OVLADAVANJE UMEĆEM LJUBAVI…

„Umeće ljubavi“ Erih From

Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti.

Foto ilustracija Bora*S

Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

    Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.

    Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća.

Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.

Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.

    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.

    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …

    … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…

Izvor:mikica-k.tripod.com

---

 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )

---

 

LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

„Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI             Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …     … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…    Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com

---

Biografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S

---

Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.