POGUBNO PO PSIHU…

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

POREMEĆAJ SLIKE O SEBI…

 

 ANOREKSIJA NERVOZA- Ozbiljan psihički poremećaj

Pretpostavljamo da ste dosta puta do sada čuli za izraz “anoreksičan/a“. Da li ste znali da se anoreksija svrstava u jedan od psihijatrijskih poremećaja, pa još i da je jedan od najučestalijih? Njegovo zvanično ime je „anoreksija nervoza“ i on predstavlja poremećaj unosa hrane koji je izazvan poremećajem slike o sebi.

Dakle, osoba se namerno izgladnjuje, tj. drastično smanjuje unos hrane kako bi postigla neki ideal koji ima u vezi sa svojim fizičkim izgledom. Iz samog opisa poremećaja se već može pretpostaviti i mehanizam koji deluje uza njega, kao i uzroci njegovog nastanka, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Pogledajmo sada koji su to „simptomi“ anoreksije, tj. kako prepoznati da je reč o psihičkom poremećaju. Pomenuli smo smanjeno unošenje hrane i držanje raznoraznih dijeta, ali jednostavno držanje dijeta i tendencija da se smrša nije dovoljan znak da bi smo govorili o poremećaju.

Ovde se radi o intenzivnom strahu od gojaznosti, koji je u toj meri iracionalan da je i sama definicija gojaznosti ovde načisto iskrivljena. Naime, osoba ne samo što se plaši da se ne ugoji, već misli da je gojazna čak i ako realno, to nije. To dovodi do želje da smrša, a smršaće tako što neće unositi hranu – veoma jednostavno.

Dakle, ovde nije reč o nekom gađenju ili odbijanju da se jede zato što je čoveku „muka“ od hrane, ili u estetske, pa i zdravstvene svrhe, već o jednoj patološkoj potrebi da se bude što mršaviji. Ova iskrivljenost se ogleda u tome što osoba misli da, što je mršavija, to je lepša. Isto tako, izgleda da ta mršavost nikad nije dovoljna, to jest, osoba nikad nije u potpunosti zadovoljna svojim izgledom. Tako, izgladnjivanje je sve veće, a fizičkih posledica je sve više, da sve to može dovesti do ozbiljnog poremećaja u čitavom radu organizma i velikom broju zdravstvenih problema.

Znači, očigledno je da je anoreksija nervoza jedno stanje potpune opsednutosti svojom težinom. Ova opsednutost se ogleda u tome što se osoba svaki čas meri; što pažljivo bira koju će hranu da unese, što često ide u ekstreme i u potpuno neuravnoteženu ishranu; unosi premalo hrane u organizam; može koristiti laksative kako bi izbacila i to malo hrane što je unela; ili, može se terati da povraća na silu, kako bi izbacila to što je pojela te hrana u stvari i ne uspe da se svari (ovo stanje je poznato i kao bulimija).

Neki koriste intenzivno i ekstremno treniranje (trčanje, izlaganje teškim fizičkim naporima) u cilju skidanja „suvišnih“ kilograma. Naravno, sve ovo se odnosi samo na preuveličano ponašanje ove vrste.

Sasvim je normalno da neko ko je inače gojazniji smanji unos nekih namirnica ili vežba, ili neko ko želi da se zdravo hrani da izbaci rafinisane proizvode ili neku vrstu hrane koja nije dobra za telo. Interesantna stvar kod ovog stanja je to da ako osobu pitate da li misli da ima problema sa težinom, reći će da nema. Dakle, osoba nije svesna da izgleda „kao kostur“, tj. da je premršava.

Ono što ona vidi kada se pogleda u ogledalo, to je „debela“ osoba. Ovaj fenomen se stručno naziva „iskrivljena telesna shema“, što ćemo objasniti kasnije.

Ono što će biti bitno roditeljima, ili ostalim osobama bliskim nekom za koga sumnjaju da ima anoreksiju, su određeni znaci upozorenja. Ukoliko se pojavi nekoliko ovih znakova zajedno, onda treba sumnjati na anoreksiju i pozabavati se problemom. Ti znaci su: preopterećenost svojom težinom (stalno merenje, gledanje u stomak, struk, tj. mesta gde se skuplja salo), merenje kalorija, gramaže hrane, često žaljenje kako su debeli i gojazni (uprkos tome što možda nisu), strah od gojenja („neću to da jedem, ugojiću se); česti izgovori da se ne jede kada svi jedu („ješću kasnije“ a u stvari jede uopšte), pojava „rituala“ prilikom jela (intenzivno žvakanje, određen red unosa hrane), negiranje gladi (često govori kako nije gladna).

Sada, da vidimo kakva je psihologija iza ovog stanja. Svako od nas ima neku sliku o sebi – kako izgledamo, kako se ponašamo, ko smo, šta smo, šta želimo. Isto tako, mi sami sebe opažamo kao ovakve ili onakve, ocenjujemo se i upoređujemo se sa drugim ljudima. Da li smo lepši od nekog, pametniji, ili srećniji. Isto tako, ljudi imaju i tzv. idealno „ja“, neku projekciju onoga što bi želeli da budu. Taj ideal, kada je realističan i usmeren ka nečemu pozitivnom, jedan je od velikih pokretača čoveka. Želeći da bude neko i nešto, čovek će raditi da ostvari tu sliku koju je zamislio.

Znači, mi stalno ocenjujemo sebe i merimo to koliko u stvari odskačemo od tog ideala. Kada se pogledate u ogledalo, vi ocenjujete sebe i svoj izgled u određenoj meri – kakva vam je frizura, da li imate bubuljicu, podočnjake, itd. Kada ustane ujutru, većina ljudi se prvo pogleda u ogledalo. Ljudi se inače veoma često ogledaju, zapravo gledaju se kad god imaju priliku, i to ne samo u ogledalo. To može biti staklo od izloga, staklo na prozoru kola, vrata, bilo koja površina koja može da reflektuje sliku.

Postali smo možda i preopterećeni svojim izgledom, a idealna slika koju imamo o sebi postaje sve nerealnija i naduvanija. Jedan autor je to sumirao izjavom da smo postali „narcisoidna civilizacija“.

Šta je zapravo tu problem i zašto govorimo o svemu ovome u tekstu vezanom za anoreksiju? Kao što smo pominjali ranije, ovaj poremećaj je u stvari proizvod iskrivljene slike o sebi; ne samo to, već tu dolazi i do neadekvatnog odnosa između stvarne i idealne slike o sebi. Naime, ono što se ovde dešava, to je da osoba sebe počne da ocenjuje negativno, ponekad veoma negativno, u toj meri da mrzi samu sebe.

Ova negativna slika o sebi se prvo odražava na fizički izgled – osoba misli da je ružna, debela i slično. Međutim, nije samo fizički izgled u pitanju. Osoba takođe počne da obezvređuje samu sebe i u intelektualnom i socijalnom domenu, te misli da generalno nije dovoljno dobra za druge. Poznata vam je ova fraza „nije dovoljno dobra“? Da, pominjali smo je kada smo govorili o stilovima roditeljstva, a posebno u odeljku psihologije samopouzdanja. Očigledno je da je i ovde manjak samopouzdanja i zdrave ljubavi prema sebi (teška stvar je danas ostvariti balans između patološke / narcisoidne i zdrave ljubavi) jedan od uzroka javljanja ovakvog stanja kod osobe.

Dakle, budući da osoba nije zadovoljna sobom, mora nešto promeniti. Ta „promena“ se prvo očituje u fizičkom domenu i to u domenu težine, jer je to relativno najlakše promeniti. Tako počinje začaran krug, gde osoba povezuje mršavost i samovrednovanje – što veća mršavost, to veće samopouzdanje. Međutim, problem se tako ne rešava, već samo produbljuje. Taj nalet samozadovoljstva kada se smrša je samo privremen – kao neka vrsta droge. Ako imate neki problem i depresivni ste, uzimanje alkohola i droge će privremeno odagnati tugu, ali neće rešiti problem. Ista stvar je i sa anoreksijom, koja predstavlja neki veštački način da se reše neki emocionalni problemi: u ovom slučaju manjak samopouzdanja i nezadovoljstvo sobom.

Opet, ovde nije reč o pukom nezadovoljstvu samim sobom i želji da se to promeni. Ključan faktor koji ovde određuje to da li će osoba biti motivisana da se promeni na bolje i stvarno kvalitetnije živi, ili će pokušati da problem reši anoreksijom, je iskrivljena telesna shema. Osoba u ovom slučaju, nema realističnu sliku onoga što stvarno jeste, ili onoga što želi da bude, tj. kako želi da izgleda. Iako je možda mršava, ona želi biti još mršavija; ona jednostavno ne vidi sebe kao dovoljno mršavu kada se pogleda. Tu nastaje problem, koji je izazvan iracionalnom idealnom slikom, tj. „idealnim“ ja.

Zašto nastaje problem sa „idealnim“ ja je tema za špekulaciju. Kao jedan od uticaja možemo navesti i sveprisutni „kult“ ličnosti, selebritija, silikona, pornografije, neprirodno građenih, mršavih manekenki koje reklamiraju odeću – tog uticaja masovnih medija na današnju omladinu. Forsira se određena slika, neki telesni ideal koji je nužan ukoliko želimo da nas prihvati okolina.

Činjenica je da postoji veća verovatnoća da se anoreksija javi kod devojaka, a posebno onih koje se nalaze pod velikim socijalnim pritiskom da izgledaju „lepo“ i „zgodno“. Ove devojke žude za tim da budu prihvaćene i voljene, da budu najlepše, te to dovodi i do iskrivljavanja slike o sebi. Upravo devojke koje se bave modelisanjem ili igranjem najviše podležu anoreksiji. Što se ostalih tiče, misle da nisu dovoljno seksi ako ne izgledaju kao ova ili ona starleta, glumica, pevačica, itd, da ih niko neće ako ne izgledaju kao ova ili ona. Može se reći i da devojke danas ne jure svoje „idealno“ ja – već tuđe. Isto važi i za muškarce, koji ovu konfuziju rešavaju na drugi način.

Neke teorije govore da anoreksija može imati osnovu u seksualnom zlostavljanju u detinjstvu, kao i da postoji veća verovatnoća da se javi kod osoba koje potiču iz disfunkcionalnih porodica. Kakav god da je slučaj, utisak koji se javlja je taj da anoreksija predstavlja jednu vrstu pokušaja da se suoči sa teškim emocionalnim sadržajem ili da se reši nekakav unutrašnji konflikt.

Anoreksija može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne reši na vreme. Zdravstvene posledice po osobu koja je ekstremno mršava mogu biti katastrofalne, pa čak i fatalne. Nije dovoljno samo rešavati problem „spolja“, tj. terati osobu da više jede ili je ubeđivati kako nije mršava. Ovim se ništa ne može rešiti, jer se bavimo simptomima a ne samim uzrokom. Videli smo da i ovaj poremećaj ima svoje konkretne korene. Ove osobe dosta pate i mi se uzrocima te patnje trebamo pozabaviti ukoliko želimo da ih razumemo i pomognemo im.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (14)

Prethodni članak:IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI

---

 

FOBIJE…

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

IZBLEDELA SLAVA…

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

Čuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

Izvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

Nagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

PRAZNE PRIČE…

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

Pričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

UNIŠTAVANJE ŠTETOČINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Sve je počelo 1989. godine. Dr Hulda Klark je rešila da otkrije odnos parazita na bolesti koje su se širile kao epidemija.

Metilj izaziva rak!

U jednoj od svojih knjiga, ona piše:
„Rešila sam da otkrijem opseg frekvenci drugih živih bića. Otkrila sam da muve, bube, paukovi, buve i mravi imaju frekvence od 1.000.000 Hz do 1.500.000 Hz. Bubašvabe su imale najvišu frekvencu od svih insekata koje sam testirala.
Potom je došlo zastrašujuće otkriće. Uginuli insekt je takođe imao opseg frekvencija, koje su se dale izmeriti!

Znači to uopšte nije fenomen živih bića! Ali ako mrtve stvari imaju rezonantni opseg, možda bi se mogao upotrebiti preparirani mikroskopski slajd nekog mrtvog stvorenja, a moji izleti u vrt i pozivi kasapnicama (skupljala sam parazite i iz mesa) mogli bi da prestanu.

To je bila srećna ideja. Prvi preparat koji sam dobila bio je ljudski crevni metilj, ogroman parazit, pošast čovečanstva. Upravo sam bila otkrila da je prisutan u jetri (ne u crevima) svih bolesnika od raka koje sam pregledala. Odrasli (uginuli) parazit imao je rezonantnu frekvenciju od oko 434.000 Hz.

Mrtve stvari rezonuju! Iznenada mi je niotkuda sinula ideja. Ako bi se neka osoba priključila na generator frekvencija dok radi na 434.000 Hz, šta bi se desilo sa odraslim metiljem, ukoliko je čovek njime inficiran?
Iste nedelje sam tu ideju isprobala na sebi, ali ne sa metiljem već sa salmonelom, giardijom i herpesom koje sam hronično imala. Posle trominutnog tretmana, ponovo sam se testirala. Više ih nije bilo u mojim organima! Nije bilo emitovanja na njihovim karakterističnim frekvencijama. Ponavljala sam i ponavljala eksperiment. Da li su zaista mrtve? Možda su naprosto umrtvljene ili su se možda sakrile. Ali simptomi su takođe brzo nestali. Herpes je prestao da me golica. Bilo je to isuviše jednostavno i neverovatno.
Za dvadeset minuta (3 minuta na 6 različitih frekvencija), čitava porodica se može otarasiti tog parazita. Slučajevi bolesnika od raka su pokazali da je univerzalni marker kancera, ortofosfotirozin, mogao da se ukloni iz njihovih tela ubijanjem istog tog parazita.

Elektronska „pilula“

„Neizlečivi“ slučajevi side su takođe izgubili svoj virus za nekoliko časova. Laboratorijski testovi na HIV su se pokazali negativnim! U više slučajeva, pacijenti koji su patili od bola, doživeli bi trenutno olakšanje ako bih uspela da otkrijem pravu „bubu“ i njenu frekvenciju prilikom sledećeg pregleda.
Izgleda da je to apsolutni dokaz da žive stvari bazično emituju neku vrste visokofrekventne energije.

Šta se zapravo dešavalo bakterijama i parazitima? Ako sam mogla da smesta ubijem nešto tako veliko kao što je glista poznata pod nazivom askaris ili crevni metilj, onda bih možda mogla da ubijem i nešto krupnije, kao što je kišna glista ili buva, nešto što mogu da vidim sopstvenim očima umesto da zamišljam da je to ubijeno unutar mog tela.
Izgleda da je 10 minuta izlaganja frekvenciji koja je odgovarala vrhu njihovog opsega emitovanja omamljivalo te krupnije životinje. Ali one nisu umrle. Kasnije sam proverila telesni opseg (opseg frekvencija koje emituju) kod obe vrste. Kišne gliste su izgubile veliki deo svog opsega i sa vrha i sa dna. Buve su, izgledale otpornije, pošto su izgubile samo malo. Međutim, čak ni nedeljama kasnije nisu se oporavile od tog gubitka.

Da li bi ljudima moglo da naškodi ako bi se preplavili radio-frekvencijama u njihovom sopstvenom opsegu? Sasvim verovatno, ukoliko bi napon bio dovoljno visok. Međutim, nije bilo potrebe da se eksperimentiše, jer paraziti koje želimo da ubijemo imaju karakteristične frekvencije koje se ne preklapaju sa karakterističnim frekvencijama ljudi. Zapravo, one su daleko niže od njih.

Tako se rodio moj elektronski metod da se suprotstavljemo bolestima. Nađete rezonantnu frekvenciju neke bakterije, virusa ili parazita. Testirate žive napadače unutar ljudskog tela tom frekvencijom i za nekoliko minuta one više neće emitovati sopstvene frekvencije – biće ili mrtvi ili onemogućeni da deluju, pa će ih ukloniti naša bela krvna zrnca.“

Uništavanje štetočina

Uređaj koji je dr Klark konstruisala, i nazvala ga „zaper“, u osnovnoj verziji je veoma jednostavan, čak toliko da ga možete napraviti i sami sledeći uputstva koje daje u knjigama koje je napisala. Između ostalog, ona objašnjava: „Pod uništavanjem štetočina zaperom podrazumevam selektivno uništavanje patogenih organizama električnom strujom. Godinama sam koristila komercijalni generator frekvencija da „uništavam“ jednu štetočinu za drugom. Najpre sam napravila šemu frekvencija za najveći broj bakterija i virusa u mojoj zbirci (preko 80 njih). Potom bih testirala pacijenta na svaki od njih. Čak i osobe koje su patile od obične prehlade imale su bar tuce mikroorganizama u sebi (ne samo adenovirus).

Pri narednoj poseti podesila bih generator frekvencija na taj niz frekvencija koji sam otkrila – po tri minuta za svaku. Celokupni proces, testiranje i lečenje, trajao bi oko dva sata. Često bi pacijenti doživeli trenutno olakšanje, ali je ono često bilo i privremeno. Ono što tada nisam znala je da virusi mogu da zaraze neki veliki parazit, kao što je dečija glista. Ukoliko ne ubijete svoje dečije gliste i svoj virus, virus će vam se brzo vratiti.

Godine 1994. je moj sin napravio precizni ručni generator frekvencija koji radi na baterije. Nazvali smo ga zaper. Svrha je bila da omogućimo svima da ubiju crevnog metilja pomoću jeftine sprave. Korišćenje generatora na raznim frekvencijama može doneti toliko dobrobiti, da sam smatrala da svako treba da zna kako da tu spravu napravi. Međutim, kada sam je isprobala na jednoj od bakterija koju sam imala, takođe su uginule i druge tri na veoma različitim frekvencijama! To se nikada ranije nije desilo. Kada sam zaper isprobala na drugima, čak i ako su imali na tuce patogenih organizama, svi bi uskoro bili mrtvi!

Uzastopna testiranja pokazala su da to nije rezultat neke posebne konstrukcije ili specijalnih talasa koje je proizvodila ta sprava. To se desilo usled delovanja baterije! Svaka pozitivna frekvencija ubija sve bakterije, viruse i parazite istovremeno, ako ima dovoljan napon (u ovom slučaju 5 do 10 volti), trajanje (sedam minuta) i frekvenciju.
Ranije sam uvek podešavala moj kupljeni generator frekvencija da varira između pozitivnog i negativnog napona. Sada sam pokušala da ga podesim da varira između pozitivnog napona i nule. To je bilo isto toliko efikasno koliko i generator frekvencija na baterije koji je napravio moj sin.

Stvaranje pozitivnih frekvencija je najbolji način da se brzo ubiju svi patogeni organizmi.
Potrebna su tri tretmana da se ubiju svi. Zašto? Prvi tretman zaperom ubija viruse, bakterije i parazite. Ali kroz nekoliko minuta često se vraćaju druge bakterije i virusi. Zaključila sam da su oni zarazili parazite, a ubijanje parazita ih je oslobodilo. Drugi tretman zaperom ubija oslobođene viruse i bakterije, ali se ubrzo ponovo pojavljuje nekoliko virusa. Mora da su oni inficirali neke od poslednjih bakterija. Nakon trećeg tretmana nikada nisam pronalazila bilo kakve viruse, bakterije ili parazite, čak ni satima kasnije.

Paraziti i zagađenje

Reč „parazit“ koristimo u dva značenja. Sve što živi od vas ili u vama, ne samo da bi tu boravilo već i da bi uzimalo hranu od vas, predstavlja parazitski organizam. Bez obzira koliko je veliko, može se nazvati parazitom. Ali na neki način velike gliste trebalo bi razlikovati od ameba srednje veličine, još manjih bakterija i najmanjih virusa. Zato često izraz parazit rezervišemo za veće stvari, od ameba pa naviše.
Fasciolopsis buscii je metilj (pljosnata glista). Četiri uobičajene vrste metilja su: ljudski crevni metilj, metilj ljudske jetre, metilj ovčije jetre i stočni metilj. Ne dopustite da vas zavedu termini ovčiji i stočni – sve njih nalazimo i u ljudskom organizmu! To je jedan od najgorih parazita i uzročnik brojnih bolesti.

Metilje sam našla u svim slučajevima raka, HIV infekcije, Alchajmerove bolesti, Kronove bolesti, Kapošijevog sindroma, endometroze… Metilj ima šest ciklusa razvoja, ali samo u odraslom ciklusu živi u ljudima – i to jedino u crevima. Ali ako vaše telo u sebi ima henikalije – rastvarače, i drugih pet ciklusa razvoja se mogu javiti u vama! Ako je rastvarač propil alkohol, crevni metilj dobija poziv da iskoristi neki drugi organ kao domaćina – taj će organ postati kancerogen. Ako je rastvarač benzen, crevni metilj će koristiti timus (grudnu žlezdu) kao sekundarnog domaćina, pripremajući teren za sidu. Metil alkohol poziva metilja da upotrebi pankreas kao sekundarnog domaćina. To vodi do poremećaja pankreasa koji nazivamo dijabetesom. Ako su rastvarači u vama metil- etil-keton ili metil-butil-keton, materica postaje sekundarni domaćin, a rezultat je – endometroza.

To je nova vrsta parazitizma zasnovana na zagađenju. Te bolesti koje su izazvali različiti stadijumi metilja na njegovim netipičnim lokacijama u telu, nazivam bolestima metilja.
Zagađivači su sve nežive stvari oko vas koje ne bi trebalo da dospevaju u vaše telo, jer ometaju njegovo funkcionisanje. Sve dok ne prodru u tkiva oni neće smetati, na primer plastične naočare ili odeća. Ali ako hemijske materije od kojih su načinjenjei ovi predmeti prodru u telo, ono će se boriti da ih izbaci.
Zagađivači mogu da uđu u telo kroz vazduh koji udišete, hranu, napitke i proizvode koje stavljate na kožu.

Dve osobe mogu da koriste istu kremu za lice. Jedna dobije osip, druga ne. Ona koja ne dobije osip uopšte ne misli da joj ta krema škodi, misli da je kao čelični sef neprobojna za taj proizvod. Bolje je pretpostaviti da je ta krema za lice nešto otrovno, o čemu svedoči osip koji je neko drugi dobio, a da je osoba bez osipa izbegla neprijatnost samo zato što ima jači imuni sistem. Imuni sistem je kao novac koj isplaćujete sa računa banke za svaki novi napad. Kada potrošite novac, banka (vaše zdravlje) propada.
Rastvarači su jedinjenja koja rastvaraju druge stvari. Voda je korisni, životni rastvarač. Najveći broj drugih rastvarača rastvaraju masti i oni su opasni, jer mast formira zidove opni svih ćelija, posebno nervnih ćelija.

Najštetniji rastvarač je benzen. On odlazi u timus, uništava naš imuni sistem i izaziva sidu. Sledeći po štetnosti je propil alkohol. On odlazi u jetru i izaziva rak u nekom udaljenom organu. Ostali glavni krivci za bolest su ksilen, toluol, metil alkohol, metil hlorid i trihlor-etan. Sve su ovo materije koje obilno koristi današnja industrija.

Opasni nakit

Biohemičari znaju da određeni mineral u slobodnom elementarnom obliku uvek inhibira enzim koji koristi taj mineral. Bakar iz mesa i povrća koji unosite je esencijalan. Neorganski bakar, koji unosite u organizam iz posuda sa metalnim dnom ili bakarnih vodovodnih cevi je kancerogen. Na nesreću, neorganski oblici metala prožimaju čitavu našu okolinu. Mi stavljamo metalni nakit na kožu, jedemo hleb pečen u metalnim plehovima, pijemo vodu iz metalnih vodovodnih cevi.

Još jedan očigledno opasan oblik metala su zubne plombe. Živine plombe, uprkos uveravanjima Američkog udruženja zubara, NISU neškodljive. A ponekad je živa zagađena talijumom koji je još otrovniji od žive!

Ne treba nositi bilo kakav metal na telu.
U ostale preovlađujuće metale spadaju olovo i kadmijum iz lemljenih i galvanizovanih vodovodnih cevi, nikl i hrom iz zubnih navlaka i kozmetike i aluminijum iz hrane, konzervi i lonaca za kuvanje.

Takođe su opasni gljivični toksini. Plesni proizvode neke od najotrovnijih poznatih supstanci – mikotoksine. Jedna mala plesniva voćka ili komad povrća mogu zagaditi veliku količinu soka, džema ili nekog drugog proizvoda. Iako su plesni žive i mogu se ubiti zaperom, mikotoksini nisu i moraju se ukloniti iz vaše jetre. Pošto su mikotoksini krajnje otrovni, malena količina može da deo vaše jetre onesposobi danima!“

Polaritet hrane

O zaperu, aparatu za čišćenje organizma, dr Hulda Klark je napisala: „Eksperimentisala sam sa mnogim frekvencijama nadajući se da ću pronaći onu koja ne samo da uništava bakterije i viruse, nego i „loše molekule“ kao što su fenoli (alergeni) u hrani. Otkrila sam da 1.000 Hz daje rezultat, što me je iznenadilo pošto sam očekivala znatno višu učestanost. Nisam mogla da shvatim koji su sve zakoni fizike uključeni, ali tu nije bilo izuzetaka. Mali napon i frekvencija od 1 KHz utiču na organizam i na hranu koju jedemo.
Pored čišćenja organizma od parazita, veoma je važno da očistite i ispravno polarizujete hranu, jer lečenje neće uspeti, ako se svakodnevno trujete hranom i pićem… U su svrhu projektovala sam uređaj koji se priključuje na zaper, a nazvala sam ga – zapikator.“

U knjizi Lek i prevencija za sve vrske kancera (njnjnj.omegacor.info/zaperi.htm)dr Klark nastavlja: „Sve namirnice stavite na zapikator 10 minuta pre nego ih smestite u ostavu ili u frižider. Ako morate da sečete ili pripremate povrće ili voće pre upotrebe, ponoviti „zapikaciju“ na još 10 min. Mleko, mlečni proizvodi i jaja se tretiraju zapikatorom 15 min.
Metalni predmeti, kao što su konzerve, stavljanjem na zapikator će se namagnetisati formirajući južni pol pri dnu i severni pri vrhu.Višestruki polovi se indukuju ali nisu obavezno stabilni. Hrana unutar metalnog suda poprima isti polaritet kao i deo suda koji dodiruje (a ne suprotan). Zato je potrebno hranu iz konzerve prebaciti u posudu koja nije metalna i onda staviti na zapikator.

Sva konzervirana hrana na tržištu je pola severne, a pola južne polarizacije usled uticaja zemljinog magnetnog polja. Ovo je možda njena najgora osobina. Staklenim teglama treba skinuti metalne zatvarače pre zapikacije. Na ovaj način će sva hrana poprimiti severnu polarizaciju. Inače će se metalni poklopac polarizovati i polovina hrane će biti južno, a druga polovina severno polarizovana.
Zapikacijom hrana i piće dobijaju severnu polarizaciju iako su možda na početku imali južnu ili su bili nepolarizovani. Ovo se dešava zato što je voda dijamagnetik i poprima polaritet najbližeg polja, umesto suprotnog koji metalni objekti (konzerve) poprimaju.
Promena polariteta hrane u severno polarizovanu je dodatna korist od zapikacije. Ostali ciljevi su onesposobljavanje jaja parazita i ostalih živih stadijuma parazita, kao i promena štetnih molekula u bezopasne oblike (izomeri)“.

Voda života

Svi tumori uvek imaju južnu polarizaciju. Moja istraživanja pokazuju južnu polarizaciju, magnetnu silu, u zoni tumora iako je normalno da bude severna. Stare ćelije izumiru, a nove se javljaju. Svaki organ ima nekoliko ćelija u rezervi. Ima ih svuda po organu. Njihov je jedini posao da se dele kada se to od njih traži. Nema odlaganja. One su uvek spremne, imaju sve što je potrebno. Njihova aktivnost ne remeti neophodan rad ostalih ćelija. One se nazivaju matične ćelije. Kako matične ćelije znaju kada da se dele i da puste nove ćelije da popune upražnjena mesta?

Ova važna informacija dolazi od faktora matičnih ćelija. Faktor matičnih ćelija se šalje samo ako postoji potreba. Šalje se isključivo na lokacije sa južnom polarizacijom.
Svaka kišna kap i kišnica kada se sakupi po prizemljenju pokazuje severnu polarizaciju. Sva živa bića na Zemlji je piju u ovom stanju. Pa opet, ljudi je uopšte ne koriste. Ljudi uglavnom piju vodu iz vodovoda, čiju je polarizaciju teško predvideti. Svaka hlorisana voda ima južnu polarizaciju!

Voda je naša najvažnija supstanca. Deo je same prirode života, prisutna svuda u našem telu. Kada se mala flaša vode sa kuhinjske slavine stavi na severni pol magneta (zapravo da stoji baš na njemu) nešto se dešava. Posle nekoliko minuta voda će se uskladiti sa severnim polom magneta, a ne sa južnim. Treba primetiti da voda poprima istu polarizaciju kao i magnet na koji se stavlja. Ovo je suprotno od ponašanja gvožđa. Ako se komad gvožđa postavi blizu jednog od polova nekog magneta, suprotni pol se javlja u gvožđu. Kada se u gvožđu javi jedan pol, na suprotnom kraju imamo drugi magnetni pol. Tako da zapravo dobijamo oba magnetna pola.
Voda se ponaša drukčije. Pod uticajem magneta voda poprima ponašanje tog istog pola. Živo tkivo se ponaša kao i voda. Javlja se ista polarizacija kao i pol koji tu polarizaciju izaziva. Ona ima severnu polarizaciju.

Da li treba da pijemo vodu sa severnom polarizacijom?
Voda koja je indukovala tumore kod svih naših pacijenata sa ovom bolešću imala je južnu polarizaciju. Setite se da faktor pokretanja matičnih želija biva privučen u oblasti sa južnom polarizacijom. Prema testovima, deoba ćelija se dešava samo na mestima sa južnom polarizacijom. Hrana u svom prirodnom stanju takođe ima severnu polarizaciju.

Ne pomaže frižider

Jedna od najvećih misterija prirode je uticaj magnetnog polja Zemlje na naša tela, zdravlje, možda na sva živa bića. Voće i povrće, lišće i cveće, čak i orasi i žitarice su severno polarizovani kada se uberu ili kupe sveži. Iznutra, na mestu gde su semenke, polarizacija je južna. Ali mekani delovi počinju da stare i venu i za nedelju dana stajanja u frižideru propadaju. Severna polarizacija se menja u južnu. To se dešava postepeno. Grožđe će promeniti polarizaciju u južnu za samo nekoliko dana (zbrčkani delovi), dok će ostatak grožđa potpuno ostati severno polarizovan (ono što izgleda najsvežije). Semenke ne menjaju polarizaciju.

Moj zaključak je sledeći: namenjena nam je severno polarizovana hrana, sa malo južno polarizovanim delovima u obliku semenki. Ipak, veći deo hrane, čak i ako je držimo u frižideru, makar se delimično menja u južnu. Dobijamo prekomernu dozu južno polarizovane hrane i vode. Iz tog razloga preporučujem tretmane hrane zapikatorom, naročito ako smo bolesni.

Voda koja je pod tretmanom zaper aparata-zapikatora, dobija električnu energiju, odnosno napon. Mi znamo da voda može da zadrži puno frekvencija električne energije. Hrana i naša tela se uglavnom sastoje od vode. Hrana koja se stavi u magnetno polje dobija njegove magnetne sile. Električna energija generiše magnetnu energiju i obrnuto, tako da uvek primamo dozu obe vrste, čak i kada se primeni samo jedna. Treći oblik energije je fizički, kao kad naše uši osete kada do njih stignu talasi vazdušnog pritiska. Tu znamo da je frekvencija veoma važna jer proizvodi različite zvuke. Naše uši mogu da čuju samo zvuke koje proizvode frekvencije manje od 20.000 Hz (20 KHz).

Zapikator kombinuje sve tri vrste energije i isporučuje ih na istoj frekvenciji. Nakon tretmana hrane zapikatorom, većina bakterija, virusa i jajašca parazita nestaju. Benzen se oksiduje u fenol, barem u malim količinama. Antigeni fenolske hrane nestaju ako se koristi ispravna frekvencija. Na mnoge od njih deluje frekvencija između 1.000 Hz i 1.010 Hz. Kada se zapikator postavi na kancerogenu izraslinu na koži, čini se da se ona smanjuje za 24 sata. I na kraju, čini se da je i hrana ukusnija.
Ponovo napominjem, ne smemo da demonizujemo suprotnu polarizaciju. I ona je deo nas, kao što semenke pripadaju voću. Ali potrebno je posvetiti mnogo više pažnje silama južnog pola.

Najvažniji je imunitet

Ljudi prolaze kroz detinjstvo, tinejdžersko doba i punoletstvo, razmnožavaju se i ponovo vraćaju u detinjstvo. Sve služi istoj svrsi: preživeti i opstati. Paraziti u nama preživljavaju zajedno sa nama, ali kako će opstati zavisi prvenstveno od našeg zdravlja. Oni ne mogu da prežive ako smo potpuno zdravi. Loše zdravstveno stanje i parazitizam idu ruku pod ruku.
Ascaris, Strongyloidi i filarije (duga, tanka vlakna) i srčani crvi spadaju u grupu parazita poznatih kao valjkasti crvi. Ascaris nosi viruse varičele i zauški, herpesa 1 i 2, koksaki virusa i adenovirusa (obična prehlada). Nosi i Micobacterium avium koja izaziva noćna znojenja. U prošlosti nismo prepoznali ove povezanosti, jer su ove bolesti bile učestale a paraziti bili maleni i tihi.

Morate biti i previše mudri da biste postali sumnjičavi na uobičajene stvari. Prastara društva su imala tu mudrost. Zašto je hebrejski narod zabranio upotrebu svinjskog mesa u ishrani? Možda su primetili da su svinje često bolovale od epilepsije, bolesti kože i drugih zdravstvenih problema?
Strongyloidi nam donose glavobolje sa migrenama i možda naše zavisnosti, kao i seme začetka svih tumora. Koji će nam problem doneti zavisi od toga gde će napraviti svoje kolonije i šta mi, kao domaćin, jedemo.

Filarije su tanke kao vlakno svile ali veoma dugačke, pa mogu da se umotaju tako da uhvate ostale ćelije u zamku. Dirofilarija je najčešći srčani crv kod pasa. On je izazivač svih bolesti srca. Ako bilo koji deo Dirofilarije uspe da pobegne iz imunog sistema ili iz vaših digestivnih enzima, on se produžuje i stvara zaplet budućih događaja. Taj zaplet je početna tačka Hodžkinovog limfoma.

Ovi paraziti su se nastanili u nama. Za ljudsko zdravlje presudan uticaj imaju hrana i voda. Od toga zavisi da li ćemo biti puni parazita i da li smo sudbinski predodređeni na život sa malo energije, a puno lekova. Voda u sebi nosi mnoge supstance koje ubrzavaju pad našeg imunog sistema: benzen, azbest, azo-boje, teške metale, motorno ulje i radioaktivne elemente. Hrana nam donosi iste supstance koje smanjuju imunitet jer se u postupku procesuiranja hrane koristi ta ista zagađena voda.

Kao što su ljudima potrebni vitamini iz hrane, tako su i parazitima potrebne određene supstance. Srećna okolnost je bila ta što smo otkrili da je Fasciolopsisu potreban CRNI LUK! Strogo izbegavanje bilo koje vrste namirnica koje sadrže supstance nalik sirovom luku – što važi i za beli luk i slačicu, oslobađa nas ovih parazita. Evo osnovnih namirnica za tri parazita koja započinju formiranje jezgra tumora, a koje treba izbaciti iz ishrane:
za metilj pankreasa: beli luk i limun
za Strongyloide: krompir
za metilj ljudske jetre: ovas

Pored izgladnjivanja parazita, upotrebe zaper aparata, dodatni recept za uništavanje parazita je opisan u mojim knjigama i svakako je najefikasniji u uništavanju metilja. To je biljna kombinacija ljuski crnog oraha, lišća pelina i karanfilića.

 Biljke su naš najveći poklon na ovoj planeti! One nemaju samo jedan aktivni sastojak koji uništava parazite, ili ubija bakterije i viruse. Svaka biljka ima mnogo aktivnih sastojaka. Iz ovog razloga, kao i zbog toga što biljke pripadaju nama i naše su pravo bogatstvo, ja sam izabrala biljke (gde god je to bilo moguće) za čišćenje parazita, uništavanje bakterija i virusa, kao i održavanje zdravlja na jedan prirodan način.
Najbolje je da tinkture sami pravite, jer vi bolje od drugih razumete problem zagađenja vode. Ne zaboravite da ne smete da upotrebljavate hlorom zagađenu vodu. Kišnica je mnogo bolji izbor. Zelena ljuska crnog oraha, ekstrahovana u etil alkoholu, sveže samleveni karanfilići i pelin ubijaju različite stadijume parazita: karanfilići ubijaju jajašca, pelin uništava stadijum koji se naziva cerkarija, a tinktura oraha ubija odrasle parazite.

Jedinstveno životno delo

Dr Hulda Reger Klark je rođena 1928. u Rosternu, u Kanadi. Studirala je biologiju, doktorirala 1958. fiziologiju na univerzitetu Minesote. Svoja naučna interesovanja posvetila je biofizici i fiziologiji ćelije.
Krajem 60-tih godina, otvorila je nutricionističku ordinaciju. Posvetila se istraživanjima različitih aspekata ljudskih bolesti, posebno kancera. Traganje za odgovorima potrajalo je decenijama. Proučavala je parazite, bakterije, viruse i gljivice, teške metale, rastvarače i radioaktivnost, pokušavajući da otkrije kako ćelije ljudskog tela reaguju na ove napadače. Otkrila je više načina na koje se možemo osloboditi pomenutih patogena – od biljaka i esencijalnih ulja, preko ortomolekularne i elektro terapije.

Razvila je izuzetno efikasan metod lečenja raka, koji u mnogim slučajevima zaustavlja metastaze za samo 24 sata. Dr Klark je shvatila da ljudsko telo, baš kao radio stanica, emituje elektricitet ali na širokom spektru frekvenci i veoma niske snage. Takođe i drugi organizmi (virusi, bakterije) emituju svoje frekvence. A ako se na njihove frekvence deluje drugom frekvencom, patogeni će biti uništeni – tvrdila je dr Klark. I bila je u pravu. Zahvaljujući tom saznanju, razvila je tehniku selektivne elektroeliminacije neželjenih patogena u telu. Tako je nastao njen – zaper aparat. Pokazalo se da čišćenje organizma pomoću niskofrekventnih struja i biljnih preparata, neverovatnom brzinom eliminiše glavne uzročnike bolesti. Preko hiljadu pacijenata u terminalnim stadijumima raka koje je izlečila, svedoče o njenom uspehu. Tu je o veliki broj ljudi obolelih od drugih bolesti kojima ja pomogla da ozdrave.

Dr Klark je na veoma jednostavan način pristupala bolestima.

 Govorila je o uzrocima bolesti, umesto o načinu da se ublaže simptomi. Napisala je osam knjiga, od kojih su kod nas prevedene četiri: Terapija za sve bolesti (The Cure for All Disease), Lek za sve vrste kancera (The Cure for All Cancers), Lek za sve vrste uznapredovalih kancera (The Cure for All Advanced Cancers) i Lek i prevencija za sve vrste kancera (The Cure and Prevention of all Cancers).
Umrla je 3. septembra 2009. u svom domu u Kaliforniji.

Izvor :Aleksandar Tešić/ treceoko.novosti.rs

---