UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI             Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …     … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…    Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com

---

Biografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S

---

Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi veruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom stoleću. U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez takvih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen. U poslednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije. S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture. Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu što mu ga pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) posmatra ljude na sličan način. Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono što specifično čini ličnost privlačnom zavisi od mode vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna devojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog stoleća muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«. Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vreme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti. Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage. Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja « u ljubavi.

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile usamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima potaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stepenu njihove ranijene usamljenosti. To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvaćanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili poduhvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovito izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi, čini se da postoji samo jedan način da se preovlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi proučavanjem smisla ljubavi. Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo savladati bilo koje drugo umieće, recimo muziku, slikarstvo, drvodjelstvo, umeće medicine, ili inženjerstva. Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem? Proces ovladavanja umećem može se prikladno podeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u oceni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća  posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored savladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nuždan da neko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj. Ništa nam u životu ne sme biti važnije od tog umeća. To važi za muziku, medicinu, drvodjelstvo — a i za ljubav. I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našem društvu tako retko pokušavaju da savladaju to umeće, čak usprkos svojim očitim neuspesima. Uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, gotovo se sve drugo smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, vlast — gotovo svu svoju energiju upotrebljavamo da saznamo kako da postignemo te ciljeve, a vrlo se malo trudimo da ovladamo umećem ljubavi. Zar se samo ono smatra  vredno truda čime se može steći novac, prestiž, a ljubav, koja koristi »samo« duši, ali je nekorisna u modernom smislu, predstavlja luksuz na koji nemamo pravo trošiti mnogo energije?

Kako bilo da bilo, mi ćemo dalje razmatrati umeće ljubavi u smislu pređašnje deobe: prvo ću razmatrati teoriju ljubavi — a to će obuhvatiti veći dio knjige, i zatim ću razmatrati ljubavnu praksu — tek onoiko koliko se može reći o praksi na ovom kao i na bilo kojem drugom području.

( Erih From: Umeće ljubavi )

IMATI ILI BITI

Budući da je društvo u kojem živimo posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita, retko nailazimo na neku potvrdu bivajućeg načina postojanja pa većina ljudi način postojanja temeljen na imanju vidi kao najprirodniji, čak kao jedini prihvatljiv način života. Sve to ljudima znatno otežava razumevanje prirode modusa bivanja, kao što otežava i shvaćanje da je imanje samo jedna od mogućih orijentacija. Ipak, ta dva pojma ukorenjena su u ljudskom iskustvu. Ni jednog od njih ne bi trebalo, a i ne bi bilo moguće, proučavati na apstraktan, posve cerebralan način. Oba se pojma konkretno javljaju u našem svakodnevnom životu pa se na takav — konkretan — način moramo njima baviti. Sledeći jednostavni primeri izražavanja imanja i bivanja u svakodnevnom životu mogu pomoći čitaocima u razumevanju tih dvaju alternativnih načina postojanja.

UČENJE
Studenti orijentisani na modus imanja posećivati će predavanja, slušajući reči i shvatajući njihovu logičku strukturu i njihovo značenje te će, najbolje što mogu, u svoje beležnice s patent-zatvaračima zapisivati svaku reč tako da kasnije mogu naučiti svoje beleške i proći na ispitu. Ali sadržaj ne postaje njihov lični sistem misli, ne obogaćuje i ne proširuje ga. Umesto toga, oni reči koje su čuli preinačuju u čvrsti skup misli ili u cele teorije koje pohranjuju. Student i sadržaj predavanja jedan drugome ostaju strani, osim Što je svaki student postao vlasnik tuđih iskaza (nekoga ko ih je ili sam stvorio ili preuzeo iz nekog drugog izvora). Takvi studenti imaju samo jedan cilj: da zadrži »naučeno«, bilo tako da to pažljivo utisnu u svoja pamćenja, bilo tako da pomno čuvaju svoje beleške. Oni ne moraju proizvesti ili stvoriti ništa novo. Zapravo, tipove ljudi orijentisane na imanje nove misli ili nove ideje uznemiravaju, jer stavljaju u pitanje njihovu ukrućenu grupu podataka. Nekome kome je imanje glavni oblik odnošenja prema svetu zastrašujuće izgledaju ideje koje se ne mogu lako razvrstati-kao i sve ostalo što se razvija i menja te na taj način biva neovladivo. Proces učenja ima sasvim drugačije osobine za student koji se prema svetu odnose na način bivanja. Za početak, oni na predavanja, pa ni na prvo, ne dolaze kao tabulae rasa. Oni unapred razmišljaju o temama predavanja i imaju na umu neka svoja pitanja i probleme. Oni se bave temom i ona ih zanima. Umesto da budu pasivni primaoci reči i ideja, oni slušaju, čuju i, što je najvažnije, primaju i reaguju na aktivan, produktivan način. Ono što slušaju podstiče njihove misaone procese. U njihovim se umovima rađaju nova pitanja, nove ideje. Njihovo slušanje je živi proces. Slušaju sa zanimanjem, prate šta predavač govori i spontano oživljavaju ono što čuju. Ne bave se pukim sticanjem znanja koje mogu odneti kući i upamtiti. Svaki takav student je dirnut i promenjen: nakon predavanja je drugačiji nego što je bio pre. Taj način učenja može, naravno, prevladati samo u slučaju kada predavanje pruža podsticajnu materiju. Na isprazne govore ne može se reagovati na način bivanja i u tom je slučaju za student modusa bivanja bolje da takva predavanja uopšte ne slušaju već da se koncentrišu na sopstvene misaone procese.

Ovde bi, na kraju, trebalo bar usputno spomenuti reč »interes« koja je u svakodnevnoj upotrebi postala bleda, otrcana. Bit značenja te reči nalazi se u njenom korenu: latinski inter-esse – »biti u / ili / između«. Taj aktivni interes u srednjovjekovnom engleskom se izražavao rečju »to list« (pridev: listi; prilog: listili). U modernom se engleskom »to list« upotrebljava samo u prostornom značenju: »a ship lists« / brod se naginje /. Izvorno psihičko značenje sačuvano je samo u negativnom obliku »listless«. »To list« je nekada značilo »aktivno težiti nečemu«, »istinski se zanimati za nešto«. Koren je ovde isti kao u reči »lust« / žudnja / ali »to list« ne označava nagonsku žudnju već slobodan i aktivan interes za nešto ili težnju nečem. »To list« je jedna od ključnih reči dela nepoznatog autora iz sredine XIVveka (The Cloud of unknoving, uredio Evelin Underhill). To što je jezik sačuvao reč samo u negativnom smislu karakteristično je za promenu duha društva od XIII do XXveka.

SEĆANJE
Do sećanja dolazi u modusu imanja  i u modusu bivanja. Ono bitno za razlikovanje dveju vrsta sećanja je način povezivanja materijala. Kod sećanja u modusu imanja povezivanje je potpuno mehaničko, jednako kao što povezivanje između dve susedne reči postaje čvrsto određeno učestalošću njihovog zajedničkog pojavljivanja. Povezivanje može biti ili čisto logičko, kao što je povezivanje suprotnosti, ili povezivanje pojmova koji konvergiraju po vremenu, veličini, boji ili pak pojmova unutar određenog sistema misli. U modusu bivstvovanja sećanje je aktivno obnavljanje reči, ideja, vidika, slika, muzike, tj povezivanje jedne sećanjem obnovljene činjenice s mnogim drugim činjenicama koje su s njom povezane. Povezivanja u modusu bivanja nisu ni mehanička, ni čisto logička, već živa. Jedan pojam se povezuje sa drugim pomoću produktivnog načina mišljenja (ili osećanja) koji se pokreće kada se traži prava reč. Evo jednostavnog primera: ako uz reč »glavobolja« asociram reč »aspirin«, imao sam logičku, konvencionalnu asocijaciju. Ali ako uz reč »glavobolja« asociram, »stres« ili »bes«, povezao sam datu činjenicu s njenim mogućim uzrocima do kojih sam došao proučavanjem te pojave.

 Ovaj tip sećanja predstavlja po sebi čin produktivnog mišljenja. Najupečatljiviji primeri ove vrste živog sećanja su »slobodne asocijacije« koje je otkrio Frojd. Osobe koje uglavnom nisu sklone pohranjivanju podataka ustanoviće da njihovim memorijama, da bi mogle dobro funkcionisati, treba jak i neposredan interes. Na primer ljudi su spoznali da su pamtili reči nekog davno zaboravljenog stranog jezika kada je to bilo od životnog značaja. I u mom ličnom iskustvu, budući da nisam obdaren naročito dobrom memorijom, prisjećao bih se sna osobe koju sam analizirao pre dve nedelje ili pre pet godina kada bih se ponovo s njom suočio i koncentrisao na celu njenu ličnost, a nepunih pet minuta ranije, pri prvoj pomisli, nikako se nisam mogao prisetiti tog sna. Sećanje u postojanju na način bivanja implicira oživljavanje nečeg ranije viđenog ili čuvenog. To produktivno sećanje možemo doživeti kada pokušamo predočiti fizionomiju lica ili pejzaž što smo ga ranije videli. Teško da ćemo biti u stanju odmah se prisetiti; moramo rekreirati predmet sećanja, oživeti ga u našem umu. Ta vrsta sećanja nije uvek laka. Da bismo bili u stanju potpuno obnoviti lice ili pejzaž, morali smo ga videti s dovoljno koncentracije. Kada se takvo sećanje u potpunosti dostigne, osoba čije je lice prizvano u sećanje postaje živa, krajolik što smo ga se setili postaje prisutan kao da je ta osoba, ili taj krajolik, zaista fizički pred nama.
Način na koji se osobe iz modusa imanja prisećaju fizionomije ili krajolika tipiziran je, kod većine njih, u načinu na koji gledaju fotografije.

Fotografija služi samo kao pomoć njihovom pamćenju u identifikovanju neke osobe ali nekog krajolika a uobičajena reakcija glasi: »Da, to je on« ili »Da, bio sam tamo«. Za većinu ljudi fotografija postaje otuđeno pamćenje. Jedan drugi oblik otuđenog sećanja je poveravanje pamćenja papiru. Zapisujući ono što želim zapamtiti siguran sam da imam tu informaciju i ne pokušavam je utisnuti u svoj mozak. Siguran sam u ono što posedujem – osim ako ne izgubim beleške, čime sam izgubio i svoje pamćenje informacija. Napustila me moja sposobnost pamćenja, jer je skladište sećanja, u obliku mojih beležaka, postalo spoljni deo mene. S obzirom na mnoštvo podataka što ih ljudi u savremenom društvu moraju imati na pameti, neizbežna je određena količina beležaka i pohranjivanja informacija u knjige.

Svako može lako i najbolje po sebi utvrditi da beleženje smanjuje moć pamćenja, što nam mogu dokazati neki tipični primeri.
Na jedan od svakodnevnih primera nailazimo u dućanu. Danas će prodavač retko obaviti jednostavno sabiranje dva ili 3 iznosa služeći se svojom glavom, već će odmah upotrebiti računsku mašinu.

Razred nam pruža jedan drugi primer. Učitelj će uvideti da učenik, koji beleži svaku rečenicu predavanja, po svoj prilici shvata i pamti manje od učenika koji ukazuje poverenje svojoj sposobnosti shvatanja i tako će, u najmanjoj meri, zapamtiti ono bitno. Nadalje, muzičarima je poznato da oni koji vrlo lako sviraju iz nota imaju poteškoća u pamćenju partiture.1 (Toskanini, čije je pamćenje bilo izvrsno, predstavlja dobar primer muzičara modusa bivanja.) ​​I na kraju, u Meksiku sam zapazio da nepismeni ljudi, ili oni koji malo pišu, imaju daleko bolje sećanje od vrlo pismenih stanovnika industrijalizovanih zemalja. Između ostalih faktora ovaj ukazuje da pismenost ni u kom slučaju nije blagodat, kao što se to obično smatra, pogotovo kada je ljudi koriste za čitanje tekstova koji osiromašuje njihovu sposobnost doživljavanja i maštanja.

RAZGOVOR
Razliku između modusa imanja i modusa bivanja lako je uočiti u dva načina razgovaranja. Uzmimo kao primer tipičnu raspravu između dvoje ljudi u kojoj A ima mišljenje X, a B ima mišljenje Y. Svako od njih se poistovećuje sa svojim mišljenjem. Svakome je stalo da nade bolje, tj. razložnije argumente za odbranu vlastitog mišljenja. Ni jedan ne očekuje da promeni svoje mišljenje, a ni da će mišljenje sagovornika biti promenjeno. Svako se od njih boji promene svog mišljenja upravo zato što je ono jedan od njegovih poseda i zato što bi gubitak mišljenja značio osiromašenje.

 Situacija je nešto drugačija u razgovoru koji nije shvaćen kao rasprava.

 Ko nije doživeo susret sa osobom koja se odlikuje poznatošću ili slavom ili čak stvarnim kvalitetima, ili osobom od koje nešto želimo: dobar posao, ljubav, poštovanje? U svakoj od takvih situacija mnogi naginju bar maloj zabrinutosti i često se »pripremaju« za važan susret. Razmišljaju o temama koje bi mogle zanimati drugoga, unapred smišljaju kako da započnu razgovor, pa čak i plan celog razgovora, bar što se tiče njihovog učešća. Neki se možda ohrabruju, razmišljajući o onome što imaju: prošle uspehe, šarm (ili možda sramežljivost, ako je ova druga uloga delotvornija), društveni položaj, veze, izgled i odelo. Jednom rečju, oni duhovno važu svoju vrednost i na osnovu takvog vrednovanja oni, učestvujući u razgovoru, izlažu svoju robu. (Osoba koja je u tome vrlo spretna zaista će na mnoge ostaviti utisak, premda je stvoreni utisak samo delimični rezultat pojedinačnog delovanja, a najvećim delom proizlazi iz siromaštva rasuđivanja većine ljudi.

 Ali ako ‘izvođač’ nije dovoljno bistar, izvedba će izgledati ukočena, izmišljena , dosadna i neće izazvati veliko zanimanje.

 Suprotni su oni koji situaciji prilaze bez priprema i ohrabrenja. Umesto toga oni reaguju spontano i produktivno. Zaboravljaju na sebe, na znanje, na položaje koje imaju. Njihov ego im ne stoji na putu i ​​upravo je to razlog što mogu celovito reagovati na drugu osobu i njene ideje. Oni stvaraju nove ideje, jer ni za što slepo ne prianjaju.

 Dok se osobe modusa imanja vežu za ono što imaju, osobe bivanja vežu se za činjenicu da jesu, da su žive i da će nastati nešto novo samo ako budu imale hrabrosti opustiti se i reagovati. One živo stupaju u razgovor, jer se ne guše pod opterećenjem onoga što imaju. Njihova živost je prelazna i često pomaže drugoj osobi da prevlada svoju egocentričnost. Na taj način razgovor prestaje biti razmena roba (obaveštenja, znanja, statusa) i postaje dijalog u kojem prestaje biti važno ko je u pravu. Suparnici počinju zajedno plesati i rastaju se puni radosti, a ne osećaja trijumf ili žalost, koji su jednako sterilni. (Bitna odlika psihoanalitičke terapije je oživljavajući uloga terapeuta. Nikakvo psihoanalitičko tumačenje neće delovati ako je terapeutska atmosfera teška, neživotna i dosadna.)

ČITANJE
Što se odnosi na razgovor jednako se odnosi i na čitanje koje je – ili bi trebalo da bude – razgovor između pisca i čitaoca.

 Prirodno je da je u čitanju (kao iu ličnom razgovoru) važno što čitam (ili s kim razgovaram). Čitanje neujetničkog, ‘jeftinog’ romana oblik je dnevnog sanjanja. Ono ne dopušta produktivnu reakciju: tekst ćemo progutati kao televizijski zabavni program ili kao čips dok gledamo tv-program. Ali roman, na primer Balzaka, možemo čitati uz unutrašnje učestvovanje, produktivno, na način bivanja. Ali verovatno je ponajčešće čitan na način konzumiranja-imanja. Kada se pobudi radoznalost čitalaca, oni žele da znaju radnju romana: da li će junak preživeti ili umreti, hoće li junakinja biti zavedena ili će odoleti.

 Oni žele odgovore. Roman im služi kao vrsta predigre uzbuđenju, srećan ili nesrećan završetak prevladava njihovim doživljajem: kada znaju kraj, oni imaju celu priču, skoro tako stvarnu kao da su rovali po sopstvenom sećanju. Ali oni nisu proširili svoje spoznaje, nisu razumeli lica u romanu i tako produbili svoj uvid u ljudsku prirodu ili stekli spoznaju o sebi.

Na isti način se čitaju filozofske ili istorijske knjige. Način čitanja filozofske ili istorijske literature formira – ili bolje reći: deformiše – obrazovanje. Cilj škole je da svakom učeniku preda određenu količinu ‘kulturnih dobara’ i na kraju školovanja potvrđuje da učenik ima bar minimum te količine. Učenici su naučeni da čita knjigu tako da mogu ponoviti autorove glavne misli. Na taj način oni ‘znaju’ Platona, Aristotela, Dekarta, Spinozu, Lajbniza, Kanta, Hajdegera, Sartra.

 Razlika između različitih nivoa obrazovanja, srednje i visoke škole, uglavnom leži u količini traženih kulturnih dobara koja, grubo uzevši, odgovara količini materijalnih dobara koje učenici mogu očekivati da će ih steći kasnije u životu. Takozvani odlični studenti su oni koji mogu najtečnije ponoviti što su pojedini filozofi rekli. Oni su slični dobro obaviještenom vodiču u muzeju. Oni ne uče kako da prevaziđu tu vrstu nagomilanog znanja. Oni ne uče dapitaju filozofe, razgovaraju s njima, oni ne uče otkrivati protuvurečja samih filozofa, njihova izbegavanja određenih problema ili zaobilaženja izvesnih tema, oni ne uče darazlikuju ono novo od onoga što je u njihovo vreme bilo opšteprihvaćeno, oni se ne uče osluškivanju koje bi ih osposobilo da razlikuju kada pisac govori samo mozgom, a kada mozgom i srcem zajedno, oni ne uče da otkriju autentičnost od krivotvorine autora, kao ni mnoge druge stvari.

 Čitaoci modusa bivanja često će doći do zaključka da je čak i visoko ocenjena knjiga sasvim bezvredna ili vrlo malo vredna. Ili, oni mogu u potpunosti oceniti knjigu, ponekad i bolje od samog autora koji je smatrao važnim sve što je napisao.

IZRAŽAVANJE AUTORITETA
Izražavanje autoriteta predstavlja dalji primer razlike među modusima imanja i bivanja. Postoji bitna razlika između autoriteta modusa imanja, i autoriteta modusa bivanja. Gotovo svako izražava autoritet, bar u nekim periodima svog života. Autoritet moraju izražavati oni koji uzdižu decu – želeli oni to ili ne – da bi ih zaštitili od opasnosti i da bi im pružili bar minimum uputstava kako da postupaju u različitim situacijama. U patrijarhalnim društvima i žene su, za većinu muškaraca, objekti njihovog autoriteta. Većina članova birokratskog, hijerarhijski organizovanog društva, kao što je naše, izražava autoritet, osim ljudi sa dna društvene lestvice koji su samo objekti autoriteta. Naše shvatanje autoriteta dvaju modusa postojanja zavisi o uvidu da je »autoritet« pojam s dva potpuno različita značenja: to su ili »racionalni« ili »iracionalni« autoritet. Racionalni autoritet zasnovan je na nadležnosti pa osobi koja se o njega oslanja pomaže da se razvija. Iracionalni autoritet se zasniva na sili i služi izrabljivanju podređenih osoba. (Tu sam razliku prikazao u knjizi Beg od slobode.)

 U najprimitivnijim društvima, tj. među lovcima i sakupljačima hrane, autoritet vrši osoba kojoj svi priznaju nadležnost za obavljanje te zadatke. O specifičnim okolnostima zavisi na kojim osobinama ta nadležnost počiva: obično su to iskustvo, mudrost, velikodušnost, umešnost, ‘prisutnost’, hrabrost. U mnogim plemenima ne postoji stalni autoritet no on se pojavljuje u slučaju potrebe.

 Ili: postoje različiti autoriteti za različite prilike: za rat, verske obrede, izmirenja nakon svađa. Kada osobine, na kojima počiva autoritet, nestanu ili oslabe, nestaje i autoritet. Vrlo sličan oblik autoriteta možemo naći kod mnogih primata, gde se nadležnost često ne gradi na fizičkoj snazi već na takvim osobinama kao što su iskustvo i »mudrost«. (U ingenioznom eksperimentu sa majmunima JMR Delgado / 1967 / je pokazao kako nestaje autoritet životinje ako ona, makar i trenutno, izgubi osobinu na kojoj autoritet počiva.) Autoritet zasnovan na bivanju temelji se ne samo na nadležnosti pojedinca da ispunjava određene društvene funkcije već i na samoj biti ličnosti koja je dostigla visok stepen razvitka i celovitosti. Takve osobe zrače autoritetom  ne moraju izdavati naređenja, pretiti, potkupljivati. To su visoko razvijeni pojedinci koji onim što jesu – a ne samo onim što čine ili govore – pokazuju kakva ljudska bića mogu biti.

Veliki „učitelji života“ predstavljali su takve autoritete i pojedince, a na nižem stepenu savršenstva možemo ih naći na svim obrazovnim nivoima i u najrazličitijim kulturama. (To je jedno od osnovnih pitanja vaspitanja. Kada bi roditelji bili razvijeniji i kada bi se orijentisali na sopstvenu okolinu, teško da bi mogla postojati suprotnost između autoritarnog i laissez-faire vaspitanja. Dete oseća potrebu za autoritetom modusa bivanja i na njega reaguje velikom spremnošću .

 S druge strane, ono se buni protiv prisila ili protiv osoba koje pokazuju da nisu uložile nikakav napor da postignu ono što od deteta očekuju.).

 Nastankom društava zasnovanih na hijerarhijskom poretku te većih i složenijih od društava lovaca i skupljača hrane, autoritet po nadležnosti ustupa pred autoritetom društvenog položaja. To ne znači da je postojeći autoritet nužno nenadležan, već da nadležnost nije bitan element autoriteta.

 Bez obzira na to da li je reč o monarhijskom autoritetu – gde lutrija gena odlučuje o osobinama nadležnosti – ili beskrupuloznom kriminalcu kojem je uspelo da stekne autoritet ubijanjem i prevarama ili, kao što je često slučaj u modernism demokratijama, autoritetima izabranim zbog fotogeničnih fizionomija ili sume novca koju imaju na raspolaganju za svoj izbor – u svim tim slučajevima ne postoji gotovo nikakva veza između nadležnosti i autoriteta.

Ali postoje ozbiljni problemi i kod autoriteta zasnovanog na nekoj nadležnosti: voda može biti merodavan za jedno područje, a nenadležan za drugo – na primer, neki državnik može biti merodavan u vođenju rata, a nenadležan u stanju mira; ili, može postojati vođa koji je na početku svoje karijere pošten i hrabar, a kasnije, pod uticajem moći, te osobine gubi; ili, do izopačenja mogu dovesti poodmakla dob ili telesne smetnje. Na kraju, mora se uzeti u obzir da je o ponašanju autoriteta mnogo lakše suditi članovima malog plemena no milionima ljudi u našem sistemu, ljudima koji svoje kandidate poznaju jedino po veštačkoj slici koju su stvorili stručnjaci za publicitet.

Bez obzira na razloge gubitka osobina koje tvore nadležnost, u većini velikih i hijerarhijski organizovanih društava dolazi do procesa otuđenja autoriteta. Stvarna ili fiktivna prvobitna nadležnost prelazi u autoritet uniforme ili titule. Ako autoritet nosi pravu uniformu ili ima odgovarajuću titulu, ti spoljašnji znaci nadležnosti zamenjuju istinsku nadležnost i njene osobine.

 Kralj-da se poslužimo tom titulom kao simbolom tog tipa autoriteta – može biti glup, opak, zao, t.j krajnje nenadležan da bude autoritet, a da ipak ima autoritet.

 Sve dok ima titulu pretpostavlja se da ima osobine nadležnosti. Ako je car čak i go, svi veruju da je obučen u lepe haljine. Ne dešava se samo od sebe da ljudi kao stvarne osobine nadležnosti počinju uzimati uniforme i titule.

 Oni koji imaju te simbole autoriteta i koji iz njih izvode autoritet moraju umrtviti realističko tj. kritičko mišljenje svojih podanika i uveriti ih u tu fikciju. Svako ko razmišlja o tome poznaje zloupotrebe propagande, metode za razaranje kritičkog mišljenja, klišeje za podređivanje uma i načine njegovog uspavljivanja, zaglupljivanja ljudi zbog njihove zavisnosti te gubitka sposobnosti poverenja u sopstvene oči i moć suđenja.

 Fikcija u koju veruju prekriva stvarnost.

IMANJE ZNANJA I SPOZNAVANJE
Razlika medu modusima imanja i bivanja na području spoznavanja izražava se dvama izrazima: »Imam znanje« i »Znam«.

 Imanje znanja je uzimanje i zadržavanje u posedu pristupačnog znanja (informacije), spoznavanje je funkcionalno i deo je procesa produktivnog mišljenja.

 Osobine spoznavanja na osnovi bivanja možemo bolje shvatiti upoznavanjem takvih mislilaca kao što su Buda, jevrejski proroci, Isus, Meister Eckhart, Sigmund Freud  Karl Mara. U tom smislu spoznavanje počinje sa svešću o neobuzdanosti naših zdravorazumskih opažaja, u smislu da naša slika fizičke stvarnosti ne odgovara onome što je »stvarno stvarno« i posebno u smislu da je većina ljudi polubudna i poluuspavana, da je nesvesna da je većina onoga što smatraju istinitim i samorazumljivim proizvedeno sugestivnim uticajem društvenog sveta u kojem žive.

 Spoznavanje, dakle, počinje uklanjanjem iluzija, deziluzioniranja.

 Spoznavanje znači prodor kroz površinu i dosezanje do korena pa tako i uzroka, spoznavanje znači »videti« stvarnost u njenoj goloti.

.Spoznavanje ne znači biti u posedu istine već probijanje površine te kritičko i aktivno nastojanje ka sve većem približavanju istini. Ovu osobinu stvaralačke penetracije izražava hebrejska reč jado koja znači znati i voleti u smislu muške polne penetracije. Buda, Probuđeni, poziva ljude da se probude i oslobode zablude da žudnja za stvarima vodi sreći. Jevrejski proroci pozivaju ljude da se probude i spoznaju kako njihovi idoli nisu ništa doli delo njihovih sopstvenih ruku, iluzije.

 Isus kaže: »Istina će vas osloboditi!« Meister Eckhart je često iznosio svoje poimanje znanja. Tako, na primer, kada govori o Bogu, on kaže: »Istina nije neka određena misao već ona što uklanja / sve prekrivače /, bezinteresna je i gola hrli Bogu dok ga ne takne i pojmi.« (Blaknei, str. 243) ( »Golota« i »gol« su Eckhart omiljene reči kao i njegovog savremenika, autora dela The Cloud of unknoving.) Prema Marau, potrebno je razoriti iluzije da bi se stvorilo stanje kojem iluzije nisu neophodne. Frojdova koncepcija samo-spoznaje zasnovana je na ideji razaranja iluzija (»racionalizacija«) da bismo postal svesni stvarnosti. (Frojda, poslednjeg prosvetiteljskog mislioca, moguće je nazvati revolucionarnim u okvirima prosvetiteljske filozofije XVIII, ne XXveka.) Svi su se ti mislioci bavili ljudskim oslobođenjem i svi su bili kritični prema društveno usvojenim oblicima mišljenja. Za njih cilj spoznavanja nije izvesnost »apsolutne istine«, uz koju se čovek može osećati sigurnim, već process samopotvrdivanja ljudskog uma.

 Za onoga ko zna neznanje je jednako dobro kao i znanje jer su oba deo procesa spoznavanja, čak iako je neznanje te vrste različito od neznanja onoga ko ne misli. U modusu bivstvovanja optimum znanja je znati dublje, a u modusu imanja imati više znanja. Naše obrazovanje u osnovi pokušava odgojiti ljude tako da imaju znanje kao posed, uglavnom proporcionalno sa količinom vlasništva ili društvenog ugleda što ga žele u kasnijem životu. Minimum koji dobijaju je količina potrebna za normalno funkcionisanje u njihovom poslu. Uz to je svakome dan »svežanj luksuznog znanja« koji povećava njegov osećaj vrednosti, a veličina svakog takvog paketa u skladu je s verovatnim društvenim ugledom dotične osobe.

 Škole su fabrike za proizvodnju takvih svežnjeva sveobuhvatnog znanja – iako škole obično tvrde kako kane studente dovesti u dodir s najvišim dostignućima ljudskog uma. Mnogi srednjoškolski koledži posebno su ponosni što mogu pothranjivati takve iluzije. Od indijske misli i umetnosti do egzistencijalizma i nadrealizma nudi se veliki smorgasbord * znanja odakle učenik pokupi malo ovde, malo onde, a u ime spontanosti i slobode nije prisiljen da se koncentriše na jedan predmet, pa čak ni da završi čitanje knjige. (Radikalna kritika školskog sistema Ivan Illich u središtu pažnje ima mnoge od ovih propusta.)

VERA
U religijskom, političkom ili ličnom smislu pojam vere može imati dva potpuno različita značenja, zavisno od toga da li se upotrebljava u modusu imanja ili bivanja. U modusu imanja, vera je posedovanje odgovora koji nema racionalnog pokrića.

 To su formulacije što su ih stvorili drugi, koje čovek prihvata jer se podređuje drugima – obično birokratiji. Ona doprinosi osećaju sigurnosti zbog stvarne (ili imaginarne) moći birokratije, ona je ulaznica za pristup velikoj grupi ljudi, ona čoveka oslobađa teške zadatke sopstvenog mišljenja i odlučivanja. Tako se postaje jedan od beati possidentes, srećnih posednika prave vere.

 U modusu imanja vera pruža izvesnost. Ona tvrdi da izražava najviše, neoborivo znanje koje je verovatno jer neoborivom izgleda moć onih koji je razglašavaju i štite.

 I zaista, ko ne bi izabrao izvesnost ako je sve što se zahteva odricanje sopstvene nezavisnosti?

U modusu bivstvovanja bog, prvobitno simbol vrhunske vrednosti koju možemo naći u sebi, u modusu imanja postaje idol. U proročkom poimanju idol je stvar koju sami proizvodimo i u koju projektujemo sopstvene snage te se na taj način osiromašuje. Tada se podređujemo vlastitoj tvorevini i stupamo u kontakt s otuđenim oblikom sebe. Budući da mogu imati idola, jer je idol stvar, mojim podređivanjem idolu on istovremeno počinje imati mene. Nakon što je Bog postao idol, njegove navodne osobine nemaju gotovo ništa zajedničko s mojim sopstvenim iskustvom, kao ni politička učenja. Idol može biti poštovan kao Gospod Milosti pa ipak je moguće da se u njegovo ime čine okrutnosti, upravo kao što se događa da otuđena vera u ljudsku solidarnost ne stavi u pitanje počinjanje najneljudskijih dela. U modusu imanja vera je potpora onima koji žele izvesnost, koji žele smisao života, a da mu se sami nisu posvetili. Vera je potpuno drukčija u modusu bivanja.

 Možemo li živeti bez vere? Ne mora li dete koje siše verovati majčinim grudima? Zar ne moramo svi mi imati veru u druga bića, u one koje volimo, u same sebe? Možemo li živeti bez vere u valjanost normi našeg života? Bez vere zaista postajemo sterilni, beznadežni, zaplašeni do same srži našeg bića. U modusu bivstvovanja vera nije prvenstveno verovanje u neke ideje (premda može biti i to) već unutrašnja orijentacija, stav. Bilo bi bolje reći da čovek jeste u veri no da ima veru. (Teološka razlika između vere koja je verovanje / fides kuae creditur / i vere kao verovanja / fides kua creditur / paralelna je razlici između sadržaja i čina vere.) Može se biti u veri prema sebi i prema drugima, a religiozna osoba može biti u veri prema Bogu. Bog Starog zaveta je, pre svega, negacija idola, bogova koje je moguće imati. Iako shvaćan u analogiji s istočnjačkim kraljem, pojam Boga transcenduje sebe od samog početka. Bog ne sme imati ime i ne sme se izraditi nikakva njegova slika. U kasnijem jevrejskom i hrišćanskom razvitku bilo je pokušaja potpune deidolizacije Boga ili borbe protiv opasnosti idolizacije, pretpostavljanjem da čak ni osobine Boga ne mogu biti iznesene. Ali – od (pseudo) Dionizija Areopagita do nepoznatog autora dela The Cloud ofUnknoving i Meistera Eckharta – najradikalniji hrišćanski mistici pokušali su pojam Boga prikazati kao ono Jedno, »Božanstvo« (Ništa) *, priključujući se tako stavovima veda i neoplatonizma. Takva vera u Boga nalazi svoje pokriće u našem unutrašnjem iskustvu sopstvenih božanskih osobina u nama. To je neprestani, delatan proces samostvaranja ili, kao što je Meister Eckhart govorio, večnog rađanja Hrista u nama. Moja vera u samoga sebe, u drugoga, u ljudski rod, u naše sposobnosti da postanemo potpuno ljudski takođe implicira izvesnost, ali izvesnost zasnovanu na sopstvenom iskustvu, a ne na podređivanju autoritetu koji nalaže određeno verovanje. To je izvesnost istine koja ne može racionalno biti dokazana prisilnim dokazom, već je to istina u koju sam siguran po iskustvenom, subjektivnom dokazu. (Jevrejska reč za vjeru je emunah, »izvesnost«, a amen znači »izvjesno«.)

Ako sam siguran u integritet nekog čoveka, taj integritet ne bih mogao dokazati do njegovog poslednjeg dana. Strogo uzevši, ako je njegov integritet ostao nepovrijeđen do smrti, to ne isključuje pozitivistički stav da bi ga, možda, povredio da je duže živeo. Moja sigurnost počiva na temeljitom poznavanju drugoga i na sopstvenom doživljaju ljubavi i integriteta. Ta je vrsta znanja moguća samo u onoj meri u kojoj sam spreman odreći se svog ega i videti drugoga u njegovoj takvost, priznati strukturu njegovih unutrašnjih moći, videti ga u njegovoj individualnosti i istovremeno u njegovoj univerzalnoj ljudskosti.

 Tada znam šta on može a šta ne može činiti te što hoće i šta neće. Jasno je da ne mislim kako time mogu predvideti celokupno njegovo buduće ponašanje već samo osnovne obrise ponašanja koji su ukorenjeni u njegovim osnovnim karakternim crtama kao što su integralnost, odgovornost itd (Vidi poglavlje »Vera i crte karaktera« u knjizi Čovek za sebe.) Takva je vera zasnovana na činjenicama i, prema tome, ona je racionalna. No te činjenice nisu ustanovljiv ili »dokazive« metodama konvencionalne pozitivističke psihologije. Ja, živa osoba, jedini sam instrument koji ih može »registrovati«.

VOLJENJE
Voljenje takođe ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna. Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

 Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole. Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera. Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti. Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive. Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. (Vidi raspravu o aktivirajući i pasivizirajućim podsticajima u 10. poglavlju knjige Anatomija ljudske destruktivnosti. ‘)

( Erih From: Imati ili biti )

By Branko Milić /filozofskitekstovi.wordpress.com/2011/01/04/erih-from-umijece-ljubavi-imati-ili-biti/

---

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________