U POTRAZI ZA SVETLOŠĆU…

Sjaj i odsjaj suve travke, ševara, zaleđene bistre ili zamućene barice, opalog i natrulog lišća i iznenađujuće skladno ukrštanje i preplitanje oblika i prelivanje boja i senki u harmoničnom su odnosu kao da su majstorskom rukom naneti uljem na slikarsko platno u višeslojnim nanosima.

 Izložba fotografija “ U POTRAZI ZA SVETLOŠĆU ” autora Đorđa Ilića iz Zaječara, upriličena je u borskoj Narodnoj biblioteci, u sredu, 4. marta 2015. godine.

Motivi na fotografijama su iz bliže okoline Bora i  Zaječara a zabeleženi su uglavnom u zimskom periodu, pri minusnim temperaturama.

Fotografije su štampane  na platnu, onakve kakve su viđene u prirodi. Prema tvrdnji  autora, boje  na izloženim fotografijama su autentične i nije bilo nikakvih intervencija u Fotošop–u ili bilo kom drugom programu.

Onima koji do sada to nisu učinili, toplo preporučujem da do kraja ove  sedmice pogledaju ovu zanimljivu zbirku  fotografija,  koje neodoljivo liče na ulja na platnu.

Da uživaju u njihovoj i lepoti onoga što je tu pored nas a sami ga ne zapažamo, da inspirisani ovim motivima i sami tragamo za svetlošću okolo nas i u nama.

Da jednostavno, uveliko obnevideli od lažnog, naučimo da vidimo istinski sjaj i odsjaj svega.

Bora*S

 ___________________________________________________________________________

Đorđe Ilić je rođen 1958. godine u Zaječaru.

Fotografijom se bavi oko 15 godina i za sobom ima 12 samostalnih izložbi.

„Moram da naglasim da su sve ove fotografije nastale u nekim relaksirajućim, popodnevnim šetnjama (većina njih u zimskom periodu decembar-januar, kada je temperatura mnogo stepeni ispod nule) u bližoj okolini  Zaječara kao rezultat radoznalosti istraživačkog duha i zapažanja svega onoga što nas okružuje.

Tu ne postoji nikakva namera zadovoljenje neke forme ili teorijske zamisli već je puki odraz neke moje unutrašnje estetike.

Moja poruka da treba malo da se probudimo, jer ako fokusiramo pogled (pažnju) na sve ono što nas okružuje, videćemo da neslućena lepota „izbija“ i iz onoga gde je naizgled nema.

U običnim, zanemarenim i našim slepilom neuočenim detaljima koji su svuda oko nas i koji, kada se sa sa njima uspostavi bliski kontakt, isijavaju sjaj za izuzetan estetski doživljaj, potvrđujući da je u malom izobilju, ako se gleda radoznalo i izbliza.

Ugledao sam ih onim unutrašnjim istraživačkim okom radoznalca, izdvojio sam ih i učinio vidljivom njihovu lirsku i espresivnu likovnu lepotu.

Sjaj i odsjaj suve travke, ševara, zaleđene bistre ili zamućene barice, opalog i natrulog lišća i iznenađujuće skladno ukrštanje i preplitanje oblika i prelivanje boja i senki u harmoničnom su odnosu kao da su majstorskom rukom naneti uljem na slikarsko platno u višeslojnim nanosima.

A šta je mene podstaklo da se baš na ovakve detalje sa ovakvim skladom spajanja svetla, obličja i boja usresredim u datom trenutku, iz kakvih emocionalnih, saznajnih i estetskih pobuda i potreba, ostaje tajna i za mene samog, kako je to i inače uobičajeno za svako umetničko stvaralaštvo.“- Đorđe Ilić, autor fotografija i izložbe

Referenca: Katalog izložbe

Foto: Ivana Ilić, Bora Stanković

Bora*S

__________________________________________________________________________

---

PREDEO SLIKAN ŽADOM…

To je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.

To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.

Fotografija: Majkl Melford

Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.

Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”

Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.

Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.

„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”

„Ma kakvi”, kaže, „batali.”

Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

UKRAŠAVANJE PORODIČNOG ALBUMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Novi trend među nevestama: Uz kume pokazuju gole guze

Vekovne tradicije na venčanjima obogatio je najnoviji fotografski trend koji mnogi još uvek smatraju neprikladnim za ukrašavanje albuma.

Foto-trendovi se trenutno izmjenjuju na gotovo dnevnoj bazi.

Neverovatno popularno fotografisanje hrane i selfieja za Instagram ipak bi mogao zaseniti najnoviji trend koji se zasad naziva ‘Wedding flashing’, prenosi 24sata.hr

Naime, novim nevestama dizanje vela pred oltarom očito više ne predstavlja centralni deo njihovih venčanja.

Devojke koje upravo uplovljavaju u bračnu luku, ali i njihove deveruše odlučile su se na korak dalje. I ne, pri tome ne mislimo na nevino podizanje haljine iznad kolena ili pak skidanje podvezice.

One odvažno dižu haljine i bez imalo kompleksa pokazuju svoje više ili manje gole guze.

Šta na kraju reći nego da porodični albumi koji se čuvaju generacijama više nikada neće biti isti.

________________________________________________________________________________________________________

 

DILEMA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

VANDALIZAM NAD KNJIGAMA ILI ART ?

  Neverovatne skulpture na knjigama koje je napravio kanadski umetnik Gaj Larame obišle su ceo svet i izazvale različite reakcije – od kritike da je to čist vandalizam nad knjigama do neizostavnog pripisivanja umetničke vrednosti.

  Larameu je potrebno više sati kako bi od stranica starih knjiga napravio čitave predele, pećine i planine.

  S obzirom da su ga kritikovali da uništava knjige, ističe da su u pitanju stare knjige koje se više ne koriste.

  Zato ih sada on koristi.

bizlife.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

Ovojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

Kako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

Kada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

Kako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

CRNOVRŠKOM PRUGOM-BICIKLOM, PEŠICE ILI MOŽDA-TURISTIČKIM VOZOM…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Krenuvši sa grupom ljubitelja vožnje bicikla i pešačenja, iz  gradskog obodnog naselja „Bor 2″ promotivno smo „testirali“ i simbolično označili početak korišćenja uređene staze, u dužini od 7,4 kilometara,  trasom negdašnje „Crnovrške pruge“.

Najveća zasluga što su borani dobili izvanrednu pešačku, rekreativnu, mini maraton, biciklističku, turističku i stazu zdravlja, pripada UG „Crni vrh 45“, koje je uspešno realizovalo  projekat “Uređenje staze stare Crnovrške pruge “, odobrenog kao  javni rad od strane Nacionalane službe zapošljavanja.

Projekat  su podržali i njegovu realizaciju pomogli i Rudarsko topioničarski basen Bor, Opština Bor i Javno komunalno preduzeće „3. oktobar“.

U nostalgičnom sećanju starijih borana ostala je “Crnovrška pruga”, kojom je sa planine Crni vrh, dok su vođene odlučujuće ratne operacije na Sremskom frontu, prevezeno više od  20.000 kubnih metara ogrevnog drveta, u tek oslobođen i ratom razoren  Beograd. I ranjenicima u bolnicama koji su svakodnevno pristizali sa Sremskog fronta  i stanovništvu Beograda bilo je neophodno obezbediti ogrev…

Od tada su prošle decenije, pruge odavno nema, ali ostala su sećanja. I trasa.

Trasa, koja vijuga kroz prelepe šumske krajolike od Bora do Crnog vrha, ukupne dužine od 18,5 kilometara.

Nema nikakve sumnje da je nakon ove deonice, neophodno urediti i preostalih 11 kilometara staze do Crnig vrha. I ne bi ona imala samo napred opisane funcije. Bio bi to značajan i važan protivpožarni put.

Ali, zamislite ovo.

Ukrcate se u samom centru Bora u vagon turističkog voza, udobno se smestite i do Crnog vrha uživate u prelepom ambijentu usputnih predela, sa panoramskim pogledom na Rtanj, Malinik, Dubašnicu, Crni vrh, Banjsko polje, Borsko jezero i Veliki krš.

Pa kod spomenika „Ljubavi smo učili vatru, da nam zemlja više ne gori“ iz vagona na osveženje u etno restoran, a potom na gondolu – pa pravo na vrh Crnog vrha…

Kako vam se čini?

Autor: Bora*S

---

DUBOKO, DO DNA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

VREDE LI, NEKI TAMO PREDELI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

RAVNOTEŽA- Tačkasto ulje na platnu (500×400)

                                                                                                

 

 

 

 

 

 

 

Autor: Bora*S