GORKI TALOG ISKUSTVA…

15. oktobra u Parizu je umro  Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

 Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

---

PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke – kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

Venčana fotografija Kišovih roditelja

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)

Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)

„… reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „…sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama…“ (Gorki talog iskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene […] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „… ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom ‘Bolje rat nego pakt’ (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

Sa sestrom Danicom

Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama ‘tako da naslov bude jasno vidljiv’. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje.

U jednom montažnom postupku – kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „… kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na ‘generalnoj probi’, nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski… Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)

Danilo Kiš, Mađarska 1943.

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2×2, i manji 2×1. Prvi se naziva ‘spavaćom sobom’ a drugi ‘kuhinjom’. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)

Eduard M. Kiš

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. […] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad…, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)

Danilo Kiš, Cetinje 1947.

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, ‘je seme a tout vent’, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)

„U svakom slučaju bolest moje ‘uznemirujuće različitosti’ nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)

Milica Kiš

1951. Umrla Milica Kiš. „… posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)

1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

Danilo Kiš, Cetinje 1953.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)

Danilo Kiš, Beograd 1956.

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u ‘Tri šešira’, u ‘Prešernovu klet’, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. ‘Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio.’

Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao – mlad provincijalni pesnik… – Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. […] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski…“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve ‘prirodne granice’, nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. ‘Nebo nema otadžbine.’ Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut’) već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku ‘Zetu’ na plamenu sveće. […] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960 Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.

Neobjavljeno rešenje za korice  prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je ‘poema’, i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali… Putovanje u Mansardi je ‘putovanje oko moje sobe’.“ (Skladište, 328)

Beograd, 1955.

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. […] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)

„[…] u okviru mog ‘opusa’ ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, ‘dokumentarne’ rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović

Danilo Kiš, Strazbur 1964.

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. […] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1964. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića…

Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i ‘tehniku’) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1968. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.

„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika – „Pismo ili Sadržaj“

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao ‘techne’, u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu ‘tesna vrata’ kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena ‘savršenost’, njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena ‘pukotina’!“ (Gorki talog iskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , – Rani jadi – Bašta, pepeo – Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju:

Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)

„…To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem ‘Porodičnim cirkusom’. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L’Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po-etika.

1973. 

      Danilo Kiš, Beograd 1973.

      1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te ‘uzorne priče’.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1975. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „…ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)

Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)

1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Danilo Kiš, Pariz, 1980.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im ‘jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski…’ Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu ‘veru u progres’, njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe […].“ (Homo poeticus, 177-178).

1980. Nagrada Grand aigle d’or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)

Danilo Kiš, Pariz, 1981.

„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu ‘enciklopediju mrtvih’ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio…“ (Gorki talog iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)

Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura […] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. […] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).

Danilo Kiš, Beograd, 1956.

„[…] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.

15.oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd… Delo iščezava u duhu sa smrću. […] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić

Izvor: kis.org.rs

---

ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

Obimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PLAVE VENE…

Zašto su vene plave ako je krv crvena?

Zanimljivi procesi koji se odvijaju u ljudskom telu otkrivaju odgovor na jedno od najčešćih pitanja o anatomiji.

Foto: Profimedia

Kako objašnjavaju stručnjaci, krv je crvene boje zbog hemoglobina, proteina koji je zaslužan za prenos kiseonika u crvena krvna zrnca.

Međutim, hemoglobin reflektuje velike količine i crvenog i plavog svetla, ali ne istim intenzitetom s obzirom na to da plavo i crveno svetlo nisu istih talasnih dužina.

Za razliku od arterija i kapilara, vene prenose krv bez kiseonika, koja apsorbuje više crvenog svetla. Što je apsorpcija bolja, to se crvena boja manje vidi.

Kako je Alvin Kinl objasnio 1996. godine u radu pod nazivom „Zašto vene deluju plavo: Novi pogled na staro pitanje“, vene koje su bliže površini kože emituju više plave svetlosti i vrlo malo crvene. Reč je o svojevrsnoj optičkoj iluziji.

Šta se događa u krvotoku?
Srce ispumpava krv u pluća kako bi je obogatio kiseonikom. Oksigenisana krv dalje odlazi u telo arterijama i u tom trenutku je svetlocrvena, a potom u kapilare, odakle pruža zalihe kiseonika tkivima. Mnogo kapilara se nalazi, recimo, u usnama, što objašnjava njihovu crvenkastu nijansu.

Kada se potpuno reši kiseonika, krv dalje odlazi u vene, odakle se vraća u srce – tamnocrvena.
Kako objašnjavaju naučnici, pored svetlosti, ulogu u „bojenju vena u plavo“ ima i kiseonik: kada se vene liše kiseonika i postanu tamnije, i dalje su crvene, ali po talasnim dužinama bliže plavoj boji.

Dubina
Postoji i treći faktor – priroda samih vena. Naime, kako objašnjava Karl Krušelnicki, master biomedicinskog inženjeringa, prečnik ovih krvnih sudova i to koliko su daleko od površine kože utiče na to kako ćemo ih videti. Ukoliko je vena bliže koži, izgleda crvenkasto, dok one koje se nalaze dublje deluju plavo. Međutim, vene su najčešće dublje od pola milimetra ispod površine kože, dakle – duboko, pa ih smatramo plavim.

Kako vidimo boje?
Takođe, Krušelnicki napominje da bi važnu ulogu mogao igrati i ljudski mozak. Recimo, on postavlja pitanje da li je ljubičasta boja uvek ljubičasta.
„Ne. Ako ljubičasti predmet stavite pored crvene boje, mozak će ‘pretvoriti’ ljubičasto u nijansu plave“, zaključuje on.
Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

UKRAŠAVANJE PORODIČNOG ALBUMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Novi trend među nevestama: Uz kume pokazuju gole guze

Vekovne tradicije na venčanjima obogatio je najnoviji fotografski trend koji mnogi još uvek smatraju neprikladnim za ukrašavanje albuma.

Foto-trendovi se trenutno izmjenjuju na gotovo dnevnoj bazi.

Neverovatno popularno fotografisanje hrane i selfieja za Instagram ipak bi mogao zaseniti najnoviji trend koji se zasad naziva ‘Wedding flashing’, prenosi 24sata.hr

Naime, novim nevestama dizanje vela pred oltarom očito više ne predstavlja centralni deo njihovih venčanja.

Devojke koje upravo uplovljavaju u bračnu luku, ali i njihove deveruše odlučile su se na korak dalje. I ne, pri tome ne mislimo na nevino podizanje haljine iznad kolena ili pak skidanje podvezice.

One odvažno dižu haljine i bez imalo kompleksa pokazuju svoje više ili manje gole guze.

Šta na kraju reći nego da porodični albumi koji se čuvaju generacijama više nikada neće biti isti.

________________________________________________________________________________________________________

 

ČOVEK SA DVA LICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Ovo je Edvard Mordrejk (Edward Mordrake), čovek sa dva lica, bukvalno.

Englez koji je živeo u 19. veku, imao je retku anomaliju, imao je dva lica na glavi. Drugo, “parazitsko”, nalazilo se na potiljku.

Smatrao je da je to drugo lice “demonsko” i želeo je da ga lekari odstrane, ali niko se tada nije usudio ni da pomisli da pokuša takav zahvat. I za današnju medicinu odstanjivanje lica na potiljku bi bilo pravi izazov i veoma rizičan zahvat.

Edvard je sigurno bio spreman i na takav rizik, jer je njegov život sa dva lica postojao nepodnošljiv. Nažalost, i pored brojnih pokušaja, ostao je osuđen da živi tako. Najviše mu je smetalo, kako je tada govorio, to što lice noću često “izgovara demonske reči”. Nije imao nikakvu kontrolu nad njim. Teško nam je i zamislimo sebe u takvoj situaciji, ali sama pomisao da vam je neka izraslina na potiljku i da proizvodi čudne zvuke, zaista zvuči jezivo.

Edvard je vremenom postao sve povučeniji. Nije želeo ni sa kim da se viđa, čak ni sa svojim rođacima i porodicom. Priča se i da je bio veoma nadaren mladić i veoma muzički talentovan.

Kasnije je potvrđeno da to lice ne može da jede niti da govori, ali je zabeleženo da se smeje ili plače, ili da nerazgovetno mrmlja. Ono što je dodatno interesantno u ovom sluaču jeste da je lice bilo žensko. Sigurno su zvuci koje je to lice proizvodilo, a koje Edvard nije mogao da kontroliše, uticali na Edvardovu psihu. Lice očigledno nije imalo nikakvu svest. Verovatno je bila njegova nerazvijena sestra blizanakinja. Na kraju, Edvard je izvršio samoubistvo u 23. godini, popivši otrov, ne mogavši da izdrži život u takvom stanju. Na njegovo insistiranje u oproštajnom pismu, njegov grob nije obeležen i ne zna se gde je sahranjen.

Tom Vejts, američki pevač i kompozitor, čak je na jednom svom albumu 2002. godine objavio pesmu posvećenu Edvardu, pod naslovom “Poor Edward”.

Do sada nije zabeležen nijedan ovakav identičan slučaj u medicini, iako je dokumentovano nekoliko sličnih anomalija, npr. kod Paskala Pinona iz Meksika, koji je imao dve glave, a druga mu je bila kao izraslina na čelu.

Izvor:zanimljiveinformacije.com/2013/10/covek-sa-dva-lica

---

---

Priredio Bora*S

OKRENI-OBRNI, NE MOŽE BEZ TRUTA …

ŽIVOT JEDNE ŽENKE

Zamislite – tek što ste se rodili, a vaša budućnost već izgleda neveselo.

Posle, sve u svemu, kratkog detinjstva kada su o vama vodili računa i hranili vas, bili ste još kao dete primorani na rad, na čišćenje tamnog i prenatrpanog doma i brigu o mnogobrojnim sestrama. Potom bi vas postavili da stražarite kako biste štitili dom od opakih uljeza. Ukoliko preživite, ostatak života potrošićete u potrazi za sićušnim količinama hrane iz prolaznih izvora, najčešće ne za sebe, već za zajedničku ostavu.

Vikendi? Praznici? Zaboravite ih.

Za samo nekoliko nedelja, istrošićete se do smrti. A povrh svega, nikada nećete spoznati ljubav.

Vaša sestra, s druge strane, započeće svoju karijeru prvo ubijanjem svojih suparnica, provodeći se zatim u velikom stilu. Tokom niza orgija sa hiljadama učesnika, izvršiće preljubu sa 20 muškaraca, koji su (doslovno!) spremni da umru za ovu privilegiju.

 Posle povratka sa takvog razvrata, ona će biti tretirana kraljevski.

U stvari, do kraja svog života ona će biti okružena lojalnim personalom koji će je hraniti, čistiti je i udovoljavati svakoj njenoj želji.

Ako ikada bude napuštala gnezdo (što se retko događa) biće u društvu nekoliko hiljada sluškinja koje će dati sve od sebe kako bi joj pronašle najprikladniji novi dom. Vaša sestra živeće 20 puta duže nego vi i biće jednog dana ponosna majka stotinama hiljada potomaka, dok ćete vi umreti kao usedelica.

Nepravda? Svakako!

Ali vi ste onda samo pčela radilica. Pošto je za vašu sestru dobro da bude matica.

Aleksandra i Lars Čitka

Izvor: vreme.com/ Alexandra Chittka, Lars Chittka (2010) Epigenetics of Royalty. PLoS Biology 8(11);
Prevod: I. Umeljić

---

---

 KAKO JE PČELINJI KRALJ POSTAO ŽENKA

Da bi u patrijarhalnom svetu naučnici uopšte prihvatili ideju o tome da jednom zajednicom kao što je pčelinja može upravljati ženka bilo je neophodno da se promene društvene okolnosti – zagonetka matice se rešava u doba kad se kraljevima odrubljuju glave, a drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto

ARISTOTEL: Kćeri maslina

I pored prilično apsurdnih ideja poput onih da pčele „skladište buku u glinenim sudovima“ ili da „nose kamenje sa sobom kako ih vetar ne bi oduvao“,

Aristotel je imao prilično impresivan uvid u stvarna dešavanja u košnici. U svojoj Istoriji životinja izložio je sve što je bilo poznato o pčelama pre dve i po hiljade godina. Opisao je različite vrste ćelija saća, vladare i trutove, način na koji se hrane i neguju larve, kao i podelu rada u košnici.

A zapazio je i da se pčele roje prateći svog „kralja“. Ipak, kolebao se oko načina na koji se reprodukuju, u stvari, nije ni bio siguran da li se pčele uopšte reprodukuju. U vezi s tim, Aristotel iznosi nekoliko ideja koje su bile široko prihvaćene u njegovo vreme, kao što je ona da pčele svoje potomstvo pronalaze i sakupljaju sa cvetova različitih biljaka, a najviše sa maslina – ostalo je zapisano da je u godinama sa dobrim rodom takođe bilo i mnogo pčela. Doslovce, smatralo se da pčele rastu na drveću.

Aristotelove ideje, koje su prihvatili i slavni pisci kao što si Plinije i Vergilije, oblikovale su gledišta naučnika o pčelama tokom naredna dva milenijuma.

ČARLS BATLER: Ženska monarhija

Stvari su se promenile objavljivanjem dve značajne knjige, Ženske monarhije Čarlsa Batlera i Teatra letećih političkih insekata Semjuela Purhasa, od kojih je ova druga objavljena četiri decenije posle prve. Ni jedna ni druga knjiga nisu se mnogo bavile pčelarskom praksom već dostignućima pčelarske nauke posle Aristotelovog vremena.

Hempširski paroh Čarls Batler, koji se pored istraživanja pčela bavio i reformom engleskog jezika, objavio je 1609. godine danas čuvenu knjigu Ženska monarhija (Feminine Monarchie), u kojoj je popularizovano gledište da je vladar košnice zapravo „kraljica“.

Knjiga je objavljena šest godina posle smrti engleske kraljice Elizabete I, tako da ideja da žena vlada državom nije bila strana za njega. Batler nije pružio, u naučnom smislu, verodostojne razloge koji bi ga naveli da prihvati ovo gledište. To je, zapravo, dve decenije pre njega, učinio španski pčelar Mendez de Tores, mada Batler po svoj prilici nije znao za njegovo otkriće.

Dakle, matica je bila kraljica, vladarka, mada ne i majka pčela. Hempširski paroh je smatrao da radilice generišu potomstvo sparivanjem sa trutovima. Imao je takođe i ideju o tome na koji način nastaje „plemstvo“: „pčele-dame neguju se u nekoliko kraljičinih palata na izuzetan način. Zlatna supstanca, kako god da je nastala, ne pretvara se u crvića, već odmah poprima oblik pčele“. Ova ideja datira još od Aristotelovog vremena.

Kao što vidimo, naglašavanje analogije košnice sa „savršenom monarhijom, najprirodnijim i najsavršenijim oblikom vladavine“ obmanulo je Batlera.

Teorijska razmatranja koja nemaju nikakve veze sa iskustvom definitivno su se pokazala vrlo malo korisna za razumevanje biologije pčela i bili su potrebni čvrsti dokazi, iz iskustva. To je naučnike navelo da ih pribave.

JAN SVAMERDARM: Aura seminalis

Jan Svamerdarm (1637–1680), jedan od slavnih pionira anatomije, došao je tokom svog kratkog života do nekoliko izuzetnih otkrića. Svamerdarm se obrazovao pod uticajem velikih holandskih prirodnjaka, koji su se bavili prevashodno ljudskom anatomijom, ali je veoma brzo svoju pažnju usredsredio na insekte. Koristio je, za to vreme, veoma sofisticiranu opremu za disekciju i mikroskop, i bio je prvi naučnik koji je utvrdio kako izgledaju unutrašnjost insekata i njihovi organi. Saznanja do kojih je došao objavio je – zajedno sa prelepim ilustracijama – u svojoj knjizi Bybel der Nature, koja je u štampanom izdanju publikovana 1737. godine.

 Svamerdarm je primetio da matica ima potpuno razvijene jajnike sa jajima i „posudu“ za spermu, pa je zaključio da je „kralj pčela, kako se obično naziva, zapravo žensko“. Značajno je spomenuti da Svamerdarm nikada nije upotrebio termin „kraljica“, što može imati veze sa njegovim republikanskim sklonostima.

 Ma koliko da je njegovo rezonovanje bazirano na poznavanju anatomije bilo moćnije od njegovih prethodnika, odvelo ga je ipak na stranputicu. Naime, na osnovu anatomije genitalija trutova izveo je zaključak da je nezamislivo da oni mogu da oplode ženku. Izgledalo mu je, iz njegove „anatomske perspektive“ da seksualni čin kod pčela mora biti nešto drugačiji od proste kopulacije, odnosno snošaja. Odatle je dalje zaključio da se „oplodnja ženki pčela odvija na jedan krajnje neobičan način“, i to isključivo pomoću misteriozne mirisne izlučevine koju je on nazvao aura seminalis. Svamerdarm je čak planirao da ovu ideju eksperimentalno ispita, ali to nikada nije učinio. Pa ipak, prošao je čitav jedan vek dok ova njegova hipoteza nije pobijena.

RENE REOMIR: Zagonetka reprodukcije

 Kao što to Svamerdarmova zabluda ilustruje, i anatomija ima svoja ograničenja ako se prihvati kao jedini ključ za razrešenje nepoznanica vezanih za ponašanje pčela, posebno zagonetke sparivanja matica. Razrešenje misterije omogućio je jedan naizgled jednostavan izum – košnica sa staklenim zidovima. Među prvima koji je u naučne svrhe upotrebio ovu košnicu bio je francuski erudita i pronalazač Rene Reomir (Rene Antoine Ferchault de Reaumur, 1683–1757), koji je, takođe među prvima, počeo da sprovodi maštovito osmišljene eksperimente sa pčelama. Reomir je posmatrao i do detalja opisao kako se polažu jaja i kako se razvija leglo. Otkrio je i da pčele regulišu temperaturu u košnici, a poznato je da je on izumeo termometar i da jedna skala za merenje temperature nosi njegovo ime.

 Prvi je upotrebio boje kako bi obeležio pčele. Istraživao je sudbinu obezmatičene pčelinje zajednice i opisao šta se dešava u košnici kada joj se doda matica. U svojoj knjizi Memoires pour Servir a l’Historie des Insects iz 1714. godine detaljno je prikazao anatomiju i život medonosnih pčela. I pored bezbroj pedantno sprovedenih eksperimenata i posmatranja života unutar košnice, s ciljem da dokaže da celokupno potomstvo potiče od matice, Reomir nikada nije uspeo da vidi sparivanje matice. Zatvarao je u staklenu košnicu nesparene matice i trutove kako bi ih privoleo da se spare, ali nije imao uspeha.

FRANSOA IBER: Rešenje zagonetke

  Ostavljeno je švajcarskom prirodnjaku i verovatno prvom specijalizovanom istraživaču pčela, Fransoa Iberu (Francois Huber, 1750–1831), da razreši ovu misteriju. Iber je u ranoj mladosti ostao slep i oslanjao se na svog spretnog pomoćnika Fransoa Birnana (Francois Burnens).

 Iber i Birnan su sproveli bezbroj eksperimenata kako bi oborili ranije hipoteze o oplodnji matice, posebno Svamerdarmovu teoriju o aura seminalis. To su i učinili na jedan vrlo jednostavan način.  Postavili su izbušenu kutiju sa trutovima u zapečaćenu košnicu u kojoj su se nalazile samo neoplođene matice.

 Pošto iz ove situacije nije proisteklo nikakvo potomstvo Iber i Birnan su zaključili da je ipak potrebno nešto više od Svamerdarmove aura seminalis da bi se oplodila matica, a da je i Reomir to propustio da primeti.

 Još jedna, u to vreme raširena ideja bila je da matica zbog svoje „plemenitosti“ nije upražnjavala uobičajeni čin oplodnje, već da je umesto toga vršila neku vrstu samooplodnje – raniji istraživači su kao potvrdu za ovu pretpostavku navodili činjenicu da je iz košnice u kojoj nije bilo trutova, ipak, izlazilo potomstvo. Kada su Iber i Birnan zapečatili košnice bez trutova i smestili nesparene matice unutra, potomstvo opet nije izlazilo. Istovetno stanje primećeno je i kada su trutovi zatvarani u košnicu sa neoplođenim maticama, pa su istraživači odatle izveli zaključak da se čin oplodnje mora odvijati izvan košnice.

Konačno, juna 1788. godine Iber i Birnan su primetili da matica u pratnji trutova napušta košnicu, i da se ne vraća pre nego što bude obeležena „oplodnim znakom“ i ispunjena muškom semenom tečnošću. Iako su Iberova istraživanja, publikovana 1806. godine, okončala debatu oko reprodukcije i popularizovala ideju o oplodnim letovima, on ipak nije bio prvi koji je to primetio. Petnaest godina pre Ibera, slovenački pčelar Anton Janša objavio je prvi prikaz „svadbenog leta“ matice, što je prošlo gotovo nezapaženo.

ADAM ŠIRAH: Poreklo matice

Godine 1760. nemački sveštenik Adam Širah (Adam Gottlob Schirach, 1724–1773) utvrdio je šta se događa sa košnicom koja ostane bez matice.

Uočio je da, ubrzo nakon nestanka matice pčele počinju da povećavaju neke od ćelija koje sadrže radilično leglo i da larvu hrane obilnijom količinom nešto drugačije hrane. Ukoliko se radilične larvice smeste u ovakve ćelije, postaće matice, primetio je Širah.

Očigledan zaključak bio je da se matice prirodno ne razlikuju od radilica, ali da ishrana i nega određuju koja će larvica postati matica. Ova ideja bila je dočekana sa velikim skepticizmom i oštrim neodobravanjem, možda i zbog toga što je išla ispred duha vremena oličenog u predstavi o prirodnoj hijerarhiji na čijem vrhu stoji upravljač, bez obzira na to da li je reč o pčelama ili o ljudima. Brižljivo sprovedenim eksperimentima, Iber je potvrdio i popularizovao ovu ideju u svetu koji je u njegovo vreme bio spremniji da je prihvati, videvši da se kraljevima odrubljuju glave i da drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto.

JAN ĐERZON: Partenogeneza

Još jedan sveštenik, ali iz Šlezije, Jan Đerzon (Jan Dzerzion 1811–1906), ponudio je moguće objašnjenje prave prirode trutova. Đerzon je bio najpoznatiji pčelar svog vremena. Vodio je prepisku sa Mendelom i jedini je istraživač pčela po kome je jedan grad dobio ime (Đerzonov). Značajno je doprineo unapređenju pčelarske tehnike i bio je pedantan eksperimentator i pažljivi posmatrač. Pronašao je način na koji mogu optički da se razlikuju oplođena od neoplođenih jaja, jedna i druga položena od strane oplođene matice.

Na osnovu činjenice da matica može da izleti iz košnice a da se ne spari, zaključio je da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja, a radilice i matice iz oplođenih. Takođe je zaključio da „dok je kod složenijih životinjskih vrsta muškarac savršeno i dominantno stvorenje, kod insekata je sasvim suprotan slučaj. Kod pčela, „savršena ženka je centralna figura koja čitav roj drži na okupu“. Stoga je, trutove, s obzirom na to da su „nesavršeniji“, jednostavnije stvoriti bez pomoći mužjaka. Svoju, za to vreme politički veoma nekorektnu pretpostavku publikovao je 1835. godine u jednom malom pčelarskom časopisu i opet je, kao i neki njegovi slavni prethodnici, naišao na snažan otpor i neodobravanje svojih savremenika.

Dva veka posle Svamerdarma pčelari su u takvim časopisima i dalje raspravljali o tome da li su trutovi mužjaci!

Naučnici su dve decenije kasnije presudili u prilog „nepopularne“ Đerzonove hipoteze.

Godine 1857. Teodor fon Sibold, profesor zoologije iz Minhena odbranio je Đerzonovu hipotezu. Argumente u prilog teorije o partenogenezi zasnovao je na rezultatima eksperimenata Augusta fon Berlepša i Mendela, koji su otkrili da kada se ukrste svetlija italijanska podvrsta pčela (Apis mellifera ligustica) i tamnija nemačka podvrsta pčela (Apis mellifera mellifera) trutovi uvek imaju boju matice, dok radilice odlikuje neka međunijansa ili šarenolikost. Povrh svega, posmatrajući pod mikroskopom jaja iz trutovskih i radiličnih ćelija, Sibold je jedino na radiličnim jajima, ali ne i na jajima koja su bila u trutovskim ćelijama, primetio spermu, ili kako on kaže „semeno vlakno“.

Definitivno je bilo potvrđeno da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja.

ivan umeljić/Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa za pčelarsku kulturu; umeljic.com

---

---

Priredio: Bora*S

 

INSPIRISANO ŽIVOTOM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priroda je već rešila mnoge tehnološke zagonetke – sve što treba je da ih iskopiramo

U svojim brojnim sveskama, Leonardo da Vinči crtao je najrazličitije mehaničke životinje, uključujući ptice, viline konjice, pa čak i mehaničkog čoveka-viteza. Za većinu njegovih nacrta mnogo kasnije utvrđeno je da ih je bilo nemoguće konstruisati tako da “mašine” zaista budu funkcionalne, dok se za viteza pretpostavlja da je nekada možda i bio napravljen, da je mogao da se kreće, pomera ruke, glavu, vilicu…

Da Vinči je ovog viteza pravio kako bi udovoljio svom pokrovitelju Ludoviku Sforci, zaljubljeniku u oružje i uopšte opremu za rat. Vitez je trebalo da služi kao zabava u palati “Sforca” u Milanu: na vrhuncu zabave, kada se okupe sve zvanice, vitez je trebalo da se pojavi i veoma teatralno pokaže svoje sposobnosti zabavljajući i oduševljavajući milansku aristokratiju.

No, Da Vinči nije radio na ovim mašinama samo zarad koristi, već je kao pronalazač i naučnik bio fasciniran prirodom, studiozno je proučavao i pokušavao da je imitira, ispitujući sve njene zakone. Bio je fasciniran letenjem pa je tokom života napravio ogroman broj studija o anatomiji ptica i načinu na koji uspevaju da lete.

U svesci datiranoj na 1505. godinu sa 18 manjih stranica dimenzija 21×15 centimetara koja se danas nalazi u biblioteci “Reale” u Torinu, Da Vinči je najpre zapisao svoja razmišljanja o letenju ptica, da bi onda ponudio mehanizam za letenje čoveka. Među nekoliko planova mašina za letenje skicirao je i jedrilicu i napravu nalik helikopteru – sve po uzoru na ptice. Zna se da je želeo da svoje mašine isproba na brdu u blizini Firence, ali u tome nije uspeo.

ČOVEK-PTICA

Smatra se da je Leonardo prvu leteću mašinu nacrtao 1490. godine. Bila je to ogromna letelica koja je podsećala na slepog miša. Da bi se pokrenula krila, čovek-letač morao je da koristi i ruke i noge. Iako znamo da letelica nikad nije napravljena, ovo je za to doba bilo neverovatno dostignuće i inspiracija za brojne druge pokušaje. Neke od ovih mašina konstruisane su po Da Vinčijevom nacrtu i testirane u XXI veku – pojedine su se pokazale kao vrlo uspešne, dok su druge bile totalni promašaj.

Ornithopteri, letelice sa krilima koja tokom letenja prave pokrete nalik pticama, nisu samo maštarija iz davnina, starija i od Leonarda, već se izrađuju i u 21. veku.

Čovek je od davnina kopirao prirodu.

Zašto i ne bi kada među njenim stvorenjima postoje savršene žive naprave čiji izgled, način života i osobine ne samo da inspirišu stvaraoce već se mogu u potpunosti preslikati i ukrasti kao dobre ideje za čovekovo stvaralaštvo. Priroda je tako rešila mnoge od najvećih tehnoloških zagonetki iz oblasti hemije, proizvodnje energije i hrane, transporta, ambalaže…

Zanimljivo je da je čovek tek u 20. veku skovao termine koji opisuju imitaciju prirode u tehnologiji. Američki pronalazač Oto Šmit je transfer ideja od biologije ka tehnologiji nazvao biomimetika, a termin bionika smislio je 1960. psihijatar i inženjer Džek Stil opisujući “nauku sistema čije su neke od funkcionalnosti preslikane iz prirode” . Međutim, ovaj termin s vremenom je počeo da označava upotrebu veštačkih delova tela kojima se elektronski upravlja, kao i povećanje ljudske moći zahvaljujući upotrebi takvih pomagala (natprirodna snaga). Umesto toga, od osamdesetih godina 20. veka uglavnom se govori o biomimikriji – nauci i tehnologiji koje, inspirisane prirodom, pokušavaju da reše probleme čovečanstva.

Ljudi koji se bave pronalazaštvom inspirisanim prirodom, netremice posmatraju svet oko sebe – biljke, životinje, mikrobe, insekte… pokušavajući da shvate kako oni funkcionišu, da uoče obrasce, sisteme, oblike, boje. Biomimikriji je veoma doprineo razvoj tehnologije – mikroskopa koji je uveličao predmete merene nanometrima, kamere koje mogu kvalitetno da snime i usporeno reprodukuju nekada nevidljive događaje, raznih optičkih uređaja, vozila…

KAO SPAJDERMEN

Primera biomimetike u poslednjih nekoliko decenija ima nebrojeno. Pomenimo samo “mačje oči” koje su dobile izuzetno rasprostranjenu upotrebu. Mačke, kučići i još neke životinje na oku imaju reflektivni sloj koji se nalazi iza mrežnjače. On odbija svetlo koje stiže do mrežnjače i vraća se nazad u oko, pa ono počinje da je emituje.

Zatim, čičak traka – napravio ju je četrdesetih godina Švajcarac Žorž de Mestral, čovek koji je redovno čistio svog psa od čičaka. Posle jedne velike šetnje po Alpima, skinuo je čičkove sa psa i stavio ih je pod mikroskop – video je gomilu kukica i petlji koje su se mrsile u bilo koju mekšu površinu. Trebalo mu je par godina da patentira proizvod, ali danas, zahvaljujući tome, sasvim mala deca mogu sama da se obuvaju, a nebrojeno drugih proizvoda u svom sastavu ima čičak traku.

Kompanija Lenovo dizajnirala je neke od laptopa iz prestižnih serija pažljivo posmatrajući životinje. Na primer, stopice od laptopa, koje služe da uređaj ne klizi sa stola, napravljene su kao jastučići nalik mačijoj šapi. Pera na ventilatoru napravljena su u obliku koji vrlo podseća na krila sove, ptice koja leti gotovo bešumno.

Poznati primer je i “geko traka”, za koju je ideja ukradena od gmizavca čije nožice sa donje strane prekrivaju milioni mikroskopskih dlačica. Na razvoju ove trake još se radi, a cilj naučnika je da stvore materijal sa usmerenim prianjanjem. On će se lepiti na glatku površinu, ali će prestati da prianja ukoliko se promeni smer prianjanja, odnosno kontaktni ugao sa podlogom. Po tom sistemu Spajdermen, bar u filmovima, uspeva da rukama “hoda” po plafonu.

NOVA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

Poslednjih godina biomimikrija se intenzivno populariše – brojne kompanije uključile su se u istraživanja i proizvodnju inspirisanu prirodom, a najrazličitije organizacije – uključujući i one koje redovno upozoravaju na prebrzo izumiranje vrsta – pokrenule su razne projekte kako bi animirale javnost i skrenule pažnju na jedan sasvim nov pogled na zgrtanje profita i zelenu proizvodnju.

Zoološki vrt u San Dijegu započeo je program biomimetike još pre pet godina, a nedavno je završena studija o potencijalnom ekonomskom uticaju biomimetike na ekonomiju SAD. Procenjeno je da bi ona za 15 godina mogla godišnje da pomogne u ostvarivanju oko 300 milijardi dolara profita, a uz nemerljivu korist za životnu sredinu, zahvaljujući i smanjenju zagađenja, uštedela bi i oko 50 milijardi koje se troše na ekološke sanacije.

Tekst: Marija Vidić /elementarium.cpn.rs

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI             Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …     … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…    Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com

---

Biografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S

---

Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

MIKELANĐELO, ZA SVA VREMENA…

TAMOiOVDE______________________________________________

U malom toskanskom mestu Kapreze (Firentinska Republika), na današnji dan, 6. Marta  1475. godine, rodio se italijanski vajar, slikar, arhitekta i pisac MIKELANĐELO BUONAROTI, (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni), jedan od najvećih umetnika renesanse.

  Za vreme života bio je smatran najvećim umetnikom svog vremena, a od tada pa do dana današnjeg jednim od najvećih umetnika svih vremena.

Veliki broj njegovih dela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umetnosti.

Freske Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija dela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umetnosti nije bio neubičajen u njegovo vreme. Skulpture u mermeru je pravio ceo svoj stvaralački vek, a drugim umetnostima se bavio samo u određenim etapama.

Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najverovatnije posledica velike popularnosti slikarstva u 20. veku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene.
Mikelanđelo je težio da razotkrije sve tajne koje su čuvale skulpture antičkih vajara, koji su znali da predstave svu lepotu ljudskog tela u pokretu, sa svim mišićima i tetivama.

Kao i Leonardo, nije se zadovoljavao da nauči zakone anatomije iz treće ruke, odnosno preko antičke skulpture.

 Sam je analizirao ljudsku anatomiju, secirao mrtva ljudska tela i crtao žive modele, sve dok svaki detalj ljudske figure nije prestao da bude tajna za njega. Ali za razliku od Leonarda, za koga je čovek bio samo jedno od čuda Prirode, Mikelanđelo se potrudio da u potpunosti savlada problem njegovog predstavljanja, u svim mogućim pozama i pokretima.

    U kamenu je isklesao savršene proporcije ljudskog tela. U Sikstinskoj kapeli u Vatikanu oslikao je prizore iz Starog zaveta, uključujući ogromni „Strašni sud“. Sagradio je Lorencovu biblioteku u Firenci, u Rimu je projektovao trg Kampodiljo, dovršio je palatu Farneze i radio na crkvi Svetog Petra. Pisao je stihove („Soneti“, „Madrigali“). Skulpture: „David„, „Mojsije„, „Robovi„, „Jutro„, „Veče„, „Dan„, „Noć„, „Pijeta„.

 Umro je 18. februara 1556. godine, u 89. godini. Mikelanđelo je sahranjen uz najveće počasti u crkvi Santa Kroće u Firenci…

  Bah je nastao u Rimu (1496–1498. godine), pose kratkog povratka u Firencu, i smatra se prvom Mikelanđelovom skulpturom velikih dimenzija koja je sačuvana do danas.

Inspiracija za Baha dolazi iz antičkih grčkih i rimskih primera skulpture, ali je daleko mobilnija i složenija u izradi. Dočarana nestabilnost sugeriše karakter boga vina, koji je isklesan u mermeru sa vanserijskom virtuoznošću.

Predviđen da bude izložen u vrtu, Bah je jedina Mikelanđelova skulptura koja poziva na posmatranje sa svih strana, a ne samo sa frontalne.

Pieta je jedno od najznačajnijih ranih Mikelanđelovih dela (1498. godine), koja se danas nalazi u bazilici svetog Petra u Vatikanu. Ime Pijeta se ne odnosi na specifično delo, nego na zajedničku tradicionalnu vrstu hrišćanske ikonografije, od kojih je ova Mikelanđelova verzija bez sumnje najistaknutiji primer.

Izvučena iz konteksta narativnih scena žalosti poslije Hristove smrti, grupa od dve figure je komponovana sa idejom da u posmatraču probudi pokajničku molitvu za grehove koji su bili motiv njegove žrtveničke smrti. Delo je naručio francuski kardinal Žan Bilere de Lagraula kao deo njegovog spomenika u kapeli sv. Petronila, koja se nalazila u prethodnom zdanju bazilike sv. Petra.

  Mikelanđelova slava posle izrade Pijete, još jednom je potvrđena izradom statue Davida za firentinsku katedralu (1501–1504. godine).

Tema je legendarna priča iz starog zaveta po kojoj se mladi David, budući kralj Izraela, suprostavlja Golijatu i pobedivši ga spašava svoju naciju. Mikelanđelo je izabrao momenat u kojem se David priprema da baci kamen na Golijata.

Za izradu monumentalne statue, Mikelanđelo je iskoristio mermerni blok koji je jedan vajar ostavio nedovršen 40 godina ranije. Modeliranje Davida je veoma blisko onom u antičkim skulpturama, sa pojednostavljenom geometrijom podesnom za monumentalne statue, ali bez zapostavljanja organske forme i asimetrije ljudskog tela.

Mikelanđelovo stručno poznavanje ljudske anatomije je očigledno u statui Davida, mada proporcionalno gledano, glava je veća, a ruke su duže u odnosu na telo. Objašnjenje za tu činjenicu leži u tome da je David bio predviđen za krov firentinske katedrale, tako da bi preuveličavanje glave i ruku omogućilo lakše prepoznavanje i posmatranje iz daljine.

Kada je Mikelanđelo završio Davida, savremenici su bili impresionirani veličanstvenošću statue i odlučili da je postave na istaknutije mjesto. Komisija uvaženih firentinskih umetnika i građana je odlučila da se statua postavi ispred ulaza u Palazzo della Signoria (danas Palazzo Vecchio), kao simbol firentinske Republike i renesansnog shvatanja humanističkog ideala.

 Svod Sikstinske kapele

Sikstinska kapela ima veliko simboličko značenje za instituciju Pape i koristi se za velike ceremonije kao što je izbor i proglašenje novog Pape.  U to vreme zidovi kapele su već bili oslikani freskama značajnih slikara kvatročenta, a zadatak Mikelanđela je bio da oslika njen svod. Za početak, Mikelanđelo je planirao da naslika dvanaest apostola, predstvaljajući ih kao individualne figure, bez dramatizacije.

U početku Mikelanđelo nije bio nimalo oduševljen projektom i smatrao je da je pao na njegova leđa kao posledica zavere njegovih protivnika.

Činio je sve da ga izbegne. Govorio je Papi da on u stvari i nije slikar, nego vajar, kao i da će mu ako prihvati projekat, biti potreban veliki broj pomoćnika iz Firence. Pošto je Julije II insistirao, Mikelanđelo je počeo da radi skicu po kojoj je svod trebao da bude oslikan figurama dvanaest apostola. Ali odjednom je promenio mišeljenje i zatvorio se u kapelu, ne dozovljavajući pristup nikome sem Pape i krenuo da radi frenetičnim ritmom, stvarajući u periodu od četiri godine jedno od najspetakularnijih dela renesanse i istorije umetnosti.

  Konačni dizajn kompozicije predstavlja biblijsku priču postanka sveta, koja počinje sa momentom u kojem Bog razdvaja svetlost od tame, nastavljajući se sa pričom o Adamu i Evi i završava se pričom o Nojevom potopu.

Scene biblijskih priča iz Starog zaveta, među kojima su one o jevrejskom kralju Davidu i Mojsiju, predstavljeni su u ćoškovima kompozicione strukture, a slike proroka, sibila, (drevnih proročica) i Hristovih predaka, smeštene su u okvirima iznad prozora.

  Stvaranje Adama je izuzetna fuzija forme i sadržine.

Adam je predstvaljen u opuštenom ležećem položaju blago na desnom boku, podupirući se desnom podlakticom sa ispruženom levom rukom prema takođe ispruženoj ruci Boga Oca.

  Strašni sud

Godine 1534, Mikelanđelo se posle skoro pola veka vratio fresko slikarstvu.

Tema ove njegove poslednje freske je Strašni sud, koju je za Sikstinsku kapelu naručio tadašnji papa Pavao III.Reč je o omiljenoj temi za velike zidove italijanskih crkava u Srednjem veku, koja je već do kraja 15. veka izašla iz mode.

Po nekim interpretacijama, novo interesovanje za Strašni sud dolazi od impulsa Protureformacije koja se odvijala uz podršku Pavla III. Slikarski stil ovog Mikelanđelovog dela je vidno drugačiji od onog kojim se služio pre četvrt veka. Šema kolorita je jednostavnija i čine ga smeđkasti tonaliteti tela, nasuprot jasne plave boje. Figure su sa manje energije i njihove forme su manje artikulisane, a torzoi izgledaju kao pojednostavljene mase mesa bez kontura.

                                         Bazilika sv. Petra u Vatikanu

Mikelanđelo je postao glavni arhitekta bazilike sv. Petra 1546. godine u svojoj 72 godini života i posle smrti njegovog prethodnika Antonia Sangala Mlađeg.

Nova bazilika se gradila nad ranijom paleohrišćanskom, a radove je započeo papa Julije II sa arhitektom Bramanteom na čelu projekta. Posle Bramanteove smrti njegovo mesto je preuzeo Rafael, koji je modifikovao njegov izvorni projekat, preobrativši osnovu iz grčkog u latinski krst. Kada je Mikelanđelo preuzeo posao, ponovo je modifikovao plan i vratio ga na izvornu ideju Bramantea sa malim varijacijama.

reference: vikipedia

---

Priredio: Bora*S

---