GEST VREDAN PAŽNJE…

tamoiovde-logo

Ovaj čovek nudi besplatan odmor deci kojoj je potreban oporavak!

Katići su turističko mesto pored Ivanjice, na putu za Sjenicu. Pre 16 godina proglašeno je vazdušnom banjom zbog izvanrednih prirodnih i klimatskih karakteristika.

mucanj-katici-panoramio_800

Foto: Panoramio.com

Oni koji su odmarali tamo kažu da je mesto naprosto čarobno i da garantuje kompletan odmor, oporavak i detoks od stresa i ubrzanog načina života.

Danas je osvanuo neobičan oglas: vlasnik hotela „Logos“ u Katićima, gospodin Boro Pilić, nudi besplatan smeštaj u apartmanu deci kojoj je potreban oporavak.

Oglas prenosimo u celosti:

 

56e95531e4b06bf17b7b072bPozivamo roditelje, rodbinu, prijatelje i poznanike mališana kojima je potreban oporavak od bolesti disajnih organa (astma, bronhitis), anemije, organa za varenje, upornih očnih infekcija, dijabetesa i slično da nam se jave i tako deci omoguće besplatan boravak u trajanju od 7 dana u našem apartmanu Trešnja.

Ovaj apartman smo u dolazećoj sezoni, a počev od 21. maja do 27. avgusta namenili oporavku dece u pratnji odrasle osobe bez nadoknade.

 Iskoristite pogodnost koju nudimo i blagodeti kojima je priroda obdarila ovaj kraj (vazdušna banja sa blagom klimom na 1000 m nadmorske visine, ruža vetrova, izvori lekovitih voda od kojih su neki prema verovanju ovdašnjih žitelja pogodni za lečenje dijabetesa, očnih bolesti, organa za varenje). 

Povedite decu našim stazama zdravlja!
Pišite nam na: hotellogos@gmail.com ili pozovite: 063 500774

56e955ebe4b06bf17b7b072dPozvali smo broj i dobili vlasnika Boru Pilića. Potvrdio nam je da je oglas autentičan:

– Hoćemo u ovim vremenima besparice da pomognemo ljudima, pogotovo deci. Tako smo i došli na ideju da jedan apartman odvojimo za oporavak dece.

Nije potrebna nikakva dokumentacija, samo izjava da je detetu potreban oporavak od bolesti. Prednost će, naravno, imati samohrane majke i ljudi lošijeg materijalnog stanja – rekao je gospodin Pilić.

56e95600e4b06bf17b7b072eU ovim teškim vremenima, kada je samilosti, razumevanja i praštanja sve manje, ovakav gest je pravo izneađenje, iako bi trebalo da bude svakodnevica.

Ukoliko poznajete porodicu sa detetom kom je potreban oporavak, prosledite im ovaj tekst i tako nastavite započeti krug milosrđa i brige prema drugima. 

Izvor: balkanspress.com

__________________________________________________________________________________

TERAPIJSKO JAHANJE…

tamoiovde-logo

Kobila Milkica za terapijsko jahanje

Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku

konj-novi-sad-donacija

Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)

Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.

Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.

„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.

Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.

„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.

Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.

Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.

Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.

Autor: S. K.

Izvor:politika.rs/09.03.2016.

_________________________________________________________________________________

ČOVEK SA ZLATNOM RUKOM…

tamoiovde-logo

Krv „običnog čoveka“ spasla živote DVA MILIONA beba

Na prvi pogled, Džejms Harison je sasvim običan čovek. Voli svoju ćerku i unuke, sakuplja poštanske marke i rado šeta po kraju na centralnoj obali Australije. Ono po čemu je poseban je ispod površine, tačnije, u njegovim venama.

dzejms_harison_covek_koji_je_spasao_dva_miliona_beba_video_aps_843302849

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak/ Foto: YouTube

  “Čovek sa zlatnom rukom”, kako ga danas zovu, davalac je krvne plazme punih 60 godina. Gotovo svake nedelje odlazi da mu izvade krv iz desne ruke, a sve je počelo od teške operacije kojoj je podvrgnut kao dete.

“Godine 1951, imao sam tada 14 godina, odstranjeno mi jedno plućno krilo”, seća se Harison, koji danas ima 78 godina.

“Kada sam izašao sa operacije, tačnije, nekoliko dana kasnije, otac mi je objasnio šta se desilo. Rekao mi je da sam primio 13 jedinica krvi i da su mi život spasli nepoznati ljudi. I on je bio davalac, pa sam sebi rekao da ću, kada dovoljno odrastem, i sam postati donor”, kaže Harison.

Ubrzo nakon što je počeo da daje krv, pozvali su ga i rekli mu da bi njegova krv mogla da pomogne u rešavanju ozbiljnog problema.

“U Australiji su negde do 1967. godine umirale doslovno hiljade beba godišnje. Lekari nisu znali zašto, bilo je užasno”, kaže Džema Falkenmajer iz Zavoda za transfuziju Crvenog krsta Australije. “Bilo je mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga.”

Harisonova krv je bila dragocena

Ispostavilo se da je to posledica Rh nepodudarnosti: krv trudnice počinje da napada krvne ćelije njene nerođene bebe, a u najgorem slučaju, dolazi do oštećenja mozga ili smrti bebe.

Hemolitička bolest novorođenčeta javlja se kada majka ima negativan Rh faktor, a beba u njenoj utrobi ima Rh pozitivnu krv, koju je nasledila od oca. Ukoliko je majka razvila osetljivost na pozitivan Rh faktor, obično tokom ranije trudnoće sa Rh pozitivnim detetom, možda će početi da proizvodi antitela, koja će uništavati “strane” krvne ćelije njene bebe.

Ispostavilo se da Harison ima posebno antitelo u krvi, pa je 60-ih godina prošlog veka sarađivao s medicinskim stručnjacima kako bi se njegova antitela upotrebila za razvoj injekcije “anti-D”, koja sprečava žene sa Rh negativnim faktorom da u trudnoći razvijaju antitela.

“Australija je bila jedna od prvih zemalja na svetu u kojoj je nađen davalac s tim antitelom, pa je u to vreme to bio veliki prodor”, objašnjava Falkenmajerova.

Harisonova krv je bila dragocena. On i “anti-D” su zaslužni za spasavanje života više od dva miliona beba.
“Svaka jedinica krvi je dragocena, ali je Džejmsova krv posebna. Ona je poslužila za proizvodnju spasonosnog leka. Davali su ga majkama kod kojih je pretila opasnost od toga da njihova krv napadne krv njihovih nerođenih beba. Svaka bočica “anti-D” ikada proizvedena u Australiji potiče od Džejmsove krvi.

Više od 17 odsto žena u Australiji izloženo je opasnosti, tako da je Džejms spasao mnogo života”, kaže Džema Falkenmajer.

Svetu treba još ovakvih ljudi

Jedan od njih je i Samjuel, koji ima samo pet nedelja. Njegova majka Kristi Pastor prvi put je primila “anti-D” injekciju tokom druge trudnoće. Zahvaljujući Harisonovim antitelima u svojoj krvi, mali Samjuel je njena četvrta i zdrava beba.

“Samo su mi rekli da treba da primim vakcinu. Nisam se premišljala ni tren, a onda sam saznala o Džejmsu i koliko puta je dao krv i da sve ovo postoji samo zbog njega”, kaže Kristi. “Zahvalna sam Džejmsu, koji je nesebično nastavio da donira krv kako bismo i dalje imali ovu vakcinu.”

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak. On je jedan od 50-ak ljudi u Australiji za koje se zna da imaju ova antitela.

“Ne verujem da će bilo ko biti sposoban da uradi ono što je on učinio, ali su nam svakako potrebni ljudi da nastave njegovim stopama”, kaže Falkenmajerova.

CNN / M.A. 

Izvor: blic.rs

_________________________________________________________________________________________

 

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

TUŽNI PRIZORI…

tamoiovde-logoDEČJA RADNA SNAGA NA POČETKU XX VEKA

Luis Hajn, sociolog i fotograf, ovekovečio je tužne prizore mališana koji su bili primorani da rade u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu između 1908. i 1924. godine.

images-2013-12-decja_radna_snaga_na_pocetku_xx_veka_aps_395381376On je za američki Nacionalni komitet za dečju radnu snagu, koji se borio za reformu u ovoj oblasti, putovao po svojoj zemlji, beležeći dirljive trenutke – dečji rad u fabrikama, na poljima i na ulici.

Uz to, ovekovečio je i kakve su posledice primoravanja dece na rad, odnosno na koji način je to uticalo na zdravstveno stanje, bezbednost i obrazovanje ove dece.

Hajn je svoj rad nazvao detektivskim, što u neku ruku i jeste. Naime, sve fotografije praćene su imenima i prezimenima dece, isticanjem njihovog radnog vremena, plate, kao i imenom „svedoka“ koji je prisustvovao fotografisanju.

Smatra se da su ove fotografije bile glavni instrument u borbi protiv primoravanja dece na rad.

Pogledajte ostale slike
Izvor: nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/

________________________________________________________________________________

KAKO SAM LEPO UMORNA…

tamoiovde-logoSUPER ŽENA, NAJVEĆA PATRIJARHALNA MEDIJSKA PREVARA: ,,KAKO SAM LEPO UMORNA“

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

super-zenaZaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama.

Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“.

Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventualno oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“.

Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“.

U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“.

Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“.

Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“?

Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha.

Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik“. Dakle, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

Zorica Žarković, Biznis i finansije

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________