PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

tamoiovde-logo1Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

GLAVNA_620x0
Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

andrigrad2Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Andric-gradDok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

andrigrad3I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

crkva-posvecena-caru-LazaruNasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

manastir-DobrunFasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

mozaik-mlada-bosnaTako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

ulica-u-Andric-graduNa manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

spomenik-NjegosuNa kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Andriceva-statuaNa rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

36bf1e63867ce07ca29876c3c52bd802_LIzgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽIVOT I DELA VOŽDA KARAĐORĐA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NAJSTARIJI SRPSKI FILM, NEPROCENJIVE VREDNOSTI

„Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ ili samo „Karađorđe“ je najstariji srpski igrani film iz 1911. godine.

220px-Zivot_i_dela_besmrtnog_vozda_Karadjordja_-_oglas

Reklama za film iz 1911. godine

 Režirao ga je Čiča Ilija Stanojević, a scenario je pisao Ćira Manok.

Film je rekonstruisan i prikazan u februaru 2004. godine na obeležavanju dva veka Prvog srpskog ustanka.

Karađorđe je filmska biografija istoimenog srpskog vođe ustanka. Obrađen je ceo njegov život od detinjstva pa do smrti i istorijski događaji u kojima je učestvovao. Od ustanka protiv Turaka, do boja na Mišaru kao i zbora u Orašcu.

_____________________________________________________________________________________________________

images2

Ubistvo Karađorđa Petrovića

KUMOVA SEKIRA TAMOiOVDE/Povezani članci

_____________________________________________________________________________________________________

 Prvi igrani film u Srbiji i na Balkanu uopšte – „Karađorđe (Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa)“, posvećen je „Ocu Srbije“ – voždu Karađorđu Petroviću i nastao je kao rezultat sažimanja različitih pozorišnih predstava, izvođenih s početka XX veka.

imagesOvo je nemi film, jer audio snimak nije ostao sačuvan do naših dana. Film sadrži titlove koje je u film ubacio Aleksandar Erdeljanović uz pomoć saradnika iz Jugoslovenske kinoteke, koji su svi zajedno i pronašli ovaj fim nakon dugog vremena.

Jugoslovenska kinoteka & Istorija Srbije (History of Serbia)
Fejsbuk: http://www.facebook.com/pages/Istorij…
Tviter: http://twitter.com/HistoryOfSerbia

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Sa „Karađorđem“ je srpski film bio na evropskom vrhu 1911. 

Nema pandan u istoriji evropskog filma: Milorad Petrović kao Karađorđe u filmu „Život i dela vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića

Odgovor na ova pitanja naša kinematografija je nedavno neočekivano dobila u vidu restaurisane kopije prvog srpskog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića, koji je juče u Jugoslovenskoj kinoteci prvi put javno prikazan nakon 75 godina, koliko se i verovalo da je zauvek izgubljen…

 Do „Karađorđa” su stručnjaci Kinoteke došli u Filmskom arhivu Austrije, gde je osim njega pronađeno još mnogo drugih filmova sa samih početaka naše kinematografije, među kojima je i drugi po starosti „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi”. Srpske filmadžije tog doba pratile su tada najnovije evropske trendove, a u mnogim stvarima su i prednjačili, pa tako kod naših filmskih pionira nisu igrali naturščici ili amateri, već profesionalni glumci.

Mukotrpna restauracija
Direktor Jugoslovenske kinoteke Rale Zelenović kaže da je obnavljanje „Karađorđa” bilo mukotrpan posao.
– Nisam skoro video tako oštećenu filmsku traku, jer nakon 70 godina neprikazivanj, traka propadne, a bio je u vlažnim uslovima i stvorile su se mrlje. Zato smo potrošili preko 3.000 radnih sati da bismo ga sličicu po sličicu vratili i očistili, kako bi se film što je moguće više vratio u pređašnje stanje – kaže Zelenović, dodajući da postoje i delovi filma koji su tokom decenija prosto nestali.

Reditelj i umetnički direktor Kinoteke Dinko Tucaković kaže za „Blic” da „Karađorđe” i danas ostavlja impozantan utisak.

 – Ovaj film nije zanimljiv samo za našu nacionalnu filmsku istoriju, nego za istoriju u celini. Ne postoji pandan u istoriji evropskog filma, da u prvom nacionalnom filmu glumi cvet glumišta – od Dobrice Milutinovića, Čiča Ilije Stanojevića, Žanke Stokić… Čiča Ilija Stanojević odjednom nije više samo pozorišna legenda i boemska ikona Beograda prohujalih vremena, nego se nameće kao pionir pionira, praotac srpskog filma, askurđel kinematografije koja slavi vek postojanja – kaže Tucaković.
 

Upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Erdeljanović takođe naglašava da se „Karađorđe” ne može tretirati kao „snimljeno pozorište” koje je bilo karakteristično za tadašnje filmove, jer je snimanje obavljano na nekoliko lokacija u Beogradu (obale Save i Dunava, Ada Ciganlija, Kalemegdanska tvrđava, Topčider…).

Čiča Ilija Stanojević na poštanskim markama
Osim projekcije “Karađorđa”, sinoć je u Kinoteci povodom jubileja objavljena i knjiga “„Čiča Ilija Stanojević – najlepša priča starog Beograda“ autora Velibora – Berka Savića, a u promet je pušteno 100.000 poštanskih maraka, koje je naslikao Boban Savić inspirisan scenom iz prvog srpskog igranog filma. U knjizi su skupljeni Stanojevićeva biografija, tekstovi savremenika i pozorišnih istoričara, anegdote, glumčeve pesme i komadi…

Primera radi, ovaj film koji priča životnu priču o mitskom vođi ustanka protiv Turaka ima i spektakularnu scenu u kojoj je prikazan boj na Mišaru i zbor u Orašcu, dok su za snimanje u dvorištu hotela „Pariz” (današnji Bezistan) prenete kulise i scenografija iz Narodnog pozorišta. 

Erdeljanović naročito hvali glumce, u čijem izrazu ima malo patetičnog i teatralnog, naročito u poređenju s evropskim istorijskim filmovima tog doba.

– Tako je Sava Todorović na apsolutno filmski način ostvario likove nekoliko turskih velikodostojnika, Aleksandar Milojević je razložni i uverljivi Prota Mateja Nenadović, Vukosava Jurković tragična Karađorđeva majka Marica, Dragoljub Sotirović dinamični Hajduk Veljko i nesrećni Karađorđev brat Marinko, a budući bard pozorišta Dobrica Milutinović podario je liku Janka Katića romantičarski izraz – kaže Erdeljanović.
 

Osim Milorada Petrovića koji je ulogu Karađorđa ostvario kroz bogatstvo glumačkih nijansi, Erdeljanović veoma pozitivno ocenjuje i uloge Dobrice Milutinovića, za kojeg kaže da se 40 godina pre Aleka Ginisa i njegovog filma „Nežno srce i krunice” (1948) ogledao u bar pet različitih rola. 

Slava za nastanak „Karađorđa” pripada i snimatelju Luju Pitrolfu de Beriju i kinematografskom vizionaru Svetozaru Botoriću u čijem su hotelu („Pariz”) organizovane projekcije prvih srpskih filmova. 

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović kaže za “Blic” da je mesto i značaj “Karađorđa” za naš film neprocenjiv. 

– “Karađorđe” je temelj srpske kinematografije i on je na najbolji način pokrio jedno vreme, od 1904. i krunisanja kralja Petra I Karađorđevića pa do kraja Prvog svetskog rata, što je bila praznina. Znali smo da ti filmovi postoje, ali o njima nismo znali mnogo.

Milan Vukelić | 01. 12. 2011.

Izvor:blic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

UMIJECE-LJUBAVI-Erih-From_slika_L_420362Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

   Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI          Umece-ljubavi-Erih-From_slika_L_2517135

   Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća.

Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“.

Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života.

Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog.

Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …

    … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…

   Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com


600full-erich-frommBiografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S


Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

imati-ili-bitiJe li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

Nastavite sa čitanjem