ŽENA IZNAD VREMENA I NJEN HOD PO SNOVIMA…

Metak u glavu posle smrti muža

Jedna od najvećih intelektualki svoga vremena, profesorka, književnica, pesnikinja, esejista, prevodilac, filozof i mislilac, Anica Savić Rebac dobar deo svog često tragičnog života provela je u Skoplju.

Hasan i Anica Rebac

O ovoj gotovo zaboravljenoj, a izuzetno talentovanoj ženi s impresivnim književnim opusom, koju je slava stigla tek posle smrti, znalo se veoma malo. Tek njeno samoubistvo, koje je vremenom poprimilo obrise legendarnog čina ljubavi, pobudilo je pažnju tadašnje kulturne javnosti, čak i više od samoubistva pesnika Branka Miljkovića.

Intelektualna veličina Anice Savić Rebac decenijama zaokuplja makedonskog književnika i kritičara Danila Kocevskog.

Doktor univerziteta
Anica je bila među prvim ženama koje su doktorirale na Beogradskom univerztetu 1932. godine, a među prvim ženama je kao afirmisani pesnik i esejista primljena u Pen klub. Sa grupom beogradskih intelektualki 1927. godine osnovala je Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i bila cenjena kao naučnica i u svetskim krugovima. Visoko su ocenjeni njeni prevodi poezije i proze sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, prevodila je i ovdašnje pesnike na nemački i engleski. Između ostalog, prevela je Njegoševu „Luču mikrokozmu“ na nemački i engleski jezik.

Anica Savić Rebac

– O Anici se veoma malo znalo iako je bila blistava ličnost i intelektualka izvan svog vremena. Čuo sam da je dobar deo svog života sa mužem Hasanom Repcem provela u Skoplju, pa sam počeo da istražujem i kopam po arhivama, bibliotekama i starim novinama. Tako sam i doznao gde je živela u Skoplju, u kom delu grada, gde je radila – kaže Danilo Kocevski. – Anica je verovala da je nakon odbranjene doktorske disertacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu čeka akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu je bilo upražnjeno mesto docenta klasične filologije, ali ga ona nije dobila. Zaposlila se kao profesorka u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, a na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, dok je na fakultetu honorarno predavala grčki i latinski. U narednih desetak godina Anica je radila na čak šest mesta, neka i izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana.

LJUBAV JE SVETLOST
Kopajući po njenoj biografiji i istražujući, on je došao do zanimljivih podataka da se Anica u Skoplju družila sa britansko-irskom feministkinjom i književnicom Sesilijom Isabel Ferfild, poznatijom kao Rebeka Vest, a da joj se divio jedan od najvećih nemačkih pisaca svih vremena Tomas Man.

Tomas Man

– Anica je 1932. u Skoplju objavila zanimljivu knjigu „Pretplatonska erotologija“ o antičkom bogu Erosu u kojoj je razvila tezu da se božanska svetlost izjednačuje sa lepotom. Anica je smatrala da je lepota posebno obeležje božanske svetlosti, da poseduje trojstvo – lepotu, ljubav i saznanje.

U to vreme Tomas Man je pripremao svoj čuveni roman, tetralogiju „Josif i njegova braća“ prema motivima iz Biblije i Novog zaveta, a pošto je Anica znala da problematika o kojoj je pisala interesuje i nemačkog pisca, ona je prevela prvi deo svoje knjige i poslala ga Manu. On je bio fasciniran njenom tezom da je Eros pre svega svetlost, a da je svetlost lepota, a pošto je njemu baš to trebalo, direktno ju je citirao u svom romanu „Josif i njegova braća“.

Separat koji je primio od Anice i danas postoji u arhivu Tomasa Mana u Cirihu. Njene teze su ga toliko privukle da je na marginama i iznad njenog dela pravio beleške sa crvenim i plavim mastilom.

Citate iz knjige Anice Rebac veliki nemački pisac je ubacio u deo romana gde se mladi faraon Enhaton obraća svojoj majci opisujući Josifa, čijom je lepotom faraon bio iznenađen: „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav“, ističe Danilo Kocevski i podseća da se Anica, koja je Manova dela prevodila, sa nemačkim piscem dopisivala od 1929. godine, a ta komunikacija je najintenzivnija bila 1937. godine. Anica mu se uvek obraćala sa „visokopoštovani maestro“, a u zaglavlju pisma je stavljala ime grada – Skoplje. Ispod svog potpisa navela bi ulicu gde je živela: Kraljice Marije br. 3. To je današnja ulica Ilindenska.

Danilo Kocevski

Danilo Kocevski navodi da su se dve velike intelektualke toga vremena – Anica Rebac i Rebeka Vest jedno vreme družile i da je Rebeka u nekoliko navrata između dva svetska rata, pogotovo 1936. i 1937. godine posećivala Skoplje i bila u gostima kod Anice.

– Rebeka Vest, koja je bila oduševljena Anicom Savić Rebac i njenim suprugom Hasanom, opisujući ih kao „stubove civilizacije“, ovekovečila ih je u svom lucidnom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“. U knjizi su Anica i Hasan, Milica i Mehmed. Rebeka Vest u jednom svom zapisu kaže: „Jednom sam pokazala Denisu Sora, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od Milice. „Eto, vidim da vam piše iz Skoplja“, rekao je. „Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima 20 ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena.“

KREVET U UČIONICI
U leto 1941. godine Anica i Hasan postaju izbeglice. Iz Skoplja se vraćaju u Srbiju. Hasan, koji se u Prvom ratu borio sa srpskom vojskom i preživeo povlačenje kroz Albaniju, nije uspeo da se pridruži partizanima. Po povratku u Beograd Anica i Hasan su oboje bili bez posla i stana. Jedno vreme su stanovali u učionici Filozofskog fakulteta koju su rano ujutro napuštali da bi mogli da uđu studenti.

Biografi beleže da je u martu 1945. Anica postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo! Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu i predaje istoriju rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Dobijaju i stan.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo, a u oproštajnom pismu Anici poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo. Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena, ali se kasnije, 7. oktobra 1953. u Beogradu ubila hicem iz pištolja. Pre nego što je sebi oduzela život, obavila je sve formalnosti u vezi sa grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je i testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Iako najavljeno, dugo i metodično pripremano, Aničino samoubistvo je izazvalo zaprepašćenje. Ipak, zapisala je Ljiljana Vuletić, ovo nije bio samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije.

Ljubav vere i nevere
Prijatelji i poznanici su govorili o njihovoj velikoj, vanvremenskoj uzajamnoj ljubavi Hasana i Anice, a jedna od njenih biografa Ljiljana Vuletić je zapisala: „Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio inovericom.“

D. Lj. Joksić – Vesti | foto: D. Joksić

Izvor:vesti-online.com

_______________________________________________________________________________________________

ANICA SAVIĆ REBAC Hod po snovima

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom
Spasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A pokušavala je na najuzbudljivije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispaljenim pravac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ruka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstraktni, izmaštani svet punila je paganističkim duhovima, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, avetima, senima iščilelih vera i naroda, idejama oživljenim i začinjavanim helenskim mudrostima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju, izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao miomirisni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zagazila je svesno u ambis čim je ostala bez svoje, pokazalo se, ipak tamne strane – supruga Hasana Repca; njegova senka toliko je bila gusta da nije uspevala sama da nastavi dalje.

Krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe: Anica Savić Rebac

IZBIRLJIVA MELANHOLIJA REČI

Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.
Izabrala je. Iako ne biramo mi na koji način i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbiračica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste, ali se ubrzo pokaže da su i tako pažljivo obmotani zamršeni u nerazmrsiv Gordijev čvor. I tada nastupa sve iz početka – ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.

A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.
Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom.

Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom, prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.
Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja, nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem, a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju – Pesnika.
Okrenula se naučnom radu.

I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer – verovala je – umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

NEDOSANJAN ŽIVOT
Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I nikada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi dovoljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i živi u inat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta, u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti i života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika, jer tu ne bi smelo biti potiranja niti nadvladavanja.

Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.
Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer pisati za Anicu je značilo živeti u punoj ljubavi, u vezivom, neraskidivom i ostvarivom jedino kroz drugoga, iz sebe same, uspevala je tek uzgredno.
Pisanje je bilo potpuna formula, nepotpuno isanjanog života Anice Savić-Rebac…
Piše Laura Barna
Izvor:pecat.co.rs

_______________________________________________________________________________________________

Život Anice Savić-Rebac

Anica Savić-Rebac

Godine 1892. 04. oktobra, u kući Milana i Julijane Savić u Novom Sadu, rođena je kćer Anica. Od malih nogu je, zahvaljujući ocu, koji je bio sekretar, a potom i urednik „Matice Srpske”, bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima toga doba.

Milan Kašanin piše: „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom…”.

Njen prvi prevod, Bajronovog dela „Manfred” objavljen je kada je imala samo 13 godina. Uporedo sa prevođenjem, ova darovita Novosađanka je objavljivala i svoja dela. Iz njenog pera su izašle drame: „Nijova”, „Ifigenija” i „Poslednja sveštenica Palade Atine”, inspirisane antikom, kao i pesme: „Pan” i „Renesans”.
U proleće 1921. godine udaje se za službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Hasana Repca. A godinu dana nakon venčanja, mladi bračni par se seli u Beograd, gde se Anica zapošljava u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Devet godina kasnije sele se u Skoplje, gde Hasan dobija premeštaj.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala je 1932. godine. Nakon toga objavljuje brojne eseje. Bila je opčinjena Njegoševom delom „Luča mikrokozma” i upravo je ona zaslužna što je ovo delo prevedeno na engleski i nemački jezik. Dopisivala se sa brojnim evropskim ljudima od pera kako bi „Luča” postala poznata širom Evrope i sveta. Tomas Man je njene odlomke uneo u svoja dela, a čuvena Rebeka Vest je pisala o njoj kao „srpskoj filozofkinji i poetesi”.

Nažalost, samo u svojoj zemlji ova vrsna Srpkinja nije imala podršku za ono sto je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.

Izvor:saznajlako.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

<

p style=“text-align:justify;“> 

FILOZOFIJA APSURDA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

U TRAGANJU ZA SMISLOM

Pre tačno 100 godina, 7. novemba 1913, rođen je francuski pisac Alber Kami, dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Alber Kami

  U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu, danas će biti otvorena izložba „U traganju za smislom“ u čast Kamijevog jubileja, kao i 100 godina od početka objavljivanja dela „U traganju za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta.

Kami je rođen u varošici Drean, u njegovo vreme zvanični francuski naziv je bio Mondovi. Njegov rodni Alžir, zapravo tri severna primediteranska departmana, tada je bio integralni deo Francuske.
Pošto je njegova porodica bila skromnih mogućnosti, školovao se uz državnu pomoć. Na Univerzitetu u Alžiru je diplomirao filozofiju. Kami se bavio novinarstvom, počev od 1937. godine. Tokom studija bio je zapažen fudbaler, a tokom Drugog svetskog rata aktivan učesnik Pokreta otpora.

Njegovo književno delo izraz je osećaja opšte paradoksalnosti savremenog sveta.  Smisao je pronalazio u stvaralaštvu, a, prema njegovim rečima, stvarati znači dva puta živeti.
Roman „Stranac„, svojevrsni prikaz besmisla, objavljen je 1942. godine. A tokom te godine pojavio se i njegov esej „Mit o Sizifu„. Ostala dela: „Kuga“ i „Pad„, pozorišni komadi „Kaligula„, „Pravednici“, „Opsadno stanje“ i „Nesporazum„, eseji „Svadba„, „Pisma nemačkom prijatelju“ i „Pobunjeni čovek„…

Švedska kraljevska akademija dodelila mu je 1957. godine Nobelovu nagradu za književnost, a on je tvrdio da je nagradu dobio za esej „Razmišljanja o giljotini„.
Smatra se da je taj esej jedan od najznačajnijih tekstova u borbi protiv smrtne kazne.

Kami razmatra nedelotvornost i probleme smrtne kazne na ideološkoj ravni i smatra da ona umnogome zavisi, kao i egzekucija osuđenih, od mesta i uloge države, ali da „ni u srcima ljudi , ni u prirodi društva neće biti stabilnog mira do onog trenutka kada smrtna kazna bude van zakona – ukinuta“.

Kami je poginuo 4. januara 1960. godine u saobraćajnoj nesreći u varošici Vilblevin na severu Burgundije.
Automobil je vozio njegov izdavač Mišel Galimar. I danas decenijama docnije polemiše se o uzroku tragedije, kao i tome da li bi Kami trebalo da se nadje medju „besmrtnima“ u pariskom Pantenonu.

blic.rs

---

STRANAC, egzistencijalizam i apsurd

Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava.

Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.

U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.

Iako su Kamijevi pogledi na svet jasno izloženi u tekstu, ne treba smetnuti s uma da je Stranac roman, a ne filozofski traktat, i to da je u pitanju prozno delo velike vrednosti, čiji literarni elementi imaju barem jednaku važnost kao idejni.

Objašnjenje apsurda

Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd. Suština apsurda leži u čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti, uzaludno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. Postavlja se pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, jer ono nije suočavanje, već odbacivanje istine, izbegavanje apsurda. Mit o Sizifu nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu.

Stranac

Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.

Ipak, u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja da etičke propise krši – ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude, to je potpuno irelevantno – podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi – ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla.
Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti.

Lik Mersoa

Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.

Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.

Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu.

Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.

eseji.blogspot.com

---

STRANAC (roman)

Stranac (fr. L’Etranger) je prvi roman Albera Kamija, izdat 1942. godine. Roman je jedan od najznačajnijih književnih prikaza filozofije egzistencijalizma čiji je Kami bio pobornik.

U strogo književnoumetničkom smislu roman „Stranac“ najbolje je Kamijevo delo. To je priča o činovniku Mersou, koji dobija obaveštenje da mu je umrla majka. On odlazi na sahranu, ali ljudi se čude njegovom „hladnom“ držanju: nije se rasplakao, nije želeo majku čak ni da vidi, razmišljao je jedino o tome da je majka živela kako je mogla i sebi nema šta da predbacuje.

Kada se vratio s sahrane, pošao je na plažu, susreo devojku Mariju, s kojom je radio, i koja mu je bila simpatična, pa kada se ustanovilo da je simpatija obostrana, ona dolazi k njemu. Nakon toga uvučen je u svađu svog suseda Rejmona, s kojim uskoro odlazi u vikendicu na plaži.

Rejmon se potuži da ga goni grupa Arapa, te izbija tučnjava, Rejmon je povređen i želi da se osveti. Merso ga tada nagovori da mu preda pištolj, da ne bi bilo veće nevolje. Ali, na plaži u šetnji, Merso susreće Arapina koji je krenuo nožem na njega. Zaslepljen suncem, Merso u njega puca i ubije ga.

Drugi deo romana posvećen je Mersoovom boravku u zatvoru, te kako on ne shvata ozbiljnost situacije. Njegova devojka, Marija, posećuje ga, a tužilaštvo se raspitalo o njegovom životu, pa na suđenju neprestano naglašava kako je bezosećajan, jer nije plakao za majkom i isti je dan našao ljubavnicu. Izmišljena je čitava tobožnja zavera s Rejmonom o ubistvu s predumišljajem, i Merso je na kraju osuđen na smrt.

Zatvor, suđenje, pa i presudu, Merso prima smireno, ne shvatajući da se sve to događa njemu i u tome je sam sebi „stranac“. Jedino se razjari kada mu ispovednik nudi utehu: u gnevu tada spominje da su ga zapravo osudili zato jer nije plakao za majkom, da ga dubinski ne razumeju jer nije živeo u iluzijama, i da mu je na kraju svejedno, jer je proživeo život onako kako je mogao, oslobođen iluzija. Zaključuje zato da, ako ga gomila dočeka povicima mržnje pre pogubljenja, to će ga na neki način učiniti čak i srećnim.

Tumačenja tog romana najčešće su upozoravala na srodnost sa Sartreovom filozofijom, i to je u velikoj meri tačno. Žan Pol Sartr mu je zaista filozofski blizak. Ali, podjednako je tako tačno da je „Stranac“ gotovo moralistička osuda pravosuđa. U tom smislu radi se zapravo o sudski krajnje nepravednoj kazni – Merso nije ubio s predumišljajem – pa dolazi do izražaja apsurd pravnog postupka. Mersou sude ljudi koji ga naprosto ne razumeju: ono što se njima čini bezosećajno, zapravo je podjednako tako moglo proizići iz prave osećajnosti koja se jedino ne želi izraziti očekivanom „glumom“; nemali broj ljudi plače na sahrani jedino zato sto se to od njih očekuje.

Merso tako doduše jeste „stranac“ u svetu navika i običaja, ali njegovo ponašanje je dosledno njegovom uvidu u realnost života i njegovom karakteru. Njemu se naprosto dogodio „tragičan slučaj“ kakav se svima lako može dogoditi, jedino što je on ovaj put imao nesagledive posledice; na kraju ga je tobožnja pravda osudila na smrt bez pravog razloga. Ali Kami ga ne osuđuje, niti želi da to mi činimo.

Temeljna vrednost Kamijevog romana je ipak u stilu: upravo zbog jednostavnog, a izuzetno upečatljivih izlaganja odlično je ocrtan kako jedan lik – možda i tip čoveka – tako i raspoloženje, pa i celokupna atmosfera nepredvidivog i besmislenog niza slučajnosti koje tako često upravljaju našim životima.

Zanimljivo je, međutim, da se pojam apsurda počeo koristiti i kao oznaka određene pozorišne tehnike, takve tehnike kakva zapravo znači svojevrsno dovršenje avangarde, a istovremeno direktno uvodi i postupke koje će preuzeti postmodernizam.

---

MIT O SIZIFU
Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942.

Apsurdno prosuđivanje
Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti . Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava 03:00 posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.

Apsurdni čovek
Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje
Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .

Mit o Sizifu
U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda . Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .

Dopuna
U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .

Metafora Sizifa
Za Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti . Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?

Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera . U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .

Prihvatanje apsurda života

Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .

Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami  smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu . Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom .

U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .

Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?
Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda . Zato tvrdi :

Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem . Kami je napisao :

Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .

Besmrtnost i heroji apsurda

U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .

Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .

Sizif i Don Žuan
Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema . Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .

Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .

Smisao Sizifa kazne
Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže :
Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen ! Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?

Smisao dela
Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .
Izvor:wikipedia.org

---

---

Priredio: Bora*S

---

TAMNOOKI ZA PRIJATELJSTVO, SVETLOOKI ZA LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________

SVETLOOKI ZA LJUBAV

Dok tragamo za utočištem u kestenjastim očima, pažnju nam ipak najviše privlače svetle, premda u njihove „vlasnike“ nemamo mnogo poverenja, pokazuju nova istraživanja, ali i stara verovanja

Oči su ogledalo duše kaže stara izreka. Zaista, šta mislite o novom prijatelju ili prijateljici koje ste stekli? Kakve ima oči? Da li ste odmah osetili poverenje? Ili ste, pak, i dalje oprezni? Neko bi, vraćajući se na pomenutu izreku, kazao da jedan deo utiska o osobi koju upoznajemo u značajnoj meri zavisi od očiju. A kada smo kod očiju i lica uopšte, stvari postaju zanimljive. Kako i ne bi? Oko je nesumnjivo najsnažniji i značenjima najbogatiji telesni simbol. Ono je izvor (na hebrejskom ajin, označava i oko i izvor) saznanja, moći i želje.

Verovanje da zlonameran pogled može da nanese štetu onome na koga se spusti zajedničko je za gotovo sve civilizacije. Stoga nije čudno što oči privlače toliku pažnju. I neka nova naučna istraživanje tiču se boje očiju i uticaja na druge ljude.

Dakle, izvesno je sledeće: svetle (plave ili zelene) oči na prvi pogled doprinose utisku da se toj osobi može manje verovati. To su nedavno, posle obimnog ispitivanja, zaključili češki psiholozi. Ruku na srce, taj zaključak i nije najnoviji. Eto, od kako se zna za fotografiju, u unutrašnjosti Srbije zaključivali su ko je kakav na osnovu očiju: kada osoba s izuzetno svetlim očima na fotografiji „izađe” tako da joj se oči provide, onda se te osobe valja kloniti! Takve „providne” oči su, najblaže rečeno, loš znak. I za tu osobu, a i za njenu okolinu!

Koje lice uliva poverenje?

Narodno verovanje podudara se sa rasprostranjenim mišljenjem da ljudi inače tragaju za takozvanim toplim očima. Onima u koje bi bezbedno utonuli. Uz blagotvorno osećanje prijatnosti i poverenja.
Da li svetloplava može da bude topla boja? Ne zvanično, ali možda bi i mogla. Međutim, stvar je u tome što je kod plavookih zenica lako uočljiva, odnosno jasno vidljiva.

Pored ostalog, taj kontrast između zenice i dužice jasno pokazuje da li je zenica raširena (što inače svedoči o osećaju prijatnosti i zadovoljstva). Ukratko, kod svetlookih nema prevare. Mi vidimo da li oni uživaju u našem društvu ili ne. Kod onih čije su oči kestenjaste ta razlika nije baš uočljiva, stoga njihov pogled izgleda toplije… Jednobrazno i umirujuće. Crno plave ili crno svetlozelene kombinacije deluju veoma privlačno, kao što ćemo videti, ali nepouzdano, za šta takođe postoji još objašnjenja. Kontrast privlači, ali istovremeno izaziva sumnju.

Postoji još jedno zanimljivo narodno objašnjenje. Većina novorođenčadi ima plavkaste oči. A ima li šta lepše i slađe od bebe? One su slatke, ko im se ne bi divio, ali mi ne znamo šta one misle! I nemamo u njih poverenja!

   U pomenutom istraživanju čeških univerzitetskih profesora, čiji je cilj bilo da odredi koja su lica (uključujući i oči) ona što kod drugih izazivaju osećanje poverljivosti i sigurnosti, učestvovalo je više hiljada ispitanika. Dva su činioca uzeta u obzir: boja očiju i oblik lica. Ispostavilo se da ljudi tamnih očiju i okruglastog lica – kako muškarcima, tako i ženama – već pri prvom susretu ulivaju više poverenja. Više od plavookih ili zelenookih. Muškarci okruglastog lica i punih usana su oni kojima se prijatelji radije poveravaju, ali i prijateljice. Što se utiska koje ostavljaju žene, tu oblik lica nije važan. Mogu da budu i duguljasti i okruglastog lica. Privlačnije su žene sa svetlim očima.

   Da li to pokazuje da su pri prvom susretu oči važnije od oblik lica? Da bi i to ispitali, praški istraživači dobrovoljce su podvrgli još jednom testu, pokazujući im ovoga puta ista muška lica, ali sa drugačijom bojom očiju. Kod muškaraca, pobedio je oblik lica. Naposletku, jednako su bili poverljivi i plavooki i tamnooki!
Dakle, oblik lica je ono što nam uliva poverenje kod muškaraca. Statistike pokazuju da muškarci tamnih očiju imaju oblija lica, deblje usne (sa uglovima češće podignutim uvis), krupnije oči, bliže postavljena obrve, Muškarci plavih očiju, u proseku, imaju uža lica, veće čelo, manje usne. Uglovi njihovih usana u većem broju slučajeva okrenuti su nadole. Ali, treba imati u vidu – to su samo statistike.

Da li su plavooke neverne?

Kako onda i u Severnoj Evropi, tamo gde veći deo stanovništva ima plave oči, i dalje vlada nepoverljivost prema ženama koji imaju plave oči? Zašto se njima ne može verovati, niti se na njih osloniti na prvi pogled? Odgovor se izgleda krije u privlačnosti, odnosno seksepilu. Plave oči nesumnjivo prizivaju seksualnu pažnju mogućih partnera. Više nego tamnooke. U tome je njihova prednost. Ipak, iako se više dopadaju, manje im se veruje!
Zašto?

RIMSKI LEK ZA BISTRE OČI

Da bi jedan tako moćan „telesni instrument” bio lep i privlačan, treba o njemu voditi računa. Ne samo uz pomoć šminke, razume se. Kraj obale Toskane u Italiji more je nedavno vratilo zanimljiv tovar, u kojem je nađen i stari lek za oči. Potiče iz vremena Plinija Starijeg. Tečnost je bila zatvorena u vrlo tajanstvene cilindre prečnika između četiri i pet centimetara. More ih je izbacilo na obalu… Nije bilo teško izračunati njihovu starost: potiču iz vremena između 140. i 120. godine pre nove ere. Dok su u Rimu uživali u bogatstvu posle pobede u Trećem punskom ratu, jedrenjak koji se vraćala sa putovanja po Sredozemlja zahvatila je oluja i on je potonuo u zalivu Varati, nedaleko od današnjeg mesta Piombino. U ostacima olupine koja je posle toliko vekova najzad isplivala, nađeni su vrlo zanimljivi predmeti, između kojih i kutija sa lekovima.

   Naučnici s Univerziteta u Pizi objavili su hemijsku analizu pomenutog leka za koji se veruje da pomaže „čišćenju” očiju. Lako je zamisliti da su mornari patili od različitih oblika očnih infekcija, premda je sasvim mogućno da su lek nosili i na obalu. Zanimljivo je da tim starim sredstvima za lečenje očiju morska voda nije naškodila. Hemičari sa Univerziteta u Pizi bili su veoma iznenađeni kako su te „pilule” sa tečnošću tako dobro očuvane. Jedan od glavnih sastojaka leka je cink koji u svojim tekstovima pominju Teofrast i Plinije Stariji. Istraživači iz konzervatorskog odeljenja „Smitsonijana” u SAD takođe su pre izvesnog vremena pronašli slične lekove, ali mislili su da je reč o tabletama za lečenje stomačnih tegoba. Izveštaji, odnosno uputstva koja potiču upravo iz Plinijevog pera, dali su dodatno objašnjenje. Bili su to lekovi za oči! Nešto kao današnje kapljice.

—————–

   Naime, prema brojnim istraživanjima, mladićima su najprivlačnije devojke višeg rasta, sa oblinama na svom mestu i – plavim očima. I plava kosa doprinosi ukupnom utisku, odnosno privlačnosti. To je stara priča. Norveški naučnici nedavno su takođe istraživali ovu slabost takozvanog jačeg pola. Profesor Bruno Leng i njegovi saradnici, pokazali su dobrovoljcima slike devojaka različitih boja očiju, Ispostavilo se da su plavooki mladići u najvećem broju slučajeva odabirali plavooke devojke. Zašto su njima lepše devojke sa svetlim očima od onih koje imaju „tople” oči?

   Smatraju da je to svojevrsni genetski zov. Par plavookih roditelja ima veću priliku da dobije (takođe) plavooko dete i tako podsvesno drži pod prismotrom vernost svoje partnerke. Ako se iz veze svetlookih rodi dete tamnih očiju, onda može da dođe do neprijatnih pitanja o vernosti. Dakle, podsvesna ljubomora, strah od nevernosti, takođe igra ulogu u izboru izgleda partnera. Eto još jednog dokaza da se svetlookima ne veruje. Trebalo bi isto da važi i za parove s tamnim očima. Ukoliko im se rodi plavooko dete…. Preostaje mogućnost da se nađe neki plavooki pradeda!

   Razume se, uz naučna istraživanja postoje i brojne predrasude o tome kakvi su ljudi određene boje očiju. Doktor Tatjana Mrđa, specijalista oftalmolog, inače redovni saradnik „Zabavnika”, kaže da boja očiju sa oftalmološke tačke gledišta nema veze sa karakterom osobe. Ali, upućuje na metodu alternativne medicine, iridologiju. To je oblast alternativne medicine (poznate još u drevnoj Kini i staroj Grčkoj) koja se zasniva na uverenju kako se na osnovu boje, linija i mrlja u dužici (šarenici) može da govori o zdravstvenom stanju određene osobe. I utvrditi od kojih će bolesti oboleti! Za one koji se bave iridologijom boja oči je, dakle, nesumnjivo važna. A još više, promena u boji očiju.

   Nezavisno i od iridologije, prema odavno ustaljenim predrasudama, osobe kestenjastih, tamnih očiju su prijatne, hrabre i inteligentne.   Premda… mogu biti i lenje! Plavookima međutim svi redom zavide! Jer, oni su navikli da su stalno u središtu pažnje! Zato i misle da im sve pripada. Sevaju svojim plavim očima kao da gađaju Amorovim strelama! Zaključak? Lako su zaljubljivi!

   Žene sa zelenim očima? Razni narodni kalendari i priručnici za hiromantiju označavaju zelenooke žene kao pakleno ljubomorne. Ne daje se objašnjenje zašto su takve. Ali je navodno pouzdano da su strastvene! Muškarci sa zelenim očima? Obični hvalisavci. Najčešće sami sebe hvale. Njima je bitno samo da im se drugi dive. Oni su zapravo rođeni zavodnici. Baš kao i žene. Možda čak i veći zavodnici od plavookih. Kako uostalom kaže stara gradska pesma koja navodi na pomisao da su zelenooki i slatkorečivi, odnosno blagoglagoljivi:

 

 A veliki francuski pesnik Pol Valeri, doduše, ne dajući nikakvu prednost boji očiju, napisao je sledeće:
   „Kad bi pogled mogao da oplođuje ili ubija, ulice bi bile pune trudnica i leševa!”

Autor: Mirjana Ognjanović

Izvor:politikin-zabavnik.rs  broj: 3181     2013

---

ČEMU, HTEO BIH DA KAŽEM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

    1940.

         VI

Moj mladi sin me pita: Da li da učim matematiku?
Čemu, hteo bih da kažem.

Malograđanska svadba-npozoristeso.co.rs

Da su dva komada hleba više od jednoga,
Primetićeš ćeš i bez toga.

Moj mladi sin me pita: Da li da učim francuski?.

Čemu, hteo bih da kažem. Sva vlast propada.

Ako samo rukom protrljaš  trbuh i jecaš,
razumeće te svak.

Moj mladi sin me pita: Da li da učim istoriju?

 Čemu, hteo bih da kažem.

 Nauči glavu u zemlju da sabiješ

 Pa ćeš  možda  preživeti.

Da,

uči matematiku, kažem,
Uči francuski, uči istoriju!

Bertold Breht 

---

 

MOJE VREME SA FRAJLAMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

One su talentovane, one su šarmantne, one su lepe…ali, one sjajno sviraju i pevaju.

Da, one su „FRAJLE“.

I, lepo im stoji.

Skoro da se i ne sećam kada je dvorana bioskopa „Zvezda“, jedna od najvećih i najboljih  u Srbiji bila ispunjena do poslednjeg mesta.

Sinoć jeste.

Zbog njih.

 Nataša, Jelena, Nevena i Marija iz Novog Sada, harizmatične devojke, očaravajućih vokala, oduševile su sinoć borsku publiku, svih uzrasta.

Da, T(h)e  FRAJLE!

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________