JAVNO ČITANJE ROMANA „RAT I MIR“…

Rusija: 60 sati javnog čitanja dela „Rat i mir“ Lava Tolstoja

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti“ u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj pomenuo u svom romanu

Foto: Thinkstock, Ilusracija

Više 1.000 ljudi među kojima poznate ruske ličnosti danas je počelo da se smenjuje u javnom čitanju romana reke „Rat i mir“ Lava Tolstoja na internetu, radiju i televiziji tokom 60 sati.

Oko 1.300 glumaca, političara i sportista, ali i građana počelo je u 10.00 po ruskom vremenu (7.00 GMT) čitanje četiri toma remek dela ruske književnosti.

Čitanje će uživo moći da se prati na nekoliko ruskih televizija i radio stanica kao i na sajtu voinaimir.com.

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti“ u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj pomenuo u svom romanu.

Foto: Stock, Knjiga, Ilustracija

„Tolstoj drži našu zemlju na okupu“, rekla je praunuka književnika Fekla Tolstoja koja je incirala javno čitanje „Rata i mira“.

Delo će se čitati u Moksvi, Sankt Peterburgu, Kazanu, Jekaterinburgu, Omsku, Groznom i drugim mestima, javila je agencija Ria novosti i dodala da će čitanje biti organizovano i u Parizu, Beču, Pekingu i Vašingtonu.

U delu, čuvenom po obimnosti, Tolstoj je opisao rusko društvo tokom Napoleonove ere. „Rat i mir“ je jedno od dva najvažnija remek dela ruskog književnika i smatra se jednim od najboljih romana u svetskoj književnosti.

Izvor:newsweek.rs/objavljeno: 08.12.2015.(Beta)

__________________________________________________________________________________________

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

---

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

LIČNI PEČAT REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

Najveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM? U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

---

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

Reditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

---

Sve o mojoj majci

Sve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

---

Priredio: Bora*S

NAJBOLJI CRNO-BELI FILMOVI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Lista deset najboljih crno-belih filmova

Kritičar londonskog „Telegrafa“ Tim Robi sastavio je listu deset najboljih crno-belih filmova na kojoj su se, očekivano, našli „Dvostruka opasnost“, „Laura“ i „Velik san“.

„Dvostruka opasnost“

 Crno-beli filmovi i sada nakon toliko godina plene nekim šarmom i mističnošću, a podsećaju i na zlatne dane Holivuda.

Filmski kritičar britanskog Telegrafa Tim Robi napravio je selekciju deset najboljih crno-belih ostvarenja.

Lista, po hronološkom redu, počinje sa Dvostrukom opasnosti Bilija Vajldera sa Džejmsom M. Kejnom i Barbarom Stenvik.

„Laura“

Slede Laura Otoa Premingera i Žena u prozoru Frica Langa

Na četvrom mestu nalazi se detektivski triler Veliki san Hauarda Hoksa u kojem su glavne uloge poverene Hemfriju Bogartu i Loren Bakal. Ostvarenje je rađeno prema romanu Rejmonda Čengelda.

 

„Veliki san“

  Na listi su i ostvarenja Out of the Past – priča o privatnom detektivu (Robert Mičam) koji pokušava da pobegne od prošlosti, ali ne može da pobegne od bivših saradnika, a naročito Kejti (Džejn Grir), ultimativne fatalne ženske.

  Mesta na listi su zauzeli i Gun Crazy iz 1949. godine, Stranci u vozu Alfreda Hičkoka i Pickup on South Street, koji se bavi špijunskim aferama i korumpiranošću komunističkih i FBI agenata.

„Stranci u vozu“

Pretposlednje mesto pripalo je ostvarenju Kiss Me Deadly, a na kraju Noć lovca opet sa Mičamom kao propovednikom-psihopatom.

www.rts.rs

---

MOJE VREME SA FRAJLAMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

One su talentovane, one su šarmantne, one su lepe…ali, one sjajno sviraju i pevaju.

Da, one su „FRAJLE“.

I, lepo im stoji.

Skoro da se i ne sećam kada je dvorana bioskopa „Zvezda“, jedna od najvećih i najboljih  u Srbiji bila ispunjena do poslednjeg mesta.

Sinoć jeste.

Zbog njih.

 Nataša, Jelena, Nevena i Marija iz Novog Sada, harizmatične devojke, očaravajućih vokala, oduševile su sinoć borsku publiku, svih uzrasta.

Da, T(h)e  FRAJLE!

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

 

LAKO JE TEBI…

TAMOiOVDE……………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Lako je tebi kad imaš brata

pa može da te štiti i brani.

Kad se u dvorištu igrate rata,

on uvek stoji na tvojoj strani.

Od svih je bolji.

Od svih je jači.

Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:

smeš da se praviš važan pred svima.

U bioskopu nema karata,

on samo trepne i – već ih ima.

Na utakmici nigde mesta,

on samo migne – tri klinca digne.

Poznaje svakog konduktera.

Poznaje svakog poslastičara.

Ima u gradu trista drugara.

Meni je teško jer nemam brata

pa pazim s kim se igram rata,

jer nije svako na mojoj strani

spreman da uvek baš mene brani.

A kad se s drugom decom potučem,

obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje

i što je moje i što nije moje:

i ugalj vučem,

i rublje skupim,

i sobu spremim,

i mleko kupim…

I tako: pošto nemam brata

moram da budem vredan sam,

da budem dvostruko vredan sam

i da odrsatem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam

najstrašnije je kad si sam.

Miroslav Antić

---