POREMEĆAJ SLIKE O SEBI…

 tamoiovde-logo

 ANOREKSIJA NERVOZA- Ozbiljan psihički poremećaj

Pretpostavljamo da ste dosta puta do sada čuli za izraz “anoreksičan/a“. Da li ste znali da se anoreksija svrstava u jedan od psihijatrijskih poremećaja, pa još i da je jedan od najučestalijih? Njegovo zvanično ime je „anoreksija nervoza“ i on predstavlja poremećaj unosa hrane koji je izazvan poremećajem slike o sebi.

anorexia_paint_5_by_luaxanDakle, osoba se namerno izgladnjuje, tj. drastično smanjuje unos hrane kako bi postigla neki ideal koji ima u vezi sa svojim fizičkim izgledom. Iz samog opisa poremećaja se već može pretpostaviti i mehanizam koji deluje uza njega, kao i uzroci njegovog nastanka, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Pogledajmo sada koji su to „simptomi“ anoreksije, tj. kako prepoznati da je reč o psihičkom poremećaju. Pomenuli smo smanjeno unošenje hrane i držanje raznoraznih dijeta, ali jednostavno držanje dijeta i tendencija da se smrša nije dovoljan znak da bi smo govorili o poremećaju.

Ovde se radi o intenzivnom strahu od gojaznosti, koji je u toj meri iracionalan da je i sama definicija gojaznosti ovde načisto iskrivljena. Naime, osoba ne samo što se plaši da se ne ugoji, već misli da je gojazna čak i ako realno, to nije. To dovodi do želje da smrša, a smršaće tako što neće unositi hranu – veoma jednostavno.

Dakle, ovde nije reč o nekom gađenju ili odbijanju da se jede zato što je čoveku „muka“ od hrane, ili u estetske, pa i zdravstvene svrhe, već o jednoj patološkoj potrebi da se bude što mršaviji. Ova iskrivljenost se ogleda u tome što osoba misli da, što je mršavija, to je lepša. Isto tako, izgleda da ta mršavost nikad nije dovoljna, to jest, osoba nikad nije u potpunosti zadovoljna svojim izgledom. Tako, izgladnjivanje je sve veće, a fizičkih posledica je sve više, da sve to može dovesti do ozbiljnog poremećaja u čitavom radu organizma i velikom broju zdravstvenih problema.

Znači, očigledno je da je anoreksija nervoza jedno stanje potpune opsednutosti svojom težinom. Ova opsednutost se ogleda u tome što se osoba svaki čas meri; što pažljivo bira koju će hranu da unese, što često ide u ekstreme i u potpuno neuravnoteženu ishranu; unosi premalo hrane u organizam; može koristiti laksative kako bi izbacila i to malo hrane što je unela; ili, može se terati da povraća na silu, kako bi izbacila to što je pojela te hrana u stvari i ne uspe da se svari (ovo stanje je poznato i kao bulimija).

Neki koriste intenzivno i ekstremno treniranje (trčanje, izlaganje teškim fizičkim naporima) u cilju skidanja „suvišnih“ kilograma. Naravno, sve ovo se odnosi samo na preuveličano ponašanje ove vrste.

Sasvim je normalno da neko ko je inače gojazniji smanji unos nekih namirnica ili vežba, ili neko ko želi da se zdravo hrani da izbaci rafinisane proizvode ili neku vrstu hrane koja nije dobra za telo. Interesantna stvar kod ovog stanja je to da ako osobu pitate da li misli da ima problema sa težinom, reći će da nema. Dakle, osoba nije svesna da izgleda „kao kostur“, tj. da je premršava.

Ono što ona vidi kada se pogleda u ogledalo, to je „debela“ osoba. Ovaj fenomen se stručno naziva „iskrivljena telesna shema“, što ćemo objasniti kasnije.

Ono što će biti bitno roditeljima, ili ostalim osobama bliskim nekom za koga sumnjaju da ima anoreksiju, su određeni znaci upozorenja. Ukoliko se pojavi nekoliko ovih znakova zajedno, onda treba sumnjati na anoreksiju i pozabavati se problemom. Ti znaci su: preopterećenost svojom težinom (stalno merenje, gledanje u stomak, struk, tj. mesta gde se skuplja salo), merenje kalorija, gramaže hrane, često žaljenje kako su debeli i gojazni (uprkos tome što možda nisu), strah od gojenja („neću to da jedem, ugojiću se); česti izgovori da se ne jede kada svi jedu („ješću kasnije“ a u stvari jede uopšte), pojava „rituala“ prilikom jela (intenzivno žvakanje, određen red unosa hrane), negiranje gladi (često govori kako nije gladna).

Sada, da vidimo kakva je psihologija iza ovog stanja. Svako od nas ima neku sliku o sebi – kako izgledamo, kako se ponašamo, ko smo, šta smo, šta želimo. Isto tako, mi sami sebe opažamo kao ovakve ili onakve, ocenjujemo se i upoređujemo se sa drugim ljudima. Da li smo lepši od nekog, pametniji, ili srećniji. Isto tako, ljudi imaju i tzv. idealno „ja“, neku projekciju onoga što bi želeli da budu. Taj ideal, kada je realističan i usmeren ka nečemu pozitivnom, jedan je od velikih pokretača čoveka. Želeći da bude neko i nešto, čovek će raditi da ostvari tu sliku koju je zamislio.

Znači, mi stalno ocenjujemo sebe i merimo to koliko u stvari odskačemo od tog ideala. Kada se pogledate u ogledalo, vi ocenjujete sebe i svoj izgled u određenoj meri – kakva vam je frizura, da li imate bubuljicu, podočnjake, itd. Kada ustane ujutru, većina ljudi se prvo pogleda u ogledalo. Ljudi se inače veoma često ogledaju, zapravo gledaju se kad god imaju priliku, i to ne samo u ogledalo. To može biti staklo od izloga, staklo na prozoru kola, vrata, bilo koja površina koja može da reflektuje sliku.

Postali smo možda i preopterećeni svojim izgledom, a idealna slika koju imamo o sebi postaje sve nerealnija i naduvanija. Jedan autor je to sumirao izjavom da smo postali „narcisoidna civilizacija“.

Šta je zapravo tu problem i zašto govorimo o svemu ovome u tekstu vezanom za anoreksiju? Kao što smo pominjali ranije, ovaj poremećaj je u stvari proizvod iskrivljene slike o sebi; ne samo to, već tu dolazi i do neadekvatnog odnosa između stvarne i idealne slike o sebi. Naime, ono što se ovde dešava, to je da osoba sebe počne da ocenjuje negativno, ponekad veoma negativno, u toj meri da mrzi samu sebe.

Ova negativna slika o sebi se prvo odražava na fizički izgled – osoba misli da je ružna, debela i slično. Međutim, nije samo fizički izgled u pitanju. Osoba takođe počne da obezvređuje samu sebe i u intelektualnom i socijalnom domenu, te misli da generalno nije dovoljno dobra za druge. Poznata vam je ova fraza „nije dovoljno dobra“? Da, pominjali smo je kada smo govorili o stilovima roditeljstva, a posebno u odeljku psihologije samopouzdanja. Očigledno je da je i ovde manjak samopouzdanja i zdrave ljubavi prema sebi (teška stvar je danas ostvariti balans između patološke / narcisoidne i zdrave ljubavi) jedan od uzroka javljanja ovakvog stanja kod osobe.

Dakle, budući da osoba nije zadovoljna sobom, mora nešto promeniti. Ta „promena“ se prvo očituje u fizičkom domenu i to u domenu težine, jer je to relativno najlakše promeniti. Tako počinje začaran krug, gde osoba povezuje mršavost i samovrednovanje – što veća mršavost, to veće samopouzdanje. Međutim, problem se tako ne rešava, već samo produbljuje. Taj nalet samozadovoljstva kada se smrša je samo privremen – kao neka vrsta droge. Ako imate neki problem i depresivni ste, uzimanje alkohola i droge će privremeno odagnati tugu, ali neće rešiti problem. Ista stvar je i sa anoreksijom, koja predstavlja neki veštački način da se reše neki emocionalni problemi: u ovom slučaju manjak samopouzdanja i nezadovoljstvo sobom.

Opet, ovde nije reč o pukom nezadovoljstvu samim sobom i želji da se to promeni. Ključan faktor koji ovde određuje to da li će osoba biti motivisana da se promeni na bolje i stvarno kvalitetnije živi, ili će pokušati da problem reši anoreksijom, je iskrivljena telesna shema. Osoba u ovom slučaju, nema realističnu sliku onoga što stvarno jeste, ili onoga što želi da bude, tj. kako želi da izgleda. Iako je možda mršava, ona želi biti još mršavija; ona jednostavno ne vidi sebe kao dovoljno mršavu kada se pogleda. Tu nastaje problem, koji je izazvan iracionalnom idealnom slikom, tj. „idealnim“ ja.

Zašto nastaje problem sa „idealnim“ ja je tema za špekulaciju. Kao jedan od uticaja možemo navesti i sveprisutni „kult“ ličnosti, selebritija, silikona, pornografije, neprirodno građenih, mršavih manekenki koje reklamiraju odeću – tog uticaja masovnih medija na današnju omladinu. Forsira se određena slika, neki telesni ideal koji je nužan ukoliko želimo da nas prihvati okolina.

Činjenica je da postoji veća verovatnoća da se anoreksija javi kod devojaka, a posebno onih koje se nalaze pod velikim socijalnim pritiskom da izgledaju „lepo“ i „zgodno“. Ove devojke žude za tim da budu prihvaćene i voljene, da budu najlepše, te to dovodi i do iskrivljavanja slike o sebi. Upravo devojke koje se bave modelisanjem ili igranjem najviše podležu anoreksiji. Što se ostalih tiče, misle da nisu dovoljno seksi ako ne izgledaju kao ova ili ona starleta, glumica, pevačica, itd, da ih niko neće ako ne izgledaju kao ova ili ona. Može se reći i da devojke danas ne jure svoje „idealno“ ja – već tuđe. Isto važi i za muškarce, koji ovu konfuziju rešavaju na drugi način.

Neke teorije govore da anoreksija može imati osnovu u seksualnom zlostavljanju u detinjstvu, kao i da postoji veća verovatnoća da se javi kod osoba koje potiču iz disfunkcionalnih porodica. Kakav god da je slučaj, utisak koji se javlja je taj da anoreksija predstavlja jednu vrstu pokušaja da se suoči sa teškim emocionalnim sadržajem ili da se reši nekakav unutrašnji konflikt.

Anoreksija može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne reši na vreme. Zdravstvene posledice po osobu koja je ekstremno mršava mogu biti katastrofalne, pa čak i fatalne. Nije dovoljno samo rešavati problem „spolja“, tj. terati osobu da više jede ili je ubeđivati kako nije mršava. Ovim se ništa ne može rešiti, jer se bavimo simptomima a ne samim uzrokom. Videli smo da i ovaj poremećaj ima svoje konkretne korene. Ove osobe dosta pate i mi se uzrocima te patnje trebamo pozabaviti ukoliko želimo da ih razumemo i pomognemo im.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (14)

Prethodni članak:IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI

___________________________________________________________________________________

Advertisements

FOBIJE…

tamoiovde-logo

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

COS_09Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

IZBLEDELA SLAVA…

tamoiovde-logo

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

585619_profimedia0155541554_ffČuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

585620_profimedia0166048697_ffIzvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

585621_profimedia0195536415_fNagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

ČEKAJUĆI VETAR…

tamoiovde-logoŽivot prođe u propuštenim šansama

Neodlučnost nas „koči“ da budemo srećni u ljubavi, uspešni u poslu, ali i da se razvijamo kao ličnosti. Mnogi ne mogu da prežale što u određenim momentima nisu imali više hrabrosti.

334215_1 Svakodnevno pravimo izbore, donosimo odluke. Ipak, neki ljudi za razliku od drugih imaju grdne muke čak i kada pokušavaju da odaberu u koji red za šalter će stati i koju majicu da kupe.

Životne izbori im se čine poput najgoreg usuda i kao da bi jedino mogli da ih donesu kada bi im sam Bog ukazao na ispravan put.

Propuštene prilike se samo ređaju, a život im prolazi.

O uzrocima i posledicama hronične neodlučnosti, koja nam često uskrati sreću u poslu, ljubavi, ali i lični razvoj, razgovarali smo sa psihoterapeutom Sanjom Perković:

– Koren neodlučnosti je strah od preuzimanja odgovornosti. Osoba koja dugotrajno ne donosi odluke u stvari ne želi da se suoči sa njihovim posledicama. To im je neprihvatljivo iz više razloga, a najčešći je strah od greške. Kolebljivima je zajedničko i postojanje unutrašnjeg konflikta. Jedan deo ličnosti želi jedno, a drugi nešto potpuno suprotno.

– Ljudi koji su kao deca bili prezaštićeni, ne dobiju mogućnost da razviju sposobnost odlučivanja. Ako roditelji umesto njih donose rešenja za koje su oni zreli, štiteći ih pritom od neprijatnosti ili im ne dozvoljavaju da osete posledice svojih postupaka, razvijaju kod njih osećanje bespomoćnosti koje posledično vodi u neodlučnost. Takve osobe često očekuju da neko drugi umesto njih „presudi“ – kaže sagovornica „Života plus“.

Ako čovek ima jasne prioritete i zna šta traži, nema puno premišljanja. Ipak, one neopredeljene, konstantno i suvišno preispitivanje sprečava da žive punim plućima, jer dok se oni dvoume, vozovi dolaze i odlaze.

– U zavisnosti od važnosti izbora koji stoji pred čovekom, procenjujemo uticaj neodlučnosti na dalji tok života. Onaj ko se „lomi“ oko svakodnevnih stvari osim gubljenja vremena nema druge štete, dok neko ko ne može da odluči za koji posao da aplicira može da propusti šansu da se uopšte zaposli. I nedonošenje odluke je odluka.

Devojka koja želi da raskine lošu vezu, ali se plaši suočavanja sa posledicama i žaljenjem koje će trajajti neko vreme, može da dođe u situaciju da sebi „zatvori“ mogućnosti da se zbliži sa nekim ko joj mnogo više odgovara – napominje Perković.

KOJE CIPELE DA KUPIM?

197dd7a93c8dcbbe56443d423a421e99Ako se neko „lomi“ između dva para cipela, ne znači da se dvoumi oko izbora prihvatanja ili promene posla, dečka, kupovine stana. Neko će lako i brzo da odluči kakvu obuću želi, ali ne može da izabere između dva potencijalna partnera ili da li konačno da priđe simpatiji. Neko „kao od šale“ donosi sve odluke, a nekome više „leže“ one „krupne“.

Tako dolazimo u situaciju da veliki broj ljudi „stoji“ u mestu i ne napreduje kroz život, već čeka znak sa neba, nada se čudu i povoljnijim okolnosti,… Postavlja se pitanje kako će oni kojima je ovo utisnuto u DNK „preživeti“ i prežaliti propuštene šanse.

– Tako što će preuzeti odgovornost i prestati da krive druge ljude, okolnosti, Boga ili sudbinu za to gde se trenutno nalaze. Trebalo bi da se suoče sa strahom, donesu odluku i budu spremni na sve što ih čeka. Međutim, događa se i da kad nešto odluče, posle početnog pozitivnog utiska počnu da sagledavaju negativne strane tog izbora. Kako o opciji koju nisu izabrali nemaju potpunu informaciju, često imaju pogrešan utisak da kod nje ne postoje negativne strane. Zato, umesto da se fokusiraju na negativne ishode svog izbora, trebalo bi da sagledaju i koristi – navodi naša sagovornica.

Ovi „lomovi“, „borba“ sa samim sobom i odsustvo želje da „konce sudbine“ drže u svojim rukama, utiču i na voljene osobe.

– Ako partner voli da sve bude po njegovom, u suštini će mu odgovarati neodlučni životni saputnik. Problem nastaje kad druga osoba želi da podeli odgovornost i izbore, a neodlučna polovina to uporno odbija i tada prebacuju odluku sa jednog na drugo kao „vruć krompir“ – govori psihoterapeut.

Liste „za“ i „protiv“ kod ljudi koji se „bore“ sa hroničnom neodlučnošću ne pomažu, ali i dobronamerna ideja da bi ih trebalo malo „pogurati“, nekada nije idealno rešenje.

– To je po pravilu prilično pogubno. Odluke „da li ćemo i sa kim stupiti u brak, imati decu ili ne, živeti u jednoj ili drugoj zemlji“, svaka osoba bi trebalo da donese sama bez obzira na to koliko neodlučno može da izgleda. Ipak, hoćemo li ih forsirati da načine izbor i do kojih granica, zavisi od toga koliko je to nama važno. Ukoliko želimo porodicu, a partner ne može da se odluči, onda svakako ima smisla postaviti mu neki rok do kojeg je važno da se izjasni.

Ima slučajeva u kojima ljudi znaju šta žele, ali imaju problem da želje kažu drugima, pa se pogrešno stiče utisak da su neodlučni. U ovom slučaju, njihov centralni konflikt je između izražavanja svoje želje i ispunjenja tuđih očekivanja – naglašava Perković.

Preispitajte razloge koji „leže“ u korenu neodlučnosti i suočite se sa njima. Takođe, nepoznavanje vlastitih osećanja, potreba i želja utiču na kolebanja, a onaj ko ne zna šta zaista želi, teško može da se odluči. Zato upoznajte sebe i držite se japanske poslovice – „Pre odluke razmisli, posle odluke ne razmišljaj“, jer ćete samo tako prihvatiti sve što posle usledi.

PODSTAKNITE DECU NA SAMOSTALNOST

37d73304db71e83cdb4d7d75e4688807Kada su roditelji perfekcionisti, sve što mališan uradi nije dovoljno dobro. To može da utiče na dete da izbegava donošenje odluke, kako se ne bi osećalo bezvrednim.

– Najbolji način je da dozvolimo detetu da samo izabere, pa i da pogreši. Ako želi da se bavi nekim sportom i posle nekog vremena odluči da prestane, važno da samo ode na trening, kaže treneru i drugarima da više ne želi da trenira i navede razlog za to.

Tako mališan uči da odabere, preuzme odgovornost i snosi posledice. I u mlađem uzrastu ga možemo podsticati na samostalno odlučivanje. Recimo, da sam izabere koju će majicu obući za vrtić, jer tako doživljava iskustvo donošenja odluka, pa će se kasnije u životu, u situacijama u kojima mora da bira, osećati kompetentnije i sigurnije – savetuje psihoterapeut.

Izvor:rtvbn.com

_______________________________________________________________________________________

PRAZNE PRIČE…

tamoiovde-logoJednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

6ef598b10d1539793d4ace8d8b7b613f_xlTrivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

pause-and-playPričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

UNIŠTAVANJE ŠTETOČINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sve je počelo 1989. godine. Dr Hulda Klark je rešila da otkrije odnos parazita na bolesti koje su se širile kao epidemija.

Metilj izaziva rak!

Dr-Hulda-KlarkU jednoj od svojih knjiga, ona piše:
„Rešila sam da otkrijem opseg frekvenci drugih živih bića. Otkrila sam da muve, bube, paukovi, buve i mravi imaju frekvence od 1.000.000 Hz do 1.500.000 Hz. Bubašvabe su imale najvišu frekvencu od svih insekata koje sam testirala.
Potom je došlo zastrašujuće otkriće. Uginuli insekt je takođe imao opseg frekvencija, koje su se dale izmeriti!

Znači to uopšte nije fenomen živih bića! Ali ako mrtve stvari imaju rezonantni opseg, možda bi se mogao upotrebiti preparirani mikroskopski slajd nekog mrtvog stvorenja, a moji izleti u vrt i pozivi kasapnicama (skupljala sam parazite i iz mesa) mogli bi da prestanu.

To je bila srećna ideja. Prvi preparat koji sam dobila bio je ljudski crevni metilj, ogroman parazit, pošast čovečanstva. Upravo sam bila otkrila da je prisutan u jetri (ne u crevima) svih bolesnika od raka koje sam pregledala. Odrasli (uginuli) parazit imao je rezonantnu frekvenciju od oko 434.000 Hz.

Mrtve stvari rezonuju! Iznenada mi je niotkuda sinula ideja. Ako bi se neka osoba priključila na generator frekvencija dok radi na 434.000 Hz, šta bi se desilo sa odraslim metiljem, ukoliko je čovek njime inficiran?
Iste nedelje sam tu ideju isprobala na sebi, ali ne sa metiljem već sa salmonelom, giardijom i herpesom koje sam hronično imala. Posle trominutnog tretmana, ponovo sam se testirala. Više ih nije bilo u mojim organima! Nije bilo emitovanja na njihovim karakterističnim frekvencijama. Ponavljala sam i ponavljala eksperiment. Da li su zaista mrtve? Možda su naprosto umrtvljene ili su se možda sakrile. Ali simptomi su takođe brzo nestali. Herpes je prestao da me golica. Bilo je to isuviše jednostavno i neverovatno.
Za dvadeset minuta (3 minuta na 6 različitih frekvencija), čitava porodica se može otarasiti tog parazita. Slučajevi bolesnika od raka su pokazali da je univerzalni marker kancera, ortofosfotirozin, mogao da se ukloni iz njihovih tela ubijanjem istog tog parazita.

Elektronska „pilula“

„Neizlečivi“ slučajevi side su takođe izgubili svoj virus za nekoliko časova. Laboratorijski testovi na HIV su se pokazali negativnim! U više slučajeva, pacijenti koji su patili od bola, doživeli bi trenutno olakšanje ako bih uspela da otkrijem pravu „bubu“ i njenu frekvenciju prilikom sledećeg pregleda.
Izgleda da je to apsolutni dokaz da žive stvari bazično emituju neku vrste visokofrekventne energije.

Šta se zapravo dešavalo bakterijama i parazitima? Ako sam mogla da smesta ubijem nešto tako veliko kao što je glista poznata pod nazivom askaris ili crevni metilj, onda bih možda mogla da ubijem i nešto krupnije, kao što je kišna glista ili buva, nešto što mogu da vidim sopstvenim očima umesto da zamišljam da je to ubijeno unutar mog tela.
Izgleda da je 10 minuta izlaganja frekvenciji koja je odgovarala vrhu njihovog opsega emitovanja omamljivalo te krupnije životinje. Ali one nisu umrle. Kasnije sam proverila telesni opseg (opseg frekvencija koje emituju) kod obe vrste. Kišne gliste su izgubile veliki deo svog opsega i sa vrha i sa dna. Buve su, izgledale otpornije, pošto su izgubile samo malo. Međutim, čak ni nedeljama kasnije nisu se oporavile od tog gubitka.

Da li bi ljudima moglo da naškodi ako bi se preplavili radio-frekvencijama u njihovom sopstvenom opsegu? Sasvim verovatno, ukoliko bi napon bio dovoljno visok. Međutim, nije bilo potrebe da se eksperimentiše, jer paraziti koje želimo da ubijemo imaju karakteristične frekvencije koje se ne preklapaju sa karakterističnim frekvencijama ljudi. Zapravo, one su daleko niže od njih.

Tako se rodio moj elektronski metod da se suprotstavljemo bolestima. Nađete rezonantnu frekvenciju neke bakterije, virusa ili parazita. Testirate žive napadače unutar ljudskog tela tom frekvencijom i za nekoliko minuta one više neće emitovati sopstvene frekvencije – biće ili mrtvi ili onemogućeni da deluju, pa će ih ukloniti naša bela krvna zrnca.“

Uništavanje štetočina

Uređaj koji je dr Klark konstruisala, i nazvala ga „zaper“, u osnovnoj verziji je veoma jednostavan, čak toliko da ga možete napraviti i sami sledeći uputstva koje daje u knjigama koje je napisala. Između ostalog, ona objašnjava: „Pod uništavanjem štetočina zaperom podrazumevam selektivno uništavanje patogenih organizama električnom strujom. Godinama sam koristila komercijalni generator frekvencija da „uništavam“ jednu štetočinu za drugom. Najpre sam napravila šemu frekvencija za najveći broj bakterija i virusa u mojoj zbirci (preko 80 njih). Potom bih testirala pacijenta na svaki od njih. Čak i osobe koje su patile od obične prehlade imale su bar tuce mikroorganizama u sebi (ne samo adenovirus).
Pri narednoj poseti podesila bih generator frekvencija na taj niz frekvencija koji sam otkrila – po tri minuta za svaku. Celokupni proces, testiranje i lečenje, trajao bi oko dva sata. Često bi pacijenti doživeli trenutno olakšanje, ali je ono često bilo i privremeno. Ono što tada nisam znala je da virusi mogu da zaraze neki veliki parazit, kao što je dečija glista. Ukoliko ne ubijete svoje dečije gliste i svoj virus, virus će vam se brzo vratiti.
Godine 1994. je moj sin napravio precizni ručni generator frekvencija koji radi na baterije. Nazvali smo ga zaper. Svrha je bila da omogućimo svima da ubiju crevnog metilja pomoću jeftine sprave. Korišćenje generatora na raznim frekvencijama može doneti toliko dobrobiti, da sam smatrala da svako treba da zna kako da tu spravu napravi. Međutim, kada sam je isprobala na jednoj od bakterija koju sam imala, takođe su uginule i druge tri na veoma različitim frekvencijama! To se nikada ranije nije desilo. Kada sam zaper isprobala na drugima, čak i ako su imali na tuce patogenih organizama, svi bi uskoro bili mrtvi!
Uzastopna testiranja pokazala su da to nije rezultat neke posebne konstrukcije ili specijalnih talasa koje je proizvodila ta sprava. To se desilo usled delovanja baterije! Svaka pozitivna frekvencija ubija sve bakterije, viruse i parazite istovremeno, ako ima dovoljan napon (u ovom slučaju 5 do 10 volti), trajanje (sedam minuta) i frekvenciju.
Ranije sam uvek podešavala moj kupljeni generator frekvencija da varira između pozitivnog i negativnog napona. Sada sam pokušala da ga podesim da varira između pozitivnog napona i nule. To je bilo isto toliko efikasno koliko i generator frekvencija na baterije koji je napravio moj sin.
Stvaranje pozitivnih frekvencija je najbolji način da se brzo ubiju svi patogeni organizmi.
Potrebna su tri tretmana da se ubiju svi. Zašto? Prvi tretman zaperom ubija viruse, bakterije i parazite. Ali kroz nekoliko minuta često se vraćaju druge bakterije i virusi. Zaključila sam da su oni zarazili parazite, a ubijanje parazita ih je oslobodilo. Drugi tretman zaperom ubija oslobođene viruse i bakterije, ali se ubrzo ponovo pojavljuje nekoliko virusa. Mora da su oni inficirali neke od poslednjih bakterija. Nakon trećeg tretmana nikada nisam pronalazila bilo kakve viruse, bakterije ili parazite, čak ni satima kasnije.

Paraziti i zagađenje

Reč „parazit“ koristimo u dva značenja. Sve što živi od vas ili u vama, ne samo da bi tu boravilo već i da bi uzimalo hranu od vas, predstavlja parazitski organizam. Bez obzira koliko je veliko, može se nazvati parazitom. Ali na neki način velike gliste trebalo bi razlikovati od ameba srednje veličine, još manjih bakterija i najmanjih virusa. Zato često izraz parazit rezervišemo za veće stvari, od ameba pa naviše.
Fasciolopsis buscii je metilj (pljosnata glista). Četiri uobičajene vrste metilja su: ljudski crevni metilj, metilj ljudske jetre, metilj ovčije jetre i stočni metilj. Ne dopustite da vas zavedu termini ovčiji i stočni – sve njih nalazimo i u ljudskom organizmu! To je jedan od najgorih parazita i uzročnik brojnih bolesti.

Metilje sam našla u svim slučajevima raka, HIV infekcije, Alchajmerove bolesti, Kronove bolesti, Kapošijevog sindroma, endometroze… Metilj ima šest ciklusa razvoja, ali samo u odraslom ciklusu živi u ljudima – i to jedino u crevima. Ali ako vaše telo u sebi ima henikalije – rastvarače, i drugih pet ciklusa razvoja se mogu javiti u vama! Ako je rastvarač propil alkohol, crevni metilj dobija poziv da iskoristi neki drugi organ kao domaćina – taj će organ postati kancerogen. Ako je rastvarač benzen, crevni metilj će koristiti timus (grudnu žlezdu) kao sekundarnog domaćina, pripremajući teren za sidu. Metil alkohol poziva metilja da upotrebi pankreas kao sekundarnog domaćina. To vodi do poremećaja pankreasa koji nazivamo dijabetesom. Ako su rastvarači u vama metil- etil-keton ili metil-butil-keton, materica postaje sekundarni domaćin, a rezultat je – endometroza.
To je nova vrsta parazitizma zasnovana na zagađenju. Te bolesti koje su izazvali različiti stadijumi metilja na njegovim netipičnim lokacijama u telu, nazivam bolestima metilja.
Zagađivači su sve nežive stvari oko vas koje ne bi trebalo da dospevaju u vaše telo, jer ometaju njegovo funkcionisanje. Sve dok ne prodru u tkiva oni neće smetati, na primer plastične naočare ili odeća. Ali ako hemijske materije od kojih su načinjenjei ovi predmeti prodru u telo, ono će se boriti da ih izbaci.
Zagađivači mogu da uđu u telo kroz vazduh koji udišete, hranu, napitke i proizvode koje stavljate na kožu.

Dve osobe mogu da koriste istu kremu za lice. Jedna dobije osip, druga ne. Ona koja ne dobije osip uopšte ne misli da joj ta krema škodi, misli da je kao čelični sef neprobojna za taj proizvod. Bolje je pretpostaviti da je ta krema za lice nešto otrovno, o čemu svedoči osip koji je neko drugi dobio, a da je osoba bez osipa izbegla neprijatnost samo zato što ima jači imuni sistem. Imuni sistem je kao novac koj isplaćujete sa računa banke za svaki novi napad. Kada potrošite novac, banka (vaše zdravlje) propada.
Rastvarači su jedinjenja koja rastvaraju druge stvari. Voda je korisni, životni rastvarač. Najveći broj drugih rastvarača rastvaraju masti i oni su opasni, jer mast formira zidove opni svih ćelija, posebno nervnih ćelija.

Najštetniji rastvarač je benzen. On odlazi u timus, uništava naš imuni sistem i izaziva sidu. Sledeći po štetnosti je propil alkohol. On odlazi u jetru i izaziva rak u nekom udaljenom organu. Ostali glavni krivci za bolest su ksilen, toluol, metil alkohol, metil hlorid i trihlor-etan. Sve su ovo materije koje obilno koristi današnja industrija.

Opasni nakit

Biohemičari znaju da određeni mineral u slobodnom elementarnom obliku uvek inhibira enzim koji koristi taj mineral. Bakar iz mesa i povrća koji unosite je esencijalan. Neorganski bakar, koji unosite u organizam iz posuda sa metalnim dnom ili bakarnih vodovodnih cevi je kancerogen. Na nesreću, neorganski oblici metala prožimaju čitavu našu okolinu. Mi stavljamo metalni nakit na kožu, jedemo hleb pečen u metalnim plehovima, pijemo vodu iz metalnih vodovodnih cevi.

Još jedan očigledno opasan oblik metala su zubne plombe. Živine plombe, uprkos uveravanjima Američkog udruženja zubara, NISU neškodljive. A ponekad je živa zagađena talijumom koji je još otrovniji od žive!

Ne treba nositi bilo kakav metal na telu.
U ostale preovlađujuće metale spadaju olovo i kadmijum iz lemljenih i galvanizovanih vodovodnih cevi, nikl i hrom iz zubnih navlaka i kozmetike i aluminijum iz hrane, konzervi i lonaca za kuvanje.

Takođe su opasni gljivični toksini. Plesni proizvode neke od najotrovnijih poznatih supstanci – mikotoksine. Jedna mala plesniva voćka ili komad povrća mogu zagaditi veliku količinu soka, džema ili nekog drugog proizvoda. Iako su plesni žive i mogu se ubiti zaperom, mikotoksini nisu i moraju se ukloniti iz vaše jetre. Pošto su mikotoksini krajnje otrovni, malena količina može da deo vaše jetre onesposobi danima!“

Polaritet hrane

O zaperu, aparatu za čišćenje organizma, dr Hulda Klark je napisala: „Eksperimentisala sam sa mnogim frekvencijama nadajući se da ću pronaći onu koja ne samo da uništava bakterije i viruse, nego i „loše molekule“ kao što su fenoli (alergeni) u hrani. Otkrila sam da 1.000 Hz daje rezultat, što me je iznenadilo pošto sam očekivala znatno višu učestanost. Nisam mogla da shvatim koji su sve zakoni fizike uključeni, ali tu nije bilo izuzetaka. Mali napon i frekvencija od 1 KHz utiču na organizam i na hranu koju jedemo.
Pored čišćenja organizma od parazita, veoma je važno da očistite i ispravno polarizujete hranu, jer lečenje neće uspeti, ako se svakodnevno trujete hranom i pićem… U su svrhu projektovala sam uređaj koji se priključuje na zaper, a nazvala sam ga – zapikator.“
U knjizi Lek i prevencija za sve vrske kancera (njnjnj.omegacor.info/zaperi.htm)dr Klark nastavlja: „Sve namirnice stavite na zapikator 10 minuta pre nego ih smestite u ostavu ili u frižider. Ako morate da sečete ili pripremate povrće ili voće pre upotrebe, ponoviti „zapikaciju“ na još 10 min. Mleko, mlečni proizvodi i jaja se tretiraju zapikatorom 15 min.
Metalni predmeti, kao što su konzerve, stavljanjem na zapikator će se namagnetisati formirajući južni pol pri dnu i severni pri vrhu.Višestruki polovi se indukuju ali nisu obavezno stabilni. Hrana unutar metalnog suda poprima isti polaritet kao i deo suda koji dodiruje (a ne suprotan). Zato je potrebno hranu iz konzerve prebaciti u posudu koja nije metalna i onda staviti na zapikator.

Sva konzervirana hrana na tržištu je pola severne, a pola južne polarizacije usled uticaja zemljinog magnetnog polja. Ovo je možda njena najgora osobina. Staklenim teglama treba skinuti metalne zatvarače pre zapikacije. Na ovaj način će sva hrana poprimiti severnu polarizaciju. Inače će se metalni poklopac polarizovati i polovina hrane će biti južno, a druga polovina severno polarizovana.
Zapikacijom hrana i piće dobijaju severnu polarizaciju iako su možda na početku imali južnu ili su bili nepolarizovani. Ovo se dešava zato što je voda dijamagnetik i poprima polaritet najbližeg polja, umesto suprotnog koji metalni objekti (konzerve) poprimaju.
Promena polariteta hrane u severno polarizovanu je dodatna korist od zapikacije. Ostali ciljevi su onesposobljavanje jaja parazita i ostalih živih stadijuma parazita, kao i promena štetnih molekula u bezopasne oblike (izomeri)“.

Voda života

Svi tumori uvek imaju južnu polarizaciju. Moja istraživanja pokazuju južnu polarizaciju, magnetnu silu, u zoni tumora iako je normalno da bude severna. Stare ćelije izumiru, a nove se javljaju. Svaki organ ima nekoliko ćelija u rezervi. Ima ih svuda po organu. Njihov je jedini posao da se dele kada se to od njih traži. Nema odlaganja. One su uvek spremne, imaju sve što je potrebno. Njihova aktivnost ne remeti neophodan rad ostalih ćelija. One se nazivaju matične ćelije. Kako matične ćelije znaju kada da se dele i da puste nove ćelije da popune upražnjena mesta?
Ova važna informacija dolazi od faktora matičnih ćelija. Faktor matičnih ćelija se šalje samo ako postoji potreba. Šalje se isključivo na lokacije sa južnom polarizacijom.
Svaka kišna kap i kišnica kada se sakupi po prizemljenju pokazuje severnu polarizaciju. Sva živa bića na Zemlji je piju u ovom stanju. Pa opet, ljudi je uopšte ne koriste. Ljudi uglavnom piju vodu iz vodovoda, čiju je polarizaciju teško predvideti. Svaka hlorisana voda ima južnu polarizaciju!

Voda je naša najvažnija supstanca. Deo je same prirode života, prisutna svuda u našem telu. Kada se mala flaša vode sa kuhinjske slavine stavi na severni pol magneta (zapravo da stoji baš na njemu) nešto se dešava. Posle nekoliko minuta voda će se uskladiti sa severnim polom magneta, a ne sa južnim. Treba primetiti da voda poprima istu polarizaciju kao i magnet na koji se stavlja. Ovo je suprotno od ponašanja gvožđa. Ako se komad gvožđa postavi blizu jednog od polova nekog magneta, suprotni pol se javlja u gvožđu. Kada se u gvožđu javi jedan pol, na suprotnom kraju imamo drugi magnetni pol. Tako da zapravo dobijamo oba magnetna pola.
Voda se ponaša drukčije. Pod uticajem magneta voda poprima ponašanje tog istog pola. Živo tkivo se ponaša kao i voda. Javlja se ista polarizacija kao i pol koji tu polarizaciju izaziva. Ona ima severnu polarizaciju.

Da li treba da pijemo vodu sa severnom polarizacijom?
Voda koja je indukovala tumore kod svih naših pacijenata sa ovom bolešću imala je južnu polarizaciju. Setite se da faktor pokretanja matičnih želija biva privučen u oblasti sa južnom polarizacijom. Prema testovima, deoba ćelija se dešava samo na mestima sa južnom polarizacijom. Hrana u svom prirodnom stanju takođe ima severnu polarizaciju.

Ne pomaže frižider

Jedna od najvećih misterija prirode je uticaj magnetnog polja Zemlje na naša tela, zdravlje, možda na sva živa bića. Voće i povrće, lišće i cveće, čak i orasi i žitarice su severno polarizovani kada se uberu ili kupe sveži. Iznutra, na mestu gde su semenke, polarizacija je južna. Ali mekani delovi počinju da stare i venu i za nedelju dana stajanja u frižideru propadaju. Severna polarizacija se menja u južnu. To se dešava postepeno. Grožđe će promeniti polarizaciju u južnu za samo nekoliko dana (zbrčkani delovi), dok će ostatak grožđa potpuno ostati severno polarizovan (ono što izgleda najsvežije). Semenke ne menjaju polarizaciju.

Moj zaključak je sledeći: namenjena nam je severno polarizovana hrana, sa malo južno polarizovanim delovima u obliku semenki. Ipak, veći deo hrane, čak i ako je držimo u frižideru, makar se delimično menja u južnu. Dobijamo prekomernu dozu južno polarizovane hrane i vode. Iz tog razloga preporučujem tretmane hrane zapikatorom, naročito ako smo bolesni.

Voda koja je pod tretmanom zaper aparata-zapikatora, dobija električnu energiju, odnosno napon. Mi znamo da voda može da zadrži puno frekvencija električne energije. Hrana i naša tela se uglavnom sastoje od vode. Hrana koja se stavi u magnetno polje dobija njegove magnetne sile. Električna energija generiše magnetnu energiju i obrnuto, tako da uvek primamo dozu obe vrste, čak i kada se primeni samo jedna. Treći oblik energije je fizički, kao kad naše uši osete kada do njih stignu talasi vazdušnog pritiska. Tu znamo da je frekvencija veoma važna jer proizvodi različite zvuke. Naše uši mogu da čuju samo zvuke koje proizvode frekvencije manje od 20.000 Hz (20 KHz).

Zapikator kombinuje sve tri vrste energije i isporučuje ih na istoj frekvenciji. Nakon tretmana hrane zapikatorom, većina bakterija, virusa i jajašca parazita nestaju. Benzen se oksiduje u fenol, barem u malim količinama. Antigeni fenolske hrane nestaju ako se koristi ispravna frekvencija. Na mnoge od njih deluje frekvencija između 1.000 Hz i 1.010 Hz. Kada se zapikator postavi na kancerogenu izraslinu na koži, čini se da se ona smanjuje za 24 sata. I na kraju, čini se da je i hrana ukusnija.
Ponovo napominjem, ne smemo da demonizujemo suprotnu polarizaciju. I ona je deo nas, kao što semenke pripadaju voću. Ali potrebno je posvetiti mnogo više pažnje silama južnog pola.

Najvažniji je imunitet

Ljudi prolaze kroz detinjstvo, tinejdžersko doba i punoletstvo, razmnožavaju se i ponovo vraćaju u detinjstvo. Sve služi istoj svrsi: preživeti i opstati. Paraziti u nama preživljavaju zajedno sa nama, ali kako će opstati zavisi prvenstveno od našeg zdravlja. Oni ne mogu da prežive ako smo potpuno zdravi. Loše zdravstveno stanje i parazitizam idu ruku pod ruku.
Ascaris, Strongyloidi i filarije (duga, tanka vlakna) i srčani crvi spadaju u grupu parazita poznatih kao valjkasti crvi. Ascaris nosi viruse varičele i zauški, herpesa 1 i 2, koksaki virusa i adenovirusa (obična prehlada). Nosi i Micobacterium avium koja izaziva noćna znojenja. U prošlosti nismo prepoznali ove povezanosti, jer su ove bolesti bile učestale a paraziti bili maleni i tihi.

Morate biti i previše mudri da biste postali sumnjičavi na uobičajene stvari. Prastara društva su imala tu mudrost. Zašto je hebrejski narod zabranio upotrebu svinjskog mesa u ishrani? Možda su primetili da su svinje često bolovale od epilepsije, bolesti kože i drugih zdravstvenih problema?
Strongyloidi nam donose glavobolje sa migrenama i možda naše zavisnosti, kao i seme začetka svih tumora. Koji će nam problem doneti zavisi od toga gde će napraviti svoje kolonije i šta mi, kao domaćin, jedemo.

Filarije su tanke kao vlakno svile ali veoma dugačke, pa mogu da se umotaju tako da uhvate ostale ćelije u zamku. Dirofilarija je najčešći srčani crv kod pasa. On je izazivač svih bolesti srca. Ako bilo koji deo Dirofilarije uspe da pobegne iz imunog sistema ili iz vaših digestivnih enzima, on se produžuje i stvara zaplet budućih događaja. Taj zaplet je početna tačka Hodžkinovog limfoma.
Ovi paraziti su se nastanili u nama. Za ljudsko zdravlje presudan uticaj imaju hrana i voda. Od toga zavisi da li ćemo biti puni parazita i da li smo sudbinski predodređeni na život sa malo energije, a puno lekova. Voda u sebi nosi mnoge supstance koje ubrzavaju pad našeg imunog sistema: benzen, azbest, azo-boje, teške metale, motorno ulje i radioaktivne elemente. Hrana nam donosi iste supstance koje smanjuju imunitet jer se u postupku procesuiranja hrane koristi ta ista zagađena voda.

Kao što su ljudima potrebni vitamini iz hrane, tako su i parazitima potrebne određene supstance. Srećna okolnost je bila ta što smo otkrili da je Fasciolopsisu potreban CRNI LUK! Strogo izbegavanje bilo koje vrste namirnica koje sadrže supstance nalik sirovom luku – što važi i za beli luk i slačicu, oslobađa nas ovih parazita. Evo osnovnih namirnica za tri parazita koja započinju formiranje jezgra tumora, a koje treba izbaciti iz ishrane:
za metilj pankreasa: beli luk i limun
za Strongyloide: krompir
za metilj ljudske jetre: ovas

Pored izgladnjivanja parazita, upotrebe zaper aparata, dodatni recept za uništavanje parazita je opisan u mojim knjigama i svakako je najefikasniji u uništavanju metilja. To je biljna kombinacija ljuski crnog oraha, lišća pelina i karanfilića.

 Biljke su naš najveći poklon na ovoj planeti! One nemaju samo jedan aktivni sastojak koji uništava parazite, ili ubija bakterije i viruse. Svaka biljka ima mnogo aktivnih sastojaka. Iz ovog razloga, kao i zbog toga što biljke pripadaju nama i naše su pravo bogatstvo, ja sam izabrala biljke (gde god je to bilo moguće) za čišćenje parazita, uništavanje bakterija i virusa, kao i održavanje zdravlja na jedan prirodan način.
Najbolje je da tinkture sami pravite, jer vi bolje od drugih razumete problem zagađenja vode. Ne zaboravite da ne smete da upotrebljavate hlorom zagađenu vodu. Kišnica je mnogo bolji izbor. Zelena ljuska crnog oraha, ekstrahovana u etil alkoholu, sveže samleveni karanfilići i pelin ubijaju različite stadijume parazita: karanfilići ubijaju jajašca, pelin uništava stadijum koji se naziva cerkarija, a tinktura oraha ubija odrasle parazite.

Jedinstveno životno delo

Dr Hulda Reger Klark je rođena 1928. u Rosternu, u Kanadi. Studirala je biologiju, doktorirala 1958. fiziologiju na univerzitetu Minesote. Svoja naučna interesovanja posvetila je biofizici i fiziologiji ćelije.
Krajem 60-tih godina, otvorila je nutricionističku ordinaciju. Posvetila se istraživanjima različitih aspekata ljudskih bolesti, posebno kancera. Traganje za odgovorima potrajalo je decenijama. Proučavala je parazite, bakterije, viruse i gljivice, teške metale, rastvarače i radioaktivnost, pokušavajući da otkrije kako ćelije ljudskog tela reaguju na ove napadače. Otkrila je više načina na koje se možemo osloboditi pomenutih patogena – od biljaka i esencijalnih ulja, preko ortomolekularne i elektro terapije.

Razvila je izuzetno efikasan metod lečenja raka, koji u mnogim slučajevima zaustavlja metastaze za samo 24 sata. Dr Klark je shvatila da ljudsko telo, baš kao radio stanica, emituje elektricitet ali na širokom spektru frekvenci i veoma niske snage. Takođe i drugi organizmi (virusi, bakterije) emituju svoje frekvence. A ako se na njihove frekvence deluje drugom frekvencom, patogeni će biti uništeni – tvrdila je dr Klark. I bila je u pravu. Zahvaljujući tom saznanju, razvila je tehniku selektivne elektroeliminacije neželjenih patogena u telu. Tako je nastao njen – zaper aparat. Pokazalo se da čišćenje organizma pomoću niskofrekventnih struja i biljnih preparata, neverovatnom brzinom eliminiše glavne uzročnike bolesti. Preko hiljadu pacijenata u terminalnim stadijumima raka koje je izlečila, svedoče o njenom uspehu. Tu je o veliki broj ljudi obolelih od drugih bolesti kojima ja pomogla da ozdrave.


Dr Klark je na veoma jednostavan način pristupala bolestima.

 Govorila je o uzrocima bolesti, umesto o načinu da se ublaže simptomi. Napisala je osam knjiga, od kojih su kod nas prevedene četiri: Terapija za sve bolesti (The Cure for All Disease), Lek za sve vrste kancera (The Cure for All Cancers), Lek za sve vrste uznapredovalih kancera (The Cure for All Advanced Cancers) i Lek i prevencija za sve vrste kancera (The Cure and Prevention of all Cancers).
Umrla je 3. septembra 2009. u svom domu u Kaliforniji.

Aleksandar Tešić/ 
treceoko.novosti.rs

__________________________________________________________________________________________

DANAS JE DAN ŽALOSTI U SRBIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

 Vlada Srbije proglasila je sredu, 10. april 2013. godine za Dan žalosti, povodom tragičnog događaja u mestu Valika Ivanča, kod Mladenovca.

 Zakonom o danu žalosti predviđeno je da zastave budu spuštene na pola koplja,  kako na državnim institucijama, tako i na sportskim i kulturnim manifestacijama, da se oda pošta nastradalima minutom ćutanja.   Prema Zakonu, mediji su dužni da programe usklade i umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih emisija sa zabavnom i narodnom muzikom, emituju muziku i emisije prikladne danu žalosti.   Novinsko-izdavačke organizacije koje izdaju dnevne novine dužne su da na dan žalosti listove odštampaju u crnoj boji, navodeći na prvoj strani odluku o proglašenju dana žalosti i proglašenju njegovog obeležavanja.   Za vreme dana žalosti na javnim mestima, u kafićima, restoranima i drugim lokalima zabranjeno je emitovanje narodne i zabavne muzike, odnosno održavanje programa zabavnog karaktera.   Prema Zakonu, vlada dan žalosti proglašava posle naročito tragičnog događaja, teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi, ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera, a kada proceni može da proglasi i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju.   Autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd mogu proglasiti dan žalosti na svojoj teritoriji povodom nekog tragičnog događaja od lokalnog značaja.   Dan žalosti ne može trajati duže od tri dana, a za kršenje načina obeležavanja zakon predviđa i kazne za fizička lica od 5.000 dinara do 200.000 dinara za pravna lica.

Bez za sada utvrđenog motiva, Ljubiša Bogdanović, iz Velike Ivanče, ubio je  trinaestoro ljudi.

Ubio je na spavanju svog sina i majku, a zatim metkom u glavu ranio svoju suprugu. U krvavom pohodu usmrtio je još jedanaestoro svojih rođaka i komšija. Ubio je šest muškaraca, šest žena i dvogodišnjeg Davida Despotovića.

Zločin kakav se ne pamti dogodio se u utorak rano ujutro, između četiri i pet sati. Ubica je upadao u kuće usnulih domaćina i iz neposredne blizine, iz pištolja CZ 88, pucao im u glavu! Većina od njih stradala je u svojim krevetima, ne sluteći krvavi pir „mirnog i vrednog komšije i rođaka“. Niko od njih nije ni zaključavao vrata svojih domova.

www.novosti.rs

   Šta je uzrok zločina    

   U lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze   Zločini su uvek znak velikih i ozbiljnih psihičkih poremećaja, uglas govore stručnjaci za dušu koji smatraju da je stravičnom zločinu u Velikoj Ivanči najverovatnije kumovala velika depresija, ozbiljna psihoza ili nelečeni posttraumatski stresni poremećaj.   Dr Zoran Đurić, neuropsihijatar sa Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, kaže da je veoma teško i nezahvalno raditi psihološku postmortem autopsiju i nagađati šta je bilo okidač za ova stravičan zločin, „ali činjenica da je ovaj čovek prvo nasrnuo na članove svoje najbliže porodice govori o tome da je neka sumanuta ideja pokrenula ovaj čin. Druga varijanta je da je on imao poremećaj ličnosti, ali u tom slučaju od njegovih najbližih komšija ne bismo slušali da je u pitanju bio ’tih, miran i povučen komšija’ već da je bio preke naravi i često pravio incidente”.   „Po mom ljudskom i profesionalnom iskustvu, takav stravičan zločin može da počini osoba koja je obolela od šizofrenije ili teško emocionalno nestabilna osoba. Najverovatnije je da je čovek imao neke imperativne halucinacije, ideje gonjenja ili ideju da je ’ceo svet protiv njega’, a ove ideje se obično javljaju u okviru ozbiljnih mentalnih oboljenja kao što je psihoza. Činjenica da je on posle masakriranja bližnjih digao ruku i na sebe govori o tome da je on ipak delimično bio svestan svog čina i da je hicem iz pištolja uperenim u svoju glavu pokušao da uguši glas savesti”, kaže dr Zoran Đurić.   Dr Milan Stanojković, neuropsihijatar iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša, kaže da se ovakve nesreće dešavaju i zbog toga što u lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, i postavlja (retoričko) pitanje: „Kako je moguće da se u zemlji u kojoj postoji više od 950 psihijatara, 6.000 psihijatrijskih postelja, 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova, četiri velike psihijatrijske bolnice i veliki broj psihologa i socijalnih radnika dešava haos na terenu?”

   On primećuje da su u poslednje vreme često dešava da osobe koje su otpuštene iz psihijatrijskih bolnica, počine „incident” i dodaje da stručnjaci za dušu nemaju uvid šta se dešava sa njihovim pacijentima i da li uzimaju terapiju nakon izlaska iz bolnice.

   S obzirom na to da u zajednici ne postoje službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, psihijatri nisu u stanju da kontrolišu stanje mentalnog zdravlja svojih pacijenata kada potpišu otpusnu listu”, objašnjava naš sagovornik.

   On podseća da je u niškoj opštini Medijana od 2005. do 2008. realizovan pilot-projekat u okviru koga su praćeni psihijatrijski bolesnici koji su otpušteni iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša. U tom periodu nije se dogodio nijedan „incident”, zaključuje naš sagovornik i dodaje da rezultati tog projekta veoma ilustrativno svedoče da se mora omogućiti kontinuirani tretman osoba sa psihozom kada izađu iz bolnice.

 Katarina Đorđević/ www.politika.rs

 

 Da.

Ljubiša Bogdanović brutalno je ubio šest žena, šest muškaraca i dvogodišnjeg dečaka koji je spavao u majčinom naručju.

Ovu strašnu vest  preneli su svi svetski mediji.

Iznenađeni, zgroženi, kivni, zbog, na ovim prostorima nezapamćenog zločina ove vrste, osuđujemo izvršioca ovog monstruoznog dela.

Da. Bogdanović je prema za sada dostupnim informacijama, masovni ubica.

Da. Sada svi možemo da ga nazivamo i psihopatom i sumanutim ludakom i monstrumom, da se zgražavamo, da mu presuđujemo, da ga mrzimo, da ga, ako preživi doživotno zatvorimo u neku od ustanova…

Ali, hoće li to vratiti nasilno i brutalne oduzete živote, zaustaviti suze, sprečiti boli i patnje njihovih najbližih?

Koliko još ovakvih i sličnih  zločina treba da se desi, pa da ovo društvo, pa da neke institucije, pa da neko počne da misli o stanju ove države, ovog društva i ovog naroda.

Naroda, nasilno proterivanog, poniženog, podeljenog, obespravljenog, gurnutog u provaliju beznađa svakog, isteranog sa radnih mesta na golu ledinu, iscrpljenog sankcijama, ratovima, zasipanog običnim i obogaćenim bombama, posledično napadnutog bolestima, besparicom, nagomilanim, sve većim i neplaćenim računima, svakodnevnim strahovima i borbom za bukvalnim preživljavanjem i biološkim opstankom.

Imamo li pravo da  zapitamo ponajpre sebe, a potom upitamo i makar koga: ima li u ovom društvu, među nama, još odgovornih ili je Ljubiša Bogdanović, jedini i isključivi krivac i monstrum?

Priredio: Bora*S

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

05122012344TAMOiOVDEOvojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

svitacKako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

roj_svitacaKada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

sinhronizovano_svetlucanje_svitacaKako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

KUMOVA SEKIRA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Ubistvo koje je posebno upamćeno, mitologizovano i svakako  duboko urezano u  kolektivnu svest naroda.

artwork_979Realno, monstruozno ali i simboličko ubistvo.

Ubistvo Karađorđa Petrovića. 

U Radovanjskom lugu kod Velike Plane, 26. jula 1817. godine, po nalogu kneza Miloša u organizaciji kuma Vujice, glavnu ulogu izvršioca „glavoodsecanja“ usnulog čoveka, na podu kolibe prihvatio je i  uspešno odigrao sluga Nikola.

images

Na koji način i u kojoj meri se ovaj događaj, odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji?

Za ovim odgovorima se traga bezmalo dve stotine godina.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

***

Dragiša Spremo: Karađorđeva Topola čuva uspomene na svoje junake – ZLOČIN U RADOVANJSKOM LUGU

 Jula 1817. na prevaru je sačekan i mučki ubijen legendarni vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović.

Taj sramni čin je najveća mrlja u istoriji Srbije XIX veka.
Svoj urbani i sveopšti uspon Topola je ostvarila u poslednje dve godine pod Karađorđem. Sve ono najznačajnije što je tada podignuto – Voždov konak, crkva, škola, kasarna, veliki konak za ustaničke vo|e i narodne predstavnike, kao i masivan sistem fortifikacija sa visokim kulama kojima je utvrđeni grad branjen – nastalo je uglavnom 1811. i 1812. godine.

U tek oslobođenoj zemlji društvene prilike bile su prilično rovite. Učestali napadi i prodori osmanlija na oslobođene srpske prostore nagoveštavali su nove nemire u narodu i nove žestoke obračune sa Turcima. Stoga je Karađorđe nastojao da Topolu i druge značajnije gradove u Šumadiji što bolje zaštiti od novih napada i pustošenja.
Voždova sumorna predviđanja pokazala su se kao tačna. Već naredne, 1813. godine, Turci su sa velikim vojnim jedinicama, u jakim formacijama, krenuli na Topolu, Valjevo, Kragujevac, Jagodinu… I do kraja te godine Srbija je ponovo bila pokorena.
Vožd Karađorđe i većina njegovih saboraca, istaknutih vođa iz Prvog srpskog ustanka, prešli su na drugu obalu Save i skloništa za izvsno vreme našli u susednim zemljama.
U novom osvajačkom pohodu Turci su iskazali najveći bes prema Karađorđevoj Topoli, koju su rušili, palili i do temelja ogolili.

Srbi time nisu bili obeshrabreni.
Naprotiv, ovo novo porobljavanje i pustošenje podstaklo ih je na još odlučnije sučeljavanje sa osmanlijama.

 Za kratko vreme svuda po Srbiji oglasile su se novouspostavljene ustaničke družine, tako da je već 1815. godine počeo Drugi srpski ustanak. Međutim, sve što se kasnije događalo nije vodilo ka željenom ishodištu.

Umesto Karađorđa, koji se tada nalazio izvan Srbije, na čelu srpskog pokreta našao se Miloš Obrenović.
Vojvoda koji je tražio i našao način da se približi Turcima. A oni ga, zauzvrat, postave za obor – kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije.
Za ime kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića vezuje se i jedan tragičan događaj – ubistvo Karađorđa Petrovića. Taj sraman čin i najveća mrlja u istoriji Srbije 19. veka – sastanak na prevaru i ubistvo Vožda na spavanju, a onda odsecanje njegove glave i slanje sultanu u Carigrad, dogodilo se u letnjoj noći, u samu zoru 13. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu, nedaleko od Velike Plane.
Prema istraživawima i zapisima Milivoja Gavrilovića, koji je između dva svetska rata rekonstruisao tragična zbivanja oko Voždovog ubistva, tragična storija započela je Karađorđevim tajnim prelaskom tursko – austrijske granice i dolaskom u zavičaj. Tu je trebalo da se sastane sa svojim kumom, vojvodom Vulićevićem, i ugovori sastanak sa knezom Milošem.

– U noći 1. jula po starom kalendaru 1817. godine sklonio se u Radovanjskom lugu Karađorđe Petrović sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio se da iz tih tišina ponovo podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića uživao je Karađorđe gostoprimstvo. Ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije sve vreme tu provodio. Silazio je do vode na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
Milivoje Gavrilović potom beleži:

– Uveče 12. (25) jula, bila je subota uoči letnjeg Sv. Aranđela. Po ugovorenom sporazumu sa vojvodom Vujicom Vulićevićem, Karađorđe sa Naumom Kanarom očekivaše pred Dragićevom kolibom Vujicu i vesti. Posmatrao je Dragića kako je s večeri podrezivao po koju košnicu medom u kovanluku ispred kolibe.
U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, nastanjen u Opariću, kome je Vujica krstio jedno dete.    Njegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj stoga smrtno mrzaše Karađorđa.
– Kroz celu noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pred samu zoru zaspi Vujica, a i sam vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.
Tih trenutaka najmljeni i određeni zločinac Nikola Novaković, momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13. jula 1817, ugasio je život velikog Vožda. Udar je bio od samog kotlaca  ka vratu. Karađorđe pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu. Nikola odseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog Karađorđevog sekretara Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške…

Prema zapisima Gavrilovića, a na osnovu kazivanja ljudi ovog kraja i svedočenja savremenika, Karađorđevu glavu, njegovo odelo, sablju, orden koji je dobio od ruskog cara, kao i 4 000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gdje se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Lisoviću, a ovaj to odnese u Beograd knezu Milošu i veziru Marašali – Ali paši.

Obezglavljena tela Karađorđa i njegovog sekretara Nauma sahrane meštani u Radovanjskom lugu, na oko sto koraka od kolibe, ispod jednog granatog bresta, čije se suvo stablo sve do skoro tamo nalazilo.
Slično, gotovo istovetne opise o tragediji u Radovanjskom lugu daje i Slavko Šakota u svom prikazu iz šezdesetih godina prošlog veka. On kaže da je po nalogu kneza Miloša Karađorđeva glava odsečena i poslata u Beograd.
Tamo je neki ćurčija sa nje skinuo kožu, posle čega je napunjena pamukom i po naročitom kuriru otpremljena u Carigrad, kao očevidni dokaz sultanu da je nestalo velikog turskog protivnika.
-Ćurčija koji je obavio ovaj užasni posao sahranio je Karađorđevu lobanju uz uobičajeni verski obred, ali noću i u punoj tajnosti, kraj beogradske Saborne crkve. Godine 1819, na inicijativu kneginje Ljubice, preneto je Karađorđevo telo u Topolu i sahranjeno u njegovoj grobnici. S proleća 1820. knez Miloš je naredio da se i Karađorđeva glava iskopa i donese u Topolu. U Karađorđevoj crkvi uskoro je načinjena jedna nova grobnica, u priprati, s desne strane, kraj južnog zida, gde je po nalogu kneza Miloša postavljena mermerna ploča sa natpisom u transkripciji:
>Ovdi leže kosti Georgija Petrovića čarnago podavšago serbskomu narodu načatok ka izbavleniju u 1804 ljeta bivšago, potom verhovnim voždem i gospodarem do 1813 ljeta togože naroda…<
Danas se ova ploča i dalje nalazi na svom starom mestu iznad nekadašnjeg groba vožda Karađorđa, u njegovoj crkvi Sv. Bogorodice u Topoli, iako su Karađorćevi posmrtni ostaci kasnije preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, gde počivaju i ostali Karađorđevići.

 CRKVA POKAJNICA

Poznata brvnara – Crkva Pokajnica, nalazi se između Velike Plane i sela Radovanja, u neposrednoj blizini mesta gde je Karađorđe mučki ubijen. Sagrađena je 1818. godine, a podigao je vojvoda Vujica Vulićević, jedan od Karađorđevih ubica, da bi time iskupio zločin. Vujica je bio učesnik Prvog srpskog ustanka, a potom i knez u Smederevskoj nahiji.
Posle ubistva    Karađorđa vojvoda Vujica je pao u nemilost. Bio je prezren i osuđen kao nečastan čovek. Ostatak života proveo je u siromaštvu i bedi, nastanjen u zaseoku Gračac sela Azanje.
Napušten, osamljen i od svih prezren, sam je poželeo da izgradi crkvu ,,Pokajnicu,, u čemu ga je narod Radovanjskog luga i ovog ustaničkog kraja jedino i podržao.

 Izvor: Glas dijaspore

„S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo, Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne.“ Radovan Samardžić

Napoleon se divio Voždu

Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

Reference: glas dijaspore, orašac.rs i vesti online /Foto: orašac.rs

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S