi, veći deo je prazan i dostupan posetiocima samo uz dozvolu ruske vlade.

 rudnik-soliZidovi ovog napuštenog rudnika soli prekriveni su psihodeličnim šarama koje su formirane zahvaljujući prirodnim slojevima karnalita, minerala koji se najčešće koristi u proizvodnji veštačkog đubriva. Boja minerala koji krasi zidove ove pećine najčešće je žuta, bela, ili crvenkasta, a nekad zna da bude plava, dok je u nekim slučajevima mineral potpuno bezbojan.

Dvadesetdevetogodišnji fotograf Mihail Mišajnik odlučio je da sa svojim prijateljima siđe 200 metara ispod zemlje i  upusti se u avanturu kako bi napravio neverovatne fotografije ovog prirodnog fenomena.

Više od 20 sati proveli su fotografišući raskošne zidine napuštenog rudnika i istražujući kilometre i kilometre mračnih hodnika gde su čak i prespavali. Mihail kaže da je teško objasniti kakav je osećaj nalaziti se na tom mestu jer su bili totalno izgubljeni, bez osećaja za vreme, a vazduh je toliko suv da se neprestano oseća žeđ. Međutim, šansa da će se izgubiti ili dehidrirati nisu bile jedine opasnosti sa kojima su se suočavali.

Postoji takođe mogućnost od curenja gasa iz hemikalija kao što su metan, vodonik sulfid i ugljen-dioksid, kao i opasnost od odrona. Opasnost je jedan deo zabave, a biti tamo gde je svega par ljudi zašlo neprocenjiv je osećaj, rekao je Mihail za kraj.

Izvor: kafenisanje.rs/Posted On 22 Apr 2015

__________________________________________________________________________________

SALINA TURDA, VELIČANSTVENI RUDNIK SOLI U RUMUNIJI…

tamoiovde-logo (1)

Unutar rudnika soli nadomak grada Turda, smeštenog u središnjem delu Transilvanije u Rumuniji, lociran je najveći rudnik soli-muzej na našoj planeti.

rudnik1Rudnik je počeo sa radom u 17. veku, a prvi dokument koji svedoči o njegovom postojanju datira iz maja meseca 1271. godine.

Početkom devedesetih pretvoren je u cetar haloterapije (terapijska metoda koja pomaže u lečenju brojnih respiratornih i kožnih oboljenja) i u popularnu turističku atrakciju.

rudnik4On izgleda poput nekog mesta iz naučnofantastičnih filmova i u njemu se nalaze teren za mini-golf, amfiteatar, sportski teren, kuglana i još mnogo toga. Takođe, posetioci mogu da iznajme čamac i istraže ovo svetsko čudo ploveći podzemnim vodama, a mašinerija koja je nekad korišćena za vađenje soli, i dan-danas stoji tu. 

________________________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Izvor: kafenisanje

__________________________________________________________________________________

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ:Kako sam se odlučila za život u planini

Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625533

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625534

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji.Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625535

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom. Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

UGAŠENI VULKANI U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi

11150563_1043850215643998_8514644790284549140_nRazorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.

U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.

Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.

– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.

Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.

I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.

– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.

Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.

Izvor: facebook.com/Sirković Nikola

______________________________________________________________________________________

NAJVEĆE PODZEMNO JEZERO U EVROPI…

tamoiovde-logo

SEGROTE
Nedaleko od austrijske prestonice Beča, nalazi se Segrote, najveće podzemno jezero u Evropi. Nekada rudnik gipsa, danas je jedna od najinteresantnijih turističkih destinacija.

seegrotteAustrija je impresivna zemlja, čije su prirodne lepote i građevine oduvek privlačile putnike.

Iako je Beč ono što mnogima prvo padne na pamet pri pomenu na nju, jedna od destinacija vredna pomena svakako je jezero Segrote.

 

segrote2Naime, nekadašnji rudnik gipsa u blizini grada Hinterbruhla zahvatila je eksplozija davne 1912. godine, što je rezultiralo stvaranjem najvećeg podzemnog jezera u Evropi.

Tokom Drugog svetskog rata, tu se nalazila privremena fabrika aviona, u kojoj je radilo oko 2.000 radnika.

Po završetku najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva, rudnik je obnovljen, nakon čega je otvoren za javnost.

2Ono što je posebno interesantno je to što je baš ovu lokaciju tvorac legendarnih animiranih filmova Walt Disney izabrao za snimanje jednog dela filma Mickey, Donald, Goofy: The Three Musketeers.

Segrote poseti oko 250.000 turista godišnje.
Izvor: kafenisanje.rs

_______________________________________________________________________________________

BAROKNA LEPOTA…

tamoiovde-logo
Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

salcburg-1409853302-46274

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46204Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46214Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46216

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46218Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46212Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46210Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46208U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________


______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

tamoiovde-logoTimočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

img-0489Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

img-0491Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

img-0504Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

img-0514„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

img-0522Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
romeo-i-juloijaTragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

TVOJE TELO JE MOJE PLATNO…

TAMOiOVDE-logo
Umetnica Aleksa Mid crta po živim modelima, slika čak i unutar nozdrva i ušiju, i sve to uklapa u scenu koju prikazuje

Blue-print-3D

Iz 3D perspektive: rad „Blue print” (Foto Alexa Meade / alexameade.com)

Umetnički postupak Alekse Mid (26), koja živi i stvara u Los Anđelesu, mogao bi jezgrovito da se opiše rečenicom: Tvoje telo je moje platno. Ili, kako su o njoj govorili u jednom TV izveštaju: Umetnica koja ljude transformiše u slike.

Na prvi pogled za njene radove ne bi moglo da se kaže da su trodimenzionalni. Ali, kada se pogleda malo bolje, uočava se nesvakidašnja umetnička intervencija. Naime, u scenografiju platna ova umetnica postavlja žive modele, na čijim telima i odeći slika akrilikom i uklapa ih u scenu koju prikazuje.

Ona prati prirodne konture lica modela, slika čak i unutar njihovih nozdrva ili ušiju posebnim netoksičnim bojama.

Sve dok model nepomično sedi ili stoji, većina posmatrača ne primećuje u čemu je trik jer je ono što je naslikano na njihovim telima izuzetno vešto i verno urađeno. Jedino oči i kosa, po kojima ne slika, mogu da otkriju optičku iluziju.

Blue-print-2D

Iz 2D perspektive: rad „Blue print”

Autorka je diplomirala političke nauke na Vasar koledžu, ali se opredelila za umetnost. Radovi su joj izlagani u Smitsonijan galeriji portreta u Vašingtonu i galerijama u Njujorku, Cirihu i Londonu.

Pored slikarstva bavi se i performansom, a na njenim slikama nalaze se i poznate ličnosti, među njima i Gotje, australijski muzičar, dobitnik Gremija. O svojoj tehnici i viđenju umetnosti govorila je na mnogim konferencijama i kursevima. O tome šta i kako stvara pisali su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Vog”, „Volstrit džornal”, „Vajerd”, a izveštavao je i Si-En-En.

Kako prenosi „Gardijan”, na ideju da počne da radi na ovaj neoubičajen način došla je pošto nema formalno umetničko obrazovanje, a prvi atelje imala je u podrumu roditeljske kuće. Nakon što je jedan od prijatelja na blogu postavio njene radove, sve se promenilo – dan kasnije dobila je stotine mejlova.

– Nisam morala da mislim o slikanju kao o klasičnoj tehnici rada na platnu jer nisam ni imala sličnu praksu. Slikarstvo i boje doživljavam kao nešto što može da se koristi u prostoru, a ne samo na ravnoj površini. Uživam u tome da u svoju umetnost unesem i ovaj živi element.

Bez rizika da ispadne čak i smešan u svojoj inovaciji, umetnik nikad neće preskočiti barijeru osrednjosti – rekla je Aleksa Mid, koja svoju umetnost radije naziva eksperimentom.
M. D.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

KAO DA ME JE NEKO ISKLJUČIO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Misteriozna bolest spavanja muči ljude
U današnje histerično doba se mnogima čini da bi najradije „pali u krevet i danima samo spavali“. Ali u selu Kalači u Kazahstanu se to ljudima zaista događa – i to iz „čista mira“.

1675195429539df72b7b38a097770292_orig

Ilustracija

Odjednom padnu u dubok san, a neki stanovnici sela su spavali i po šest dana, bez prestanka. Nakon toga se bude i više se ničega ne sećaju.

Među pogođenima ima osoba svih uzrasta, a nakon što su o tome javljali lokalni mediji i strani novinari proverili koliko ima istine u tim tvrdnjama.

Zaista, u međuvremenu se javilo više od četrdeset slučajeva osoba koje su odjednom zaspale, ponekad radeći nešto sasvim drugo.

Tako je jedna seljanka zaspala dok je muzla krave.

„Kao i svaki dan, ujutro sam muzla krave i odjednom sam zaspala. Više ničega ne mogu da se setim. Kad sam se ponovo probudila, bila sam u bolnici i oko mene su bile medicinske sestre. Druge žene u bolnici su me nazvale ‘Trnoružica’. Spavala sam dva dana i dve noći, a posle su mi rekli da sam i u snu htela da muzem krave.“

Kao da me je neko isključio
Izgleda da misteriozna bolest ne pogađa samo stanovnike, nego i došljake. Jedan tridesetogodišnjak je došao da poseti svoju majku i kad je uveče sedeo za računarom, učinilo mu se kao da mu je neko “isključio prekidač”. I on je završio u bolnici gde je spavao više od trideset sati.

I tamošnji lekari ne znaju, šta se to događa sa ljudima koji spavaju „kao zaklani“. Sve vrednosti krvi su u granicama normale, a nema nikakvih drugih simptoma. Tvrde da su pokušavali da pronađu slične slučajeve i na internetu, ali takav „sindrom Trnoružice“ je nepoznat medicini. Čini im se da se tako nešto po prvi put pojavilo baš kod njih, u Kazahstanu.

Lokalni lekari više nisu sami. U Kalači je stigla i jedanaestočlana ekipa s mobilnom laboratorijom. Jedino što su do sad mogli da utvrde je da ovde nije reč o nekakvoj zaraznoj bolesti, niti o bakterijskoj infekciji. Jedino što su do sad uspeli da smisle kao preporuku tamošnjem stanovništvu je da uzimaju hranu sa više vitamina – i da izbegavaju alkohol.

Tamošnje stanovništvo je uvereno da tu nije reč o kojoj čašici viška. Jedna od teorija je da sa čudnom bolešću neke veze ima napušteni rudnik urana, koji je aktivno radio u vrmee Sovjetskog Saveza.

Možda je radioaktivni uran zagadio podzemne vode i sad ljudi obolevaju od tajanstvenog napada spavanja?

Kakva je to radijacija?
O radijaciji se mnogo toga zna, ali ni najveći stručnjaci još nisu čuli za neko zračenje koje bi kod nekoliko desetina ljudi odjednom izazvalo duboki san – i ništa drugo. S druge strane, i neki stanovnici tog mesta u Kazahstanu nam objašnjavaju da je to glupost.

Naime, rudnik je zatvoren već godinama, a pre su mnogi radili u rudniku i u svakom slučaju su pred njihovim kućama prolazili vojni kamioni s misterioznim teretom. Ali tada nije bilo takvih slučajeva zagonetnih „uspavanih lepotica“, nego tek sad, decenijama kasnije. Inače, primećeno je da se simptomi javljaju tek sa toplijim danima.

Zato se među narodom čuju i druga objašnjenja. Tako jedna vračara tvrdi da je nekakvo „zračenje iz svemira“ genetski promenilo travu i sad se ta trava ne može razlikovati od drugih. A kad krave pojedu tu travu, preko njihovog mleka to dolazi u telo čoveka koji zbog toga može pasti u san koji traje i po šest dana.

S druge strane, podjednako banalno zvuči i objašnjenje jednog stručnjaka za spavanje iz Kazahstana koji tvrdi da je lokalno stanovništvo – “jednostavno poludelo i pati od halucinacija”.
Izvor:b92.net/zdravlje/ dw.de, Bernd Großheim, WDR Moskva / A. Šubić

SUSRETI „ISTA“ NA BORSKOM JEZERU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  USPEŠNO ODRŽAN INTERNACIONALNI SUSRETI -„ISTA 2013“

Hotelu  “Jezero” na  Borskom  jezeru pripala je čast, ali i ozbiljan poslovni zadatak, da od  24. do 27. oktobra, po izboru i odluci Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA”, bude domaćin   Internacionalnih  susreta  turističkih asocijacija „ISTA 2013“.

TamoiOvde-DSC03418Tokom trodnevnog boravka predstavnika Asocijacija i Udruženja Turističkih agencija Jugoistočne Evrope, te predstavnika turističkih agencija iz  Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Albanije, Crne Gore i Srbije održane su stručne radionice namenjene turoperaterima, prezentacije i predstavljanje borskih, ali i turističkih potencijala  ovog dela Srbije. Na ovim susretima održana je i prva sednica Unije Asocijacija turističkih agencija jugoistočne Evrope, na kojoj su izabrani izvršni organi Unije.

 TamoiOvde-DSC03542mTAMOiOVDE Turistički poslenici, učesnici Susreta i predstavnici medija imali su priliku, da sa stručnim vodičem prilikom celodnevnog obilaska,  upoznaju Bor, njegove prirodne i turističke atrakcije, poput : Skijališta na Crnom vrhu, Caffe-aJama“, Površinskog kopa  Bor, Lazareve pećine, Brestovačke banje i naravno, Borskog jezera .

  U večernjim satima organizovana su sportska nadmetanja i kulturno-zabavni program.

  Ugovor o osnivanju Unije potpisan je 15.maja 2013. godine, od strane predstavnika šest zemalja:

TiO

Foto: istmedia.rs

ATAM – Asocijacija turističkih agencija Makedonije

UTA BIH – Udruženje turističkih agencija Bosne i Hercegovine

UHPA – Udruga hrvatskih putničkih agencija

ATA – Asocijacija turističkih agencija Albanije

CTU – Crnogorsko turističko udruženje

YUTA – Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije.

Osnovna ideja o saradnji  nacionalnih asocijacija turističkih agencija temelji se na zajedničkom delovanju kroz projektne i razvojne aktivnosti s ciljem razvoja turizma i agencijske delatnosti, kako u regiji, tako  na tržištima pojedinih država potpisnica ugovora.

TamoiOvde-DSC03712TiOCilj osnivanja Unije je da se zajednički razvijaju turistički proizvodi kao i tematska putovanja svojstvena zemljama regije.

Među najvažnijim planovima je da se u kratkom roku utemelje modeli nastupa, promocije i razvoja zajedničkih turističkih programa po kojima bi ti turisti u jednoj turi obilazili dve,tri ili četiri zemlje regiona, s ciljem plasmana i promocije na tržištima Dalekog istoka, Evrope i sveta.

Prvi zadatak Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA” iz Srbije, koja će prva predsedavati Unijom u naredne dve godine, je utvrđivanje tačnog broja agencija u sastavu asocijacija šest država, članica Unije.

„Planiramo da Asocijaciju najpre stavima na zdrave noge, prikupimo tačan broj agencija, a nakon toga izađemo na tržište , pokušamo da sačinimo zajednički program i učestvujemo na sajmovima“ – rekao je Milan Lainović, predsednik Unije.

Aleksandar Seničić, predsednik Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA” na konferenciji za novinare je izrazio izuzetno zadovoljstvo uslovima na Borskom jezeru, posebno istakavši podršku Rudarsko topioničarskog Basena Bor.

“Veoma nam je značajno i to što su se prvi put okupili i predstavnici svih šest zemalja, a kada smo birali mesto gde ćemo održati prvu sednicu Unije nismo slučajno izabrali Bor. Prepoznali smo da su ovi mladi ljudi spremni da nam pomognu u organizaciji i ulili nam sigurnost prilikom dogovora. Pokazali su ogromno interesovanje za ovo što mi radimo. Sve naše kolege su od prvog dana boravka u hotelu bili oduševljeni, i ponećemo odavde sjajne utiske. Jako su nam značili svi izleti koji su za nas organizovani, i svako od nas je prvi put zakoračio u rudnik (kafić Jama RTB-a Bor) “ – naglasio je  Seničić.


TamoiOvde-18032013635
Mile Spirovski, direktor ATEM-a iz Makedonije, istakao je svoje  izuzetno  prijatno iznenađenje hotelom “Jezero” i profesionalnošću  mladih ljudi koji ovde rade, a potom je naglasio da je još više iznenađen raznovrsnošću borske turističke ponude, izdvojivši  ipak dva lokaliteta: Klub u borskoj Jami i Lazarevu pećinu.

” Na Balkanu se to retko može videti. To su dva elementa koja će mo  iskoristiti. Ja vam obećavam i garantujem, da ću marta meseca iduće godine ovde organizovati značajan seminar.

Seminarski deo će se raditi u hotelu, a ta dva fakultativna sadržaja, moramo realizovati. To je vaš jedinstveni  turistički  proizvod.

TamoiOvde-DSC03588cOno što ipak ne može dobiti prelaznu ocenu je infrastruktura i to je nešto što morate da hitno  i značajno poboljšate, ukazao nam je Spirovski.

Uspešnoj organizaciji i realizaciji Susreta, pored hotela “Jezero”, doprineli su: Turistička organizacija “Bor”, RTB-Klub  u Brestovačkoj banji, RBB Bor i  JP Borski turistički centar.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA ISTU TEMU:

http://www.istmedia.rs/yuta-predsedava-unijom-asocijacija-turistickih-agencija-jugoistocne-evrope/

http://bor-sve.net/2013/10/28/temelj-zajednickom-delovanju/

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

DSC09106TIOTIOPrinc Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09134TIO12TamoiOvde-DSC09125TIO1TamoiOvde-DSC09123TIO2TamoiOvde-TIO1
______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09103TIO5TamoiOvde-DSC09095TIOTamoiOvde-DSC09104TIO15TamoiOvde-TIO2
_______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09109TIO7TamoiOvde-DSC09116TIO9TamoiOvde-DSC09108TIO3TamoiOvde-DSC09119TIO10_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

345069_vladimir02rasfoto-mladen-surjanac_ff

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!


S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.


Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Priča o legendarnom borskom rudaru-konjovodcu i još poznatijem, pola veka glavnom u lancu rudarenja, konju Cvetku

 Od 1903. godine, od začetka rudarenja u „Jami“ Borskog rudnika bakra do 1958. godine, rudu su, u vagonima, isključivo prevozili konji.

Na rudarskim horizontima, duboko pod zemljom, provodili su ceo život. Tek kad iznemognu, ostare ili se povrede, odlaze iz „Jame“. Na kraju radnog veka čekala ih je klanica, kasnijih godina, posle 1945. jedino zahvaljujući dobroti rudara, završavali su na nekom poljoprivrednom dobru. I čuvenom konju Cvetku, jednom iz poslednje generacije, posrećilo se da napusti ovaj svet na bujnoj , zelenoj livadi. Rudari su se, na taj način, odužili nerazdvojnim prijateljima iz rudarskih hodnika sa kojima su svakodnevno provodili po osam sati. Samo su oni, rudari- konjovodci, znali koliko su te plemenite životinje inteligentne i privržene čoveku, vredne i disciplinovane.

 – Otac Vlada pričao je da je svaki konj imao štalu i svoj boks. Odlično su hranjeni i timareni. Jednu smenu su vukli vagone, a dve se odmarali. Po strogim pravilima, s konjima se moralo lepo postupati. U slučaju da im se podvali, umesto deset pridoda i 11. vagon – konj ne bi mrdnuo.

U rudarskim oknima zbog pomračine gubili su vid, ali instikti su ostali nepovređeni. Tamo su se i ždrebili – priča Branislav – Bane Mihajlović, sin rudara – konjovodca Vladimira – Vlade, koji je ceo radni vek proveo u borskoj „Jami“. Pooslednjih osam godina napornog rada bili su vezani za legendarnog „vagondžiju“ Cvetka, konja kome će u dogledno vreme, najverovatnije, u rudniku, biti podignut spomenik.

 Bane, do nedavno najmlađi borski doktor rudarstva, dugogodišnji direktor „Jame“, proračunao je da su Cvetko i „saborci“, od 1. do 7. horizonta, za neprekidnih 55 godina rada, prevezli polovinu od četiri miliona tona bakra koliko je tog metala izvađeno u borskom i majdanpečkom rudniku u jednovekovnom postojanju.

 -Sećam se očevih suza nakon rastanka sa „Cvetkom“. I kad god se poveo razgovor o konjima iz najbogatijeg rudnog ležišta Čoka Dulkan brada mu je drhtala, ruke se tresle.

 Govorio je: – Sine,voleo sam Cvetka kao tebe. Ostao bi i duže konjovodac da ga slučajno nije zakačila šipka u predelu mošnica kad se iskliznuli vagon vraćao na šine. Posle je bio magacioner. Umro je 1983. u 73. godini života. A igrom slučaja,1936. zaposlio se u borskom rudniku. Došao je kao siromah iz zaječarskog sela Rgotina. Bio je srednje građen, ali Franzuzi, tadašnje gazde, tražili su krupne i jake ljude za rad u rudniku. Desio se štrajk. Otac se našao tu, a nadzornik je naredio da cela grupa odmah siđe u „Jamu“. Dobio je poverljiv zadatak – brigu o konjima-priča Mihajlović sećajući se kako je „njegov Vlada“ i u penziji ustajao svako jutro u šest sati, stajao kraj prozora gledajući svoje drugare kako odlaze u rudnik. Dugo je slabašnim prstima dobovao po staklu u znak pozdrava. Isto je činio i kad su se vraćali posle 14 sati.

 A Vladu rudara, konjovodca, zvali su i „Vlada omladinac“, jer svakoga je pozdravljao sa „zdravo, omladinac“. Danas rudarskog doktora, Baneta, kolege pozdravljaju sa „zdravo, omladinac“.

 I tek 1960. u „Jamu“ stiže odmena za konjovodce: samohodni utovarivač sa točkovima. Tog časa konjima nije bilo mesta u rudniku, ali ni radnicima sa lopatama.

 „Lopatari“ su postizali neverovatne učinke. Svaki rudar je ljubomorno čuvao i pazio na svaju lopatu i pleh sa kojeg se lakše zahvatala i prebacivala ruda. U to vreme i konj Cvetko izašao je zauvek iz „Jame“ na svetlost dana. Kada je Cvetko i gde sahranjen, rudar Bane Mihajlović , veli, nije upoznat iako mu je otac i o tome s pažnjom i poštovanjem pričao.

 Konju se nije moglo podvaliti

Konju, glavnom nociocu proizvodnje prvih pola veka u borskoj „Jami“ nije se moglo podvaliti. Ukoliko se ne odmara cele dve smene, nema toga ko će ga naterati da povuče vagon. Zato su „jamski propisi“ bili strogi. Konji u rudarskim oknima bolje su hranjeni i timareni nego oni na površini zemlje. Ili, ko bi i slučajno povredio konja pri vezivanju i spuštanju liftom u „Jamu“ bio bi najstrožije kažnjavan-objašnjava Mihalović sećajući s očevih kazivanja.

B. Filipović