Da li je ljubljenje urođeno ili pak naučeno ponašanje? Istorijski dokazi će vas svakako iznenaditi.
Foto: Profimedia
Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji.
Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”.
Međutim, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo da bude i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i neka vrsta nadoknade za seksualne odnose.
Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru „pipanja“. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.
Čini se da drevni vedski tekstovi (period u istoriji Indije kada su sastavljeni sveti vedski sanskrtski tekstovi kao Vede) iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka ove ere, posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja, a interesantno je da savremeni indijski filmovi ne prikazuju ljubljenje. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 326. pre Hrista.
Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre Hrista, trojanski kralj Prijam značajno ljubi Ahilovu ruku kako bi vratio telo svog sina (Prijam je poljubio ruku ubice svog sina i podsetio ga da i sam ima oca).
U svojoj Istoriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe, Persijanci su odbijali da ljube Grke u usta, zato što je u drevnom Egiptu krava bila sveta životinja, a Grci su jeli govedinu.
Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).
Za vreme Rimljana poljupci su prerasli političku ili socijalnu i dobili seksualnu ulogu. Jer u vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razni ugovori, odakle i potiče fraza „zapečatiti poljupcem, navodi se na sajtu psychologytoday.com.
Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog imperatora koji je ovaj smeo da poljubi, od obraza do stopala. Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.
Običaj se menja padom Rima i probojem Hršćanstva. Rani Hršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao što animus (um) potiče od indoevropskog korena ane – (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale ljubljenje na Veliki Četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su vernici ljubili papuče Svetog Oca pape.
Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao, da bi se pojavio pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu.
Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.
Izvor:nationalgeographic.rs
TAMOiOVDE 