“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.
Foto ilustracija Bora*S
Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.
Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje.
Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.
Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.
Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“
“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.
Ilustracija: Bora*S / ulje na keramici
Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.
Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želeo reći.
Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.
Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“
’Koristite se dobrim raspoloženjem, jer ono dolazi tako retko’ – J.V. Gete
Ma koliko imali vedre misli, čuvajte se jedne mogućnosti: Noću se one mogu iščašiti, izvrnuti, i na kraju preobratiti u tamnije misli! Ili ako lepše zvuči u – ‘plave đavole’! Uuu, misterija i magija! Ali zapravo baš i nema neke misterije…
Mislim da reči ‘plavi đavoli’ koristi Artur Šopenhauer, ali nemojte mi slepo verovati.
Govorim vam iz perspektive subjekta i ne insistiram na tome da je kod svih ljudi tako, ali ostavljam mogućnost da bi barem tako moglo biti.
Šopenhauer je smatrao da fantazija noću radi punim kapacitetom. Rezultat toga je pomućivanje razuma i moći suđenja.
Predmeti našeg mišljenja, a naročito oni koji se tiču ličnih stvari i egzistencije, noću mogu dobiti opasan izgled jer razum je taj koji misli racionalno, onaj koji dobro i zrelo rasuđuje. Ali, plavi đavoli… To su ‘prave’ aveti, strašila kao iz bajke za decu.
A zašto je to tako?
Noću je razum umoran, intelekt se prepusti, opusti i spremi se za san. Svaki ulazak u san je mala smrt. Razmišljanja o teškim stvarima pred san su opasna. Fantazija uzima maha i uzburkava naša osećanja što dovodi do uzbuđenja. Ona prosto ne ume da sudi! Šopenhauer bi rekao da je noću duh malaksao.
Od noći stvari dobijaju crnu boju. Mrak nas čini pažljivim i plašljivim, pa će čak i ono što nam danju izgleda dobro, noću izgledati drugačije, kao u nekom čudnom ogledalu.
Zato je noć predviđena za san. San je, kao i noć, jedan događaj koji izopačuje misao.
Takođe, može se desiti da se trgnemo iz sna, da nam neka misao prođe kroz glavu, ali fantazija je već preuzme i načini je da izgleda genijalno, epohalno i prepametno. Naravno, to je obmana, jer ujutru sve nestaje i ta misao će nam izgledati kao maštarija i glupost. Umetnici možda ne moraju da budu oprezni jer je fantazija često na njihovoj strani. Maštarije plus kreativnost! Umetnik ume da kontroliše fantaziju, pored još mnogo faktora koji utiču na njegovu kreativnost i izraz.
Zato, pamet u glavu! Treba kontrolisati fantaziju i ne dozvoljavati joj da barata važnim mislima tokom noći u kojima vidi potencijalnu negativnost.
Sve one velike misli koje se tiču vaše ličnosti, intime, velikih odluka, egzistencijalnih pitanja, zaljubljenosti, posla…Njih ostavite za dan! Dan je beo, noć je crna. Prosto je k’o pasulj! Ništa ne osvetljava tako lepo i tako dobro kao Sunce. Prirodna svetlost daje razumu čistu moć rasuđivanja, mogućnost apstraktnog mišljenja.
Jutro je mlado, sve je sveže i vedro, tada smo jaki. Treba ranije ustajati, što meni naravno nikako ne polazi od ruke. Noć je starost i tada smo umorni, baš tako bi rekao Šopenhauer, i dodao da smo još zbog izmorenog duha u noćnim satima lakoverni i brbljivi.
Znajte, kad nastupi duboka noć lupkanje u našim ormanima može delovati kao da se iza njihovih vrata krije stepenište niz koje neko upravo silazi!
OTIŠAO JE ČOVEK VELIKOG SRCA – LAZA RISTOVSKI (1956-2007)
PIŠE: Miroslav Milošević
Preminuo je Laza Ristovski…Za prijatelje kratko Laki…
Jedan od najvećih rock-muzičara bivše Jugoslavije…
Bio je mag, bio je virtouz…Bio je najbolji…Svi se slažu…
Ovo je moj skromni doprinos sećanju na čoveka velikog srca…
Sećanju na Lakija…Velikog umetnika…Velikog prijatelja…
Laza Ristovski je rodjen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, ali se posle tri godine njegova porodica preselila u Kraljevo, gde je Laza odrastao i počeo ozbiljnije da se bavi muzikom.
Početkom sedamdesetih godina, Laza je u Kraljevu formirao grupu Bezimeni, koju sam imao prilike da čujem na jednom od Rock-maratona, koji su se u to vreme često održavali u Hali sportova na Novom Beogradu. Grupa Bezimeni nije ostavila iza sebe veći snimljeni opus, osim instrumentalne teme Maštarije, koja se nalazi u audio-arhivi Radio Beograda.
Sredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine, Laza Ristovski postaje član legendarne kragujevačke grupe Smak.
Srdjan Stojanović, generalni direktor Multimedia Concerts, koji je održao besedu na komemoraciji povodom smrti Laze Ristovskog u prostorijama SOKOJ-a, o ovom periodu Lazine karijere kaže:…,,Prvi put sam ga video i čuo na koncertu tada nove muzičke senzacije – kragujevačke grupe SMAK, čiji je član upravo postao.
Došao sam u halu Čair da čujem i vidim gitarističkog heroja Radomira Mihajlovića – Točka, a uz to magično iskustvo sam dobio i nenadani bonus: 19-godišnji dečak koji je tek počeo da svira sa Smakom, oduševio me je svojom solo tačkom: Na belom Melotronu, Hammond orguljama i Moog sintisajzeru izveo je odlomke iz „Slika sa izložbe“ Modesta Musorskog, inspirisane izvedbom legendarnog Keitha Emersona. I time me je kupio kao obožavaoca za ceo život…’’.
Posle dva albuma i tri singla, Laza je napustio grupu Smak i krajem 1976. godine, prešao u grupu Bijelo Dugme.
Bio je to do tada najveći rock-transfer u istoriji jugoslovenske muzike.
Muzici grupe Bijelo Dugme u tom periodu, Laki je dao ogroman doprinos, što ilustruju antologijski albumi Eto, baš hoću i Koncert kod Hajdučke Česme
O ovom periodu Lazine karijere, Srdjan Stojanović u svojoj komemorativnoj besedi je rekao sledeće: …,,Mnogi poklonici Smaka, uključujući i moju malenkost, smatrali su to za izdaju ideala, muzike i misije, zarad slave i novca. Medjutim, mnogo kasnije smo shvatili da je to bio nužan korak napred u Lazinoj biografiji, novo iskustvo rada u najboljim uslovima i praćenje aktuelne svetske muzičke tehnologije – nešto što je u tadašnjoj SFRJ bilo nemoguće.
I svojim dolaskom u Bijelo Dugme Laza je oplemenio pastirsko-narodnjački idiom Gorana Bregovića kroz svoje sviranje i aranžiranje numera kao što su „Sanjao sam noćas da te nema“, ili „Loše vino“.
Te numere su bile koncipirane, aranžirane i odsvirane na način koji kasniji opus Bijelog Dugmenta nikada neće dostići – originalno, sofisticirano, emotivno i virtuozno…’’.
Od svih članova Bijelog Dugmeta, sa Lazom se najviše družio bubnjar Ipe Ivandić, slična muzička opredeljenja su ih zbližila i njih dvojica polovinom 1978. godine, napuštaju Bijelo Dugme i objavljuju zajednički album Stižemo, za to vreme veoma inovativan i hrabar projekat u jugoslovenskom rocku.
Posle albuma Stižemo i kratkotrajne neuspešne avanture sa grupom Vatra iz Kragujevca, Laza Ristovski se vraća u grupu Smak sa kojom će snimiti još dva albuma.
Početkom osamdesetih godina, posle raspada grupe Smak, Laza Ristovski je bio član pratećeg benda čuvenog engleskog gitariste Alvina Lija, što je dokaz da je Lazina svirka, kao i oprema koju je posedovao bila na svetskom nivou.
U prvoj polovini osamdesetih godina, Laza Ristovski je postao cenjeni i nezamenjivi studijski muzičar koji je saradjivao, izmedju ostalih, sa Džez-orkestrom RTB-a, Oliverom Mandićem i pevačem grupe Smak Borisom Arandjelovićem.
U tom periodu je objavio i nekoliko solo-albuma. Prvi, pod nazivom Merge je objavljen 1982. godine, za koji je Ristovski dobio nagradu za najbolji instrumentalni album. Ploču je obeležila obrada narodne pesme Kaleš bre Andjo.
Drugi album 2/3 je objavljen naredne 1983. godine, koji predstavlja mešavinu studijskih i koncertnih snimaka.
Za vreme služenja vojnog roka, Ristovski je 1984. godine objavio album sa obradama revolucionarnih pesama Vojnički Dani, a iste godine izlazi i odličan album Roses for General.
Sredinom osamdesetih godina, Laza Ristovski se vratio u grupu Bijelo Dugme, gde će ostati do njihovog konačnog raspada 1991. godine.
U značaj Ristovskog za kasniju karijeru Dugmeta, uveriće nas albumi Kosovka Devojka, Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijoi Ćiribiribela, kao i nekoliko koncerata na beogradskom Sajmu sa Mladenom Vojičićem-Tifom i Alenom Islamovićem kao pevačima.
Laza se dobro uklapao i dopunjavao sa drugim klavijaturistom Bijelog Dugmeta Vladom Pravdićem, što se najbolje može čuti na koncertnom albumu Mramor, Kamen i Željezo.
Laza Ristovski je bio i uspešan kao kompozitor filmske muzike. Radio je muziku za filmove Zaboravljeni, Sveto Mesto, Nečista Krv i Lazar, za koju je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu, a nosilac je i Estradne Nagrade Srbije za 1986. godinu.
Posle raspada Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom-Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio fenomenalan album Naos, koji je postao kamen medjaš instrumentalne muzike. Na ploči se nalazi i numera Moravo, jedna od najboljih Lazinih kompozicija.
Moj prijatelj Saša Lokner mi je pričao o radu na tom albumu, rekavši da je od Laze puno toga novog naučio, o zapadnjačkim i istočnjačkim sakralnim sinkopama, harmonijama i ritmovima, o nečemu što do tada nije svirao ni u Instruktorima ni na svojim solo-radovima.
Izvanredna kompilacija Best Of Instrumental Worksje objavljena 1996. godine i zahvata sve dotadašnje periode Lazine solo-karijere.
Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovo veliko srce, njegovu energiju i ljubav prema muzici, životu i ljudima.
Poslednji album Gondola, Laza je objavio 2003. godine, sa kojeg se izdvajaju teme Lavirint, Nebo nad Beogradom, Super Nova i Bit-ola.
Bolest ga nije sprečila da učestvuje na velikoj povratničkoj turneji grupe Bijelo Dugme 2005. godine.
Poslednji dani života Laze Ristovskog su proticali u radu na novom albumu, na kojem su bili angažovani mnogi poznati muzičari kao što su Saša Lokner, Nikola Čuturilo, Dado Topić, Dragi Jelić i drugi, a Laza je uporedo radio i na novim projektima Milića Vukašinovića i bivšeg saradnika iz grupe Smak Borisa Arandjelovića.
Laza Ristovski je preminuo 06. oktobra 2007. godine. Komemorativni skup je održan u prostorijama SOKOJ-a, gde se od Laze oprostio Srdjan Stojanović, kako smo već naveli. Sahranjen je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu.
Pored članova porodice, na komemoraciji i na sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina Lazinih kolega, prijatelja i poštovalaca njegove muzike.
Nećemo navoditi imena prisutnih, nekoga bismo zaboravili. Bili su svi oni koji su Lazu voleli i poštovali.
Na njegovom poslednjem staništu od Laze su se biranim rečima oprostili predstavnik grada Kraljeva i grupe Bezimeni i prijatelj Lazine porodice, gitarista Nikola Čuturilo-Čutura.
Navešćemo još jedan citat iz besede Srdjana Stojanovića: ,,…Tehnička virtuoznost je ne samo dar od Boga, već nešto na čemu mora stalno da se radi. Laki je radne navike imao od mladosti i nikada nije prestajao da radi na sebi, usavršava ne samo tehniku sviranja, već je pomno pratio razvoj tehnologije vezane za svoj posao. On je bio kompjuterski čarobnjak i vizionar mnogo godina pre nego što su kompjuteri ušli u opštu upotrebu. To samo po sebi ukazuje na jedan veliki intelekt i duh koji istražuje, protivan konzervatviizmu i očuvanju postojećeg stanja…’’.
Na raznim forumima i blogovima, pročitao sam stotine komentara i poruka o Lazi Ristovskom.
Za kraj ćemo izdvojiti komentar jedne devojke:
Plavetnilo nedovršenih nota u mojoj suzi…
Danas dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…
Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.
Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.
Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.
Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.
I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.
Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas, niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.
I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.
Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.
Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.
A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.
Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama. No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.
Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.
Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.
Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.
Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.
Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767.
Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.
Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente. Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.
U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.
Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost.
Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesualni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.
Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere. Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV.
U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata. Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.
U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle. Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern. Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.
Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini. Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“.
Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački. U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva. Autor: Zoran Andrić Izvor:danas.rs
Varati drugoga put je da prevariš sebe.
Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.
Postoji samo jedna strast – strast za srećom.
Budale ponekad imaju tu manu da ni u šta ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše ljudi.
Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
Nisam toliko lud da bih znao sve.
Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
Opasno je verovati previše, kao i premalo.
Smislen rad skraćuje vreme, a produžava život.
Ruka koja daje uvek je iznad one koja prima.
Čestitog čoveka poštuju čak i oni koji to nisu.
Francuski filozof i pisac Deni Didro rođen je na današnji dan 1713. godine. Bio je veoma kritičan prema svakoj vrsti religioznosti. Nosilac je prosvetiteljske ideje u predrevolucionarnoj Francuskoj, inspirator i glavni urednik velike francuske „Enciklopedije“, objavljene između 1751. i 1772. u 28 tomova. Kao protivnik klasičnih autoriteta i tradicionalizma, znatno je uticao na raspoloženje građanstva u borbi protiv starog režima.
U filozofskim raspravama razvijao je materijalističko-naturalističke ideje, a u esejima i književnim delima zalagao se za novu kulturu zasnovanu na strogom racionalizmu.
Dela: Pismo o slepima na pouku onima koji vide, Razgovor Dalambera i Didroa, Misli o tumačenju prirode, Dalamberov san, Žak fatalista, Ramoov sinovac, Saloni. Umro je 1784. godine.
Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Narodnom muzeju u Beogradu je poklonila 24 slike
BILA je naša prva slikarka, počasni član Srpskog učenog društva, prva žena koja je kod nas naslikala istorijsku kompoziciju…
U mnogo čemu – bila je prva.
Katarina Ivanović na svet je došla 1811. godine, u porodici uglednog građevinskog preduzimača iz mađarskog grada Vesprema. Detinjstvo je provela u gradu Stolni Beograd i od najranijih dana bila „inficirana“ željom da slika.
Njen dar je, srećom, prepoznao bogati trgovac Đorđe Stanković i nije štedeo novac da je pošalje na školovanje u Peštu. U ateljeu Jozefa Peškog, mlada umetnica je ovladala četkicom i bojama. Bila je očarana svetom koji joj se otvarao na platnu. Tu je, 1834. godine, nastao njen prvi autoportret. A onda je otišla u Beč, gde joj je grofica Čaki, 1835. godine, pomogla da upiše Akademiju za likovnu umetnost, u vreme kada je za dame to bio – nedozvoljen „posed“.
Posle pet godina, kreće njena slikarska avantura po evropskim sokacima. Italija, Holandija, Francuska – tu je iskrcavala svoje kofere da bi učila, saznavala, stvarala. Iz svakog grada je, gladna znanja, „ukrala“ poneku važnu lekciju. Početkom 1844. godine odlazi na usavršavanje u Minhen, gde joj se, studirajući istorijsko slikarstvo, otvaraju novi vidici. Sve vreme je, međutim, težila da dođe u zemlju svojih predaka, dok je boravila u Beču, intenzivno je učila srpski jezik. Katarina je u Beograd zakoračila 1846. godine, puna nade i velikih očekivanja.
Želela je da pomogne svojim Srbima, da im otvori oči i da proširi vidike mladim ljudima željnih obrazovanja. Ali, bila je žena… A to je značilo da se njen glas jedva čuo i da njeni snovi o razvoju grada na dve reke ne mogu biti ostvareni.
Katarina Ivanović – Oslobodjenje Beograda
Dok je boravila u Beogradu, naslikala je dva portreta kneginje Perside, supruge Aleksandra Karađorđevića. I to nije prošlo toliko slavno. Kako nije stekla zasluženo priznanje, ostala je bez zaposlenja koje bi odgovaralo njenom talentu, pa je 1847. godine, pomalo razočarana, napustila našu prestonicu i vratila se u Stolni Beograd.
Tu je provela ostatak života.
PESMA SIME SARAJLIJE
IAKO je slabo govorila srpski jezik, Katarina je bila veliki rodoljub, koji je iskreno želeo da pomogne svom narodu. Time je „kupila“ i slavnog pesnika, Njegoševog učitelja, Simu Milutinovića Sarajliju. Očaran njenim intelektom i lepotom, 1837. godine posvetio joj je jednu od najpoznatijih rodoljubivih pesama – „Trojesestarstvo“.
Autoportret, 1836.
U periodu između 1865. i 1873. godine, stvarala je delo „Osvajanje Beograda 1806.“, koje se smatra trijumfalnim početkom istorijskog slikarstva. Iako su, kako se govorilo, na njenoj slici sevale puške i buktao plamen, Katarinin talenat tada nije prepoznat. Ali, kasnije će greška biti ispravljena… Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Bila je i iznenađena i raznežena: – Ovo je za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje. Za žensku u ovom dobu još nečuveno – ushićeno je pisala Katarina.
Poneta ovim činom, odlučila je da preostali opus pokloni Beogradskoj srpskoj akademiji. Do 1880. godine u Narodnom muzeju su se našle 24 njene slike, a priložila je i 1.000 forinti za osnivanje fonda sa njenim imenom. – Nadam se da će Srbi odati poštu mojim delima i da će me držati u svome spomenu– rekla je slikarka.
Katarina je preminula u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine.
Iza nje je ostalo 38 slika. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, 1967. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd na Novo groblje. Tako se vratila gradu kojem je toliko želela da pomogne.
NAJPOZNATIJA DELA U NjEN umetnički opus spadaju uglavnom portreti, istorijske žanr-kompozicije, a veliki uspeh je postigla komponujući mrtvu prirodu. Najpoznatija dela su: „Autoportret“ (1836), „Portret mladog muškarca“ (1837) „Grožđe s korpom“ (1838), „Srpski Homer“ (1839), „Portret Sime Milutinovića Sarajlije“ (1840), „Italijanski vinogradar“ (1842), a u drugoj polovini 19. veka naslikala je portrete kneginje Perside Karađorđević, vojvode Stevana Knićanina, „Beograđanku“… Tatjana Loš | 19. jun 2014. Izvor:novosti.rs
U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku protekle godine. Jezero se nalazi u podnožju Himalaja, a znak na ulazu kaže:
‚‚Dobro došli na jezero Lugu. Dobro došli u kraljevstvo žena.“
Jezero Lugu je postojbina Mosua, etničke manjine koja broji 40 000 ljudi i koja je jedna od poslednjih matrijarhalnih zajednica na svetu. Lugu se nalazi između provincija Sičuan i Junan i dugo je bio odvojen od ostatka sveta. Do njega je vodila samo jedna krševita staza, a tek pre 10 godina stanovnici su dobili električnu energiju.
Porast turista doneo je velike promene u kulturi Mosua. U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku prethodne godine. Poboljšanje infrastrukture učinilo je jezero dosta pristupačnijim: drugi put otvoren je 2012, a ove godine biće završen i aerodrom.
Ključni razlog zbog kojeg ljudi dolaze je da bi videli ‚‚Kraljevstvo žena“.
– Mosuancima su jedno žene naslednici – kaže La Cjer (51), najstarija od svojih sestara, koja je postala glava kuće kada joj je majka umrla.
Obučena u dugu pamučnu suknju do zemlje i u crveni tkani šešir, ona objašnjava da njene sestre doprinose domaćinstvu tako što rade u gradu. Ostali članovi porodice žive kod kuće. ‚‚Žene su pouzdanije od muškaraca“, kaže La, ‚‚Mi rađamo decu, mi ih odgajamo i mi služimo porodicu. Nema potrebe da nam muškarci pomažu.“
Žene ovde imaju sve seksualne slobode. Muškarci i žene ne ulaze u monogamne veze do kraja života. Radije imaju ‚‚šetajuće brakove“ u kojima muškarac uveče došeta u ženinu sobu, a ujutru se vrati u kuću svoje majke. Deca rođena iz ovih zajednica pripadaju majci.
Istorijski, ovo je dovelo da pogrešnog gledanja na Mosuance od strane kineskih vlasti, koje su htele da odbace ovu manjinu kao varvarsku i označe ovu kulturu zaostalom. U Luošuiju, jezerskom selu koje je najposećenije od strane turista, postoji crveno osvetljena ulica u kojoj se nalaze prostitutke obučene u nošnju Mosuanki.
– Iz feminističke perspektive, ne postoji ‚‚žig nevinosti“, što znači da ovde nije sramota što žena ima seks – kaže Ajlin Velš, antropolog na Univerzitetu u Sidneju, koji je dugo proučavao ovu oblast.
Ovo je oblast u kojoj nema napuštenih žena i napuštene dece, razvoda, kopiladi koja provode život u patnji, a nema ni udovica. Ipak, ovo društvo nije u potpunosti matrijarhalno – muškarci imaju političku moć.
Turizam je od vitalne važnosti za razvoj Lugu jezera. Hu Šunfa (42), vozač taksija, koji je ranije bio ribar, kaže:
– Kada sam imao 20 godina, ljudi su jedva prehranjivali svoje porodice, a deca nisu imala odeću. Školovanje da ne pominjem. Danas je 80 odsto porodica uključeno u turizam i zarada je dobra. Mnoge porodice dopustile su svojim sinovima da upravljaju čamcima za turiste ili ćerkama da plešu za njih.
Huova žena, sa kojom nakon ‚‚šetajućeg braka“, ipak, živi zajedno, otvorila je gostionicu.
I Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo. Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.
II Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.
III I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.
IV Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Nastavite sa čitanjem →
TAMOiOVDE 