„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

NAJŠARENIJA PEĆINA NA SVETU…

KOJA JE NEKAD BILA RUDNIK SOLI

Duboko ispod grada Jekaterinburga u Rusiji nalazi se najšarenija pećina na svetu. Podzemno prostranstvo koje je nekad bilo rudnik soli sastoji se od kilometrima dugih hodnika. Iako je danas jedan mali deo rudnika u upotrebi, veći deo je prazan i dostupan posetiocima samo uz dozvolu ruske vlade.

 Zidovi ovog napuštenog rudnika soli prekriveni su psihodeličnim šarama koje su formirane zahvaljujući prirodnim slojevima karnalita, minerala koji se najčešće koristi u proizvodnji veštačkog đubriva. Boja minerala koji krasi zidove ove pećine najčešće je žuta, bela, ili crvenkasta, a nekad zna da bude plava, dok je u nekim slučajevima mineral potpuno bezbojan.

Dvadesetdevetogodišnji fotograf Mihail Mišajnik odlučio je da sa svojim prijateljima siđe 200 metara ispod zemlje i  upusti se u avanturu kako bi napravio neverovatne fotografije ovog prirodnog fenomena.

Više od 20 sati proveli su fotografišući raskošne zidine napuštenog rudnika i istražujući kilometre i kilometre mračnih hodnika gde su čak i prespavali. Mihail kaže da je teško objasniti kakav je osećaj nalaziti se na tom mestu jer su bili totalno izgubljeni, bez osećaja za vreme, a vazduh je toliko suv da se neprestano oseća žeđ. Međutim, šansa da će se izgubiti ili dehidrirati nisu bile jedine opasnosti sa kojima su se suočavali.

Postoji takođe mogućnost od curenja gasa iz hemikalija kao što su metan, vodonik sulfid i ugljen-dioksid, kao i opasnost od odrona. Opasnost je jedan deo zabave, a biti tamo gde je svega par ljudi zašlo neprocenjiv je osećaj, rekao je Mihail za kraj.

Izvor: kafenisanje.rs/Posted On 22 Apr 2015

---

---

 

SALINA TURDA, VELIČANSTVENI RUDNIK SOLI U RUMUNIJI…

Unutar rudnika soli nadomak grada Turda, smeštenog u središnjem delu Transilvanije u Rumuniji, lociran je najveći rudnik soli-muzej na našoj planeti.

Rudnik je počeo sa radom u 17. veku, a prvi dokument koji svedoči o njegovom postojanju datira iz maja meseca 1271. godine.

Početkom devedesetih pretvoren je u cetar haloterapije (terapijska metoda koja pomaže u lečenju brojnih respiratornih i kožnih oboljenja) i u popularnu turističku atrakciju.

On izgleda poput nekog mesta iz naučnofantastičnih filmova i u njemu se nalaze teren za mini-golf, amfiteatar, sportski teren, kuglana i još mnogo toga. Takođe, posetioci mogu da iznajme čamac i istraže ovo svetsko čudo ploveći podzemnim vodama, a mašinerija koja je nekad korišćena za vađenje soli, i dan-danas stoji tu. 

---

---

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor: kafenisanje

---

---

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ: Kako sam se odlučila za život u planini

„Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji. Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom.

Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

---

UGAŠENI VULKANI U SRBIJI…

Da li možete da verujete da je nekada na tlu Srbije bilo na desetine aktivnih vulkana, čije erupcije nisu zaostajale za najjačim koje je istorija zabeležila! Iako već dugo ne izbacuju lavu, sa vulkanima se nikada ne zna, jer su oni, kažu vulkanolozi

Razorne vulkanske erupcije na Rudniku i Radan planini bile su tako snažne da su se nakon njih stvarale „pečurke“ kao posle nuklearnih bombi! Pored pomenutih, obrise vulkanskih reljefa možemo naći u gotovo svim krajevima naše zemlje – kaže dr Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu.

U prošlosti je na području Srbije bilo različitih vidova vulkanske aktivnosti, međutim, detaljnija rekonstrukcija moguća je samo za događaje koji su se odvijali u poslednjih 300 miliona godina.

Poput egipatskih piramida, Ostrvica je impresivni vulkanski vrh koji pripada Rudničkom masivu.

– Za Ostrvicu se pretpostvalja da je samo deo većeg vulkana čiji je sedište bilo u blizini Rudnika, a za koji se veruje da je poslednji put bio aktivan pre oko 20 miliona godina – objašnjava za „24 sata“ dr Pavle Premović, profesor na Prirodno–matematičkom fakultetu u Nišu.

Upravo za ovaj vulkan se smatra da je na našem prostoru bio pravi džin, a o njegovom postojanju upoznati su i meštani ovog kraja.

I jug Srbije krije svoje tajne! Na geografski malom prostoru nalaze se ostaci ugašenih vulkana Oblika i Glota, Vranjska Banja sa termalnom vodom temperature preko 110 C, a u blizini je i Sijarinska banja sa retkim prirodnim fenomenom u kontinentalnoj Evropi – gejzirom! Pretpostavlja se da ovo bogatstvo Vranje i njegova okolina duguju vulkanskoj prošlosti.

– Nastali u doba miocena, Oblik i Glot su ugašeni vulkani, koji su nalaze na udaljenosti od samo 1,5 km. Njihove padine veoma su strme i prekvirene tufom (mešavinom vulkanskog pepela i vode), koji na nekim mestima dostiže debljinu od čak 7 metara! U njihovoj okolini nalazi se i plodno poljoprivredno zemljište koje je odlika gotovo svih vulkanskih područja u svetu – dodaje Premović.

Na pitanje postoji li šansa da se jednog dana u Srbiji probudi neki od ovih vatrenih divova, vulkanolozi su složni – ne u narednih 100.000 godina.

Izvor: facebook.com/Sirković Nikola

---

NAJVEĆE PODZEMNO JEZERO U EVROPI…

SEGROTE
Nedaleko od austrijske prestonice Beča, nalazi se Segrote, najveće podzemno jezero u Evropi. Nekada rudnik gipsa, danas je jedna od najinteresantnijih turističkih destinacija.

Austrija je impresivna zemlja, čije su prirodne lepote i građevine oduvek privlačile putnike.

Iako je Beč ono što mnogima prvo padne na pamet pri pomenu na nju, jedna od destinacija vredna pomena svakako je jezero Segrote.

 

Naime, nekadašnji rudnik gipsa u blizini grada Hinterbruhla zahvatila je eksplozija davne 1912. godine, što je rezultiralo stvaranjem najvećeg podzemnog jezera u Evropi.

Tokom Drugog svetskog rata, tu se nalazila privremena fabrika aviona, u kojoj je radilo oko 2.000 radnika.

Po završetku najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva, rudnik je obnovljen, nakon čega je otvoren za javnost.

Ono što je posebno interesantno je to što je baš ovu lokaciju tvorac legendarnih animiranih filmova Walt Disney izabrao za snimanje jednog dela filma Mickey, Donald, Goofy: The Three Musketeers.

Segrote poseti oko 250.000 turista godišnje.
Izvor: kafenisanje.rs

---

---

ZDRAVLJE U UTROBI ZEMLJE…

Podzemni rudnik soli kao bolnica za decu u Belorusiji

Deca u Belorusiji se leče od respiratornih bolesti na 420 metara ispod zemlje između slojeva kalijuma i soli.

Izvor: REUTERS/Vasily Fedosenko

Igraju košarku, stoni tenis i zajedno čitaju knjige u čitaonici. Ali za ovu decu to nije samo mesto gde će se igrati i družiti.

Oni su u Belorusiji skoro 450 metara pod zemljom na lečenju oboljenja disajnih organa poput bronhijalne astme i hronične opstrukcje pluća.

Svake godine, više od 7.000 dece i odraslih odlazi ispod površine zemlje u speleoterapiju u nekašnjim tunelima rude u rudniku soli koji radi.

Izvor: REUTERS/Vasily Fedosenko

Smeštena u blizini grada Soligorska, Nacionalna klinika za speleoterapiju leči pacijente u pećinama koje imaju jedinstvenu mikroklimu i gde je vazduh pun natrijuma, kalijuma, i jona magnezijuma, kako kažu iz Vlade Belorusije.
Izvor: rs.n1info.com

---

Izvor: REUTERS/Vasily Fedosenko

---

---

Istorija slanih pećina

Pre oko 20 miliona godina Istočna Evropa je bila prekrivena plitkim morem.

Iščezavanjem vode nataložile su se velike količine soli, koje se danas nalaze izmedu 10 i 300 metara ispod površine zemlje. Od XIV veka so se intenzivno počinje iskopavati, stvoreni su veliki rudnici od kojih su najpoznatiji u južnoj Poljskoj i Krakovu.

Poljski lekar Feliks Boškovski je 1843. godine došao do zaključka da je vazduh koji se nalazi u pećinama i rudnicima zasićen suvim česticama soli (prirodni suvi aerosol natrijum-hlorida) koje uzrokuju poboljšanje stanja kod ljudi sa respiratornim i plućnim problemima.

Ostali faktori koji utiču na olakšavanje tegoba su prijatna temperatura i niska vlažnost vazduha, kao i negativna jonizacija slanog aerosola.

Danas se slane pećine koriste kao banjska odmarališta u Austriji, Nemačkoj, Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Rusiji i Ukrajini. U poslednjih 20 godina izgrađeno je oko 1000 slanih soba, najviše u Rusiji, zatim Finskoj, Centralnoj Evropi, Kanadi, Turskoj…

Ozbiljna naučna istraživanja efekata slanih soba počela su 2003. godine na finskom institutu South Carelia Allergy and Environment čiji su rezultati objavljeni u nizu medicinskih časopisa i na brojnim naučnim kongresima.

Istorija slanih pećina

Speleoterapija (grč. speleo = pećina) vuče korene još iz srednjeg veka kada su monasi odvodili bolesne ljude u slane pećine gde su drobili stalaktite soli i stvarali slanu prašinu koja je svojim lekovitim dejstvom ubrzavala njihov oporavak.

U 19. veku poljski lekar F. Bochkowski zapaža da rudari u rudnicima soli ne oboljevaju od plućnih oboljenja, te na osnovu toga njegov naslednik M. Poljakovski osniva prvo lečilište za plućne bolesnike u Veličkoj kraj Krakova, koje i dan danas postoji.

Krajem Drugog svetskog rata veliki broj ljudi, u Nemačkoj, se krio u slanim pećinama od bombardovanja. Nakon njihovog izlaska ustanovljeno je da su svi znatno boljeg zdravstvenog stanja i da su se astmatičari osećali mnogo bolje ili ozdravili. Danas je speleoterapija veoma raširena i veliki broj evropskih zemalja poseduje speleo terapeutske klinike na bazi prirodnih pećina koje se nalaze pod zemljom.

Zbog nedostupnosti rudnika soli odnosno slanih pećina vecem delu stanovništva, sredinom 80-ih godina kreće se sa pokušajima izgradnje imitacije slane pećine što rezultira izgradnjom prvih slanih soba u Rusiji, specijalno opremljenih i dizajniranih za wellness i spa centre.

Haloterapija i halotretmani (grč. halo = so) predstavljaju nastavak speleoterapije. Osnovni blagotvorni faktor slane sobe je specifična mikroklima sa suvim aerosolom natrijum hlorida uz odredjenu vlažnost vazduha i temperaturu.

Danas se tretmani solju primjenjuju u spa i wellness centrima, lečilištima, rehabilitacionim centrima, u svim vrstama zdravstvenih ustanova, hotelima, predškolskim ustanovama i privatnim kućama.

Istorija terapije solju

Nekoliko značajnih godina u istoriji terapije solju:
Tretman speleoterapija je otkriven 1843. Nakon što je primećen neubičajeno mali broj problema disajnih organa kod radnika koji su radili u rudnicima soli i koji su učestalo bili izloženi vazduhu koji je zasićen slanom prašinom, rođen je koncept speleoterapije ili tzv. terapije slanih pećina.
Medicinski uređaj Halogenerator je napravljen 1989.
Klinika za speleoterapiju osnovana je u Torontu 2001.
Klinika Slana pećina osnovana je u Londonu 2008.

Izvor: healthslanasoba.rs

---

---

Haloterapija (terapija solju)

Terapija solju (haloterapija) predstavlja potpuno prirodan način da se izborite sa zdravstvenim problemima koji uključuju kožna oboljenja, naročito psorijazu i ekcem, kao i respiratorna oboljenja. Haloterapija nema samo pozitivan uticaj na organizam u fizičkom smislu. Ona je veoma delotvorna i pri oslobađanju od stresa.

Ovaj metod terapije je naročito rasprostranjen u lečenju astme kod dece, jer je u potpunosti prirodan, a mnoga iskustva govore o uticaju haloterapije na smanjenje potrebe za upotrebom medikamenata.

Koje su prednosti terapije solju?

Jedna od prednosti terapije solju je to što su prostorije u kojima se so nalazi, tzv. slane sobe, sterilne i apsolutno oslobođene patogenih klica kao što su bakterije, virusi i alergeni.

Bilo koji mikroorganizam kada se nađe u slanoj sobi tu ne može i da opstane.
Pored toga, slane sobe poseduju visok procenat negativnih jona, koji pozitivno utiču na raspoloženje.
Provođenje vremena u prirodnim slanim pećinama podrazumeva speleoterapiju (speleo-pećina).

Međutim, većina ljudi nema pristup ovim pećinama. Zbog toga su slane sobe izumljene jos 1980. godine kako bi se stvorili uslovi da se ova terapija primenjuje i van zidova pravih slanih pećina, a sa istim efektom koje one daju. Terapija solju tada dobija ime haloterapija (halo=so).

Slane sobe koje nude pravu terapiju solju predstavljaju specijalizovana preduzeća koja se bave prvenstveno tom vrstom terapije.
Slane sobe u okviru spa centara najčešće nemaju efekat koji se od njih očekuje jer ne zadovoljavaju standarde haloterapije.

Slane sobe nisu dostupne svuda u Srbiji. One se mogu naći u većim gradovima, gde u skladu sa većim brojem stanovnika postoji i veći broj osoba koje su spremne da se bave ovom terapijom na zadovoljavajući način.

Kako funkcioniše haloterapija?
Molekuli soli se sastoje od pozitivnog jona natrijuma i negativnog jona hlora. Dok udišete vazduh u slanoj sobi, molekuli soli ulaze u vlažne disajne puteve i raščlanjuju se, oslobađajući negativne jone.

Negativni joni stimulišu izbacivanje mukusa – sluzi iz disajnih puteva i poboljšavaju imuni odgovor organizma na patogene klice.
Osobe koje boluju od hroničnih respiratornih oboljenja poseduju manjak natrijum hlorida u disajnim putevima, pa haloterapija ima ulogu i da nadomesti ovaj deficit.

Haloterapija umanjuje simptome respiratornih oboljenja, pomaže prevenciji njihovog ponovnog ispoljavanja i smanjuje potrebu za primenom medikamenata kao što su nazalni sprejevi i inhalatori.

Haloterapija je takođe izrazito delotvorna u terapiji brojnih kožnih oboljenja, među kojima su i psorijaza i ekcem.

Osim toga, oslobađanje negativnih jona pokazuje pozitivan uticaj na raspoloženje. Umanjuje se stres, ublažavaju glavobolje, letargija i depresija, povećava se nivo energije organizma, a postiže se i stabilizacija ciklusa spavanja kod osoba koje imaju probleme sa nesanicom.

Terapija solju pokazuje najbolje rezultate kada se primenjuje redovno. Jedan tretman traje oko 45-50 min i podrazumeva jednostavno sedenje u udobnim foteljama i udisanje mikroskopskih čestica soli blagotvornih za organizam.

Izvor:planetazdravlja.com

---

---

Priredio: Bora*S

BAROKNA LEPOTA…

Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

Timočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
Tragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

KAO DA ME JE NEKO ISKLJUČIO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Misteriozna bolest spavanja muči ljude
U današnje histerično doba se mnogima čini da bi najradije „pali u krevet i danima samo spavali“. Ali u selu Kalači u Kazahstanu se to ljudima zaista događa – i to iz „čista mira“.

Ilustracija

Odjednom padnu u dubok san, a neki stanovnici sela su spavali i po šest dana, bez prestanka. Nakon toga se bude i više se ničega ne sećaju.

Među pogođenima ima osoba svih uzrasta, a nakon što su o tome javljali lokalni mediji i strani novinari proverili koliko ima istine u tim tvrdnjama.

Zaista, u međuvremenu se javilo više od četrdeset slučajeva osoba koje su odjednom zaspale, ponekad radeći nešto sasvim drugo.

Tako je jedna seljanka zaspala dok je muzla krave.

„Kao i svaki dan, ujutro sam muzla krave i odjednom sam zaspala. Više ničega ne mogu da se setim. Kad sam se ponovo probudila, bila sam u bolnici i oko mene su bile medicinske sestre. Druge žene u bolnici su me nazvale ‘Trnoružica’. Spavala sam dva dana i dve noći, a posle su mi rekli da sam i u snu htela da muzem krave.“

“Kao da me je neko isključio”
Izgleda da misteriozna bolest ne pogađa samo stanovnike, nego i došljake. Jedan tridesetogodišnjak je došao da poseti svoju majku i kad je uveče sedeo za računarom, učinilo mu se kao da mu je neko “isključio prekidač”. I on je završio u bolnici gde je spavao više od trideset sati.

I tamošnji lekari ne znaju, šta se to događa sa ljudima koji spavaju „kao zaklani“. Sve vrednosti krvi su u granicama normale, a nema nikakvih drugih simptoma. Tvrde da su pokušavali da pronađu slične slučajeve i na internetu, ali takav „sindrom Trnoružice“ je nepoznat medicini. Čini im se da se tako nešto po prvi put pojavilo baš kod njih, u Kazahstanu.

Lokalni lekari više nisu sami. U Kalači je stigla i jedanaestočlana ekipa s mobilnom laboratorijom. Jedino što su do sad mogli da utvrde je da ovde nije reč o nekakvoj zaraznoj bolesti, niti o bakterijskoj infekciji. Jedino što su do sad uspeli da smisle kao preporuku tamošnjem stanovništvu je da uzimaju hranu sa više vitamina – i da izbegavaju alkohol.

Tamošnje stanovništvo je uvereno da tu nije reč o kojoj čašici viška. Jedna od teorija je da sa čudnom bolešću neke veze ima napušteni rudnik urana, koji je aktivno radio u vrmee Sovjetskog Saveza.

Možda je radioaktivni uran zagadio podzemne vode i sad ljudi obolevaju od tajanstvenog napada spavanja?

Kakva je to radijacija?
O radijaciji se mnogo toga zna, ali ni najveći stručnjaci još nisu čuli za neko zračenje koje bi kod nekoliko desetina ljudi odjednom izazvalo duboki san – i ništa drugo. S druge strane, i neki stanovnici tog mesta u Kazahstanu nam objašnjavaju da je to glupost.

Naime, rudnik je zatvoren već godinama, a pre su mnogi radili u rudniku i u svakom slučaju su pred njihovim kućama prolazili vojni kamioni s misterioznim teretom. Ali tada nije bilo takvih slučajeva zagonetnih „uspavanih lepotica“, nego tek sad, decenijama kasnije. Inače, primećeno je da se simptomi javljaju tek sa toplijim danima.

Zato se među narodom čuju i druga objašnjenja. Tako jedna vračara tvrdi da je nekakvo „zračenje iz svemira“ genetski promenilo travu i sad se ta trava ne može razlikovati od drugih. A kad krave pojedu tu travu, preko njihovog mleka to dolazi u telo čoveka koji zbog toga može pasti u san koji traje i po šest dana.

S druge strane, podjednako banalno zvuči i objašnjenje jednog stručnjaka za spavanje iz Kazahstana koji tvrdi da je lokalno stanovništvo – “jednostavno poludelo i pati od halucinacija”.
Izvor:b92.net/zdravlje/ dw.de, Bernd Großheim, WDR Moskva / A. Šubić

DUBOKO POD ZEMLJOM, ATRAKCIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

JEDINSTVENA UMETNIČKA GALERIJA, KATEDRALA I PODZEMNO JEZERO

Duboko pod zemljom u Poljskoj nalazi se nešto značajno, ali malo poznato van istočne Evrope. Vekovima su rudari vadili so ovde, ali su takođe iza sebe ostavili i zaista još nešto jedinstveno.  Najneobičniji rudnik soli u svetu.

Spolja gledajući, Wieliczka rudnik soli ne izgleda ništa posebno, ali je to izuzetno dobro održavano mesto budući da se ovde so ne vadi već više od 15 godina. Izuzev te činjenice, zaista deluje sasvim obično. Međutim, 200 metara ispod zemlje to mesto krije jednu zapanjujuću tajnu.

Rudnik soli postao je jedinstvena umetnička galerija, katedrala i podzemno jezero. Wieliczka je mali grad u Krakovskoj oblasti i ima oko dvadest hiljada stanovnika.  Osnovan je u XIII veku od strane lokalnog Vojvode radi otvaranja rudnika i eksploatacije bogatih naslaga soli koje su se nalazile ispod njega. I bilo je to tako sve do 1996. godine. 

Ali generacije rudara nisu samo vadile so, nego su iza sebe ostavile neverovatne tragove svog života i rada pod zemljom u obliku statua i mitskih, istorijskih i religioznih skulptura. Napravili su i svoju kapelu gde su se molili.

Možda je njihovo najznačajnije delo ogromna podzemna katedrala koju su ostavili iza sebe radi sećanja na njih od strane dolazećih generacija.
Kada zarone u dubinu tog sveta nakon laganog silaska uzanim drvenim stepenicama na dubinu od oko 135 metara posetioci rudnika će ugledati neverovatne prizore.

Najveći utisak u smislu veličine umetničkog dometa će ostaviti Kapela Svetog kralja. Poljaci su vekovima bili veoma verni katolici i poseta ovom mestu nije bila samo turistička, nego i izraz pobožnosti. Neverovatno je i to da su čak i lusteri u katedrali napravljeni od kristala soli. Oni nisu samo prosto pokupljeni sa zemlje i sastavljeni, nego je to bio dug proces  odabiranja i pripremanja specijalno za svrhe osvetljenja.

Nakon iskopa grumeni soli su prvo topljeni, očišćeni od nečistoća, a zatim rekonstruisani i brušeni tako da su dobili izgled providnog kristalnog stakla. Ti komadi soli ni najmanje ne liče na ono što posetioci imaju na umu kada se pominje so – kao so u slanicima kod kuće! Ruda soli je inače sivkaste boje, pa čak na neki način liči kao da je od granita.

Preko milion posetilaca godišnje (mahom Poljaka i turista iz susednih zemalja) dolazi da vidi ovaj neverovatan rudnik soli. Iz razloga bezbednosti manje  od jednog procenta rudnika je otvoreno za posetioce, ali i to je skoro 4 kilometra dugih hodnika – više nego dovoljno da turisti provedu sat-dva u obilasku ovih čudesnih prostorija. Vađenje soli iz rudnika je prekinuto iz dva razloga – niska cena soli na svetskom tržištu koja nije pokrivala troškove proizvodnje, a došlo je i do plavljenja rudnika podzemnim vodama.

To je i glavni razlog što ceo rudnik nije otvoren za posetioce. Religiozni isklesani reljefi, kojih ima mnoštvo, delo su pobožnih hrišćana. Krem evropskih intelektualaca i državnika posetio je ovaj rudnik – počev od Nikole Kopernika, Getea, Šopena, pape Jovana Pavla II, Bila Klintona i mnogih drugih – njihova imena mogu se videti u brojnim knjigama utisaka. Nije bilo nikakvo iznenađenje kada je ovaj rudnik dospeo na UNESCO-vu listu  Svetske baštine još davne 1978. godine.

Katastrofalna poplava 1996. godine dovela je do konačnog prekida iskopavanja soli u rudniku i od tada  je isti postao samo turistička atrakcija. Iz rudnika se još uvek crpe slana voda, koja se isušuje i daje neku manju količinu soli – ni blizu onim količinama kao nekad u davna vremena.

Da se to ne radi, rudnik bi bio ponovo potpuno poplavljen podzemnim vodama. Nemaju sve skulpture isključivo religiozni i simbolički karakter. Rudari su imali i smisao za humor! Tu se mogu videti i skulpture Snežane sa  njenih Sedam patuljaka.

Likovi isklesanih patuljaka su na ironičan način verovatno predstavljali same rudare na radu u rudniku.  Čak su isklesali i jednu aždaju da upotpune ambijent! Na kraju tu je i podzemno jezero, osvetljeno prigušenim svetlom i svećama. Kako je sad to jedan idiličan ambijent za razliku od onog kakav je morao biti dok se u rudniku danonoćno vekovima radilo uz buku i znoj.

mc.kcbor.net

---

RTANJ, MAGIČNA SRPSKA PLANINA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Mistična,  piramidalna, prepuna tajnovitih zlatnih, lekovitih, magnetskih izvorišta, zagonetnih svetlećih kugli, ova planina je, beleže i naučnici, i jedina veza sa vasionom i vanzemaljcima.Hoće li Rtanj, 200 kilometara udaljen od Beograda, između Sokobanje i Boljevca, s najvišim vrhom Šiljak 1.565 metara odakle puca vidik na Savu i Dunav, na Kopaonik, Suvu i Staru planinu, s retkim prirodnim, mističnim čarima, afrodizijačkim rtanjskim čajem, skrivenim zlatom i najzdravijom vodom za piće nazvanom „Euro-akva“, kao i dokazanim magnetizmom i zagonetnim svetlećiim kuglama na piramidalnom vrhu, ponovo oživeti, pitanje je koje odavno zaokuplja našu i svetsku javnost.

Poslednjih dana Rtanj je, zahvaljujući i pisanju engleskih listova „Tajmsa“ i „Dejli mejla“, postao jedna od svetskih atrakcija, jer će se, u slučaju smaka sveta po proročanstvu Maja, navodno jedino tamo održati život.

– „Milenijum grupa“ iz Beograda zaokružila je turističku ponudu, ali je to nedovoljno, pa smo rešili da dovedemo investitore i, uz pomoć Opštine, preuredimo oko 100 napuštenih kuća i ceo kraj učinimo atraktivnijim za goste iz zemlje i sveta. Mnogi će poželeti i da se vrate ili započnu život na Rtnju.

U nekoliko zgrada vratili su se penzionisani rudari ili njihova deca i unuci iz Beograda, Bora, Kruševca i oni tu provode leto. Ipak, ostalo je niz domova i lepih zdanja prepuštenih zubu vremena -kaže dr Nebojša Marjanović, predsednik Opštine Boljevac dodajući da je „Milenijum grupa“ već obnovila motel i, u saradnji sa Opštinom Smederevo, nekadašnji Pionirski dom sa 200 postelja. Uređen je prostor oko motela, gosti su zadovoljni domaćom hranom (gibanica i rtanjsko kiselo mleko imaju brend) i čistim vazduhom, stazama za šetnju, sportskim terenima.

-Za svaku Novu godinu dođe najmanje 300 do 500 gostiju.  Da je i hiljadu mesta bilo bi malo. Kada se obnove preostali ruinirani objekti dolaziće, kao nekad, i đačke ekskurzije, planinari, izviđači, berači lekovitog bilja, lovci, ali i oni koji veruju u vanzemaljska bića na Rtnju i ostale čudne pojave u ovom kraju-podsećaju u Turističko-ugostiteljskom komleksu Rtanj, ne zaboravljajući planinarske uspone za Božić i Vidovdan kada se okupi i do 7.000 ljudi.

Vlasnik restorana „Šumski raj“ Dragoslav Milenović „Šou“ više od tri decenije živi u starom rudarskom naselju ispredajući neponovljive, uverljive priče:

-Planina je tajnovito šupljikava, u sebi sadrži najlekovitije bilje i vodu , recimo „muški čaj“, zlato.Vanzemaljci se u sve to bolje razumeju nego mi. To je potvrdila i knjiga Dušana Ninića „Otkrića“ o Rtnju, vanzemaljcima i obnovljenom svetu. Na novim otkrićima radi i Centar za istraživanja i ekologiju „Duh Rtnja“ koji okuplja naučnike iz Srbije i celog sveta. Oni su ubeđeni u magičnu moć rtanjske piramide koja će nas spasiti od apokalipse. Jer, Rtanj je navodno jedinstveni i jedini antenski stub u svetu „vezan“ sa kosmosom.

Dr Marjanović neće da otkrije sve poslovne tajne.

-Obnoviće se stara naselja, vratiti otvoreni bazen, ponovo podići veliki park sa 150 vrsta drveća i ukrasnog šiblja, spreman je i muzej Rudnika Rtanj, jedinstven u svetu. Bitno je i da se završava dogradnja savremenog puta Zaječar-Paraćin -naglašava dr Marajanović podsećajući da je rudnik uglja na ovim prostorima otvoren 1902. i da je radio i prvih godina nakon Drugog svetskog rata. U rudniku je, primerice, 1923. godine radilo oko 600 rudara koji su godišnje davali pet do deset odsto ukupno iskopanog uglja u Srbiji.

 Brendirana i rtanjska voda “Ultima”

Od pre tri godine, podno Rtnja, otvorena je prva Fabrika zdrave pijaće vode u istočnoj Srbiji “Euroakva”, jedina koja ništa ne “fabrikuje”, jer se direktno sa izvorišta pretače u boce. Moćna, rtanjska zdrava voda danas je na tržištu Srbije, Crne Gore, Nemačke i Malte. Vlasnik fabrike „Megatrend“ Beograd, uložio je u otvaranje 3,5 miliona evra. Ove godine potrošačima biće ponuđeno 6 miliona, mada je godišnji kapacitet 65 miliona litara. I to je neizmerno, nekada tajnovito, blago magičnog Rtnja.

 Kapelica na vrhu piramide

Na vrhu Rtnja nalaze se ostaci kapelice posvećene Svetom Đorđu, koju je svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika kamenog uglja, podigla supruga Greta početkom tridesetih godina 20. veka. Ovu kapelicu dinamitom su razrušili “lovci na zlato”.

Gotovo ista kapela sagrađena je u etno naselju podno Rtnja, ali će Opština Boljevac sve učiniti da se dogradi i ruševima na vrhu planine, jer je reč o svojevsrnoj turističkoj atrakciji i sećanju na prvog vlasnika čuvenog rudnika.

Tekst: B. Filipović/Foto: Bora*S, B. Filipović, trojka.rs

---

 

ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

  Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   

---

KAŽU DA JESTE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________

 BUGARI ISKOPALI NAJSTARIJI GRAD EVROPE

Karbonskom analizom je utvrđeno da kuće potiču iz eneolitskog doba između 4700. i 4200. godine pre nove ere, što je više od 1.000 godina pre grčke civilizacije.

Praistorijski grad čiji su ostaci iskopani na istoku Bugarske, najstarije je urbano naselje do sada nađeno u Evropi, rekao je arheolog Vasil Nikolov. Profesor Nikolov s bugarskog Nacionalnog arheološkog instituta rekao je da kameni zidovi koje je iskopao njegov tim blizu grada Provadija, potiču iz perioda između 4700. i 4200. godine pre nove ere.

On je rekao da se veruje da zidovi visine tri, a debljine dva, predstavljaju najstarije i najmasivnije utvrđenje praistorijske Evrope.

„Počeli smo iskopavanja 2005, ali smo tek posle ove arheološke sezone sakupili dovoljno podataka da podržimo tu tvrdnju“, rekao je Nikolov.

Njegov tim je do sada iskopao ostatke naselja s jednospratnim kućama koje je u prečniku imalo oko 100 metara i bilo okruženo utvrđenim zidom. Nađeno je i više jama koji su korišćene za rituale, kao i delovi kapije. Karbonskom analizom je utvrđeno da potiču iz eneolitskog doba između 4700. i 4200. godine pre nove ere, što je više od 1.000 godina pre grčke civilizacije.

Nikolov je rekao da su uzorci iskopina poslati na Univerzitet u Kelnu na dalja ispitivanja. On je dodao da je u naselju kod Provadije živelo oko 350 ljudi koji su verovatno kopali so iz obližnjeg rudnika i trampili je za drugu robu s okolnim plemenima.

kurir-info.rs

VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

TAMOiOVDE________________________________________________

Priča o legendarnom borskom rudaru-konjovodcu i još poznatijem, pola veka glavnom u lancu rudarenja, konju Cvetku

 Od 1903. godine, od začetka rudarenja u „Jami“ Borskog rudnika bakra do 1958. godine, rudu su, u vagonima, isključivo prevozili konji.

Na rudarskim horizontima, duboko pod zemljom, provodili su ceo život. Tek kad iznemognu, ostare ili se povrede, odlaze iz „Jame“. Na kraju radnog veka čekala ih je klanica, kasnijih godina, posle 1945. jedino zahvaljujući dobroti rudara, završavali su na nekom poljoprivrednom dobru.

I čuvenom konju Cvetku, jednom iz poslednje generacije, posrećilo se da napusti ovaj svet na bujnoj , zelenoj livadi. Rudari su se, na taj način, odužili nerazdvojnim prijateljima iz rudarskih hodnika sa kojima su svakodnevno provodili po osam sati. Samo su oni, rudari- konjovodci, znali koliko su te plemenite životinje inteligentne i privržene čoveku, vredne i disciplinovane.

 – Otac Vlada pričao je da je svaki konj imao štalu i svoj boks. Odlično su hranjeni i timareni. Jednu smenu su vukli vagone, a dve se odmarali. Po strogim pravilima, s konjima se moralo lepo postupati. U slučaju da im se podvali, umesto deset pridoda i 11. vagon – konj ne bi mrdnuo.

U rudarskim oknima zbog pomračine gubili su vid, ali instikti su ostali nepovređeni. Tamo su se i ždrebili – priča Branislav – Bane Mihajlović, sin rudara – konjovodca Vladimira – Vlade, koji je ceo radni vek proveo u borskoj „Jami“. Pooslednjih osam godina napornog rada bili su vezani za legendarnog „vagondžiju“ Cvetka, konja kome će u dogledno vreme, najverovatnije, u rudniku, biti podignut spomenik.

 Bane, do nedavno najmlađi borski doktor rudarstva, dugogodišnji direktor „Jame“, proračunao je da su Cvetko i „saborci“, od 1. do 7. horizonta, za neprekidnih 55 godina rada, prevezli polovinu od četiri miliona tona bakra koliko je tog metala izvađeno u borskom i majdanpečkom rudniku u jednovekovnom postojanju.

 -Sećam se očevih suza nakon rastanka sa „Cvetkom“. I kad god se poveo razgovor o konjima iz najbogatijeg rudnog ležišta Čoka Dulkan brada mu je drhtala, ruke se tresle.

 Govorio je: – Sine,voleo sam Cvetka kao tebe. Ostao bi i duže konjovodac da ga slučajno nije zakačila šipka u predelu mošnica kad se iskliznuli vagon vraćao na šine. Posle je bio magacioner. Umro je 1983. u 73. godini života. A igrom slučaja, 1936. zaposlio se u borskom rudniku. Došao je kao siromah iz zaječarskog sela Rgotina. Bio je srednje građen, ali Franzuzi, tadašnje gazde, tražili su krupne i jake ljude za rad u rudniku. Desio se štrajk. Otac se našao tu, a nadzornik je naredio da cela grupa odmah siđe u „Jamu“.

Dobio je poverljiv zadatak – brigu o konjima-priča Mihajlović sećajući se kako je „njegov Vlada“ i u penziji ustajao svako jutro u šest sati, stajao kraj prozora gledajući svoje drugare kako odlaze u rudnik. Dugo je slabašnim prstima dobovao po staklu u znak pozdrava. Isto je činio i kad su se vraćali posle 14 sati.

 A Vladu rudara, konjovodca, zvali su i „Vlada omladinac“, jer svakoga je pozdravljao sa „zdravo, omladinac“. Danas rudarskog doktora, Baneta, kolege pozdravljaju sa „zdravo, omladinac“.

 I tek 1960. u „Jamu“ stiže odmena za konjovodce: samohodni utovarivač sa točkovima. Tog časa konjima nije bilo mesta u rudniku, ali ni radnicima sa lopatama.

 „Lopatari“ su postizali neverovatne učinke. Svaki rudar je ljubomorno čuvao i pazio na svaju lopatu i pleh sa kojeg se lakše zahvatala i prebacivala ruda. U to vreme i konj Cvetko izašao je zauvek iz „Jame“ na svetlost dana. Kada je Cvetko i gde sahranjen, rudar Bane Mihajlović , veli, nije upoznat iako mu je otac i o tome s pažnjom i poštovanjem pričao.

 Konju se nije moglo podvaliti

Konju, glavnom nociocu proizvodnje prvih pola veka u borskoj „Jami“ nije se moglo podvaliti. Ukoliko se ne odmara cele dve smene, nema toga ko će ga naterati da povuče vagon. Zato su „jamski propisi“ bili strogi. Konji u rudarskim oknima bolje su hranjeni i timareni nego oni na površini zemlje. Ili, ko bi i slučajno povredio konja pri vezivanju i spuštanju liftom u „Jamu“ bio bi najstrožije kažnjavan-objašnjava Mihalović sećajući s očevih kazivanja.

B. Filipović

---

---