POMENI ME U MOLITVAMA TVOJIM…

tamoiovde-logo

PRIZIV

Kip Svete Genoveve SR.WIKIPEDIA.ORG

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me…

Milan Rakić

______________________________________________________________

Milan Rakić, srpski književnik, diplomata i akademik, umro  je na današnji  dan, 30. juna. 1938.godine.

Rođen je u  Beogradu, 18. septembra 1876. godine. 

______________________________________________________________

Biografija Milana Rakića

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti. Pored oca Mite i dede po majci, akademika Milana Đ. Milićevića imao je sve uslove za tako nešto. Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu. U njoj je proveo veći deo života. Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.

Svojim prvim pesmama javio se u Srpskom književnom glasniku iz 1902. godine. Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme., preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini. Malo je pisao, objavio je oko pedeset pesama i dve tanke sveske stihova 1903. i 1912. godine i posle toga samo još nekoliko pesama.

Sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola nad „tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom“. Situacija čovekove učmalosti i njegovog robovanja na zemlji našla je u njega osoben izraz u „Dolapu“ i „U kvrgama“. Jedini izlaz iz te situacije po njemu je smrt. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. On odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku i bez straha se suočava sa smrću. U ljubavi, pak, smatra da je istinit samo trenutni zanos. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Poznate njegove pesme ljubavne tematike su „Iskrena pesma“ i „Očajna pesma“.

Svog pesimizma i skepse Rakić se oslobađa samo u rodoljubivim pesmama i to u ciklusu „Sa Kosova“ sa svega sedam pesama. Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentičnosti našeg srednjeg veka. Njegovo rodoljublje je plemenito, a jezik čist i krepak, što i pokazuje pesma „Na Gazi Mestanu“. Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Izvor: knjizara.com

______________________________________________________________

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita…

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela…

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim…

Milan Rakić

_________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

DUHOVNA OSNOVA MORALA…

tamoiovde-logo

Moral se ne održava i ne čuva snagom javne kontrole: ta kontrola je nemoćna i nedovoljna; to je puka politička kontrola. Moral, pre svega, nije neka „racionalna“ kategorija, neko (aristotelovsko ili metafizičko) dejstvo razuma koji bi u čoveku određivao „dopustivu i društveno korisnu“ meru strasti (egocentričnog, grešnog osećanja).

250px-%d1%92%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%bd_%d0%b0%d0%b2%d0%b0%d0%ba%d1%83%d0%bcMoral je osećanje, i to osećanje dužnosti, a to osećanje proizilazi iz čovekova osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici, u kojoj čovek, opet osećanjem i samo osećanjem (ne razumom!), nalazi i doživljava svoj lični identitet, doživljava svoje (tajno, „intimno“) poistovećenje, tako da čovek svoj moralni čin (ili žrtvu, požrtvovanje, vršenje dužnosti čak i po cenu života!) ne doživljava kao negaciju svoje ličnosti ili ličnog interesa, nego kao potvrdu svog duhovnog identiteta, svoje pripadnosti duhovnoj zajednici! Tako se moral – kao čuvanje zakona i pravne države (pogotovu u ratu, kao u Srba u godinama 1912-1918) – javlja, i može da se javlja, samo kao potvrda i sila ličnosti, duhovne kategorije čoveka

Kao što je osnova stabilne države moral njenih državljana, tako je i osnova morala ličnost, i to u njenom osećanju pripadnosti duhovnoj zajednici u kojoj čovek, transcendencijom (kad osećanjem prevazilazi svoju individualnost, posebnost postojanja), nalazi svoj identitet: duhovni identitet!

Žarko Vidović, ISTORIJA I VERA /Istorijska svest, suština i moral nacije/, Svetigora, Cetinje, 2008

Posted in ESEJŽarko Vidović,

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

ŠOPENHAUER: „PAZITE ŠTA, KADA I KAKO!“…

tamoiovde-logo

Pazite šta i kad mislite!

’Koristite se dobrim raspoloženjem, jer ono dolazi tako retko’ – J.V. Gete

night_and_day_1920x1200_by_seph_the_zeth-d3idke2Ma koliko imali vedre misli, čuvajte se jedne mogućnosti: Noću se one mogu iščašiti, izvrnuti, i na kraju preobratiti u tamnije misli! Ili ako lepše zvuči u – ‘plave đavole’! Uuu, misterija i magija! Ali zapravo baš i nema neke misterije…

Mislim da reči ‘plavi đavoli’ koristi Artur Šopenhauer, ali nemojte mi slepo verovati.

Govorim vam iz perspektive subjekta i ne insistiram na tome da je kod svih ljudi tako, ali ostavljam mogućnost da bi barem tako moglo biti.

random-night-dreams-butterflies-1Šopenhauer je smatrao da fantazija noću radi punim kapacitetom. Rezultat toga je pomućivanje razuma i moći suđenja.

Predmeti našeg mišljenja, a naročito oni koji se tiču ličnih stvari i egzistencije, noću mogu dobiti opasan izgled jer razum je taj koji misli racionalno, onaj koji dobro i zrelo rasuđuje. Ali, plavi đavoli… To su ‘prave’ aveti, strašila kao iz bajke za decu.

A zašto je to tako?

Noću je razum umoran, intelekt se prepusti, opusti  i spremi se za san. Svaki ulazak u san je mala smrt. Razmišljanja o teškim stvarima pred san su opasna. Fantazija uzima maha i uzburkava naša osećanja što dovodi do uzbuđenja. Ona prosto ne ume da sudi! Šopenhauer bi rekao da je noću duh malaksao.

forest-pond1Od noći stvari dobijaju crnu boju. Mrak nas čini pažljivim i plašljivim, pa će čak i ono što nam danju izgleda dobro, noću izgledati drugačije, kao u nekom čudnom ogledalu.

Zato je noć predviđena za san. San je, kao i noć, jedan događaj koji izopačuje misao.

Takođe, može se desiti da se trgnemo iz sna, da nam neka misao prođe kroz glavu, ali fantazija je već preuzme i načini je da izgleda genijalno, epohalno i prepametno. Naravno, to je obmana, jer ujutru sve nestaje i ta misao će nam izgledati kao maštarija i glupost. Umetnici možda ne moraju da budu oprezni jer je fantazija često na njihovoj strani. Maštarije plus kreativnost! Umetnik ume da kontroliše fantaziju, pored još mnogo faktora koji utiču na njegovu kreativnost i izraz.

Zato, pamet u glavu! Treba kontrolisati fantaziju i ne dozvoljavati joj da barata važnim mislima tokom noći u kojima vidi potencijalnu negativnost.

slenderman-11Sve one velike misli koje se tiču vaše ličnosti, intime, velikih odluka, egzistencijalnih pitanja, zaljubljenosti, posla…Njih ostavite za dan! Dan je beo, noć je crna. Prosto je k’o pasulj! Ništa ne osvetljava tako lepo i tako dobro kao Sunce. Prirodna svetlost daje razumu čistu moć rasuđivanja, mogućnost apstraktnog mišljenja.

Jutro je mlado, sve je sveže i vedro, tada smo jaki. Treba ranije ustajati, što meni naravno nikako ne polazi od ruke. Noć je starost i tada smo umorni, baš tako bi rekao Šopenhauer, i dodao da smo još zbog izmorenog duha u noćnim satima lakoverni i brbljivi.

Znajte, kad nastupi duboka noć lupkanje u našim ormanima može delovati kao da se iza njihovih vrata krije stepenište niz koje neko upravo silazi!

Čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=555XMqqDYtU

Pročitajte još: INTERVJU SA PLATONOM: OKUPAJTE SVOJU DUŠU I OBRIŠITE JE BELIM PLATNOM!

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

URADI KAKO OSEĆAŠ…

tamoiovde-logo

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

formule

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

APOSTOL PROSVETITELJSTVA…

tamoiovde-logo

DENI DIDRO

Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.

Louis-Michel_van_Loo_001

Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767

Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.

Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente.

Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.

U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.

Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost. Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesu

alni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.

Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere.

Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV. U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata.

Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.

U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle. Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern.

Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.

Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini.

Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“. Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački.

U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva.
Autor: Zoran Andrić
Izvor:danas.rs

_______________________________________________________________________________________

-Budale ponekad imaju tu manu da ni u što ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
-Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
-Ima ljudi koji od svoga bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.

-Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
-Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio sretnima najviše ljudi.
-Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
-Nisam toliko lud da bih znao sve.
-Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
-Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
-Varati drugoga put je da prevariš sebe.

________________________________________________________________________________________

Stvaralaštvo
Pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela:

-Kaluđerica, 1760, roman
-Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman
-Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
-Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
-Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
-Nezakoniti sin, 1757, drama
-Otac porodice, 1758, drama
-Je li dobar ili zao?, 1781, drama

– Razgovori o „Nezakonitom sinu“, članak

-Razmatranja o dramskoj poeziji, članak

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

IMAJ HRABROSTI DA SE SLUŽIŠ SOPSTVENIM RAZUMOM…

tamoiovde-logoDeni Didro – apostol prosvetiteljstva

Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.

knjiga06_ocp_w380_h300

Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767.

Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.

Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente.
Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.

U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.

Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost.

Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesualni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.

Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere. Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV.

U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata. Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.

U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle. Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern.
Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.

Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini. Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“.

Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački. U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva.
Autor: Zoran Andrić
Izvor:danas.rs

______________________________________________________________________________________________

Varati drugoga put je da prevariš sebe.
Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.
Postoji samo jedna strast – strast za srećom.
Budale ponekad imaju tu manu da ni u šta ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše ljudi.
Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
Nisam toliko lud da bih znao sve.
Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
Opasno je verovati previše, kao i premalo.
Smislen rad skraćuje vreme, a produžava život.
Ruka koja daje uvek je iznad one koja prima.
Čestitog čoveka poštuju čak i oni koji to nisu.

Denis Diderot

______________________________________________________________________________________________

Francuski filozof i pisac Deni Didro rođen je na današnji dan 1713. godine.
Bio je veoma kritičan prema svakoj vrsti religioznosti. Nosilac je prosvetiteljske ideje u predrevolucionarnoj Francuskoj, inspirator i glavni urednik velike francuske „Enciklopedije“, objavljene između 1751. i 1772. u 28 tomova. Kao protivnik klasičnih autoriteta i tradicionalizma, znatno je uticao na raspoloženje građanstva u borbi protiv starog režima.

U filozofskim raspravama razvijao je materijalističko-naturalističke ideje, a u esejima i književnim delima zalagao se za novu kulturu zasnovanu na strogom racionalizmu.

Dela: Pismo o slepima na pouku onima koji vide, Razgovor Dalambera i Didroa, Misli o tumačenju prirode, Dalamberov san, Žak fatalista, Ramoov sinovac, Saloni. Umro je 1784. godine.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NA PUTU DO LUDILA…

TAMOiOVDE-logo______________________________________________________________________________________________

CRVENO PILE, ŠARENA PODVALA

10Ofarbani pilići, radost za decu koja se završava razočarenjem

Veoma često se mogu videti neobične fotografije na kojima su pilići crvene, plave, zelene, ljubičaste, narandžaste i druge, za ovu vrstu živine, neuobičajene boje.

O čemu se zapravo radi? O fotomontaži, optičkoj varki, o novoj egzotičnoj podvrsti domaćih ptica, ili je to plod nečije fantazije, realizovane pomoću kompjuterskog programa? Nije reč ni o jednoj od pomenutih mogućnosti. Cilj spomenutih ostvarenja je sticanje materijalne koristi, bez zazora od neprirodnih i nehumanih postupaka.

Velika potražnja
Pilići u boji zaista postoje i proizvode se zbog velike potražnje u mnogim zemljama. Njihovo odgajanje ne smatra se nikakvim čudom, naprotiv, u mnogim zemljama to je uobičajena pojava. Ukrašavanjem pilića prvi su počeli da se bave u u SAD, Kini i Indiji. Onda su se u to upustile mnoge arapske države (Iran, Irak, Bahrein, Sadijska Arabija, Liban, Jordan i dr.). Naročito velika potražnja za obojenim pilićima je u Kini, Maleziji, Indiji, Maroku i SAD, gde raznobojni, pahuljasti pilići neprestano privlače pažnju potencijalnih kupaca. Posebnu reakciju oni izazivaju kod dece, i kad ih povodom nekog praznika dobiju na poklon kao kakvu „igračku“ onda su najsrećniji na svetu. Nažalost, njihova radost je kratkog veka. Ubrzo tokom procesa izrastanja perja pilići gube boju, taj unikatni ukras koji ih je činio privlačnim. Umesto radosti i oduševljenja nastupa razočarenje i odbačene „igračke“ vrlo često dospevaju na ulicu, gde ubrzo stradaju.

„Farbanje“ embriona
Neprirodna, odnosno nestandardna obojenost pilića nastaje primenom specijalnog postupka koji mogu sprovesti samo obučeni profesionalci, koristeći pritom i specijalne uređaje. U određenom stadijumu razvoja embriona, odnosno osamnaestog dana inkubacije, u embrion u jajetu se, pomoću naročite igle, ubrizgava određena doza tzv. hranljive boje. Nakon ubrizgavanja, otvor na ljuski jajeta zatvara se nekom vrstom voska.

Kao rezultat pomenutog postupka, iz jajeta će se izleći pile odabrane boje.

Plavi, zeleni, crveni ili drugačije obojeni pilići nisu više poslednji modni krik. U besomučnoj trci za profitom već su se pojavili fluorecentni pilići koji sijaju ultravioletnom svetlošću. I ta predstava svetlećih „igračaka“ traje nekoliko nedelja, odnosno do trenutka kad „pahuljastim raznobojnim lopticama“, umesto obojenog paperja, počne da raste pravo perje i pilići se postupno pretvaraju u obične sasvim neupadljive kokice i petliće.

(Bez)opasne boje
Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome koliko je bezopasan pomenuti postupak. Proizvođači tvrde da boje apsolutno ni na koji način ne utiču na razvijanje samog embriona i da su specijalne hranljive boje sasvim bezopasne. One jedino utiču na boju njegovog paperja.

Međutim, društva za zaštitu životinja tvrde da mnogi embrioni uginu posle tretmana ubrizgavanja boja i da za to postoje mnogi dokazi. Pretpostavljena smrtnost nije jedini i osnovni razlog negodovanja društava za zaštitu životinja i Partije zelenih. Stvar je u tome što kupci tih ljupkih raznobojnih pilića u većini slučajeva kupuju upravo njih kao ukras, dečju igračku, a ne kokice koje će ubrzo od njih postati.
Partija zelenih ulaže napor kako bi se zaustavila prodaja ovih živih loptica koje kupci nabavljaju kao igračke, ne razmišljajući o tragičnoj sudbini jadnih pilića. Zeleni su, kao i mnogi drugi ljudi koji su uključeni u borbu za zaštitu bespomoćnih pilića, uspeli da na Floridi, putem zakona, zabrane bojenje životinja. U planu je da se takav zakon primeni i u ostalim saveznim državama Amerike.
Da bi se podržao pokret ljubitelja prirode jednostavno treba sprovesti bojkot kupovine obojenih pilića.

Ali, kako odoleti i ne obradovati dete kad ih vidi i poželi kao svoju igračku?!

Ljubiša Ž. Petrović

Izvor:zov.rs/Naslov:Bora*S

______________________________________________________________________________________________

OPASNO JE KAD RAZUM ZAĆUTI…

TAMOiOVDE-logo

____________________________________________________________________________________________

Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

9---Vargas-Llosa--dvojka_620x0 „Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču „misleći ljudi“, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.“

„Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.“ Mario Vargas Ljosa
Iz intervjua: Ana Popadić / novosti.rs/ 23. jun 2013.

___________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7.12.2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[9] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata.
Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[10]

Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao.
Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[10] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[10]
Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[10]

Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

***

220px-Mariovargasllosa

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko San Marcos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.
Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina HH veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća La casa verde, za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994. dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge.
2006. godine izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove.
Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima.
Ljosini poznati citati su: „Reči su dela… Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“[2].
wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________________

Pisati znači boriti se protiv konfuzije
– Mislim da je polazna tačka književnog poziva način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju – rekao je u jednom od svojih intervjua Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, čuveni peruanski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost. U svom obrazloženju Nobelov komitet ističe da delo Marija Vargasa Ljose karakterišu „kartografski precizni prikazi struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca“.

79963_kuljosa03-foto-ap_f

Mario Vargas Ljosa

Inače, Ljosa je već više godina u najužem krugu za ovo najprestižnije književno priznanje; dosada je dobio više nagrada, među kojima u aprilu ove godine i nagradu „Don Kihot“ koju mu je uručio lično španski kralj.
Slovi za pisca angažovane književnosti, a veći deo njegovog bogatog opusa preveden je na srpski na očigledno, veliko zadovoljstvo čitalačke publike.

Otkako se pojavio na književnoj sceni 1958. zbirkom priča „Šefovi“ njegova dela pratili su epiteti koji s jedne strane ukazuju na visoke literarne domete, a s druge na angažovanost i literarno otvaranje različitih aktuelnih, ali i evergrin tema. Ljosa je u prvim godinama karijere stao rame uz rame sa velikim latinoameričkim piscima poput Kortasara, Fuentesa, Sabata, kao i Markesa koji je takođe dobitnik Nobela (1982).
Mario Vargas Ljosa rodio se 1936. u Arekipi u Peruu, gde i danas živi i aktivno učestvuje u raznim vidovima društvenog života. Doktorirao je književnost u Parizu. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle romana „Grad i psi“, za koji je 1962. i 1963. godine dobio više važnih nagrada. Njegov drugi roman „Zelena kuća“, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu „Romulo Galjegos“. Potom je objavio dramska dela („Gospođica iz Takne“, „Kati i nilski konj“, „La Čunga“, „Ludak sa balkona“ i „Lepe oči, ružne slike“), studije i eseje (kao „Neprekidna orgija“, „Istina o lažima“ i „Izazov nemogućeg“), sećanja „Riba u vodi), priče („Štena“) i, pre svega, romane: „Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Rat za smak sveta“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Pripovedač“, „Pohvala pomajci“, „Lituma u Andima“, „Jarčeva fešta“ i „Raj na drugom ćošku“. Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade „Servantes“, nagrade „Princa Asturije“, PEN/Nabokov i „Grinzane Cavour“.
Dobar deo njegovih dela preveden je na srpski. Pomenimo tek nekolicinu naslova i komentara koji su ih pratili. „Don Rigobertova beležnica“ je slovila za „sociološko-filozofsko-psihološki medaljon“, „Razgovor u katedrali“ za „opijajuću dramatičnost u pomalo eksperimentalnoj formi“, zatim „Avantura nevaljale devojčice“ za roman koji se kroz „zadivljujuću napetost između komičnog i tragičnog, uz strast, slučaj, sudbinu, bol, bavi pitanjem kakvo je pravo lice ljubavi“.
Roman „Raj sa drugog ćoška“, istorijsko delo o Polu Gogenu i Flori Tristan, bio je u vrhu lista čitanosti.

Mario Vargas Ljosa je jednom prilikom rekao da se celog života pitao zašto piše i šta znači pisati. Zamoljen da prokomentariše ovu svoju izjavu rekao je: „Mislim da je polazna tačka književnog poziva uvek odbacivanje, neprihvatanje realnog sveta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“
O umetnosti i lepoti Ljosa kaže: „Apetit za lepotom je jedan od simptoma umetničkog duha, a drugi je volja da se nametne red. Stvarati znači boriti se protiv konfuzije koju umetnik oseća ne samo kao nešto spolja nego naročito kao unutrašnju realnost.“
Ljosa: „Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

Sve dobitnike Nobelove nagrade za literaturu možete naći na adresi: http://nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/

Knjige o diktaturama
Književni kritičar Milan Vlajčić ocenjuje za „Blic“ da je dobro što je posle nekoliko godina otkrića novih pisaca nagrada pripala klasiku moderne latinoameričke književnosti. „Ljosa ima desetine knjiga u kojima smo uživali svi mi koji znamo šta je dobra književnost. On je napisao sjajne knjige o diktaturama u kojima je živeo i od kojih je utekao.

Ljosina dela u Srbiji
U Srbiji su već tri decenije prisutne knjige nobelovca Maria Vargas Ljose, pisca koji je doprineo da svet, početkom šezdesetih „otkrije“ književnost Južne Amerike i koji je do sada objavio više od 30 knjiga prevođenih na sve velike jezike.
Srpski čitaoci su se sreli sa Ljosinim delom pre tri decenije kada je „Prosveta“ objavila roman „Pantaleon i posetiteljke“ a najviše ga je prevodila „Narodna knjiga“ sve do 2003. kada su štampane „ Dion Rigobertzove beležnice“. Objavljivanja Ljosinih dela preuzela je pre dve godine „Laguna“ sa romanom „Avanture nevaljale devojčice“. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može se naći 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na ovog čuvenog književnika.

Tanja Nježić | 08. 10. 2010. | Foto: AP | blic.rs

______________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ISTINA, SUROVA ISTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Mari Anri  Bel (Marie-Henri Beyle), poznatiji kao Stendal rođen je u Grenoblu 23. januara 1783. godine.

Portrait-of-Stendhal-by-O-001Iz njegove autobiografije Život Anrija Brijara saznajemo da mu je majka u koju je bio “zaljubljen“ umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožni građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…


Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava  „grad svetlosti“ kao  “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz i kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonopartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog Rimskog carstva, stvaranje Rajanske konfederacije. U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom  „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“  kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca.

Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.
Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Ćivitavakiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je predhodno ostao bez položaj, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.
Umro je u proleće 1842. godine.
Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.

O romanu Crveno i crno

            crveno-crno-stendal-slika-18986786 Sudske novine su prilježno pratile sudsku aferu Antoana Berte, sina siromašnog zanatlije koga je sud osudio zbog pokušaja ubistva gospođe Mišu, u crkvi za vreme službe. Osuđen je na smrt  giljotinom i pogubljen 23. februara 1828. godine.
Ta afera poslužila je Stendalu za roman kojim je nameravao da se afirmiše kao pisac. Po hronici u novinama Antoan Berte koga je zapazio po inteligenciji sveštenik i preporučio da bude primljen u nižu bogosloviju u Grenoblu. Zbog slabog zdravlja mladić napušta zavod i  nalazi posao kao vaspitač dece u porodicu G. Mišua. Postaje ljubavnik gospođe Mišu. Napušta posle petnaest meseci tu porodicu da bi stupio u višu bogosloviju.

Shvata da to nije ono što želi, ne oseća se ni tu dobro. Napušta bogosloviju i vraća se u svoje rodno mesto Brang. Saznaje da porodica Mišu ima novog vaspitača koji ga je zamenio. Sticajem srećnih okolnosti zapošljava se u dvorcu seoskog plemića, zavodi njegovu kćer. Domaćinu, devojčinom ocu, stiže jedno pismo koje uništava Antoanovu nameru da se oženi, da postane pripadnik višeg društvenog sloja. Uvređen, razočaran u ljubav, reši da se osveti gospođi Mišu jer je smatrao da je ona vinovnik njegove zle sudbine, da je ona napisala pismo  i obavestila devojčinog oca o njegovoj nameri i ambiciji da se zavođenjem žena iz visokog društva domogne ostvarenja svojih ambicija. Još jedan stvarni događaj bio je podsticaj za roman Crveno i crno, a to je zločin radnika Lafarga koji je počinjen zbog ljubavi, sličan slučaju Antoana Berte. Zbio se godinu dana kasnije, ali epilog nije bila giljotina, nego vremenska kazna.
U romanu Crveno i crno Stendal je veran hronici, naročito u opisivanju  sudskog procesa. Izmenio je imena učesnika, mesto zbivanja… Likovi su osvetljeni sa društvenog, intelektualnog i psihološkog stanovišta. Stvarni, uverljivi. Tema je iz svakodnevnice ali ju je pisac uzdigao od običnog  zločina na „stepen istorijsko – filozofskog proučavanja društvenog uređenja buržoazije početkom XIX veka” kako ovo delo tumači Maksim Gorki. On u glavnom junaku romana Žilijenu Sorelu vidi „predstavnika plebejskih masa koji se buni protiv siromaštva i ropskog položaja…“
Roman je prvi put štampan 1830. godine. To je bio period kraja vladavine Šarla X, vrhunac reakcionarne, ultrarojalističke politike koja je bila na snazi i koju su zastupali veliki zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo zahtevajući ograničenje političkih sloboda, jačanje uticaja katoličke crkve, ograničenje slobode štampe. Poslednju fazu francuske Restauracije i kraj Burbona 1848. godine Stendal nije dočekao, kao što nije dočekao ni ukidanje smrtne kazne za političku krivicu koja se desila uspostavljanjem Druge republike. Anri Bejl de Stendal, nepriznat i neshvaćen pisac za svog života govorio je da će njega „čitati oko 1880“. Desiće se to ranije nego što je predvideo. Rukopisi iz zaostavštine Anrija Bejla de Stendala biće štampani i njegovo stvaralaštvo biće poređeno sa delom Onore de Balzaka. Biće okarakterisan kao „najveći psiholog svih vremena“, tvorac realizma koji je živeo u doba romantizma.
Glavni lik romana Žilijen Sorel je po priznanju samog pisca je on sam, iako je pripovedanje u 3. licu. Njegovog junaka otac je tukao, zabranjivao mu da čita, no Žilijen čita tajno. Na njega su inspirativno uticale, pre svega: Napoleonove Uspomene sa Svete Jelene, Rusoove Ispovesti. On zna Novi zavet na latinskom, napamet, kao što poznaje tekstove Žozefa de Mestra. Iako teološki obrazovan, on ne veruje u Boga, jer njegova Biblija „govori samo o svirepim kaznama“… Za teološki poziv Žilijen Sorel se odlučio zato što je to bio jedini način da promeni svoj društveni položaj, da se samoostvari  u jednom krutom društvenom sistemu koje tu mogućnost daje samo plemićima i sveštenstvu. Žilijen Sorel ne voli Boga i ne veruje da ga je ikada iko iskreno voleo. U ljubavnim vezama glavni junak je ushićen svojim umećem da zavede žene visokog porekla: gospođu de Renal i Matildu de la Mol. Istovremeno on trpi zbog svog društvenog položaja, nižeg porekla. Piscu Žilijenov lik služi da iskaže svoje jakobinske stavove, realistično opiše rigidnost doba i prilika u kojima je živeo i u kome je tragična sudbina zacrtana istog trenutka kada se pojedinac pobuni, poželi nešto više od onoga što mu je zacrtano poreklom.
Citat Dantea kojim počinje knjiga  Istina, surova istina je krajnji cilj autora ovog realističkog romana. Mada u njemu ima i romantičnih elemenata kao što je fatalna ljubav, ubeđenost u sopstvenu izuzetnst, uzvišenost, kako sebe doživljava Žilijen stvaralaštvo Anrija Bela u književnosti poznatijeg kao Stendal doživeće razumevanje mnogih. Jedan od njih, istoričar književnosti Stendalovih dela Anri Martinov zapisaće da “ nikada pokojnik nije bio više živ, bliži nama.”  Mnogi su u njegovom delu prepoznali autora koji je dosledno,  beskompromisno bori za istinu i prava razuma, ne zanemarujući ni plemenitost srca. Jasno je dočaro sukob pojedinca, umetnosti i društva u kome je jedini zakon novac pa samim tim najčešće  sredstvo za kvarenje, kažnjavanje i ponižavanje ljudi.

Odlomak iz Crvenog i crnog

Glava XLII

Kada su Žilijena vratili u zatvor, uvedoše ga u sobu namenjenu osuđenicima na smrt. On koji je obično zapažao i najsitnije pojedinosti nije ni primetio da ga nisu odveli gore u njegovu kulu. Mislio je o tome šta bi kazao gospođi De Renal kad bi imao sreću da je vidi pre poslednjeg časa. Mislio je da bi ga ona prekidala i hteo je da joj od prve reči izrazi koliko se kaje. „Posle takvog postupka kako da je uverim da samo nju volim? Ta ja sam hteo da je ubijem zbog častoljublja ili zbog ljubavi prema Matildi.“
Legavši u krevet, opazi da je posteljina od grubog platna. Otvoriše mu se oči. „Ah, ja sam u mračnoj ćeliji“, pomisli on, „kao osuđenik na smrt. Pravo je…
Grof Altamira mi je pričao da je Danton uoči smrti govorio svojim gromkim glasom: Čudnovato je to, glagol giljotinirati ne može se menjati u svim vremenima; može se reći: ja ću biti giljotiniran, ti ćeš biti giljotiran, ali se ne kaže: Ja sam bio giljotiniran.
„A zašto da ne”, nastavi Žilijen „ako postoji i neki drugi život?… Bogami, ako naiđem na hrišćanskog Boga, izgubljen sam; to je despot, i kao takav pun osvetničkih misli; njegova Biblija govori samo o svirepim kaznama. Nikad ga nisam voleo; štaviše, nikada nisam hteo poverovati da ga iko iskreno voli. On je nemilosrdan (i seti se nekoliko odlomaka iz Biblije). Užasno će me kazniti…
Ali, ako naiđem na Fenelonova Boga! On će mi možda reći: Tebi će se mnogo oprostiti, jer si mnogo voleo…
Da li sam mnogo voleo? Ah! Voleo sam gospođu De Renal, ali je moje ponašanje bilo grozno. Ovde kao i drugde napustilo se ono što je jednostavno i skromno za ono što sija…
Ali zato kakvi izgledi!… Konjički pukovnik, ako bi izbio rat; sekretar poslanstva za vreme mira, zatim ambasador… jer bih uskoro ušao u poslove… A i kad bih bio samo glupak, zar zet markiza De La Mola treba da se boji ikakvog suparništva? Sve bi mi se ludosti oprostile, ili bolje reći, uračunale u zasluge. Bio bih zaslužan čovek i uživao u najraskošnijem životu u Beču ili Londonu…
Nije baš tako,  gospodine, kroz tri dana bićete giljotinirani.“
Žilijen se slatko nasmeja ovoj svojoj duhovitoj primedbi. „Čovek zaista u sebi ima dva bića“, pomisli on. „Ko je đavola i pomišljao na tu zlobnu primedbu?
Pa dobro! Prijatelju moj kroz tri dana biću giljotiniran“ , odgovori on upadaču. „Gospodin  De Šolen zajedno sa opatom Maslonom iznajmiti jedan prozor. Lepo, ali od ova dva poštenjakovića koji će koga prevariti prilikom isplate najamnine?“
Odjednom dođe mu u pamet onaj odlomak  iz Venceslava od Rotrua:

Ladislav
… Moja duša je sasvim spremna.

Kralj, otac Ladlisavov
Giljotina takođe; podmetnite glavu.
„Lep odgovor!“ – pomisli on, i zaspa. Ujutru ga neko probudi grleći ga snažno.
– Zar već! – reče Žilijen otvorivši oči ukočene od straha. Mislio je da je već u rukama dželata.

Strane 447 – 449.

Crveno i crno

S francuskog preveo Miloš Jovanović

Matica srpska, 1998. godine   

Izvor:smrtnakazna.rs

___________________________________________________________________________________________

KRALJEVSTVO ŽENA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  POSLEDNJE MESTO NA SVETU GDE VLADAJU ŽENE

U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku protekle godine. Jezero se nalazi u podnožju Himalaja, a znak na ulazu kaže:

slikacitava.phpzene‚‚Dobro došli na jezero Lugu. Dobro došli u kraljevstvo žena.“

Jezero Lugu je postojbina Mosua, etničke manjine koja broji 40 000 ljudi i koja je jedna od poslednjih matrijarhalnih zajednica na svetu. Lugu se nalazi između provincija Sičuan i Junan i dugo je bio odvojen od ostatka sveta. Do njega je vodila samo jedna krševita staza, a tek pre 10 godina stanovnici su dobili električnu energiju.  

Porast turista doneo je velike promene u kulturi Mosua. U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku prethodne godine. Poboljšanje infrastrukture učinilo je jezero dosta pristupačnijim: drugi put otvoren je 2012, a ove godine biće završen i aerodrom.

Ključni razlog zbog kojeg ljudi dolaze je da bi videli ‚‚Kraljevstvo žena“.  

– Mosuancima su jedno žene naslednici –  kaže La Cjer (51), najstarija od svojih sestara, koja je postala glava kuće kada joj je majka umrla.  

Obučena u dugu pamučnu suknju do zemlje i u crveni tkani šešir, ona objašnjava da njene sestre doprinose domaćinstvu tako što rade u gradu. Ostali članovi porodice žive kod kuće. ‚‚Žene su pouzdanije od muškaraca“, kaže La, ‚‚Mi rađamo decu, mi ih odgajamo i mi služimo porodicu. Nema potrebe da nam muškarci pomažu.“  

Žene ovde imaju sve seksualne slobode. Muškarci i žene ne ulaze u monogamne veze do kraja života. Radije imaju ‚‚šetajuće brakove“ u kojima muškarac uveče došeta u ženinu sobu, a ujutru se vrati u kuću svoje majke. Deca rođena iz ovih zajednica pripadaju majci.  

Istorijski, ovo je dovelo da pogrešnog gledanja na Mosuance od strane kineskih vlasti, koje su htele da odbace ovu manjinu kao varvarsku i označe ovu kulturu zaostalom. U Luošuiju, jezerskom selu koje je najposećenije od strane turista, postoji crveno osvetljena ulica u kojoj se nalaze prostitutke obučene u nošnju Mosuanki.  

– Iz feminističke perspektive, ne postoji ‚‚žig nevinosti“, što znači da ovde nije sramota što žena ima seks – kaže Ajlin Velš, antropolog na Univerzitetu u Sidneju, koji je dugo proučavao ovu oblast.  

Ovo je oblast u kojoj nema napuštenih žena i napuštene dece, razvoda, kopiladi koja provode život u patnji, a nema ni udovica. Ipak, ovo društvo nije u potpunosti matrijarhalno – muškarci imaju političku moć.

Turizam je od vitalne važnosti za razvoj Lugu jezera. Hu Šunfa (42), vozač taksija, koji je ranije bio ribar, kaže:  

– Kada sam imao 20 godina, ljudi su jedva prehranjivali svoje porodice, a deca nisu imala odeću. Školovanje da ne pominjem. Danas je 80 odsto porodica uključeno u turizam i zarada je dobra. Mnoge porodice dopustile su svojim sinovima da upravljaju čamcima za turiste ili ćerkama da plešu za njih.  

Huova žena, sa kojom nakon ‚‚šetajućeg braka“, ipak, živi zajedno, otvorila je gostionicu.

glassrpske.com

ČUDESNO DRVO…

 TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta.

220px-Kobundo_JapanSudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.

 

 Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost.

Ako u prirodi postoje slučajnosti.

Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.

 Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.

 

 paulownia-catalpifolia1Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu.

Pluća ponovo dišu.

 Paulownia-forestbigProjekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukovojac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.

Izvor:ekologija.rs/ Željko Stanković

TAMNOOKI ZA PRIJATELJSTVO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

SVETLOOKI ZA LJUBAV

Dok tragamo za utočištem u kestenjastim očima, pažnju nam ipak najviše privlače svetle, premda u njihove „vlasnike“ nemamo mnogo poverenja, pokazuju nova istraživanja, ali i stara verovanja

OCIOči su ogledalo duše kaže stara izreka. Zaista, šta mislite o novom prijatelju ili prijateljici koje ste stekli? Kakve ima oči? Da li ste odmah osetili poverenje? Ili ste, pak, i dalje oprezni? Neko bi, vraćajući se na pomenutu izreku, kazao da jedan deo utiska o osobi koju upoznajemo u značajnoj meri zavisi od očiju. A kada smo kod očiju i lica uopšte, stvari postaju zanimljive. Kako i ne bi? Oko je nesumnjivo najsnažniji i značenjima najbogatiji telesni simbol. Ono je izvor (na hebrejskom ajin, označava i oko i izvor) saznanja, moći i želje. Verovanje da zlonameran pogled može da nanese štetu onome na koga se spusti zajedničko je za gotovo sve civilizacije. Stoga nije čudno što oči privlače toliku pažnju. I neka nova naučna istraživanje tiču se boje očiju i uticaja na druge ljude.
Dakle, izvesno je sledeće: svetle (plave ili zelene) oči na prvi pogled doprinose utisku da se toj osobi može manje verovati. To su nedavno, posle obimnog ispitivanja, zaključili češki psiholozi. Ruku na srce, taj zaključak i nije najnoviji. Eto, od kako se zna za fotografiju, u unutrašnjosti Srbije zaključivali su ko je kakav na osnovu očiju: kada osoba s izuzetno svetlim očima na fotografiji „izađe” tako da joj se oči provide, onda se te osobe valja kloniti! Takve „providne” oči su, najblaže rečeno, loš znak. I za tu osobu, a i za njenu okolinu!

Koje lice uliva poverenje?

Narodno verovanje podudara se sa rasprostranjenim mišljenjem da ljudi inače tragaju za takozvanim toplim očima. Onima u koje bi bezbedno utonuli. Uz blagotvorno osećanje prijatnosti i poverenja.
Da li svetloplava može da bude topla boja? Ne zvanično, ali možda bi i mogla. Međutim, stvar je u tome što je kod plavookih zenica lako uočljiva, odnosno jasno vidljiva. Pored ostalog, taj kontrast između zenice i dužice jasno pokazuje da li je zenica raširena (što inače svedoči o osećaju prijatnosti i zadovoljstva). Ukratko, kod svetlookih nema prevare. Mi vidimo da li oni uživaju u našem društvu ili ne. Kod onih čije su oči kestenjaste ta razlika nije baš uočljiva, stoga njihov pogled izgleda toplije… Jednobrazno i umirujuće. Crno plave ili crno svetlozelene kombinacije deluju veoma privlačno, kao što ćemo videti, ali nepouzdano, za šta takođe postoji još objašnjenja. Kontrast privlači, ali istovremeno izaziva sumnju.
Postoji još jedno zanimljivo narodno objašnjenje. Većina novorođenčadi ima plavkaste oči. A ima li šta lepše i slađe od bebe? One su slatke, ko im se ne bi divio, ali mi ne znamo šta one misle! I nemamo u njih poverenja!
U pomenutom istraživanju čeških univerzitetskih profesora, čiji je cilj bilo da odredi koja su lica (uključujući i oči) ona što kod drugih izazivaju osećanje poverljivosti i sigurnosti, učestvovalo je više hiljada ispitanika. Dva su činioca uzeta u obzir: boja očiju i oblik lica. Ispostavilo se da ljudi tamnih očiju i okruglastog lica – kako muškarcima, tako i ženama – već pri prvom susretu ulivaju više poverenja. Više od plavookih ili zelenookih. Muškarci okruglastog lica i punih usana su oni kojima se prijatelji radije poveravaju, ali i prijateljice. Što se utiska koje ostavljaju žene, tu oblik lica nije važan. Mogu da budu i duguljasti i okruglastog lica. Privlačnije su žene sa svetlim očima.
Da li to pokazuje da su pri prvom susretu oči važnije od oblik lica? Da bi i to ispitali, praški istraživači dobrovoljce su podvrgli još jednom testu, pokazujući im ovoga puta ista muška lica, ali sa drugačijom bojom očiju. Kod muškaraca, pobedio je oblik lica. Naposletku, jednako su bili poverljivi i plavooki i tamnooki!
Dakle, oblik lica je ono što nam uliva poverenje kod muškaraca. Statistike pokazuju da muškarci tamnih očiju imaju oblija lica, deblje usne (sa uglovima češće podignutim uvis), krupnije oči, bliže postavljena obrve, Muškarci plavih očiju, u proseku, imaju uža lica, veće čelo, manje usne. Uglovi njihovih usana u većem broju slučajeva okrenuti su nadole. Ali, treba imati u vidu – to su samo statistike.

Da li su plavooke neverne?

Kako onda i u Severnoj Evropi, tamo gde veći deo stanovništva ima plave oči, i dalje vlada nepoverljivost prema ženama koji imaju plave oči? Zašto se njima ne može verovati, niti se na njih osloniti na prvi pogled? Odgovor se izgleda krije u privlačnosti, odnosno seksepilu. Plave oči nesumnjivo prizivaju seksualnu pažnju mogućih partnera. Više nego tamnooke. U tome je njihova prednost. Ipak, iako se više dopadaju, manje im se veruje!
Zašto?

RIMSKI LEK ZA BISTRE OČI

SLIKA13,1Da bi jedan tako moćan „telesni instrument” bio lep i privlačan, treba o njemu voditi računa. Ne samo uz pomoć šminke, razume se. Kraj obale Toskane u Italiji more je nedavno vratilo zanimljiv tovar, u kojem je nađen i stari lek za oči. Potiče iz vremena Plinija Starijeg. Tečnost je bila zatvorena u vrlo tajanstvene cilindre prečnika između četiri i pet centimetara. More ih je izbacilo na obalu… Nije bilo teško izračunati njihovu starost: potiču iz vremena između 140. i 120. godine pre nove ere. Dok su u Rimu uživali u bogatstvu posle pobede u Trećem punskom ratu, jedrenjak koji se vraćala sa putovanja po Sredozemlja zahvatila je oluja i on je potonuo u zalivu Varati, nedaleko od današnjeg mesta Piombino. U ostacima olupine koja je posle toliko vekova najzad isplivala, nađeni su vrlo zanimljivi predmeti, između kojih i kutija sa lekovima.
Naučnici s Univerziteta u Pizi objavili su hemijsku analizu pomenutog leka za koji se veruje da pomaže „čišćenju” očiju. Lako je zamisliti da su mornari patili od različitih oblika očnih infekcija, premda je sasvim mogućno da su lek nosili i na obalu. Zanimljivo je da tim starim sredstvima za lečenje očiju morska voda nije naškodila. Hemičari sa Univerziteta u Pizi bili su veoma iznenađeni kako su te „pilule” sa tečnošću tako dobro očuvane. Jedan od glavnih sastojaka leka je cink koji u svojim tekstovima pominju Teofrast i Plinije Stariji. Istraživači iz konzervatorskog odeljenja „Smitsonijana” u SAD takođe su pre izvesnog vremena pronašli slične lekove, ali mislili su da je reč o tabletama za lečenje stomačnih tegoba. Izveštaji, odnosno uputstva koja potiču upravo iz Plinijevog pera, dali su dodatno objašnjenje. Bili su to lekovi za oči! Nešto kao današnje kapljice.

SLIKA13,2

—————–

   Naime, prema brojnim istraživanjima, mladićima su najprivlačnije devojke višeg rasta, sa oblinama na svom mestu i – plavim očima. I plava kosa doprinosi ukupnom utisku, odnosno privlačnosti. To je stara priča. Norveški naučnici nedavno su takođe istraživali ovu slabost takozvanog jačeg pola. Profesor Bruno Leng i njegovi saradnici, pokazali su dobrovoljcima slike devojaka različitih boja očiju, Ispostavilo se da su plavooki mladići u najvećem broju slučajeva odabirali plavooke devojke. Zašto su njima lepše devojke sa svetlim očima od onih koje imaju „tople” oči?
   Smatraju da je to svojevrsni genetski zov. Par plavookih roditelja ima veću priliku da dobije (takođe) plavooko dete i tako podsvesno drži pod prismotrom vernost svoje partnerke. Ako se iz veze svetlookih rodi dete tamnih očiju, onda može da dođe do neprijatnih pitanja o vernosti. Dakle, podsvesna ljubomora, strah od nevernosti, takođe igra ulogu u izboru izgleda partnera. Eto još jednog dokaza da se svetlookima ne veruje. Trebalo bi isto da važi i za parove s tamnim očima. Ukoliko im se rodi plavooko dete…. Preostaje mogućnost da se nađe neki plavooki pradeda!
   Razume se, uz naučna istraživanja postoje i brojne predrasude o tome kakvi su ljudi određene boje očiju. Doktor Tatjana Mrđa, specijalista oftalmolog, inače redovni saradnik „Zabavnika”, kaže da boja očiju sa oftalmološke tačke gledišta nema veze sa karakterom osobe. Ali, upućuje na metodu alternativne medicine, iridologiju. To je oblast alternativne medicine (poznate još u drevnoj Kini i staroj Grčkoj) koja se zasniva na uverenju kako se na osnovu boje, linija i mrlja u dužici (šarenici) može da govori o zdravstvenom stanju određene osobe. I utvrditi od kojih će bolesti oboleti! Za one koji se bave iridologijom boja oči je, dakle, nesumnjivo važna. A još više, promena u boji očiju.
   Nezavisno i od iridologije, prema odavno ustaljenim predrasudama, osobe kestenjastih, tamnih očiju su prijatne, hrabre i inteligentne.   Premda… mogu biti i lenje! Plavookima međutim svi redom zavide! Jer, oni su navikli da su stalno u središtu pažnje! Zato i misle da im sve pripada. Sevaju svojim plavim očima kao da gađaju Amorovim strelama! Zaključak? Lako su zaljubljivi!
   Žene sa zelenim očima? Razni narodni kalendari i priručnici za hiromantiju označavaju zelenooke žene kao pakleno ljubomorne. Ne daje se objašnjenje zašto su takve. Ali je navodno pouzdano da su strastvene! Muškarci sa zelenim očima? Obični hvalisavci. Najčešće sami sebe hvale. Njima je bitno samo da im se drugi dive. Oni su zapravo rođeni zavodnici. Baš kao i žene. Možda čak i veći zavodnici od plavookih. Kako uostalom kaže stara gradska pesma koja navodi na pomisao da su zelenooki i slatkorečivi, odnosno blagoglagoljivi:

 pesmica

 A veliki francuski pesnik Pol Valeri, doduše, ne dajući nikakvu prednost boji očiju, napisao je sledeće:
   „Kad bi pogled mogao da oplođuje ili ubija, ulice bi bile pune trudnica i leševa!”

Autor: Mirjana Ognjanović

Izvor:politikin-zabavnik.rs  broj: 3181     2013

KLEVETANJE ORLA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

60733700Verujem da ste, no, ako ipak niste, pažljivo pogledajte ovaj video snimak. I pored  zauzetosti mnogo atraktivnijim smakom sveta,  za par dana video su pregledali milioni ljudi širom planete.

Potom pročitajte tekstove objavljene  u većini medija.

PRVA VEST

PREVELIK ZALOGAJ: ORAO ZGRABIO DETE USRED PARKA

Stil, 11:40, 19.12.2012. Autor: Tanjug

TORONTO –  Strašan napad.

Veliki zlatni orao snimljen je kako kruži iznad parka u kanadskom gradu Montrealu, obrušava se na dete, podiže ga u vazduh i nekoliko metara dalje ispušta na travu.

Dečak nije povređen, a u trenutku kad je grabljivica ščepala dete, njegov otac je potrčao kako bi spasao sina. Srećom po dečaka, orao ga je ispustio najverovatnije zbog njegove težine ili se uplašio odraslog čoveka, pa je odustao od plena i odleteo.

Jutjub snimak zlatnog orla koji je podigao dete u Montrealu mogao bi postati novi hit na internetu i najnoviji je slučaj bizarnog ponašanja životinja u Kanadi. Video je za jedan dan postao senzacija i mnogi ljudi na društvenim  mrežama, Tviteru i Fejsbuku, razmenjuju snimak i komentarišu ovaj bizaran pokušaj otmice.

– Najluđi snimak koji sam video u poslednje vreme – naveo je jedan tviteraš.

– Definitivno će biti hit – piše drugi korisnik na Fejsu.Mnogi ljudi su na društvenim mrežama ovaj pokušaj otmice deteta iz parka usred dana okarakterisali kao siguran znak da će se dogoditi apokalipsa, najavljena, prema majanskom kalendaru, za 21. decembar 2012.

– Kad su orlovi počeli da hvataju bebe po gradovima, onda je apokalipsa zaista stvarna – naveo je jedan korisnik Tvitera. Moguće je da je orao zamenio dete za zeca, mrmota ili vevericu, koji su njegov uobičajen plen, smatraju kanadski stručnjaci za ptice grabljivice.  izvor: http://www.kurir-info.rs

DRUGA VEST-DAN KASNIJE

PRIZNALI: Snimak orla koji je zgrabio dete lažan

Stil, 12:47, 20.12.2012. Autor: Agencija TANJUG

 MONTREAL – Snimak na kome se vidi kako zlatni orao u Kanadi podiže dete sa igrališta u parku je lažan, priznali su autori snimka koji je uzbunio javnost.

Četiri studenta 3D animacije i digitalnog dizajna u Nacionalnom centru za animaciju i dizajn (Centar NAD) u Montrealu priznali su na sajtu škole da su oni tvorci snimka koji je na Jutjubu pogledan za dva dana čak 14 miliona puta.

„Ni dete ni orao nisu zajedno na snimku. Oboje su napravljeni kao 3D animacije i potom ubačeni u pravi snimak parka sa odraslom osobom“, navodi se na sajtu.

 izvor: http://www.kurir-info.rs

POGLEDAJTE I OVAJ VIDEO

Iskazujem OVDE tek dve sopstvene konstatacije: ova opasna manipulacija, bolesna mašta i rabota, objavljena na sajtu škole, za neke je tek- „studentska posla“, a potom, da većina medija koja je lansirala prvu, nije objavila drugu vest.

ŠTA REĆI?

„Smak“  u mnogim sferama, iako perfidno i postupno- ipak, događa se…

Priredio: Bora*S