To je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.
To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.
Fotografija: Majkl Melford
Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.
Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”
Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.
Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.
„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”
„Ma kakvi”, kaže, „batali.”
Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs
______________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 