GEST VREDAN PAŽNJE…

tamoiovde-logo

Ovaj čovek nudi besplatan odmor deci kojoj je potreban oporavak!

Katići su turističko mesto pored Ivanjice, na putu za Sjenicu. Pre 16 godina proglašeno je vazdušnom banjom zbog izvanrednih prirodnih i klimatskih karakteristika.

mucanj-katici-panoramio_800

Foto: Panoramio.com

Oni koji su odmarali tamo kažu da je mesto naprosto čarobno i da garantuje kompletan odmor, oporavak i detoks od stresa i ubrzanog načina života.

Danas je osvanuo neobičan oglas: vlasnik hotela „Logos“ u Katićima, gospodin Boro Pilić, nudi besplatan smeštaj u apartmanu deci kojoj je potreban oporavak.

Oglas prenosimo u celosti:

 

56e95531e4b06bf17b7b072bPozivamo roditelje, rodbinu, prijatelje i poznanike mališana kojima je potreban oporavak od bolesti disajnih organa (astma, bronhitis), anemije, organa za varenje, upornih očnih infekcija, dijabetesa i slično da nam se jave i tako deci omoguće besplatan boravak u trajanju od 7 dana u našem apartmanu Trešnja.

Ovaj apartman smo u dolazećoj sezoni, a počev od 21. maja do 27. avgusta namenili oporavku dece u pratnji odrasle osobe bez nadoknade.

 Iskoristite pogodnost koju nudimo i blagodeti kojima je priroda obdarila ovaj kraj (vazdušna banja sa blagom klimom na 1000 m nadmorske visine, ruža vetrova, izvori lekovitih voda od kojih su neki prema verovanju ovdašnjih žitelja pogodni za lečenje dijabetesa, očnih bolesti, organa za varenje). 

Povedite decu našim stazama zdravlja!
Pišite nam na: hotellogos@gmail.com ili pozovite: 063 500774

56e955ebe4b06bf17b7b072dPozvali smo broj i dobili vlasnika Boru Pilića. Potvrdio nam je da je oglas autentičan:

– Hoćemo u ovim vremenima besparice da pomognemo ljudima, pogotovo deci. Tako smo i došli na ideju da jedan apartman odvojimo za oporavak dece.

Nije potrebna nikakva dokumentacija, samo izjava da je detetu potreban oporavak od bolesti. Prednost će, naravno, imati samohrane majke i ljudi lošijeg materijalnog stanja – rekao je gospodin Pilić.

56e95600e4b06bf17b7b072eU ovim teškim vremenima, kada je samilosti, razumevanja i praštanja sve manje, ovakav gest je pravo izneađenje, iako bi trebalo da bude svakodnevica.

Ukoliko poznajete porodicu sa detetom kom je potreban oporavak, prosledite im ovaj tekst i tako nastavite započeti krug milosrđa i brige prema drugima. 

Izvor: balkanspress.com

__________________________________________________________________________________

TERAPIJSKO JAHANJE…

tamoiovde-logo

Kobila Milkica za terapijsko jahanje

Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku

konj-novi-sad-donacija

Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)

Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.

Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.

„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.

Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.

„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.

Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.

Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.

Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.

Autor: S. K.

Izvor:politika.rs/09.03.2016.

_________________________________________________________________________________

ČOVEK SA ZLATNOM RUKOM…

tamoiovde-logo

Krv „običnog čoveka“ spasla živote DVA MILIONA beba

Na prvi pogled, Džejms Harison je sasvim običan čovek. Voli svoju ćerku i unuke, sakuplja poštanske marke i rado šeta po kraju na centralnoj obali Australije. Ono po čemu je poseban je ispod površine, tačnije, u njegovim venama.

dzejms_harison_covek_koji_je_spasao_dva_miliona_beba_video_aps_843302849

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak/ Foto: YouTube

  “Čovek sa zlatnom rukom”, kako ga danas zovu, davalac je krvne plazme punih 60 godina. Gotovo svake nedelje odlazi da mu izvade krv iz desne ruke, a sve je počelo od teške operacije kojoj je podvrgnut kao dete.

“Godine 1951, imao sam tada 14 godina, odstranjeno mi jedno plućno krilo”, seća se Harison, koji danas ima 78 godina.

“Kada sam izašao sa operacije, tačnije, nekoliko dana kasnije, otac mi je objasnio šta se desilo. Rekao mi je da sam primio 13 jedinica krvi i da su mi život spasli nepoznati ljudi. I on je bio davalac, pa sam sebi rekao da ću, kada dovoljno odrastem, i sam postati donor”, kaže Harison.

Ubrzo nakon što je počeo da daje krv, pozvali su ga i rekli mu da bi njegova krv mogla da pomogne u rešavanju ozbiljnog problema.

“U Australiji su negde do 1967. godine umirale doslovno hiljade beba godišnje. Lekari nisu znali zašto, bilo je užasno”, kaže Džema Falkenmajer iz Zavoda za transfuziju Crvenog krsta Australije. “Bilo je mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga.”

Harisonova krv je bila dragocena

Ispostavilo se da je to posledica Rh nepodudarnosti: krv trudnice počinje da napada krvne ćelije njene nerođene bebe, a u najgorem slučaju, dolazi do oštećenja mozga ili smrti bebe.

Hemolitička bolest novorođenčeta javlja se kada majka ima negativan Rh faktor, a beba u njenoj utrobi ima Rh pozitivnu krv, koju je nasledila od oca. Ukoliko je majka razvila osetljivost na pozitivan Rh faktor, obično tokom ranije trudnoće sa Rh pozitivnim detetom, možda će početi da proizvodi antitela, koja će uništavati “strane” krvne ćelije njene bebe.

Ispostavilo se da Harison ima posebno antitelo u krvi, pa je 60-ih godina prošlog veka sarađivao s medicinskim stručnjacima kako bi se njegova antitela upotrebila za razvoj injekcije “anti-D”, koja sprečava žene sa Rh negativnim faktorom da u trudnoći razvijaju antitela.

“Australija je bila jedna od prvih zemalja na svetu u kojoj je nađen davalac s tim antitelom, pa je u to vreme to bio veliki prodor”, objašnjava Falkenmajerova.

Harisonova krv je bila dragocena. On i “anti-D” su zaslužni za spasavanje života više od dva miliona beba.
“Svaka jedinica krvi je dragocena, ali je Džejmsova krv posebna. Ona je poslužila za proizvodnju spasonosnog leka. Davali su ga majkama kod kojih je pretila opasnost od toga da njihova krv napadne krv njihovih nerođenih beba. Svaka bočica “anti-D” ikada proizvedena u Australiji potiče od Džejmsove krvi.

Više od 17 odsto žena u Australiji izloženo je opasnosti, tako da je Džejms spasao mnogo života”, kaže Džema Falkenmajer.

Svetu treba još ovakvih ljudi

Jedan od njih je i Samjuel, koji ima samo pet nedelja. Njegova majka Kristi Pastor prvi put je primila “anti-D” injekciju tokom druge trudnoće. Zahvaljujući Harisonovim antitelima u svojoj krvi, mali Samjuel je njena četvrta i zdrava beba.

“Samo su mi rekli da treba da primim vakcinu. Nisam se premišljala ni tren, a onda sam saznala o Džejmsu i koliko puta je dao krv i da sve ovo postoji samo zbog njega”, kaže Kristi. “Zahvalna sam Džejmsu, koji je nesebično nastavio da donira krv kako bismo i dalje imali ovu vakcinu.”

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak. On je jedan od 50-ak ljudi u Australiji za koje se zna da imaju ova antitela.

“Ne verujem da će bilo ko biti sposoban da uradi ono što je on učinio, ali su nam svakako potrebni ljudi da nastave njegovim stopama”, kaže Falkenmajerova.

CNN / M.A. 

Izvor: blic.rs

_________________________________________________________________________________________

 

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

TUŽNI PRIZORI…

tamoiovde-logoDEČJA RADNA SNAGA NA POČETKU XX VEKA

Luis Hajn, sociolog i fotograf, ovekovečio je tužne prizore mališana koji su bili primorani da rade u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu između 1908. i 1924. godine.

images-2013-12-decja_radna_snaga_na_pocetku_xx_veka_aps_395381376On je za američki Nacionalni komitet za dečju radnu snagu, koji se borio za reformu u ovoj oblasti, putovao po svojoj zemlji, beležeći dirljive trenutke – dečji rad u fabrikama, na poljima i na ulici.

Uz to, ovekovečio je i kakve su posledice primoravanja dece na rad, odnosno na koji način je to uticalo na zdravstveno stanje, bezbednost i obrazovanje ove dece.

Hajn je svoj rad nazvao detektivskim, što u neku ruku i jeste. Naime, sve fotografije praćene su imenima i prezimenima dece, isticanjem njihovog radnog vremena, plate, kao i imenom „svedoka“ koji je prisustvovao fotografisanju.

Smatra se da su ove fotografije bile glavni instrument u borbi protiv primoravanja dece na rad.

Pogledajte ostale slike
Izvor: nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/

________________________________________________________________________________

KAKO SAM LEPO UMORNA…

tamoiovde-logoSUPER ŽENA, NAJVEĆA PATRIJARHALNA MEDIJSKA PREVARA: ,,KAKO SAM LEPO UMORNA“

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

super-zenaZaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama.

Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“.

Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventualno oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“.

Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“.

U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“.

Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“.

Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“?

Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha.

Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik“. Dakle, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

Zorica Žarković, Biznis i finansije

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________

DEDA DOBRI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

SVETAC KOJI HODA

Deda Dobri (99) sve što isprosi da siročićima

dimitrov-dobrev-foto-facebook-1392904322-448763Evo zašto je ovaj starac jedan od najboljih ljudi na svetu.

Dobri Dimitrov Dobrev ima 99 godina.

Tokom Drugog svetskog rata izgubio je gotovo potpuno svoj sluh, a svakog dana pređe 25 kilometara na putu od svog sela do Sofije, noseći garderobu koju je sebi napravio, kako bi u prestonici Bugarske prosio.

438727_1977405213969778969611815810134n_fMeđutim, Dobri ne prosi za sebe, jer uspeva da preživi sa 80 evra penzije.

_________________________________________________________________________

438722_dobrev2_ffSav novac koji je u životu sakupio (oko 40.000 evra) on je poklonio sirotištima koja nisu u stanju da plaćaju svoje račune.

_________________________________________________________________________

dimitrov-dobrev-foto-facebook-1392903815-448761On ne zadržava ni cent tih para.

_________________________________________________________________________

dimitrov-dobrev-foto-facebook-1392903873-448771Neki ga zovu „Svetac Bajlova“.

_________________________________________________________________________

dimitrov-dobrev-foto-facebook-1392903815-448769Ove godine napuniće 100 godina.

_________________________________________________________________________

438726_4007655249247008775221273440741n_fSvi ga vole.

Zovu ga „Дядо Добри“ i za građane on predstavlja najnesebičniju dobrotu koja postoji.
Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA LEKAR U SRBIJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Draga Ljočić: Prva žena lekar u Srbiji

Iz knjige: Dragan Ivanović, Kolevka zdravstva u Srbiji, Knj. 1. str. 109-114, izdavač: Srpska knjiga, Ruma.

indexDraga Ljočić (Šabac 1855 – Beograd 1926.) jedinstvena po mnogo čemu: pionir ženskog lekarskog poziva u svojoj zemlji i prva žena lekar na slovenskom jugu, neumorni borac za ravnopravnost žena, beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, majka četvoro dece, uzorna supruga i domaćica…

U Šapcu se prvim plačem oglasila 28. februara 1855. kao peto, najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Imala je sedam godina i počela da sriče prva slova azbuke, kad joj je otac osiromašio, ostao bez imanja i spao na pekarski zanat s mesečnim prihodom od sedam talira, koliko je zarađivao i običan sluga kod dobrog gazde.

Osnovnu školu je završila u rodnom gradu a onda je prihvatila njena bivša učiteljica Persida Pinterović, koja je prešla u Beograd za nastavnicu Više ženske škole i, primivši je kod sebe, pomogla joj da, i pored siromaštva, završi sve razrede. Produžila je da sluša predavanja na prirodno-matematičkom odseku Velike škole a onda se, sa 17 godina, odvažila da krene u Cirih i studira medicinu. Bilo je to, znači, 1872. Nadasve patriotski vaspitana, prekinula je studije juna 1876, kada je počeo rat sa Turskom, i požurila da se otadžbini stavi na raspolaganje. Obukla je uniformu, dobila čin sanitetskog poručnika i predano i požrtvovano lečila ranjenike u Beogradu i bolnici u Svilajncu a našla se i u krvavim borbama na Šumatovcu.

U februaru sledeće godine, kada je zaključeno primirje, vratila se u Cirih, jedini evropski grad u kome su žene mogle da studiraju(1), da bi krajem 1878. diplomirala i bila promovisana za doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Imala je samo 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a i prva od svih Jugoslovenki.

Visoko obrazovanje stekla su i Dragina dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije. Pisao je i udžbenike.

Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se nastanjuje kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde će kasnije obavljati i privatnu lekarsku praksu. Najpre je morala da se obrati Ministarstvu unutrašnjih dela i zatraži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom. Učinila je to 26. februara 1879. Ministar je nameravao da joj odbije molbu bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio, ali uz uslov da dr Draga prethodno položi državni ispit. Savladala je i tu prepreku proisteklu iz konzervativnog gledanja na učešće žene u bilo kojoj delatnosti ondašnje Srbije.

Počela je privatnu praksu, ali „pacijenata nije osobito imala“. Naredna godina donela joj je jedno lepo priznanje ali i još jednu nevolju. Postala je član Srpskog lekarskog društva, ali su joj posle jednog nazeba načeta pluća, pa se 1880. zaputila na Krim, u sanatorijum blizu Jalte. Vraća se u proleće sledeće godine i nastavlja privatnu praksu u Beogradu.

Tek 6. jula 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Već 1883. godine donela je značajnu promenu u njenom privatnom životu: 9. januara se udala za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. I u tom najradosnijem trenutku razbila je još jednu predrasudu i bila prva žena u Srbiji koja je posle venčanja zadržala svoje porodično prezime.

A onda slede najteži dani u njenom životu. Početkom oktobra 1883. buknula je Timočka buna. Dvadeset petog oktobra noću uhapšen je i njen suprug Raša. Dvadesetog novembra Draga je rodila ćerku a posle osam dana preki sud u Zaječaru osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, istog dana je stiglo pomilovanje kralja Milana i Raša je, zajedno sa Perom Todorovićem, upućen u požarevački zatvor na šest godina robije.

Dr Draga je ostala sama sa bebom i opterećena brigom o mužu sužnju, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom – kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.

Od diskriminacije prema ženi lekaru odustajalo se jedino u vreme ratova. Tako je bilo i 1885. kada je dr Draga, dok je besneo srpsko-bugarski rat, morala da radi, kao jedini lekar, čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi, kojom je rukovodio profesor Josif Pančić.

Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici.

(Poput roditelja, i Draga će sa suprugom Rašom imati dosta dece: pored Radmile još tri ćerke – Spomenu, Zoru i Olgu).

U decembru 1886. dr Dragu je ministar Garašanin unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje“ – ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Blagodareći njenoj preduzimljivosti, ovo udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“. Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od trideset godina. Zaposleni su je zvali „svojom majkom“.

Bila je i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika.

Došli su balkanski ratovi. Draga je već imala 57 godina i bila načetog zdravlja. Ne štedeći sebe, 1912-1913. radila je danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Buknuo je i prvi svetski rat 1914. Porodica se posle okupacije Beograda povukla u Niš i Draga i ćerka radile u tamošnjoj bolnici. Neprijatelj je napredovao i porodica se podelila. Raša sa svoje 64 i ćerka Radmila sa 29 godina prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju.

Dr Draga, u 60. godini, sa tri kćeri prebacila se železnicom iz Niša u Solun i dalje u Atinu. Odatle, preko Rima i Nice, stigla je u Lozanu, gde je sve vreme rata „organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima“.

Vratila se u domovinu 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time „otvorila put svojim budućim koleginicama“. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju – kao lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena u Beogradu. Za svagda ovenčana epitetom prve žene lekara u Srbiji.

Dr Radmila Milošević-Lazarević, radeći kao lekar na Solunskom frontu, upoznaje se sa književnikom Brankom Lazarevićem, sa kojim se venčava na Krfu, zajedno se prebacuju u Italiju i Francusku i po završetku rata stižu u Beograd.

Kada je suprug 1919. postavljen za ambasadora u Čikagu, ona ga prati i napušta lekarski poziv. Zatim prelaze u Varšavu, Prag i Brisel. Umrla je 1942. godine od pneumonije i sahranjena u Beogradu.

Ništa bez Drage Ljočić

O radnim i humanitarnim kvalitetima tri doktorke – dve Šapčanke i jedne koja je u ovom gradu bila bolnički lekar, govori i gradnja bolnice na Topčiderskom brdu, sa 600 postelja za žene i decu. Kamen-temeljac je položen 8. oktobra 1922. godine.

Prethodno je bilo formirano i Društvo beogradskih žena lekara, koje će sinhronizovati akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga. Predsednica je bila dr Draga Ljočić, potpredsednik dr Marija Fjodorovna Siebold, sekretar Ana Brkić-Milijanović, srednja od tri sestre Šapčanke koje su studije medicine završile u Petrogradu i blagajnik Marija Prita-Vučetić, koja je sa suprugom Nikolom Vučetićem u Šapcu bila bolnički lekar krajem devetnaestog veka.

Bolnica je svečano otvorena tek 1. oktobra 1929. godine. Beogradske žene lekari radile su u bolnici besplatno, jer je bolnica morala da se izdržava od prihoda bolesnika, što je bilo nedovoljno. Prva žena lekar na internom odeljenju bila je Jelica Nešković, kći dr Marije Prite.

Dr Draga Ljočić je učestvovala i pri stvaranju ženskog lekarskog društva posle Prvog svetskog rata, kao i pri podizanju Ženske bolnice na Dedinju, u spomen inicijatorke za gradnju te bolnice, dr Elze Inglis, koja je u Prvom svetskom ratu bila na čelu britanske misije u sastavu srpskog vojnog saniteta.

U čast tridesetogodišnje službe dr Drage Ljočić, njeni prijatelji su 1909. priredili svečanu akademiju a po završetku bolnice na Dedinju jednu bolesničku sobu mermernom pločom označili njenim imenom.

Bila je i prva i jedina žena lekar koja se još na početku svog radnog veka, 1880. godine, bavila poslovima oko uređivanja „Srpskog arhiva“ – časopisa za celokupno lekarstvo.

 Dragan Ivanović/www.rastko.rs

 DOPUNA (Iz knjige dr Dušan Stojimirović: Kazivanja, Narodna biblioteka Smederevo / Ars libri, Beograd (2007), str. 27. Dopuna Brane Dimitrijevića.)

 „Do vremena kada sam ja (1890) došao u Beč na medicinskom fakultetu nije bilo ženskih studenata… Ali nekako u to vreme navališe i devojke na medicinu. Notnagel ( priznat u Evropi kao najjači specijalista interne medicine!) ih začudo nije trpeo. Bio sam prisutan kada je on na jednom predavanju zatražio da se studentkinje udalje s časa, ali pošto one nikako nisu htele da napuste dvoranu, Notnagel je sam izišao iz nje. A potom je poslao svog docenta da nam održi čas. No, i taj docent je zamolio studentkinje na izađu, da bi mogao da predaje. Kako one nisu htele ni onda da iziđu, došlo je do nereda. Studenti su povikali: napolje! Napolje!!! Te su one, naposletku morale da odu. Onda se Notnagel vratio i nastavio da predaje, izjavljujući da ženama nije mesto na medicini. Ovo se događalo negde 1892 ili 1893. godine.“

Na Rastku objavljeno: 2008-04-25

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

UMIJECE-LJUBAVI-Erih-From_slika_L_420362Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

   Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI          Umece-ljubavi-Erih-From_slika_L_2517135

   Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća.

Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“.

Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života.

Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog.

Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …

    … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…

   Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com


600full-erich-frommBiografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S


Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

imati-ili-bitiJe li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

Nastavite sa čitanjem