„KUČAJ-BELJANICA“ NOVI NACIONALNI PARK…

Posle više od 30 godina, Srbija dobija šesto područje prirode sa najvišim stepenom zaštite. Deo ove netaknute prirode su i najveći rezervoar pitke vode u Srbiji i prašumski rezervati

Dragana Petraš / Foto I. Marinković

POSLE više od tri decenije, Srbija će dobiti novi nacionalni park! Planine Kučaj i Beljanica, uz Frušku goru, Đerdap, Taru, Kopaonik i Šar-planinu, biće šesto prirodno područje pod najvišim stepenom zaštite.

U „elitnom“ društvu, ovi predeli netaknute prirode naći će se jer su najveći rezervoar pitke vode u Srbiji, imaju velike površine pod šumama u okviru kojih je nekoliko prašumskih rezervata, tri stroga prirodna rezervata, oko 150 speleoloških objekata, 12 spomenika prirode…

Zvanično proglašenje novog nacionalnog parka „Kučaj-Beljanica“, kako „Novosti“ saznaju, očekuje se naredne godine. Njegova severna „granica“ je Beljanica, a južna Kučaj, pod čijim najvišim vrhom izvire Resava. Obuhvataće 50.000-60.000 hektara, najviše u opštini Despotovac, kao i u atarima Žagubice, Bora i Boljevca. U Zavodu za zaštitu prirode Srbije kažu da će biti svrstan u prvu kategoriju kao zaštićeno područje od međunarodnog i nacionalnog izuzetnog značaja.

– Mnogo je prirodnih vrednosti koje kučajsko-beljanički planinski masiv „kvalifikuju“ da bude proglašen novim nacionalnim parkom u Srbiji – kaže Dragana Petraš, koordinator izrade studije zaštite „Nacionalni park Kučaj-Beljanica“. – Ovo područje je, pre svega, najveći rezervoar pitke vode u Srbiji sa mnogobrojnim kraškim izvorima i vrelima. Osim toga, ima očuvane velike površine pod šumama. Bukove sastojine u okviru kojih je izdvojeno nekoliko prašumskih rezervata. Ujedno, Kučajske planine su najveći nenaseljeni prostor u Srbiji.

Dosad je na području budućeg nacionalnog parka, po rečima naše sagovornice, zaštićeno 12 spomenika prirode, tri stroga rezervata prirode – Vinatovača, klisura Resave i Busovača, kao i jedan predeo naročite prirodne lepote.

– Pećine i drugi speleološki objekti, njih 150, posebno su blago ovog kraja, a najpoznatije su Velika Atula i Radoševa i Zlotska pećina – priča Petraš. – Iz bogatog geonasleđa izdvajaju se Lazarev kanjon, čuvena prerast Samar, uvala Rečke i Busovata. U čitavom području rastu stare, reliktne biljne vrste kao što su tisa, grab, bršljan, jorgovan… Stanište je 755 takozvanih biljnih taksona, što je petina ukupne flore naše zemlje, a čak 45 je u Crvenoj knjizi flore Srbije. Tu raste i srpska ramonda, cvet feniks čijim se nošenjem na reveru u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Planinska celina Kučaj-Beljanica, kaže naša sagovornica, dom je i za 23 odsto faune gmizavaca, 130 vrsta ptica i 70 odsto ukupne faune sisara. Među njima su i ris, vidra, mrki medved i vuk koji su na Crvenoj listi ugroženih kičmenjaka Srbije.

* Lazarev kanjon / Foto ZZPS / Dragan Bosnić

– Oblast novog nacionalnog parka, istovremeno je bogata i kulturno-istorijskim nasleđem, još od praistorije – naglašava Petraš. – U okolini Despotovca nađeni su najstariji ostaci ljudskih naseobina na ovim prostorima, a naselje u Zlotskoj pećini u kom su izrađivani nakit, alatke i oružje, postojalo je od četvrtog milenijuma pa do sedmog veka pre naše ere. Tu su i manastiri Manasija i Ravanica, ali i Senjski Rudnik, i Aleksandrov potkop, koji je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

ČEKAJU 20 GODINA

PRVA obimna istraživanja područja Kučaj-Beljanica urađena su još 1949. godine – kaže Dragana Petraš. – Tada su u tom kraju, zaštićeni i proglašeni i prvi spomenici prirode – Velika Atula i Radoševa pećina. Potonja obimna, višegodišnja istraživanja stručnjaka našeg Zavoda potvrdila su da planinska celina Kučaj-Beljanica poseduje osobine nacionalnog parka. A, sama ideja da to i zvanično postane, „provlači“ se dvadesetak godina.

SRPSKE PRAŠUME

PRAŠUME Vinatovača i Busovata su već strogo zaštićeni prirodni rezervati kučajsko-beljaničkog planinskog masiva – objašnjava naša sagovornica. – Poznati su po očuvanim, vrlo kvalitetnim bukovim šumama. Među njima ima mnogo stabala starijih od 200 godina, dok su neka stabla bukve pravi gorostasi – visoki po 46 metara i prečnika većeg od metra.

J. MATIJEVIĆ 

Izvor: novosti.rs/27. maj 2017.

________________________________________________________________

 

LEDENA LEPOTICA…

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

Za endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

Pančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

---

---

PREDEO SLIKAN ŽADOM…

To je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.

To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.

Fotografija: Majkl Melford

Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.

Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”

Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.

Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.

„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”

„Ma kakvi”, kaže, „batali.”

Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

Povodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

---

---

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Očuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.

Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

---

---

UMRO AKADEMIK I KNJIŽEVNIK DOBRICA ĆOSIĆ…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Jedan od najvećih srpskih književnika Dobrica Ćosić, akademik, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, redovni član SANU i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (od 1992. do 1993.) preminuo je u 92. godini u Beogradu, potvrdila je njegova porodica.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Ćosić je rođen u Velikoj Drenovi (Kraljevina SHS), 29. decembra 1921.
Od Drugog svetskog rata do 90-ih godina bio je aktivno uključen u politički život Srbije.
Kao mlad nije uspeo da se mnogo posveti obrazovanju (završio je srednju poljoprivrednu školu), ali se posle Drugog svetskog rata doškolovao – to mu je omogućilo da izraste u modernog pripovedača i romanopisca.

Od samog početka učestvovao je u događajima vezanim za Drugi svetski rat – napisao je i ciklus romana o tome.

Godine 1951. objavio je roman “Daleko je sunce” koji je veoma značajan za razvoj srpske književnosti (pokazuje kojim je putem krenula književnost tog vremena), ali ne i za njega kao pisca. Tri godine kasnije objavljuje roman “Koreni”, koji otvara čitavu epopeju koju je Ćosić uspeo da ispriča u nizu romana sledećih decenija.
Opet će govoriti o događajima u Drugom svetskom ratu – 1961. godine kada izlazi njegov roman “Deobe”.
Sledi ciklus romana “Vreme smrti” (1972. izlazi prva od četiri knjige), koji se bavi događajima vezanim za Prvi svetski rat.

Osamdesetih godina, Ćosić će objaviti još jedan manji ciklus (po broju romana) “Vreme zla”, koji obuhvata tri obimna dela: “Vernik”, “Grešnik” i “Otpadnik”. U ovom ciklusu pisac prati događaje između dva svetska rata.
Sredinom 90-ih pojavljuje se “Vreme vlasti”, nakon Ćosićevog aktivnog bavljenja vlašću.
On se smatra idejnim začetnikom Srpske demokratske stranke u Kninu i istoimene stranke u BiH, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koju su, posle raspada biše SFRJ, činile Srbija i Crna Gore, izabran je 27. aprila 1992. godine. Posle samo godinu dana i sukoba sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, smenjen je sa te funkcije.
Godine 2000. priključio se pokretu Otpor, ali je kasnije izjavljivao da to ne bi učinio da je znao da je finansiran iz inostranstva. Ćosić je bio i prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predlagao podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.
U svojim delima obuhvatio je skoro dva veka, vreme od početka 19. do 20. veka.
Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman “Koreni”, a drugi put bio je njen lauerat 1961. godine za trilogiju Deobe.

Uz Oskara Daviča i Živojina Pavlovića, jedan je od trojice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta.

Ćosić je dobitnik brojnih nagrada. Udruženje književnika Srbije mu je 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Dobrica je nominovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. (od strane francuskih i britanskih institucija) kao i 2011.
Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za “Oktobarsku nagradu” Beograda za prvi deo romana “Vreme smrti”.
Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja “65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine”. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva.
Izvor:telegraf.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________________________

ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

KORENI (PDF)

(http://www.tehnickaskolava.rs/pdf/knjige/cosic_koreni.pdf)

___________________________________________________________________________________________________________

PODVODNI „TORNADO“ RIBA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Fotografija ronioca koji stoji na morskom dnu, izgleda kao patuljak u odnosu na ogromni “tornado” riba, pravi je hit na internetu.

 Autor fotografije je naučnik Oktavio Aburto, a slika je nastala novembra meseca 2012.(napom. Bora*S) u Nacionalnom parku Kabo Pulmo, ogromnom podmorskom rezervatu u Kalifornijskom zalivu.

Aburto je sliku nazvao “David i Golijat”, preneo je „Autdor“.
Ronilac na fotografiji je Dejvid Kastro, čija porodica pomaže u primeni zakona u nacionalnom parku. Ribe su iz porodice Carangidae, prožrdljivi predatori koji se kreću u velikim grupama i prelaze područja u tolikom broju da mogu da zaklone sunčeve zrake.

-Pokušavao sam da fotografišem ovaj prizor otkako sam video ponašanje ovih riba i bio svedok ovog neverovatnog tornada koji prave tokom mrešćenja – rekao je Aburto.
Ovaj naučnik se nada da će njegova fotografija doprineti poštovanju podmorskog života u rezervatima, a posebno u parku Kabo Pulmo.

 Video:

blic.rs/M. Milikšić

POMOĆ U NEVOLJI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

DELFINI NAPRAVILI  „SPLAV“ OD SVOJIH TELA POKUŠAVAJUĆI DA SPASU BOLESNU DRUGARICU 

Odavno je poznato da delfini važe za izuzetno inteligentne životinje, koje su često bile spasioci mnogih davljenika.

Koliko su ove životinje požrtvovane pokazuje i snimak napravljen u jednom nacionalnom parku u Južnoj Koreji kada je grupa delfina napravila „splav“ od svojih tela kako bi pomogli svojoj drugarici u nevolji.

Neverovatni snimak načinjen je u Kjum parku Ketacean istraživačkog instituta u Ulsanu u Južnoj Koreji.

 Grupa od 12 delfina plivala je kada je jedan od njih počeo da se čudno ponaša. Jedna ženka iznenada je počela da se prevrće sa strane na stranu, očajnički pokušavajući da se održi na površini usled paralize grudnih peraja.

 Videvši da im je drugarica u nevolji, drugi delfini su se skupili oko nje. Napravili su splav od svojih tela i zaronili ispod nje kako bi je držali na površini.

Priča, ipak, ima tužan kraj. Pet najpožrtvovanijih delfina se uzaludno trudilo da nesrećnu ženku spasu od davljenja.

Kada je prestala da diše, a njeno telo počelo da tone, ostali delfini su i dalje pokušavali da je dotaknu i pomognu joj, ali je bilo prekasno.

www.blic.rs

---

A,  OVDE…Tokom noćnog ronjenja u blizini obala Havaja grupi ronilaca je prišao delfin koji nije mogao normalno da pliva.

 Tek kada je delfin uporno nastavio da kruži oko ronilaca, instruktor Keler Laros je shvatio da životinja nije samo znatiželjna, već da traži pomoć.

Delfin nije mogao normalno da pliva jer se zapleo u ribarsku mrežu, a kuka mu se zabila uz prsno peraje.

Čudno je bilo i što se delfin „nameštao“ svoje telo kako bi ga Laros lakše oslobodio.

Priredio: Bora*S

---

 

BILJKE DINOSAURUSI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________ Kada bi danas zasadili baštu dinosaurusa, u njoj bi se našle neke veoma retke i čudesne biljke  

Za razliku od svog rođaka Tiranosaurusa, koji je bio agresivni mesožder i lešinar sa ogromnim čeljustima za mrvljenje kostiju, većina dinosaurusa su zapravo bili biljojedi. I uopšte, sudbine dinosaurusa i tadašnjih biljnih vrsta bile su vrlo povezane: od rasprostranjenosti biljaka i njihovog broja zavisilo je hoće li dinosaurusi gladovati ili živeti u izobilju. Upravo iz tog razloga, kako su biljke evoluirale kroz mezozoik, mnoge vrste dinosaurusa u tom periodu su nestale, a druge su se pojavile.

U mezozoiku, koji je trajao u periodu od pre oko 250 miliona godina do pre oko 65 miliona godina, biljke su uglavnom izgledale mnogo drugačije nego danas: manje njih je cvetalo i nisu bile toliko raznovrsne kao danas.

Među dominantnijim biljkama bili su i četinari od kojih neke i danas poznajemo  – borovi, sekvoje, tise, araukarije, čempresi. Oni su činili osnovu ishrane dinosaurusa vegetarijanaca.

Živi fosili

Jedna od čuvenih biljaka dinosaurusa je ginko (Ginkgo biloba), prilično retko drvo, mada se u Srbiji može videti na nekoliko mesta, uključujući i Botaničku baštu „Jevremovac“ u Beogradu. Za gingko se kaže da je „živi fosil“ – to je biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica nastala u mezozoiku i bila veoma rasprostranjena.

Danas se u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Kine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom: to je listopadno drvo visoko oko četrdesetak metara, sa piramidalnom krošnjom i listovima vrlo specifičnog oblika. Oni su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci. No, pošto seme vrlo neprijatno miriše, obično se u parkovima sade muške biljke.

O živim fosilima pisao je i Čarls Darvin u knjizi O poreklu vrsta, gde je naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

No, vratimo se biljkama. U periodu jure one su se značajno promenile, a sa njima i izgled planete: nastale su mnoge biljke koje cvetaju. Rasle su brzo, lako se prilagođavale klimatskim i drugim uslovima i imale žive boje, a činile su odličan izvor hranljivih materija za dinosauruse i druge biljojede.

Bašta dinosaurusa

Kada bi danas pravili baštu dinosaurusa koji cvetaju, u njoj bi posadili razne lovore, berberise, palme… koji uspevaju čak i u našoj blizini. Jedna od najupečatljivijih biljaka u ovoj bašti bila bi magnolija (Magnolia grandiflora). Ovo drvo, visoko oko 25 metara, opisao je 1759. 

Šveđanin Karl Line u Systema Naturae, knjizi u kojoj je napravio prvu klasifikaciju živih stvorenja. Magnolija je i kod nas vrlo rasprostranjena – ima je u parkovima i privatnim dvorištima, a prepoznatljiva je po dugom, tamnozelenom glatkom i sjajnom listu i velikim belim cvetovima (otuda ime grandiflora) koji pomalo mirišu na limun.

Novi dinosaurus U našoj  bašti dinosaurusa bi se našao i australijski bor (Wollemia nobilis), četinar iz porodice Araucariaceae, koji je jedna od najstarijih i najređih vrsta na planeti – najstariji pronađeni ostaci pripadali su biljkama koje su živele pre oko 200 miliona godina. Naučnici su je upoznali preko otkrivenih fosila i sve do 1994. verovalo se da ne postoje živi primerci. Te godine je u Australiji, u Nacionalnom parku „Volemija“ u Novom Južnom Velsu, oko 150 kilometara od Sidneja, otkriven jedan primerak: čuvar Dejvid Nobl, dobar poznavalac botanike, sasvim slučajno, u vrlo nepristupačnom delu Parka, nabasao je na ovo oko 30 metara visoko drvo koje mu se učinilo zanimljivo. Poneo je sa sobom grančicu očekujući da će neki od botaničara umeti da identifikuje vrstu, ali je ubrzo otkrio da je ovaj bor (koji se tako naziva mada nije pravi bor), sasvim nepoznat, kao i da nema živih rođaka na Zemlji.

Pošto je otkrivena i dobila ime po nacionalnom parku u kom je rasla i po Dejvidu Noblu, botaničari su počeli da razmnožavaju ovu biljku i da primerke raznose svuda po svetu. Do sada je utvrđeno da su neki primerci uspeli da prezime na temperaturi i do 12 stepeni Celzijusa ispod nule, ali i da su vrlo osetljivi i skloni obolevanju. Upravo da bi se zaštitila ova biljka, lokacija bora koji je pronašao Nobl čuva se u velikoj tajnosti.

S druge strane, kako bi se što više razmnožio i raširio, australijski bor promovisan je kao pogodno novogodišnje drvo na tom kontinentu. Takođe, primerci koji rastu u parkovima i baštama toliko su vredni i važni da su obično zasađeni unutar velikih kaveza kako bi se izbegla mogućnost oštećenja i zaraze.

Marija Vidić/elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________________________________

ĐERDAPSKA KLISURA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

NAJATRAKTIVNIJA PODRUČJA  NACIONALNOG PARKA  ĐERDAP USKORO DOSTUPNA TURISTIMA

 Veliki i Mali Štrbac osim što su najviši vrhovi Miroča, ujedno su i veoma atraktivni vidikovci, sa kojih se kao na dlanu pruža pogled na Dunav u njegovom najužem delu, iznad tesnaca Kazana.

Ta najeksluzivnija područja Nacionalnog parka Đerdap uskoro će biti dostupnija turistima. Reč je o zaštićenim dobrima prvog reda, koji su, po novim propisima, dostupni za naučno-istraživačke delatnosti i eko turizam.

Nacionalni park Đerdap je pokrenuo projekat za uređenje zaštićenih područja, a Srđan Stefanović, direktor NP „Đerdap“ kaže za „eKapiju“ da će uskoro biti nastavljeni radovi na izgradnji vizitorskih centara u Tekiji i Pločama.

– U pitanju je opremanje pešačkih staza, izgradnja 5 vidikovaca, oblaganje pomoćnih objekata drvetom, popločavanje terena. Biće sređeni prilazi Velikom i Malom Štrpcu i izgrađene tri osmatračnice za fotosafari – navodi Stefanović.

Osim radova na sređivanju Ploča, uporedo se nastavlja rekonstrukcija vojničke karaule u Tekiji.

– Od Ministarstva odbrane smo 2008. godine kupili karaulu u nameri da nam tu bude smeštena kancelarija, a osim toga da posluži i u naučno-istraživačke svrhe, kao i za turizam. Kada budu završeni radovi centar će obuhvatiti kancelarije, apartmane, amfiteatar, letnju učionicu, rasadnik – navodi Stefanović.

Prema njegovim rečima, radovi bi trebalo da budu završeni do jeseni 2012. godine.

Izvor:eKapija, 25. 06. 2012.