POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

Advertisements

BUĐENJE IZ HILJADUGODIŠNJEG SNA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SILENE STENOPHYLLA, BILKA IZ PLESTOCENA

fruto-Silene-stenophyllaTim ruskih naučnika je objavio rad u kojem je regenerisao ovu biljku iz fosilnih ostataka koji potiču još iz Pleistocena.

Biljka je regenerisana iz fosilnih ostataka ploda ove biljke koji je pronađen u ledu na desnoj obali reke Kolime u severoistočnom Sibiru.

Fosili vrste Silene stenophylla su nađeni u jazbinama veverica, koje se nalaze 38 metara ispod trenutne površine leda.

Fosilni ostaci koji su poslužili za oživljavanje su stari između 30.000 i 32.000 godina i bili su potpuno zaleđeni u jazbinama tako da je plod bio potpuno izolovan od spoljašnjih uticaja.

Ovo je najstarija biljka koja je ikada regenerisana.

Nakon regeneracije naučnici su utvrdili da postoji značajna razlika između sadašnje vrste i vrste od pre 30.000 godina, posebno u obliku latica i cveta između različitih polova.

TamoiOvde-images

Foto:theguardian.com

Silene stenophylla je biljka iz roda Silene.

Raste u tundri u Sibiru.

Silene stenophylla je višegodišnja, zimzelena cvetnica. Biljka dostiže veličinu od 5 do 25 centimetara. Stabljika se grana na 2 dela. Cvetovi su pojedinačni bledo roze do roze boje, a biljka cveta od aprila do jula. Čašica cveta je relativno velika. Cvet ima 5 kruničnih listića (latica) koji su na vrhovima urezani.

U cvetu se nalazi 10 prašnika od kojih je polovina u bazi kruničnih listića, dok polovina nije povezana sa njima. Prašnici štrče iz cveta, a prašnički konac je dugačak oko 2,4 cm. Na prašničkom koncu se nalazi prašnica koja je dugačka 3 mm. Tučak je dugačak 6 mm, a širok 2 mm. wikipedia.org

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DA LI JE U DOGLEDNOJ BUDUĆNOSTI MOGUĆE OŽIVLJAVANJE DAVNO IZUMRLIH VRSTA

Poput scenarija iz Spilbergovog filma „, gde se na jednom ostrvu odvijaju  namenjeni obnavljanju davno izumrlih vrsta, naučnici danas pokušavaju da ožive neke biljke i životinje koje su pre nekoliko stotina ili hiljada godina nestale s lica naše planete, a u nekim slučajevima i uspevaju u tome.


TamoiOvde-Zov-06fUpravo se to dogodilo na . Ovo mesto, nazvano Sverdrup Pas, na krajnjem severu Kanade, bilo je prekriveno debelim slojem leda koji je tokom poslednjih sto godina počeo da se povlači pod uticajem globalnog zagrevanja, a od 2004. je sve brže nestajao.

Topio se takvom brzinom da je oslobodio biljke koje su u njemu bile zarobljene još u periodu takozvanog malog ledenog doba, od 1550. do 1850. godine, kad su se temperature na severnoj Zemljinoj hemisferi znatno spustile. Biljke je pronašla grupa istraživača sa kanadskog univerziteta Alberta, u Edmontonu. Pošto su primenili metod utvrđivanja starosti pomoću radioaktivnog ugljenika, naučnici su uspeli da utvrde da su bile pod ledom tokom 400 do 600 godina, tačnije od nastanka malog ledenog doba.

Utvrđeno je da pripadaju nekoj od 60 vrsta briofita, grupe biljaka koja obuhvata i mahovine. Imale su smeđu boju i izgledale su sasušeno, ali na nekima su se videli zeleni prašnici i bočne grančice. To je naučnicima bio znak da su možda još sposobne da proklijaju. Odneli su nekoliko ovih biljaka u laboratoriju, samleli njihovo lišće i seme, a onda ih zasejali na plodnom tlu. I desilo se čudo! Oko 30 odsto je proklijalo i posle više od 400 godina dalo život novim biljkama.
Objašnjenje onoga što se dogodilo sa ovim mahovinama leži u takozvanim totipotencijalnim ćelijama, sposobnim da u povoljnim uslovima obnove celu biljku. Kao da je svaka ćelija programirana tako da može da se vrati u prošlost. Isti fenomen primećuje se i kod matičnih ćelija ljudi i životinja, koje nisu samo u stanju da se vrate u prošlost, nego mogu da preuzmu izgled bilo koje ćelije tela.

Totipotencijalnost je svojstvo biljnih ćelija, posebno briofita, kao što su one pronađene ispod leda na Sverdrup Pasu, ali kako je moguće da su uspeli da ih ožive posle više od četiri stotine godina?

U stvari, briofite imaju još jednu neobičnu sposobnost. U krajnje nepovoljnim okolnostima, njihove ćelije su u stanju da se osuše i da potpuno zaustave metabolizam biljke, koja onda oživi čim nastanu povoljniji uslovi, što se događa i u pustinjama. Ali, naučnici nikada nisu očekivali da će moći da ih ožive posle toliko vremena.

Odbrambeni mehanizmi

Lavanda, maslina, žalfija i morska pepeljuga otporne su na toplotu. Njihovo srebrnasto, zelenkasto-plavo ili pepeljasto lišće prekriveno je dlačicama, pa tako odbija sunčeve zrake, a to biljku štiti od dehidracije tokom letnjih vrućina, tipičnih za mediteranske krajeve.
Borovi i jele dobro podnose hladnoću, jer su razvili mehanizme koji sprečavaju da voda iz ćelija izađe na površinu i zaledi se, a to bi moglo da prouzrokuje dehidraciju i stradanje biljke.
Tokom esktremnih mrazeva, lišajevi, mahovine, breza, jasika i vrba mogu potpuno da zaustave metabolizam i da ga ponovo pokrenu čim se vremenski uslovi poboljšaju.

Malo ledeno doba

Od polovine šesnaestog do polovine devetnaestog veka, globalna temperatura na našoj planeti spustila se za stepen. Ovo je naizgled malo, ali dovoljno da se Temza u Londonu zaledi tokom zima koje su na celoj severnoj hemisferi postale veoma oštre. Ovaj period nazvan je malim ledenim dobom i ne postoji velika verovatnoća da bi mogao da se ponovi. Bila je to lokalna pojava, ograničena na severni Atlantik i Evropu, a izazvana je uzastopnim intenzivnim vulkanskim erupcijama koje su zamračile atmosferu i smanjile osunčanost tla, doprinoseći stvaranju većih količina leda na Arktičkom okeanu i snižavanju temperature vode.

Novi život

Istraživači iz Ruske akademije nauka uspeli su da podstaknu klijanje semena Silene stenophylla, travnate biljke iz arktičkih krajeva. Seme je staro oko 32.000 godina, a bilo je zarobljeno na dubini od 38 metara u permafrostu, večitom ledenom pokrivaču u tundri, skriveno u jednoj fosilizovanoj veveričjoj jazbini. Naučnicima su u ovom slučaju pomogli metodi genetskoj inženjeringa. Prvo su izdvojli placentu, tkivo za koje je bilo pričvršćeno seme, klonirali je i odgajili na plodnom tlu. Posle izvesnog vremena, sve semenke su proklijale, što predstavlja pravo čudo za botaniku. Prethodni rekord u klijanju najstarijeg semena pripada jednoj palmi, čije je seme bilo staro oko dve hiljade godina.

Procena starosti

Datiranje pomoću radioaktivnog ugljenika je naučni metod koji najčešće koriste u geologiji i arheologiji za utvrđivanje starosti organskih materijala u sastavu živih organizama, ili tekstilnih vlakana životinjskog i biljnog porekla koja sadrže ugljenik. Metod je pedesetih godina prošlog veka osmislio američki hemičar Vilard Frenk Libi i za to dobio Nobelovu nagradu, a sastoji se u merenju hemijskog elementa C14, izotopa radioaktivnog ugljenika. On je u stalnoj koncentraciji prisutan u vazduhu i apsorbuju svi živi organizmi, životinje udisanjem, a biljke fotosintezom. Kada organizam ugine, priliv C14 se prekida i elemenat počne da nestaje. Polovina se posle 5370 godina pretvara u azot. Pomoću instrumenta nazvanog spektrometar mase može se izmeriti količina C14 još prisutna u ostacima nekog organizma i odrediti trenutak umiranja i hibernacije, u slučaju mahovine prilikom istraživanja kanadskih naučnika. Ali, životni vek ostataka starijih od 50 000 godina ne može se proceniti, jer sadrže suviše malo ugljenika C14.


Pripremila S. Jovičić/zov.rs/

Priredio: Bora*S

BESMRTNOST…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

POSTOJE LI ŽIVOTINJE KOJE SU BESMRTNE?

Besmrtnost je pojam koja je neprestano intrigirala čovečanstvo. Iako mnogi futuristi predviđaju da će ljudi u budućnosti naći tajnu besmrtnosti, sa njom će doći i novi problemi i nedoumice.

U potrazi za besmrtnošću ljudima nesumnjivo mogu da pomognu postojeća živa bića, koja su već sada besmrtna. U pitanju su životinje koje skoro nikada ne umiru od starosti, već od eksternih uzroka kao što su grabljivice, povrede i ostalo. Naravno, naučnici još uvek nisu sasvim usaglasili mišljenja oko definicije besmrtnosti, ali se većina slaže da su neka bića “biološki besmrtna”. Nabrojaćemo neka od njih.

Waterbear  Tarigrade ili vodeni medvedi

 Tardigrade su mala stvorenja u proseku dugačka oko 1,7 milimetara koja žive u vodi. Odlikuje ih velika otpornost na ekstremne uslove, na kojima nijedan drugi organizam ne može da opstane. One mogu da prežive na temperaturi koja se kreće od apsolutne nule do preko tačke ključanja. Takođe mogu da prežive radijaciju i nivo zračenja stotine puta veći od onog koji ubija čoveka. Bez hrane mogu da prežive i do 10 godina. Za ova biće je karakteristično to što, kada se dese nepovoljni spoljašnji uslovi, ona ulaze u stanje hibernacije (anabioze) kada metabolizam prestane da im radi.

Dokazano je da u takvom stanju mogu da žive do 120 godina, mada neki naučnici smatraju da je taj broj i veći.

KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA                                                                    Slatkovodna hidra

 Slatkovodna hidra je jednostavna vodena životinja iz tipa žarnjaka.

Dugačka je do nekoliko centimetara. Naučnicima je interesantna zbog svoje sposobnosti regeneracije i činjenice da ne stari. One i ne umiru od starosti, već od niskih temperature zimi. Besmrtnost ovog bića je prvi put pomenuta 1998. u naučnim radovima, ali se tek nedavno eksperimentima zaista potvrdilo da hidrine ćelije imaju sposobnost beskonačne regeneracije.

Naučnici sada pokušavaju da odgonetnu i bolje razumeju taj proces beskonačnog obnavljanja ćelija.

02jellyfish1-articleLarge-v3   Besmrtna meduza

Posebna vrsta meduze latinskog naziva “Turritopsis nutricula” se još naziva i besmrtna meduza.

Ovo stvorenje je jedino živo biće koje, nakon što dostigne seksualnu zrelost, se ponovo vraća u seksualnu nezrelost (oblik polipa). Drugim rečima, one se kad ostare umesto da umru, podmlade i sve počnu ponovo. Teoretski, ovaj proces može da se ponovi beskonačno mnogo puta i zato se ova meduza naziva besmrtnom.

Predmet je interesovanja naučnika širom sveta.

250px-Europ_Languste                                                                 Jastog

 Za jastoge je karakteristično da sa godinama postaju više plodni i pogodni za razmnožavanje, zahvaljujući enzimu koji popravlja DNK kod.

Stručnjaci koji proučavaju jastoge smatraju da oni mogu da žive večno, i da umiru samo od povreda, bolesti i predatora.

800px-Bedfords_Flatworm  Trepljasti crvi

 Trepljasti crvi su stvorenja koja žive uglavnom u morima, i manjim delom u slatkim vodama. Dostižu veličinu od par milimetara do nekoliko desetina centimetara.

Posebni su po tome što veliki deo njihovih ćelija predstavljaju matične ćelije. Stoga, kada se organizam preseče na nekoliko delova, svaki od tih delova će se razviti u novu identičnu jedinku nakon par nedelja.

Naučnici su čak dokazali da veoma mali deo jedinke (1/297) može da se razvije u nov organizam.

_________________________________________________________________________________________________

BUBAŠVABE – NAJPRILAGODLJIVIJI ORGANIZMI

small__5875142174Bubašvabe su prastari organizmi koji postoje na Zemlji oko 300 miliona godina.

Preživele su nestanak dinosaurusa, a i danas uspešno odolevaju našim pokušajima da ih istrebimo.

Kako uspevaju u tome?

     Bubašvabe su pravi svaštojedi

Bubašvaba mogu da jedu najrazličitiju hranu. Zabeleženo je, čak, i da su bubašvabe jele sapun, lepak ili kožu.

      Mogu dugo da opstanu bez hrane

Ne samo što mogu da jedu bilo šta, već bubašvabe mogu da prežive i do mesec dana bez trunke hrane i nedelju dana bez vode. Najbolji primer je činjenica da bubašvabe mogu da prežive i do nedelju dana bez glave.

      Fleksibilno telo

Telo bubašvaba je izuzetno fleksibilno, pa im omogućava da se zavuku i sakriju u najmanje rupe u zidovima, stenama ili kamenju.

      Brzo razmnožavanje

Postoji oko 4000 vrsta bubašvaba koje žive širom sveta u najneverovatnijim uslovima. Sve te vrste imaju zajedničku osobinu izuzetno brze reprodukcije. U roku od godinu dana, od jedne bubašvabe može da se stvori na stotine hiljada njih. Uglavnom se razmnožavaju polaganjem jaja. Veliki broj jedinki jedne vrste povećava verovatnoću da nekoliko jedinki preživi, ako se sredina izmeni. Tih nekoliko preživelih se ponovo razmnoži neverovatnom brzinom, pa sve u krug. Stoga ih je nemoguće istrebiti.

     Bubašvabe bi preživele nuklearno razaranje

Dokazano je da bubašvabe imaju izuzetno visoku otpornost na radijaciju, dovoljnu da prežive eksploziju nuklearne bombe. To se pripisuje njihovoj ćelijskoj strukturi, koje je izuzetno jednostavna, ali se često regeneriše.

      Neverovatna sposobnost prilagođavanja

Jedan od glavnih razloga što su uspele da toliko dugo opstanu je neverovatna sposobnost prilagođavanja najtežim uslovima. Nije im problem da žive u nepovoljnom sredinama, neke vrste bubašvabe su pronađene da žive u aktivnim vulkanima. Takođe, naučnici su fascinirani njihovom sposobnošću da brzo postanu imune na otrove koje im ljudi postavljaju.

Izvor:daliznate.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S