TAMOiOVDE________________________________________________
KIBIC- FENSTER
Nekadašnji „uređaji“ za kibicovanje, danas su zamenjeni dodernim sistemima video nadzora. Možda jeste praktičnije, ali … nema te čari.
Ovo je priča o nekim već skoro sasvim zaboravljenim vremenima…
Glavni statusni simbol bolje stojećih kuća u XVIII i XIX bili su oni sada već skoro sasvim zaboravljeni i oronuli prozori koji izlaze iz ravni uličnog dela fasade. Istoričari tvrde da se njihov nastanak vezuje za period pada cene stakla na tržištu.
U prilog tome svedoče i podaci da se u Austrougarskoj porez na imovinu određivao između ostalog i po tome koliko je na uličnom delu fasade kuća imala prozora. U to vreme samo su oni nešto bogatiji mogli sebi da priušte velike prozore i svetle sobe.
Ovaj svojevrsni „samohval“, što bi rekao Sterija, usvojili su i paori koji su želeli da se predstave kao bogati domaćini. Dakle, uz veliku kapiju, kroz koju su prolazila velika zaprežna kola, kibic-fenster je postao nezaiobilazni deo kućnog inventara svakog domaćina koji je držao do sebe.
Sama reč, kibic-fenster je složenica nemačkog porekla. Nastala je od reči kiebitz (izgovara se kibic), što bi u prevodu značilo pogledom pratiti ili izvirivati, i od reči fenster, što znači prozor. Suvišno je reći da ova vrsta prozora postala veoma omiljena među pripadnicama lepšeg pola, posebno za bake, tetke, nadžak babe i klepetuše.
Istina, i mlade frajlice su se dobro snalazile. Kinic-fenster je bio idealan za bezazleni „unterhaltung“ i pokoji stidljivi smešak, obavezno sakriven iza kakvog lepog cveća, najčešće muškatli. Domaćicama je služio za povremeno izvirivanje u želji da na vreme spaze svog dragog kako se predveče vraća s njive.
Zahvaljući kibic-fensteru mogle su, kao svaka prava supruga i majka da na vreme istrče i širom otvore kapiju. Lošim se smatralo već i to da domaćin stane ispred zatvorene kapije primoran da vikne „Kapiju!!!!“, a to da sam siđe s kola i otvori kapiju, to je bilo nezamislivo.
Kao i svaka lepa, ali ne i neophodna stvar, i kibic-fensteri su se razlikovali po svom bogatstvu. Bilo je tu i onih običnih, belih i jednostavnih, ali, bilo je i onih ukrašenih duborezom ili čak onih čija su se i bočna stakla otvarala. Pažljivom posmatraču, dok obilazi stare vojvođanske kuće i danas neće promaći oni primerci kojim se vrščani toliko ponose, ili onaj subotički na čuvenoj Reichl palati, sa kojeg je gradonačelnik Mamuzić, početkom prošloga veka gledao kako Subotica sve više postaje veliki grad.
O jednom starom, oronulom pančevačkom kibic-fensteru koji je nedavno zamenjen i jednim modernijim, od PVC materijala da i ne govorimo.
Štirkanih firangi više nema, sve je manje i muškatli u prozorima, zamenili su ih zatamljena stakla, roletne i video nadzor.
Možda zaista te nove stvari i imaju više efekta i bolje „rade posao“, ali scena u kojoj bakica ušuškana u toplini svoje kuće kibicuje kroz ’vaki pendžer, da joj slučajno ne bi šta promaklo od dešavanja na sokaku, mačak koji se lenjo proteže na suncu, ili za staklo zalepljeni nosići sitne dece u pokušaju da izvire što više, ostaće zauvek deo onog sad već polako zaboravljenog vremena.
Autor: mr Mirjana Maksimović /visitserbia.org
Kibic-fensterka…
Oni pričaju svoju priču za koju malo ko danas ima vremena-
zato što mora da zastane , da je čuje..
Pričaju o nekim divnim vojvođanskim vremenima , o kibicerima i gospođicama čije su ljubavi i životi prohujali sa košavom,
o tome kako je Lazu volela Anika,
i kako je Julijanu ljubio Lacika,
u jastučićima sa amorima,
pričama iz života pod Marijom Terezijom..
o divnim vojvođanskim nedeljama i balovima,
o mašnicama i šalovima,
o komšijskim čarkama i političkim zamkama..
o nekoj Vojvodini koje više nema,
sem u negde nekoj setnoj priči neke bakice ,
na nekom platnu ili goblenu,
izbledelim slikama u starom staklenom ormanu sa porcelanom ,
u sećanjima nekih nekad musavih dečaka koji su nekada jurcali tuda
a otišli predaleko nekuda..
i u ponekom srcu ..
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 