KADA TI KAŽU DA ČOVJEKA NEMA…

TI ČOVJEK BUDI

Ti čovjek budi kad se pravda ruši,

nasuprot stani, krv pravednih viče,

ne traži pravde Kainu u duši,

ne vjeruj onim’ što na Judu liče.

Lupež i pošten – svako svoje radi,

a Nebo gleda, Bog po pravdi sudi.

Ma bilo hljeba ili bilo gladi,

ti čovjek budi.

Foto ilustracija: Bora*S

Ti čovjek budi i u takvom času,

zasluge tvoje kad pripišu drugom,

ni kriv, ni dužan al’ na lošem glasu,

čekaćeš mirno, mada nekad s tugom,

da sunce pravde, obasja ti djela.

Ne sviće prije neg’ što zora rudi,

kad svane, sine, vidjeće te cijela,

ti čovjek budi.

 

Ti čovjek budi ne plaši se suda,

lažnog svjedoka nit’ osude lažne,

istina vječna pobjediće svuda,

na zadnjem sudu presude su važne,

a mekan jastuk, savjest  biće tvoja,

što diže čelo i čeliči grudi,

ispunjen mirom usred ljutog boja,

ti čovjek budi.

Ti čovjek budi, ne kvarljiva roba,

zauzdaj jezik, al’ istinu kaži.

Ne čekaj milost od onog što proba,

istinu pravu da skrije u laži,

jer zlo ko sije, žetva mu se sprema,

za malo novca prodaju se ljudi,

kada ti kažu da čovjeka nema,

ti čovjek budi.

Milan Kostadinović

---

 

GROČANSKA ČARŠIJA – SRCE STARE VAROŠI KRAJ DUNAVA…

Malo je poznato da je Grocka jedinstvena po broju i značaju istorijskih i kulturnih dobara. Narodi koji su je naseljavali još od neolita, ostavili su brojne tragove – danas kulturno-istorijska dobra, arheološka nalazišta i lokalitete, značajne za grad Beograd i Srbiju, ali i svetske okvire.

Gročanska čaršija, foto Zorica Atić

Prve naseobine na prostoru današnje Grocke, koja je zbog svojih prirodnih lepota u 20. veku nazvana “Mala Kalifornija”, nastale su 6.000 godina pre nove ere. Kao naselje se u spisima prvi put spominje još u devetom veku (878), pod slovenskim imenom Gardec.

Već u turskim popisima iz 16. veka, ovo staro naselje kraj Carigradskog druma imalo je status varošice, da bi u 18. i 19. veku bilo središte istoimenog sreza i nahije, sa carinarnicom i pratećim uredima.

Teritorija Grocke je tada obuhvatala i veliki deo današnjeg Beograda – Mladenovac, Sopot i Lazarevac, Jajince, Kumodraž, Resnik, Rušanj, deo Voždovca, čitav podavalski kraj, Mirijevo, Višnjicu… Bile su to plodne gročanske njive, koje su urbanizacijom postepeno prerastale u gradska naselja i opštine. Nekoliko istorijskih detalja potvrđuje ove teritorijalne granice: Vasa Čarapić iz voždovačkog Belog Potoka, čuveni Zmaj od Avale, bio je gročanski vojvoda, a mladi Ilija Garašanin, znameniti Gročanin i državnik, tvorac Načertanija, prvu državnu službu dobio je u gročanskoj carinarnici, i to kao carinik na “udaljenoj” rečnoj granici gročanskog sreza – u selu Višnjici na Dunavu.

Gročanska čaršija između dva rata, foto: Centar za kulturu Grocka

Izgled Gročanske čaršije pred Drugi svetski rat, foto: Centar za kulturu Grocka

Gročanska čaršija posle Drugog svetskog rata, foto: Centar za kulturu Grocka

Spisak vrednih lokaliteta, spomenika kulture i značajnih nalaza je poduži, budući da Grocka “leži” na jednoj od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanu, Carigradskom drumu. Istom trasom protezao se i antički Vojni put (Via Militaris), kojim su stari Rimljani putovali do Male Azije, a Grocka je upisana kao Mutatio ad sextum militare – utvrđena postaja na tom putu.

U Grockoj je na arheološkom lokalitetu Dubočaj otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i neolitsko naselje starčevačke kulture.

Posebno se ističe Arheološko nalazište “Belo brdo” u Vinči iz doba neolita, koje predstavlja ne samo lokalitet od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, već je i središte prve evropske civilizacije. Kao takvo, deo je evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.

Vinča, foto Zorica Atić

Vinča, foto Snežana Negovanović (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

Vinča, Foto Zorica Atić

Naselje Brestovik opštine Grocka poznato je po vinogradarima i grobnicama iz doba antike.Ističe se Kasnorimska grobnica otkrivena krajem 19. veka, i to kao jedina antička grobnica na teritoriji Beograda koja je u toj meri očuvana, da u nju i dan-danas može da se uđe.

U Grockoj se nalazi najviše sačuvanih starih varoških kuća zaštićenih kao spomenici kulture, izvanrednih primeraka narodnog neimarstva, starijih od većine monumentalnih zdanja u centru prestonice. Zaštićeni pojedinačni stambeni objekti u nekadašnjim čaršijskim sokacima nose nazive po porodicama kojima su generacijama pripadali: Rančićeva kuća (Majevička 9),Karapešićeva kuća (Zlatiborska 9), Teomirovića kuća (Zlatiborska 11), Cincarska kuća (17. oktobra 9), Vlajkovićeva kuća (17. oktobra 8), Popovića kuća (17. oktobra 4), Božića kuća(Hajduk Stanka 33), Topalovića kuća (Hajduk Stanka 30), Markovića kuća (Hajduk Stanka 16),Panića kuća (Bulevar revolucije 29), Smiljanića kuća (Dimitrija Tucovića 17).

Panorama Grocke, foto Vladan Živančević (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

Uže jezgro stare varoši, Bulevar oslobođenja, predstavlja prostornu kulturno-istorijsku celinu „Gročanska čaršija“, uz koju se formiralo prvobitno naselje. “Čaršija” je srce stare varoši kraj Dunava i najstarija gročanska ulica, po svojoj važnosti u rangu sa Kosančićevim vencem i starim jezgrom Zemuna, i to kao zaštićena ambijentalna celina.

Značajnija je po svojim karakteristikama, primera radi, od čuvene beogradske Skadarlije, koja takođe ima status zaštićene prostorne celine, ali ne i kategoriju “veliki značaj”. “Gročanska čaršija” je od 1966. godine pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i to kao druga po redu zaštićena prostorna celina na teritoriji grada Beograda (PKIC2), odmah nakon Knez Mihailove ulice (PKIC1).

Proces formiranja i afirmacije Grocke kao trgovačkog i privrednog centra vidan je i danas kroz njeno očuvano urbanističko i arhitektonsko nasleđe iz 18. i 19. veka – najrečitiji materijalni dokaz istorijskog razvoja i trajanja varošice.

“Gročanska čaršija” u dužini od 300 metara svojom arhitekturom i vizurama pruža mogućnost doživljavanja ambijenta koji je i značajno dostignuće narodnog neimarstva. Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa prometnom čaršijom u središtu naselja oko koje su se nizali dućani i sokaci. Da je od samog svog nastanka bila trgovački i poslovni centar varošice, svedoči karakter i namena očuvanih starih kuća, od kojih najstarija potiče iz sredine 18. veka. Osim poslovnih zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u “Čaršiji” je bilo i par stambenih kuća varoškog tipa, čiji su vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije.

Značajniji sačuvani objekti u okviru zaštićene ambijentalne celine su Apostolovićeva kuća iz sredine 18. veka, za koju se priča da je bila han, Nišlićeva kuća i Savića mehana s početka 19. veka, kao i vizuelno dominantna crkva Sv. Trojice, podignuta 1883. godine na temeljima starijeg sakralnog objekta iz 1828. godine, građenog podrškom kneza Miloša Obrenovića. U okviru “Čaršije” se nalazi i biblioteka “Ilija Garašanin“ u čijoj će galeriji od 2017. godine biti izložena stalna arheološka postavka, nalazi sa lokaliteta „Dubočaj“ u Grockoj – zaboravljeni legat prof. dr Aleksandra Kostića.

Akvarel Gročanske čaršije, autor Stojan Nikolić, oko 1880, Galerija Matice srpske NS

Ove kuće, stare preko 200 godina, pokazuju veštinu narodnih graditelja koji su od drvenih konstrukcija, bez ijednog eksera stvarali zdanja koja traju do danas. Starije su od većine sačuvanih građevina u srcu Beograda, iako su zidane od laganih, “ekoloških” materijala sa podneblja – hrastovih greda povezivanih pleterom (bondruk), pri čemu su zidovi ispunjavani mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovovima od ćeramide, veoma širokih streha, poput zaštitnih šešira sa obodom.

Prostrane varoške kuće sa više prostorija, podrumom, pristupnim tremom i istaknutim drvenim doksatom, predstavljaju karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice. Neimari su svoje znanje prenosili s kolena na koleno i imali razvijen osećaj kako za funkcionalnost i solidnost gradnje, tako i za lepo – vidljivi delovi konstrukcije (poput stubova i greda) i detalji enterijera skulptoralno su oblikovani, ukrašavani i rezbareni.  

Gročanske kuće od bondruka svojim arhitektonskim i etnografskim vrednostima predstavljaju najveće domete građevinske, stambene i likovne kulture u našoj narodnoj arhitekturi.

Sam centar naselja je osamdesetih godina 20. veka delimično obnovljen u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uz poštovanje tradicionalne arhitekture, godine 1994. je delom postao pešačka zona, a 2016. godine je “Čaršija” u potpunosti rekonstruisana, kada su u ulicu vraćeni i nekadašnji drvoredi.

Grocka je od 1955. godine jedna od 17 beogradskih opština, u čijem je sastavu 15 razuđenih naselja. I dalje je čuveni voćarski i vinogradarski kraj pored Dunava, osobeni gradić-varošica na obodu velikoga grada, čarobnih panorama, prirodnih i kulturno-istorijskih lepota. To znaju svi koji su je ikada posetili, a mnogi među njima su poželeli da se ovde vrate, o čemu svedoči više hiljada vikend-kuća.

Zorica Atić, dipl. istoričar umetnosti

direktor Centra za kulturu Grocka

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin.com

______________________________________________________________________________

MAČJA STRAŽA…

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

Već vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

Prema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

Ermitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

Zvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

Sredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

U podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

Mačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

KAKVA SVE BLAGA SRBIJA IMA…

RIMSKI MOST KOD IVANJICE: Kakva sve blaga Srbija ima, a da to i ne zna!

Šesnaest kilometara jugozapadno od Ivanjice, u selu Kumanica, zarastao u prirodu kao da se nalazi u jukatanskoj džungli, leži preko reke Moravice most koga narod tog kraja od pamtiveka naziva rimskim, iako njegove linije govore da je sazidan za vreme Turaka. To, međutim, ne mora ništa da znači

Rimski most u blizini Ivanjice, kod sela Kumanice

Naša je zemlja kao zapušteni tavan stare kuće na koji se niko nije popeo još od kako je deda Miloje poginuo na Ceru. Ne znamo kako da drugačije objasnimo činjenicu da kulturno i prirodno nasleđe kojeg naša zemlja ima u obilju leži ili zaboravljeno ili zaraslo šumu i korov kao da je u pitanju jukatanska džungla i hramovi Maja, a ne Srbija, Balkan i Evropa.

Danas vam otkrivamo postojanje jednog takvog blaga, za koje zna vrlo malo ljudi. Naravno, da je u pitanju neka druga država, malo svesnija što se tiče ovakvih stvari, znala bi cela zemlja; ovako, ne zna skoro niko.

Takozvani Rimski most se nalazi u selu Kumanica na oko 16 kilometara jugozapadno od Ivanjice u pravcu prema planini Goliji, u blizini jedne stare i nažalost, kao i Srbija, zapuštene vodenice-potočare. Nadnosi se nad reku Moravicu, što je u stvari Zapadna Morava u svom gornjem toku, jednim svodom polukružnog oblika koji se oslanja na stenovite obale svojim oporcima i upornjacima, preko ne baš izraženih stubova; da budemo precizni, oporci svoda skupa sa paralelnim krilnim zidovima čine obalne stubove.

Most je širok 2,4 metra, a to je istovremeno i širina kolovoza; dugačak je 14 metara, računajući i stubove, a veličina lučnog otvora je 6,72 metra. Visok je oko 4 metra. Sa svih strana je okružen zelenilom i potpuno je utopljen u prirodu i okruženje, tako da posmatrač nema utisak da je u pitanju veštačka tvorenima.

Deo je starog, i ponovo moramo da kažemo, zapuštenog puta, koji je danas prohodan samo za pešake, tovarne životinje, bicikliste i motocikliste, koji je nekada vodio iz Ivanjice pa preko Međurečja i sela Bratljeva, za Sjenicu, odnosno rašku oblast, kojim je mnogi karavan tokom epohe carigradskih sultana prošao. I ispred i iza njega, drevni se drum oštrim krivinama i velikim usponima penje na obale reke preko koje prelazi.

Sam most je delom sagrađen od tamnih glinenih škriljaca kojih ima na obala Moravice; manji deo čeonog zida je uz čela svodova sazidan krupnim lomljenim kamenom, a mestimično ima i nepravilnih komada oblutaka. Ostatak mosta, njegov najveći deo, sagrađen je od pločasto lomljenog kamena, tačnije – od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje u okolini ima u skoro neograničenim količinama. Zbog toga se veruje da je sazidan u više razdoblja.

Na desnom obalnom stubu uzvodno postoje ostaci nepravilno izvedenog kljuna, kao neke vrste zaštitnog zida koji je imao zadatak da vertikalni krilni zid mosta zaštiti od nabujale Moravice, a slična stvar postoji i kod levog oporca uzvodno.

Rimski most danas koriste samo pešaci, seljani iz okoline, i retki turisti-pustolovi, što strani što domaći, koji se sigurno iznenade kada nabasaju na blago u polunaseljenoj nedođiji. Oko mosta se granaju mnogi brdski putići.

Ko je i kada tačno sazidao ovaj most u selu Kumanica nije lako utvrditi. Nije nemoguće, ali nije lako; za to je potrebno da se neko stručan angažuje, da ispita sam most, metod gradnje, materijal, istorijske izvore, i tako dalje. Reklo bi se da je u pitanju turski most, pošto mu otvor liči na jedini očuvani otvor na mostu preko Uvca, a sudeći po tehnici verovatno je sazidan u 15. stoleću kada i mostovi u našoj bivšoj carskoj prestonici Prizrenu.

Narod ga zove Rimski most iz naučno neshvatljivih razloga; kao što nauka ne može da objasni kako Srbi pamte cara Dukljanina (rimskog imperatora Dioklecijana) ako su došli na Balkan nekoliko vekova nakon što je ovaj preminuo, ne može da objasni ni zašto rimskim zovu turski most. Svakako ne zbog netrpeljivosti prema Osmanlijama, pošto onda ni običnu kafu ne bismo nazivali turskom već bismo je zvali srpskom, kao što je Grci zovu grčkom.

Ne, pre će biti da je sadašnji izgled most dobio za vreme Otomanskog carstva, ali da je za vreme Rimljana na tom mestu postojao most koji su Otomani obnovili jer je i tada kao i u antici to bio najkraći put ka Duklji iz pravca Mezije; to što mnoštvo različitih materijala korišćeno pri izgradnji sugeriše da je građen u više razdoblja, samo potvđuje ovu hipotezu.

Bilo kako bilo, nesumnjivo je u pitanju vešto izgrađena i lepa tvorevina, neobično vitkih i skladnih linija.

Još nešto, pre nego što zapečatimo tekst. Zanimljivo bi bilo videti i poreklo imena sela u kome se nalazi; etimologija bi mogla da bude povezana sa turkijskim narodom Kumana, čiji su se neki pripadnici nakon mongolske invazije 1237. godine naselili u Bugarskoj: neki su, može biti, zalutali i zapadnije, u naše krajeve. Nešto kasnije, zna se, ugarska je supruga kralja Dragutina bila po majci Kumanka, a u naše su krajeve zalazili i njihovi plaćenici tokom dinastičkih borbi između Dragutina i Milutina (spalili su Žiču). I tako dalje.

Sa druge strane, u Iranu, nedaleko od obale Kaspijskog mora, postoji selo Kumani. Veza, ipak, teško da postoji. Ali, opet, ko zna.

(Telegraf/Ivatourism)

Izvor:arheo-amateri.rs

__________________________________________________________________________________

VELIČANSTVENOST, UZVIŠENOST I MISTIČNOST FRESKE „BELI ANĐEO“…

Predstavljamo vam pet neverovatnih stvari vezanih za Belog anđela

Arhanđel Gavrilo koji sedi na Hristovom grobu obučen u hiton beo kao sneg, misterioznim pogledom upoređivanim sa podjednako zagonetnim osmehom Mona Lize – bez razlike koji je ugao posmatranja – posetioce gleda direktno u oči.
I ostavlja ih bez reči…

Svojom veličanstvenošću, uzvišenošću i mističnošću freska “Beli anđeo” iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa ne može da se poredi ni sa jednom drugom, te ne čudi što se ubraja u najlepše radove srpske i evropske umetnosti srednjeg veka i što su putopisci 19. veka još u ona vremena jednostavno objasnili “da joj ni Đoto nije ravan”.

Skoro da ne može da se zamisli vreme kada je bila skrivena od očiju javnosti, a istina je da puna četiri veka ovu fresku koja je inače deo kompozicije “Mironosnice na Hristovom grobu” niko nije mogao da vidi, jer je u 16. veku preko nje bila naslikana druga freska.

Tako je “Beli anđeo”, kojeg su nepoznati autori naslikali još u 13. veku bio sakriven između 16. i 20. veka kada je crkva Vaznesenja Hristovog restaurirana, a gornja slika – uklonjena.

Izdvajamo pet veličanstvenih stvari vezanih za jedno od najvećih srpskih nacionalnih blaga.

Putovanje u svemir

Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu – u “paketu dostignuća zemljana”, a to je u stvari bila poruka eventualnim razumnim bićima u vasioni, bile su slike – čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i “Belog anđela”.

Osim što je vezana za “nebesa” i “onostrano”, freska je izabrana i kao jedan od najlepših i najstarijih umetničkih komada na svetu.

Pozdrav Evropljana Amerikancima

Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku “Belog anđela” među prvim kadrovima, koji su predstavljali pozdrav Evropljana Amerikancima.
Freska je izabrana kao najznačajniji komad umetnosti Starog kontinenta, i svojevrsni simbol mira, ali i zato što otelovljuje hrišćanske poruke – veru, ljubav i nadu.

Spasenje

Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika kroz istoriju često bili upereni u fresku “Beli anđeo” s verom u spasenje. To se činilo tokom svih ratova koji su kroz istoriju potresali srpski narod, zaključno sa NATO agresijom 1999. godine.
O čudima su svedočili brojni Srbi, ali i narodi drugih veroispovesti koji su neretko dolazili po pomoć kod “Belog anđela”. Prema rečima meštana ovog kraja, veruje se da je upravo ova freska zaštitila Srbiju od još jačih razaranja ’99.

Tajna čudotvorne moći

Čudotvorna moć freske vekovima se objašnjavala jednom legendom, koju vam u celosti prenosimo.

Srpski vitezovi, takozvani “čuvari koplja Svetog Đorđa” bili su poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među “čuvarima” kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu. Krstaške horde, naročito templari koji su nadirali sa zapada te 1187. godine, pljačkali su i uništavali sve pred sobom.

Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak templara imalo je samo jedan cilj – da uzmu Plaštanicu iz crkve.

Te večeri tri “čuvara koplja Svetog Đorđa” stala su pred strašnu vojsku kako bi sačuvali Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj steni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni. Upravo na tom mestu 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, podigao je manastir Mileševu.

Manastir Mileševa se nalazi kod Prijepolja na reci Mileševki. Zadužbina je kralja Vladislava iz 1234-35 godine. Godinu dana kasnije, 1236. kralj Vladislav je u Mileševu preneo telo Svetog Save.
Godine 1377. ovde se bosanski kralj Tvrtko proglasio za kralja Srbije.

Izvor: srbijapress.com/Telegraf

---

---

LEDENA LEPOTICA…

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

Za endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

Pančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

---

---

SVI STANOVNICI POTOMCI JEDNOG ČOVEKA…

Upoznajte ostrvo nasred okeana na kom su svi stanovnici potomci jednog čoveka!

Izolovanu zajednicu čine 62 stanovnika.

Ovde nema kriminala ni stresa, a najbliže naseljeno kopno je udaljeno 4.800 kilometara.

Na jednom od Kukovih ostrva koralnog porekla nema ubistava niti krađa. Meštani, koji su skoro svi potomci Engleza Vilijama Marstersa, ne koriste novac, već praktikuju robnu razmenu.

Gorivo i namirnice koje se ne mogu naći na ostrvu dopremaju se brodovima dvaput godišnje. Putovanje „na kraj sveta“ nije moguće avionom niti helikopterom, već samo brodom s Tahitija, i traje devet dana.

Život na Palmerstonu prilično je jednostavan. Ostrvljani preko nedelje pecaju ribu, jedinu sirovinu koja se izvozi, a vikendom se okupljaju u crkvi i kupaju.

Struju i internet imaju samo po nekoliko sati dnevno, a ostrvo raspolaže sa dva zajednička toaleta. Umesto tekuće vode, koristi se kišnica.

Incest – zbog malog broja stanovnika, meštani Palmerstona sklapaju brakove sa svojim rođacima.- Sestra i ja imamo šestoro dece, a jedno je zaostalo u razvoju – kaže Bil Marsters.

300 ljudi živelo je na ostrvu između 1950. i 1970., ali su mnogi otišli u potragu za partnerom ili obrazovanjem

– Na Palmerstonu se niko ne bije i ništa ne može da pođe po zlu. Naučili smo da delimo sve što imamo. Recimo, ako mi ponestane pirinča, zamoliću komšiju da mi pozajmi malo i on će to rado učiniti – kaže gradonačelnik Bob Marsters.

Međutim, veliki izazov predstavljaju oluje, kao i činjenica da brodovi sa zalihama mogu da zakasne. Jednom su brod čekali 18 meseci.

Kako na ostrvu nema zubara, najstarija meštanka Mama Aka (92) morala je da otputuje u Rarotongu, prestonicu Kukovih ostrva, odakle je uspela da se vrati tek kroz šest meseci.

Novinar Bi-Bi-Sija Tomas Martinsen jedan je od retkih koji su posetili Palmerston.

Upitavši meštanina šta bi se dogodilo kada bi neko ukrao kokosov orah, dobio je odgovor:

– Napunio bih kolica kokosovim orasima i odneo ih kod njega. Krađa bi značila da mu je hrana potrebna, ali je previše ponosan da bi je tražio.

Predak: Vilijam Marsters

Parčence kopna u nepreglednom okeanu prvi je naselio Englez Vilijam Marsters sa ženom i njenim dvema rođakama pre 150 godina.

Tamo ga je kao čuvara poslao tadašnji vlasnik ostrva, britanski trgovac Džon Brender.

Nakon Brenderove smrti, kraljica Viktorija je dodelila Palmerston Vilijamu Marstersu, koji je kasnije dobio 23 dece sa svojom suprugom, ali i njenim rođakama.

Od 62 trenutna stanovnika ostrva, samo dve učiteljice i jedna medicinska sestra nisu njegovi direktni potomci.

Izvor: vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________________

PRAZNE PRIČE…

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

Pričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________