Pronađi neki put, pronađi novi svet ja sam alergičan na strah a još sam gori nego pre I nema razloga da poverujem sve štedi svoj proliveni znoj, moj bol je, ipak samo moj
Sve kao da je san i kao da smo tu već bili neki dan u isti čas, to prati nas od malih nogu Sanjao sam te, kucaš eksere moje ruke krvare, ja kao podnosim sve
Poželim na tren da nisam više tu da prosto prestanem da tražim zvezdu vodilju E, vidiš, to je laž i za to ne postoji lek kad misliš gotovo a ono počinje tek Jednom u životu digni belu zastavu i prihvati to kao svoju pobedu Svest za opšte dobro, skupi ranjene pa im podari so- neka se okale
Izveštačeni smeh što odnosi tvoj greh na listu čekanja, na listu kajanja , bez trajanja Lice sakriva, ruke pune darova i čeka da ti da čeka da ti da …
Oči velike, u njima vidi sve al’ on je tako star, on nema nerava osramoćen i sed u očima mu led Ista uloga dve hiljade i kusur godina i nikad neće stići i nikad neće stići, nikad,
Seneka – Otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju
Dizajn korica knjige Rasprava o blaženom životu
“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.
Ja ću živeti u uverenju da sam rođen za druge, i zato ću majci prirodibiti zahvalan, jer kako bi se ona mogla bolje za me starati? Mene, jedinoga, poklonila je svima, a meni, jedinom, sve. Što god budem imao neću na prljav način čuvati ni rasipnički rasturivati. Verovaću da ništa ne posedujem više nego ono što mi je ljubazno poklonjeno.
Svoja dobročinstva neću odmeravati ni prema broju ni prema težini ni prema ikakvoj drugoj vrednosti, nego samo prema onoj koju im pridaje primalac; nikad mi neće biti mnogo ono što će primiti dostojan čovek. Ništa neću činiti radi mnenja, a sve ću po svome uverenju, i što god budem svesno delao, delaću kao da me posmatra ceo narod.
Cilj mome jedenju i pijenju biće zadovoljavanje prirodne potrebe, a ne punjenje i ispražnjavanje želuca. Biću predusretljiv prema prijateljima, blag i popustljiv prema neprijateljima. Odazivaću se molbama pre nego budem umoljen i pristojnim molbama izlaziću u susret; biću svestan da je moja otadžbina svet i da su njene starešine bogovi, i da ovi iznad mene i oko mene stoje kao sudije mojih dela i reči. I čim ili priroda zatraži moj život natrag ili ga moja odluka preda, otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju.“
Istina o prokletoj Jerini: Da li je unesrećila Srbiju i svoju porodicu?
Tek se pre par godina počelo da spekuliše o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković.
Foto: Wikipedia
Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je ona unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a zapravo Jerina je u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.
Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurađa i Jerine razvije jaka ljubav.
Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak, pored njega imali su još Grgura, Stefana i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa.
Period Jerinine vladavine bio je jako težak za Srbiju. Ugari su je pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva.
Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.
Kako bi smirili strasti sa Ugarima, Brankovići su svoju kćer Katarinu udali za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem.
Ipak mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Takođe sultan joj je dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini.
Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, s obzirom da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju Oliveru za sultana ispala mučenica i svetica.
Iako su njeni sinovi bili prinuđeni da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomagao da se osvoji Solun, rodni grad njegove majke i njegova ujčevina), Turcima to nije bilo dovoljno. Da bi Turci bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarima, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi koja je stigla prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni.
Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu. Nakon toga morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li bar delimično spasili svoj narod. Turska vojska, je uprkos kakvom-takvom savezu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao.
Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti, najmlađi sin Lazar, tada već naslednik i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković.
Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.
Do sada je bilo dosta reči o kolektivizmu i međuzavisnosti od drugih. Zašto dolazi do prihvatanja ovakvog načina funkcionisanja?
Jedan deo odgovora se može naći i u sledećem: ljudi se često okružuju drugim ljudima kako bi se odbranili od samih sebe, jer se plaše svoje suštine. Drugi ljudi, u ovom slučaju, mogu služiti kao sredstvo kojim odvlačimo pažnju sami sebi od prave introspekcije, a koja bi možda dovela do saznanja o tome da je naš život neautentičan.
Kada ste u društvu vi vrlo retko, ako uopšte, razmišljate o tome koja je vaša uloga u unverzumu i zašto postojite, a još manje o tome da li je vaša egzistencija autentična.
Usled osećanja bazične nesigurnosti i straha, formira se ego koji introjektuje druge ljude u sebe – oni (njihova ponašanja, stavovi i uverenja) postaju funkcionalni deo našeg ega. Videli smo da se ličnost, onakva kakvu možemo videti kod odraslog, civilizovanog čoveka, formira kroz seriju interakcije sa drugim ličnostima iz bliže socijalne sredine. Tako ličnost postaje zavisna od drugih ljudi kao fizičkih entiteta. Isto tako, oni u tom procesu postaju deo mentalne unutrašnjosti, postaju dakle i psihički entiteti, stubovi oslonca ega.
Proces socijalizacije i konstantno funkcionisanje unutar konteksta zahtevne socijalne sredine dovodi do eksternalizacije unutrašnjeg sveta (gde ono što sam “ja” zavisi od mišljenja drugih) i bavljenjem spoljašnjošću, površnim stvarima i kolektivnim socijalnim konstruktima. Ovo je, kao što smo pokazali, deo mehanizma odbrane.
Ovaj fenomen možemo nazvati „građenje eksternog oklopa“, jer drugi ljudi ovde služe kao eksterna sredstva odbrane ega od suštine, za razliku od internih sredstava o kojima smo prethodno govorili. Kada govorimo o potrebama koje stoje u osnovi intenzivnih i stalnih interakcija sa ljudima (ostalim egoima), jedna od njih je i potreba za katarzom, tj. emocionalnim pražnjenjem. Drugi ljudi (npr. prijatelji), pored pružanja pozitivne validacije, opravdavanja sopstvene egzistencije i pružanja osećaja sigurnosti, često služe i za projektovanje sopstvenih tenzija u smislu odbrane od vlastitih “loših” emocija, gde se interakcija sastoji od serije katarktičkih momenata.
Kada se nađu sa prijateljima ljudi često pričaju o događajima iz sopstvenog života, o osećanjima i trenutnom psihičkom stanju, žale se na probleme, itd. Ova interakcija je naizmenična, gde prvo jedan prijatelj sluša drugog, onda se uloge okreću i tako dok se oboje ne isprazne u meri prihvatljivoj za obe osobe. Koja je inače svrha “čuti” se sa prijateljem svakoga dana? U čiju korist ide to što ćemo nekoj osobi kroz razgovor predstaviti svoj svakodnevni život i probleme? Šta konkretno imamo od toga? Kako se osećamo posle razgovora i viđanja sa prijateljima? Koliko često se desi da posle viđanja sa prijateljima naučite nešto novo – osim o dešavanjima u njihovim i životima ljudi sa kojima oni imaju kontakt?
Razmislite od čega se sastoji vaša interakcija i shvatićete o čemu govorimo. Sve to nije ništa loše samo po sebi i ako se dešava i određenoj meri, ali ako se ponavlja iz dana u dan i ako se slobodno vreme svodi samo na to, to je onda razlog za zabrinutost. Ovoga moramo biti svesni i ne smemo dozvoliti egu da potpuno preuzme kontrolu nad našim odnosima. Ovde ponovo imamo pokušaj odbrane ega od sopstvenih “loših” stanja, od sredine i od suštine.
Vapaj autentične suštine se ogleda u formiranju psihičke napetosti, koju ego ili potisne (pa imamo nastanak raznih psihičkih problema i osećaja nezadovoljstva životom), ili konvertuje u nešto drugo, ili prazni kroz razne ventile, kao što je sport, nasilje, alkohol, muzika, i naravno, razgovor sa prijateljima, tj. bliskim ljudima. U tom smislu, druženje sa drugima nužno inkorporira u jedan egoistični momenat, jer ego iskorišćava druge u sopstvene svrhe.
Mišljenje koje ovde želimo izneti je prosto: dokle god se bavite drugim ljudima, ne morate se baviti sobom. Dokle god se bavite spoljašnjim svetom i površnim stvarima, ne morate se baviti unutrašnjim svetom i dubinskim stvarima. Ego je u ovom slučaju modalitet jedne alternativne realnosti, realnosti simbola i veštački konstruisanih predstava o realnosti. Potreba za kreiranjem alternativne realnosti vuče korene iz potrebe za osećajem sigurnosti i straha od nepredvidivosti živog univerzuma. Svet oko nas se konstantno menja i mi ga opažamo kao generalno nesigurnu sredinu, ponekad suviše preteću da bi rizikovali svoje biće istražujući ga, testirajući ga i živeti “punim plućima” u njemu.
Opažajući svet kao konstantnu pretnju, sa promenama koje često prete da naruše udobnost i sigurnost, čovek “tera” sam sebe u beg od realnosti i u beg od samoga sebe. Ljudi se namerno teraju i navikavaju na beg od realnosti kako se ne bi suočili sa spontanošću i nesigurnošću sveta. Taj beg u fantaziju, u iluzorni svet i bavljenje nebitnim stvarima predstavlja način bežanja od sebe i od shvatanja sebe, od suočavanja sa pravim egzistencijalnim strahovima koji okupiraju svako ljudsko biće. Iz ovog straha, ego gradi konstrukte i simbole kojima predstavlja svet oko sebe na određen način.
Iako nikako ne govorimo o tome da je simboličko mišljenje “pogrešno” ili neadekvatno, tj. “loše” po čoveka, izgleda da je savremeni čovek postao potpuno preokupiran simbolima te da više ne zna šta je direktno iskustvo. Ono ga sve manje zanima. Može se reći da čovek konstantno živi u konstruktima i ima sve manje dodira sa prirodom (uključujući i prirodu sopstvenog bića). Čovek je zamenio mapu za teritoriju, te misli da ako zna šta je mapa, da poznaje i teren, tj. teritoriju, ili ako je “iskusio” mapu da je “iskusio” teritoriju. Vidimo da je ovde u pitanju jedna forma stranputice u načinu funkcionisanja – simbol nikada ne može biti objekat iskustva, već samo iluzorna predstava o objektu.
Međutim, ponovo ne možemo potpuno okriviti samo individuu za ovakav način funkcionisanja. Osoba koja samoinicijativno počne da se bavi suštinskim, tj. počne da preispituje stvari u cilju dolaženja do spoznaje, neretko se suočava sa reakcijom sredine koja je često u formi izjava “budi realan” tj. “bavi se realnim stvarima, ne tim glupostima” ili “bavi se nečim konkretnim”, “trgni se iz tog sna, prestani da sanjariš”. Reakcije u formi ovakvih izjava, “saveta” su, sad shvatamo, zapravo ironične. Izjavom “bavi se realnim stvarima” se ustvari podrazumeva neka od aktivnosti ega, koji kao velikim delom predstavlja beg od realnosti.
Kada ljudi „savetuju“ ovako nešto, uglavnom misle na obavljanje nekog eksternog posla, kao što je učenje, bavljenje životima drugih ljudi (ljudi vam nikad neće zameriti kada je razgovor na temu socijalnih odnosa, ali vas počnu sumnjivo gledati kada postavite pitanje “šta radimo na ovoj planeti” ili “šta je svrha života”); ili, savetuju vas da radije smišljate način da zaradite novac (simbol komfora) i osigurate egzistenciju (beg od anksioznosti). U prevodu, “bavi se nečim konkretnim” znači “obavi neku simboličku aktivnost kako bi pobegao od autentičnog bavljenja sobom i pravim postojanjem, potvrdio kolektivnu ego-strukturu i odbranio se od egzistencijalne anksioznosti.“
Stvari nisu baš tako jednostavne kako se na prvi pogled čine, zar ne? Srećom, analizom ovakve vrste se može doći do shvatanja skrivenih aspekata našeg funkcionisanja, što je prvi korak ostvarivanja promene u životu. Stoga se može reći da smo, u ovom slučaju, na dobrom putu.
Da li je ljubljenje urođeno ili pak naučeno ponašanje? Istorijski dokazi će vas svakako iznenaditi.
Foto: Profimedia
Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji.
Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”.
Međutim, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo da bude i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i neka vrsta nadoknade za seksualne odnose.
Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru „pipanja“. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.
Čini se da drevni vedski tekstovi (period u istoriji Indije kada su sastavljeni sveti vedski sanskrtski tekstovi kao Vede) iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka ove ere, posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja, a interesantno je da savremeni indijski filmovi ne prikazuju ljubljenje. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 326. pre Hrista.
Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre Hrista, trojanski kralj Prijam značajno ljubi Ahilovu ruku kako bi vratio telo svog sina (Prijam je poljubio ruku ubice svog sina i podsetio ga da i sam ima oca).
U svojoj Istoriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe, Persijanci su odbijali da ljube Grke u usta, zato što je u drevnom Egiptu krava bila sveta životinja, a Grci su jeli govedinu.
Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).
Za vreme Rimljana poljupci su prerasli političku ili socijalnu i dobili seksualnu ulogu. Jer u vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razni ugovori, odakle i potiče fraza „zapečatiti poljupcem, navodi se na sajtu psychologytoday.com.
Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog imperatora koji je ovaj smeo da poljubi, od obraza do stopala. Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.
Običaj se menja padom Rima i probojem Hršćanstva. Rani Hršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao što animus (um) potiče od indoevropskog korena ane – (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale ljubljenje na Veliki Četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su vernici ljubili papuče Svetog Oca pape.
Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao, da bi se pojavio pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu.
Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.
“Pitomac“ Golog otoka Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“
Aleksandar Popović
Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.
Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne. Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.
Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo. Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“ „Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu. „Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“
Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…
Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.
U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.
AKO BOG DA…
Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“
Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.
Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena. Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja. S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“
Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović. Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište. Radomir Putnik Izvor: novosti.rs/
Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.
Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.
Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.
Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.
Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.
Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.
Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.
Solomon Nortup
Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.
U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.
Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.
Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…
U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.
Originalni tekst iz 1853. godine
Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.
Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.
Kritičar londonskog „Telegrafa“ Tim Robi sastavio je listu deset najboljih crno-belih filmova na kojoj su se, očekivano, našli „Dvostruka opasnost“, „Laura“ i „Velik san“.
„Dvostruka opasnost“
Crno-beli filmovi i sada nakon toliko godina plene nekim šarmom i mističnošću, a podsećaju i na zlatne dane Holivuda.
Filmski kritičar britanskog Telegrafa Tim Robi napravio je selekciju deset najboljih crno-belih ostvarenja.
Lista, po hronološkom redu, počinje sa Dvostrukom opasnosti Bilija Vajldera sa Džejmsom M. Kejnom i Barbarom Stenvik.
„Laura“
Slede Laura Otoa Premingera i Žena u prozoru Frica Langa
Na četvrom mestu nalazi se detektivski triler Veliki san Hauarda Hoksa u kojem su glavne uloge poverene Hemfriju Bogartu i Loren Bakal. Ostvarenje je rađeno prema romanu Rejmonda Čengelda.
„Veliki san“
Na listi su i ostvarenja Out of the Past – priča o privatnom detektivu (Robert Mičam) koji pokušava da pobegne od prošlosti, ali ne može da pobegne od bivših saradnika, a naročito Kejti (Džejn Grir), ultimativne fatalne ženske.
Mesta na listi su zauzeli i Gun Crazy iz 1949. godine, Stranci u vozu Alfreda Hičkoka i Pickup on South Street, koji se bavi špijunskim aferama i korumpiranošću komunističkih i FBI agenata.
„Stranci u vozu“
Pretposlednje mesto pripalo je ostvarenju Kiss Me Deadly, a na kraju Noć lovca opet sa Mičamom kao propovednikom-psihopatom.
Zanosna plavuša, žena koja je i danas modna ikona i uzor mnogima širom sveta, seks simbol, nezamenljiva Merlin Monro danas bi imala 87 godina, da nije tragično završila 1962.
Foto AP/Petr David Josek (ilustracija)
Mada su je mnogi posmatrali samo kroz fizički izgled, kao nekoga ko pažnju privlači isključivo fizičkom pojavom, ostavila je iza sebe više značajnih filmskih uloga.
Prvu ozbiljniju ulogu Merilin Monro je dobila u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, ali posle uloge u filmu „Sve o Evi“ njena karijera je procvetala. Međutim, status plave seks bombe potvrdio se tek posle ostvarenja „Muškarci više vole plavuše“.
Nakon toga nizali su se hitovi u kojima je glumila ova poznata glumica – „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ kao i „Neki to vole vruće“ u kojem je ostala zapažena kao odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.
Merilin Monro bila je omiljena i u svetu fotografije, pošto je pozirala obnažena za kalendare koji se danas nalaze u posedu privatnih kolekcionara.Tek posle više od 30 godina nakon smrti 1962. godine, proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka. Sa uspehom u filmskoj industriji pojavile su se i njene fotografije koje je snimao fotograf Tom Keli dok je još bila devojka. Te fotografije otkupio je Hju Hefner i u decembru 1953. godine objavio ih je u prvom izdanju Plejboja.
Život Merlin Monro nije bio lak. Rođena je kao Norma Džin Bejker Mortenson u sirotištu u Los Anđelesu, kao vanbračno dete Gledis Perl Monro.
Rasla je po hraniteljskim porodicama jer joj je majka imala ozbiljnih psihičkih problema. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a njena majka je brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.
Godine 1942. udaje se za Džejmsa Dohertija, radnika u fabrici aviona. Ubrzo se i ona zaposlila u istoj fabrici, ali samo za kratko, jer je pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Posle četiri godine, razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala kao glumica. Posle prvih uspeha i sticanja titule seks simbola, udaje se za bejzbol igrača Di Mijađa, ali njihov brak je trajao samo devet meseci. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama.
Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera u Holivudu, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „The Misfits“. Od njega se razvodi 1961. godine, kada je imala i velikih problema sa drogom.
Merilin Monro je pronađena mrtva u svom domu u Los Anđelesu 5. avgusta 1962. godine. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti prekomerna doza tableta za spavanje, ali to je do danas ostatala misterija jer mnogi veruju da je CIA umešana u njenu smrt zbog veze sa Kenedijevima
Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.
Da, 2004.godine, osnovana je globalna mreža Facebook.
ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...
ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.
Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.
Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.
ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.
Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.
Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.
Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.
Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).
Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.
Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.
Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.
Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.
Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.
Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.
Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.
Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.
Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.
BARBARA
Govori: DRAGAN STOJNIĆ
ADRIJEN Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Grudva snega koju si bacio na mene u Šamoniju prošle zime sačuvala sam je Eno je na kaminu pokraj svadbenog venca moje pokojne majke koju je ubio moj pokojni otac što je giljotiniran jednog tužnog zimskog jutra ili proletnjeg … Grešila sam priznajem znala sam ostati duge godine ne vraćajući se kući Ali nikada ti nisam rekla da je to zato što sam bila u zatvoru grešila sam priznajem često sam tukla psa ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! I Vrbova grana tvoj mali foksterijer koji je crk’o prošle nedelje sačuvala sam ga! Eno ga u frižideru i ponekad kad otvorim vrata da uzmem pivo ugledam jadnu životinju i to me strašno rastuži! A ipak to sam ja uradila jedne večeri da skratim vreme dok sam te čekala … Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Sa vrha kule Sen-Žak bacila sam se prekjuče zbog tebe sam se ubila Juče su me zakopali u jedno divno groblje i mislila sam na tebe i večeras sam se vratila u sobu po kojoj si se šetao go u vreme dok sam još bila živa i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! U redu grešila sam duge godine nisam se vraćala kući ali sam ti uvek krila da je to zato što sam bila u zatvoru! Grešila sam priznajem često sam tukla psa ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se!
TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO
To lice ljubavi opasno i nežno jedne se večeri javi posle predugog dana Možda je strelac bio sa lukom ili svirač sa harfom Ne znam više Zaista ne znam Znam samo da me je ranio možda strelom možda pesmom Znam samo da me je ranio iz srca krv mi teče Vrela me suviše vrela ljubavna rana peče.
VRT
Hiljade i hiljade godina Ne bi dovoljne bile Da iskažu Onaj trenutak večnosti Kad si me poljubila Kad sam te poljubio Jednog svetlog julskog jutra U bašti Emine u Parizu U Parizu Na zemlji Na zemlji koja se u zvezde računa!
UVELO LIŠĆE
Želela bih da se uvek sećam Srećnih dana naše ljubavi Tada je život bio mnogo lepši I sunce blistavije bilo no danas Uvelo lišće slaže se po zemlji A ja te još nisam zaboravila Uvelo lišće slaže se po zemlji Ko naša tuga i uspomene Hladni vetar odnosi ih Zajedno sve u noć zaborava A vidiš nisam zaboravila Pesmu koju si mi pevao Ta pesma je bila slična nama I tebi koji si me voleo I meni koja sam te volela Živeli smo zajedno Ti koji si me voleo I ja koja sam te volela Ali život razdvaja one One koji su se mnogo voleli O sasvim polako i bez šuma More briše tragove po pesku Koraka razišlih se ljubavnika.
DOBRA MLADA VREMENA
Reke su bile bistre more čisto hleb je bio dobar godišnja doba padala kad im je doba ratovi zaboravljeni a ljudi su se voleli.
NARANDŽA
Patent – zatvarač skliznuo je na slabine i sretna oluja tvog ljubavnog tela usred mrklog mraka prosula se odjednom I haljina padajući na uglacani parket nije napravila veći šum od kore narandže kad padne na tepih Pod nogama Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke
Crvena narandžo divni plode vrh tvojih grudi ucrtao je novu liniju sreće na mom dlanu Crvena narandžo divni plode
Sunce noći.
REKA
Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini ali on je bacio jedan kamičak hladni kamen ljubomore na odsjaj tvoje lepote što je igrala gola na reci u velesjaju leta.
ŠKOLA UMETNOSTI
U kutiji od upletene slame Otac izabra jednu kuglicu od hartije I baci je U staklenu zdelu sa vodom Ispred radoznale dece Razvi se u vodi odjednom Raznobojni Veliki japanski cvet Kratkotrajni lokvanj I deca utihnuše Zadivljena U njihovoj uspomeni nikad više Taj cvet uvenuti neće Taj iznenadni cvet Stvoren za njih Za tren Pred njima
I TO MI JE NEKA RAZONODA
I to mi je neka razonoda pisati
i to mi je neka razonoda sanjati Eto taj list bio je potpuno beo pre nekoliko sekundi Ni minut jos nije prošao A evo na šta liči.
Slike: Iv Tangi
Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube
TAMOiOVDE 