KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

tamoiovde-logo

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

jt4vdgrf-1351814592-1-650x400Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

TI NISI CENTAR SVEMIRA…

tamoiovde-logo

Jevgenij Olegovič Komarovski je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pedijatara na teritoriji bivšeg SSSR-a.

dr-komarovskiyDoktor je medicinskih nauka, televizijski voditelj i autor 15 knjiga o nezi deteta. Na vrlo razumljiv način izlaže dragocene informacije o zdravlju i vaspitanju dece, zbog čega uživa poštovanje mnogih roditelja.

Odabrali smo 14 citata pedijatra dr Komarovskog čiji su saveti pomogli stotinama hiljada ljudi:

1. 100% odraslih stanovnika zna kako se prave deca, ali 99,9% ne zna kako se stvaraju ljudi.

2. Psihičko blagostanje majke koja vodi brigu o detetu jeste najveći zadatak za oca. Tata je taj čija je obaveza da rešava probleme s rodbinom i komšijama.

roditelji3. Srećno dete je pre svega dete koje je zdravo, a tek potom dete koje ume da čita i svira violinu.

4. Srećno dete je dete koje ima i mamu i tatu, koji pak imaju vremena ne samo da vole dete nego da vole jedno drugo.

5. Ni veliki broj ni dobar glas pedijatara neće rešiti zdravstvene probleme deteta. To je nemoguće pre svega zato što njegovo zdravlje u daleko većoj meri zavisi od mame i tate nego od svih pedijatara zajedno.

dete-priroda6. Dete nikom ništa nije dužno.

7. Lično, kada mi dolaze roditelji bolešljive dece, često savetujem da nabave psa. Zato što je pas realan razlog da natera roditelje da dva puta dnevno izvedu i dete u šetnju.

8. Ako je vaše dete cele godine bilo bolešljivo, ako nije trčalo, odlazak na selo (možda svega 30 km od grada raste šuma i teče reka), može imati bolji učinak na njegovo zdravlje nego letovanje na Sredozemnom moru, pa neka je i hotel s pet zvezdica.

tata-i-sin9. Dete i treba baš takvo da bude – mršavo i aktivno.

10. Siguran sam u to da se većina dece rađa zdrava, ali da im zdravlje narušavaju… roditelji i medicinski radnici.

11. Kada se rodi beba – čovečji mladunac – ona je biološko stvorenje isto kao vuče, meče, prase… Zato je osnovni zadatak u prvoj etapi života da se držimo biologije da bismo kasnije prešli na razvoj sociologije.

12. Suština i ideologija jednokratnih pelena sastoji se u sledećem: detetu pelene nisu potrebne! Nego su potrebne majci!

srecna-porodica13. Sreća i zdravlje porodice su najvažniji. Porodica treba da se ponaša ne shodno interesima deteta već shodno interesima porodice. Ja ne mogu da zamislim da moje dete dobije čokoladu i da je ne podeli na četiri dela.

14. Što je najvažnije: ti nisi centar svemira. Mi kao porodica – to je centar svemira. Dobri ljudi uvek, svuda i prema svima su dobri. Podeli sve dobro: raspoloženje, hranu, stvari. Ne kukaj.

Odabarala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: detinjarije.com/AdMe.ru /

_________________________________________________________________________________________

SINONIM ZA IRACIONALNOST I LUDILO…

tamoiovde-logo

Kolektivna inteligencija

Savremene demokratske kulture gaje neobično veliko poverenje u eksperte i skeptične su prema masama. One su sinonim za iracionalnost i ludilo. Mogu li mase da misle?

1064391_69-211Premda je istina da grupe često donose loše odluke, postoje i suprotni primeri. Stvari, po ovom pitanju, nešto drugačije stoje sa socijalnim insektima.

Tako, recimo, 200.000 mrava vojnika (Eciton burchelli) u stanju je da organizuje prepad u prečniku od 15 metara i da se za samo jedan dan raširi na oblast površine i do 1500 m2.

Drugi, još spektakularniji primer su brežuljci prečnika 30 metara i visine šest metara koje grade afrički termiti (Macrotermes bellicosus). Ovi biološki neboderi rezultat su kolektivnog truda nekoliko miliona sićušnih (1-2 milimetara dugih) i potpuno slepih individua.

Od veličine ovih brežuljaka još je spektakularnija njihova unutrašnja struktura, a jedna od najsloženijih ikada izgrađenih u životinjskom carstvu delo je vrste Apiciotermes lamani.

Duž spoljašnosti njihovog gnezda, postoji čitav splet mikrostruktura koje omogućavaju ventilaciju i razmenu gasova sa spoljašnjim okruženjem. Unutar gnezda, najčešće visokog 20-40 centimetara, nalazi se čitav niz odaja međusobno povezanih spiralnim rampama koje nastaju usled uvijanja i stapanja uzastopnih spratova. Na svakom spratu postoji po nekoliko stepenica, a neke se pružaju kroz čitavo gnezdo. Čak su i najudaljenije odaje povezane ovim prečicama.

DUH KOŠNICE

Ponašanje socijalnih insekata večiti je predmet fascinacije prirodnjaka i svakako jedna od najvećih naučnih zagonetki. Vekovima se smatralo, a tako mnogi misle i danas, da zajednicom socijalnih insekata upravlja nekakav virtuelni misteriozni entitet, sposoban da koordinira aktivnostima ostalih jedinki.

Čak i neki savremeni pisci naučne fantastike, kao što je Majkl Krajten, iznova oživljavaju više od jednog veka staru ideju misterioznog „duha košnice“, koja se prvi put spominje u knjizi Život pčela (1901), slavnog belgijskog književnika i nobelovca Morisa Meterlinka.

Krajten u svojoj noveli Žrtva (2002) piše o roju veštačkih nanorobota, nalik roju insekata, predvođenih nekom vrstom „kolektivnog uma“, koji im omogućava da donose složene odluke, pa čak i da anticipiraju buduće događaje.

Dugo se smatralo da je matica, pre svih, taj supervizor koji sakuplja informacije, nadgleda događaje u zajednici i upravlja poslovima radilica, izdajući im odgovarajuća „naređenja“.

Međutim, danas znamo da nema nikakvog „duha košnice“ i da realnost ipak nije toliko trivijalna, ali i ništa manje interesantna. Nedavna otkrića pokazala su da je ovakvo stanovište, da se nekom zajednicom upravlja hijerarhijski i centralizovano, zapravo potpuno pogrešno. Naime, nijedan socijalni insekt nije sam po sebi ni približno sposoban da ima globalni uvid, niti da centralizuje informacije o stanju čitave zajednice, a kamoli da kontroliše kako radilice obavljaju poslove.

Nema ničega nalik nadzorniku ili upravljaču, već zajednica pre podseća na decentralizovani sistem sačinjen od autonomnih jedinica, čije se ponašanje može opisati samo na osnovu jednostavne relacije stimulus–nadražaj.

Generalno, svaki pojedinathumb2-199x300čni socijalni insekt opremljen je relativno siromašnim repertoarom ponašanja. Kada su, recimo, mravi u pitanju, svaka jedinka može u proseku da ispolji oko 20 različitih elementarnih oblika ponašanja (prema Edvardu Vilsonu), a organizovanost koja emergira (pojavljuje se, izranja) na nivou zajednice počiva na interakcijama među jedinkama koje ispoljavaju sasvim jednostavne oblike ponašanja.

Štaviše, videćemo da nekom pojedinačnom socijalnom insektu nije ni neophodna bilo kakva individualna predstava, niti bilo kakva kognitivna mapa, uputstvo ili eksplicitno znanje o globalnom stanju stvari u zajednici, a da su ključni pojmovi koji opisuju ponašanje zajednica socijalnih insekata decentralizacija, stigmergija i samoorganizacija.

DECENTRALIZACIJA

Jedan od najzanimljivijih primera kolektivne inteligencije predstavlja grupno odlučivanje pčelinjeg roja o novom staništu. Tom prilikom, oko pet odsto pčela radilica odlazi u izviđanje, vraćajući se sa obiljem informacija o potencijalnim kandidatima za novi dom. Nakon višečasovnog, a ponekad i višednevnog „preglasavanja“ praćenog plesovima pčela, roj donosi odluku da se uputi ka novom domu.

Proces odlučivanja u pčelinjim rojevima široko je raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke. Srž ovog „demokratskog“ procesa predstavlja nadmetanje raznih koalicija izvidnica okupljenih oko različitih lokacija koje se trude da privuku neopredeljene izvidnice za svoju lokaciju.

Članice svake koalicije obaveštavaju novopridošle članove izvodeći njihajuće plesove različitog intenziteta, shodno kvalitetu lokacije. Što je lokacija bolja, jači je njihajući ples i veća bujica pridošlica. Ono što je ovde veoma važno jeste da kada se neopredeljena izvidnica odluči za novu lokaciju, ona ne podražava slepo pčelu čiji je ples sledila. Umesto toga, lično ispituje oglašenu lokaciju, i tek ako se uveri da je vredna, ona izvodi ples njoj u prilog i time pridobija još više pčela.

Putem ovakvog nezavisnog odlučivanja izvidnice izbegavaju širenje grešaka u procenjivanju lokacija. Samo za sasvim dobru lokaciju plesačice će privući još više pčela, tako da će se snažno uvećati podrška toj opciji. Posledica ove umreženosti jeste da izvidnice izbegavaju masovnu pomamu za najlošije opcije. Konačno, kada se bude formirao kvorum oko jedne lokacije, čitav roj će se uputiti ka novom staništu.

STIGMERGIJA

Prvo ozbiljnije teorijsko objašnjenje aktivnosti socijalnih insekata pružio je pre pola veka francuski biolog Pjer-Pol Grase, koji je uveo termin stigmergija kako bi objasnio fascinantne graditeljske sposobnosti termita, odnosno odgovorio na pitanje, kako milioni potpuno slepih sićušnih radilica termita uspevaju da izgrade gnezdo impresivnih dimenzija – svojevrsni biološki neboder prečnika 30 metara i visine šest metara.

Grase je pokazao da koordinacija i regulacija aktivnosti tokom izgradnje ne zavisi toliko od saznajnih sposobnosti samih radilica, već da je prevashodno povezana sa strukturom njihovog gnezda koje se nalazi u procesu izgradnje. Drugim rečima, nadražaji iz neposrednog okruženja jednog termita određuju njegove individualne aktivnosti. Tako, recimo, kada radilica obavi određenu radnju, menja se i konfiguracija građevine koja je pokrenula njenu aktivnost. Nova izmenjena konfiguracija građevine determinisaće dalje postupanje te iste ili bilo koje druge radilice iz zajednice i tako dalje. Ovaj proces vodiće gotovo perfektnoj koordinaciji kolektivnog rada, a na nas će ostaviti snažan utisak da zajednica prati precizno definisan plan.

SAMOORGANIZACIJA

Poznato je da mravi međusobno komuniciraju pomoću hemijskih supstanci koje se nazivaju feromoni i, kada neki mrav pronađe lokaciju bogatu hranom, brzo se vraća u gnezdo ostavljajući za sobom feromonski trag, odnosno putokaz ostalim radilicama iz gnezda prema izvoru hrane. Sledeći mrav koji je ispratio trag svog prethodnika ostaviće, takođe, duž puta koji je prešao, svoj sopstveni feromonski trag čime će pojačano označiti putanju prema hrani.

Formiranje traga rezultat je sledeće povratne sprege: što više mrava koristi trag, on postaje još privlačniji ostalim mravima Naravno, feromonski trag može da nestane nakon izvesnog vremena, ako ne bude više mrava koji će ostavljati feromone, zbog toga što je izvor hrane iscrpljen do kraja.

Udaljenost gnezda od izvora hrane veoma je bitna u ovom kontekstu. Kada je zajednica mrava suočena sa kraćom i dužom putanjom do izvora hrane, a suočena je zapravo sa bezbroj mogućih putanja, posle izvesnog vremena, a uz pomoć tragova koje su ostavili prethodnici, odlučiće se za najkraću putanju. U početku, mravi će, da bi došli do hrane, koristiti obe putanje.

Prva dva mrava krenuće, jedan dužim, a drugi kraćim putem. Onaj koji je krenuo kraćim putem prvi će se vratiti u gnezdo, a njegovim putem, prateći feromonski trag, odlazi drugi mrav. Nešto kasnije, prvi mrav koji se kretao dužom putanjom vratiće se u gnezdo, a njegovim putem krenuće sledeći mrav i tako dalje. Zbog toga što je kraći i što je potrebno manje vremena za njegov prelazak, kraći put će ubrzo postati mnogo privlačniji mravima jer je tuda prošao veći broj mrava koji je ostavio veću količinu feromona, što će samo još više privući ostale mrave da se upute za njihovim feromonskim tragom.

ROJEVI I MOZGOVI

Najbolji deo cele priče je što neki savremeni neurobiolozi, kao što je Tomas Sili, smatraju da je ponašanje pčelinjih rojeva izuzetno podseća na ono što se odigrava u mozgovima primata. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Pčelinja demokratija (Honeybee Democraacy, Princeton University Press, 2010) Sili ističe da bi nekome ovakvo poređenje možda moglo da deluje bizarno pošto su rojevi i mozgovi krajnje različiti biološki sistemi čije se podjedinice – pčele i neuroni – dijametralno razlikuju.

„Međutim, ako roj pčela posmatramo kao 1,5 kilogram pčela koje odlučuju, a mozak kao masu neurona, takođe tešku 1,5 kilogram, koja takođe odlučuje, onda ispada da su ovi prirodni sistemi zapravo izuzetno slični pošto su i jedan i drugi oblikovani kroz proces prirodne selekcije kao saznajne jedinice sposobne da prihvate i procesuiraju informacije sa ciljem donošenja odluke.“ Štaviše, prema Siliju, i rojevi i mozgovi su demokratski sistemi odlučivanja lišeni centralne figure (lidera) u odlučivanju koja poseduje sinoptičko znanje i izuzetnu inteligenciju i koja usmerava sve ostale u najboljem pravcu delovanja.

Umesto toga, i u mozgovima i u rojevima, proces odlučivanja je široko raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke.

„Teško je oteti se utisku“, zaključuje autor Pčelinje demokratije, „da je prirodna selekcija organizovala pčelinje rojeve i mozgove primata na intrigantno slične načine kako bi izgradila prvoklasne grupe za donošenje odluka sačinjene od skupa slabo informisanih i saznajno ograničenih jedinica.“

Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa, koji je jedan od 88 projekata promocije nauke koje je CPN podržao u Javnom pozivu

Mudrost gomile

Savremene demokratske kulture gaje neobično veliko poverenje u eksperte i skeptične su prema masama. Za mnoge sociologe, psihologe, filozofe i ekonomiste, mase su sinonim za iracionalnost i ludilo.

Poznato je, recimo, da je Niče govorio kako je „ludilo izuzetak kada su u pitanju pojedinci, ali da po pravilu karakteriše grupe“. Istoričar Karlajl tvrdio je kako „ne veruje u kolektivnu mudrost sastavljenu od gluposti pojedinaca“, a francuski sociolog Gustav le Bon, autor nekih od najpoznatijih socioloških rasprava o masama, smatrao je da se one nikada ne ponašaju racionalno i da je „u njima akumulirana glupost, a ne mudrost“. Za parlamente je govorio „da donose odluke od opšteg interesa koje nisu ništa bolje nego da ih je donela bilo koja nasumice sakupljena grupa imbecila“.

Henri Dejvid Toro je takođe gajio sumnju u „mudrost gomile“ tvrdeći da „mase nikada neće dostići standard svojih najboljih pripadnika, već da će pre degradirati sebe do nivoa onih najgorih“.

Sličan stav izneo je pre skoro dva i po milenijuma i Platon u svom čuvenom dijalogu Država, kada je na listi oblika vladavine demokratiju rangirao na pretposlednje mesto, iza aristokratije, timokratije i oligarhije. Po njegovom mišljenju, od demokratije je jedino gora tiranija.

Tekst: Ivan Umeljić
Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

tamoiovde-logo

Do sada smo pominjali „individualni“ ego i kako svaka osoba sama sebe ubeđuje u ovo ili ono. Međutim, da li je za ovakvo stanje stvari kriv jedan ego, tj. da li ego svake osobe funkcioniše nezavisno od drugih?

tag-309129_1280-300x270Mi smo već odgovorili na ovo pitanje kada smo pominjali kolektivizam u razvoju ličnosti. Pored ovih strahova koje svaki ego sam sebi nameće, postoji ogroman uticaj socijalne sredine u razvoju ega. Prvo na šta moramo obratiti pažnju je konstrukcija realnosti kroz govor. U užem smislu to je definicija, tj. obeležavanje određenih aspekata ponašanja, razmišljanja i osećanja kao poželjnih ili nepoželjnih.

U društvu postoje definicije, tj. nepisana (a ponekad i pisana) pravila koje određuju kako se treba ponašati. To su tzv. socijalne konvencije, ili socijalno prihvaćena ponašanja.

To je skup normi i pravila kako bi ponašanje u socijalnom svetu trebalo izgledati, a oko kojih su se neki ljudi u jednom trenutku složili. U to spada način oblačenja, način govora, obraćanje, način obedovanja, način komunikacije u privatnosti i javnosti, način iznošenja neke tvrdnje, način hodanja, ponašanje u zavisnosti od situacije, demografskih, geografskih i temporalnih varijabli, itd.

Bukvalno, svaki aspekt ponašanja koji mogu videti drugi pripadnici socijalne okoline, definisan je skupom pravila od kojih odstupanja nisu poželjna. Ponašanje koje je u skladu sa svim ovim pravilima naziva se socijalno poželjno ponašanje, a ono koje nije u skladu – socijalno nepoželjno.

Ono što je ovde ključno, su posledice koje proističu iz pridržavanja ili nepridržavanja ovih pravila. Osobe koje funkcionišu u skladu sa ovim pravilima se nazivaju „normalnim“, „prilagođenim“, „finim“, „zrelim“, itd. Osobe koje ne funkcionišu po obrascima nazivaju se „čudacima“, „povučenima“, „nenormalnima“, itd.

Ovo su sve termini koji su veštački konstruisani za određene potrebe i unutar specifičnog konteksta, od strane određenih ljudi i ne znače ništa osim u ovom specifičnom kontekstu. Ponašanje koje je u skladu sa socijalnim normama je relevantno samo ukoliko postoje ostale osobe koje će opažati to ponašanje i koje isto tako funkcionišu po ovim normama.

Mi smo već pokazali da ova pravila postoje kako bi ego održao spoljašnjost nepromenljivu i lakše predvidivu. Ljudi se plaše onih koji se ponašaju izvan ovih normi, nazivaju ih „čudacima“ i izbegavaju ih, čak se često trude i da ih unište. Ovo su neprijatelji njihovih ega, neprijatelji njihovog sveta. Njihova spontanost doprinosi tome da se uzdrma njihov svet sna i da se podsete na to kako postoji neka suština od koje oni beže.

Ovakvi ljudi svojim ponašanjem, stavovima i egzistencijom ugrožavaju bezbednost tuđih ega, percepciju okoline kao predvidive i podsećaju osobu na sopstvenu iluzornost, izazivajući osećaj krivice. Iz ovoga proizilazi prvo, izbegavanje ovakvih osoba, a kasnije i pokušaj uklanjanja.

Zamislite sada da ste na ulici i da vam priđe čovek koji je obučen nesvakidašnje – na primer, nosi sako bez jednog rukava, pantalone sa raznobojnim nogavicama, ima dugu kosu i bos je. Približava vam se i vikne “ha” ili vas gleda netremice u oči ili ispolji bilo kakvo ponašanje koje vi ne očekujete od ljudi da obično ispoljavaju. Šta se tu desilo? Priznajte, osetili ste strah, osetili ste se neprijatno. Želite da pobegnete iz situacije, što ćete najverovatnije učiniti, ili se molite da priđe policajac i ukloni ovo čudno, nepredvidivo biće. Ali, zašto se tako osećate?

Već ćete pogoditi na šta ciljamo – da, ovakav čovek je nepredvidiv jer je spontan. Ne uklapa se u socijalnu konvenciju. Nema ulogu, ili je vi ne vidite. Ali voleli biste da je vidite, kako biste predvideli njegovo ponašanje u što boljoj meri. Verovatno nema iste stavove kao vi, ne voli stvari koje vi volite, ne razmišlja kao vi. Stran vam je. Ne znate šta će sledeće da uradi. A šta ako je taj čovek najveći genije koji je ikada hodao zemljom, genije koji bi vam možda dao neki savet ili vas naučio nešto što vas niko drugi ne bi naučio?

Želeći da svet oko nas bude potpuno predvidljiv, mi zapravo želimo da bude dosadan. Isto tako, imamo potrebu da kontrolišemo druge ljude i verovatno bi svako od nas rado prihvatio da prevaspita ovog čoveka i kazni ga za ovakvo ponašanje (kada ne bismo imali “pametnija posla”).

Dakle, vidimo da je priča oko normalnosti i nenormalnosti od starta simptom autoritarne i izbegavajuće strukture ega.

Ljudi će težiti da izbegnu interakciju sa ljudima koji se ne uklapaju u njihov svet. Jedan način da se ovakvi ljudi izbegnu je da se obeleže nekim terminom, simbolom koji će označavati nešto što je nepoželjno, neprihvatljivo i koji će pozivati ostale osobe da utiču na vraćanje „mira“ u socijalnu sredinu.

Takvi ljudi će se, dakle, obeležiti terminima kao što je „čudak“, „povučen“, „neprilagođen“, te na kraju „lud“ i „nenormalan“. Termini poput ovih služe da pokrenu razmišljanja i ponašanja ostalih ljudi u određenom smeru prilikom interakcije sa ljudima koji su njima obeleženi, a isto tako i da ponovo ukalupe svet u nekakve kutije.

Ovi termini ne znače apsolutno ništa sami po sebi i izvan konteksta socijalne sredine, isto kao što ni jedna reč ne znači ništa van konteksta, ili može imati potpuno različito značenje u različitim kontekstima. Na primer, uzmimo reč “sunce”. Ako kažemo “Sunce je zvezda”, reč “sunce” u ovoj rečenici ima konotaciju astronomskog objekta. Međutim, ako kažemo “ona je moje sunce” ista reč u ovom slučaju ima potpuno različito značenje koje nema veze sa astronomijom već se koristi kao sinonim za značajnu osobu, nekog ko nam je drag i koga volimo.

Ovde postoji kolektivni konsenzus (slaganje) oko toga šta reč “sunce” može značiti u različitim kontekstima i postoje pravila po kojima mi tu reč koristimo. Isto se može reći i za većinu reči u rečniku – one, pored toga što nam pomažu da se sporazumemo i da opišemo svet, predstavljaju specifične pakete pravila ponašanja prema objektu koji označavaju i pretpostavljaju neku akciju prema označenom, pravila oko kojih su se ljudi u jednom momentu složili.

Kada za nekog kažu da je povučen, prvo, uvek mora postojati lice koje je izvan i koje će obeležiti tog nekog kao takvog, a drugo, taj termin ima smisla samo ukoliko postoji definicija „povučenosti“. Dakle, mora postojati kolektivni konsenzus.

Osobina „povučenosti“ postoji samo u odnosu na nešto, na socijalnu okolinu. Ne možemo znati šta je povučenost ako ne znamo šta je ne-povučenost, tj. otvorenost i obrnuto, a znamo šta je povučenost jer se nekoliko nas složilo da je povučenost to, to i to, a otvorenost to, to i to. Postoji „dijagnoza“ povučenosti ukoliko osoba pokazuje većinu „simptoma“ povučenosti. Najkraće rečeno, introverti su osobe za koje se kaže (neko je nekad to rekao pa mi sad to znamo) da imaju sledeće „simptome“: nisu naročito komunikativne, ne prija im društvo drugih ljudi, teško izražavaju svoja unutrašnja stanja, više vole “maštu” od “realnosti”, itd.

Ekstraverti su, po klasičnoj definiciji, nešto što je suprotno od ovoga – takvi ljudi su komunikativni, lako i često započinju interakciju, imaju dosta prijatelja, teže novim iskustvima, lako ispoljavaju svoja osećanja, itd. Nećemo se sada baviti poreklom ovih termina, niti ulaziti u detaljne analize terminologije i njihovih definicija. Za sada je dovoljno samo da zapazimo da postoje termini kojima se ljudi kategorišu i opisuju, a koji vuku sa sobom određene “repove”.

Ovi i slični termini, kao što je “normalan” i “lud”, predstavljaju mnogo više od pukih reči kojima se opisuje priroda. Oni predstavljaju čitave konstrukte u kojima možemo naći definicije, tj. “uputstva” za obrasce ponašanja i komunikacije sa osobama koje su svrstane u ove kategorije, načinu razmišljanja i stavovima prema ljudima obeleženim ovakvim terminima.

Zapažanje da postoje “uputstva” u samim terminima za ponašanje prema osobama koje su obeležene tim terminima je još jedan bitan momenat u čitavoj priči obeležavanja, a problem je što ljudi nisu svesni da ona postoje. Prihvatajući jedan termin, mi prihvatamo njegovo korišćenje onako kako je definisano od strane socijalne sredine i ne možemo ga koristiti na drugačiji način.

Uzmimo za primer reč “nenormalan”. Kada kažemo za nekog da je “nenormalan” mi ga nismo samo opisali, već smo ga u tom trenutku obeležili, kao da smo mu zalepili neku etiketu, koja će biti vidljiva drugim ljudima (“za njega kažu da je nenormalan, u prevodu, kloni ga se”). Ova tzv. “mentalna etiketa” ima istu svrhu kao i fizička etiketa, nalepnica.

Etiketa na proizvodu služi da se ono, što je etiketirano, razlikuje od onog što nije i još važnije, da prenese poruku bilo kome ko ima kontakt sa proizvodom kako da koristi proizvod – bilo da ga opiše, bilo da se njome ukaže na neka upozorenja, rok trajanja, temperatura pranja, sadržaj proizvoda, poreklo, itd. Dakle, etiketa ne služi samo pukom obeležavanju proizvoda, već sadrži načine ophođenja prema proizvodu. Ako vidimo da je rok trajanja istekao, nećemo kupiti proizvod; ako je zemlja porekla neka zemlja koja nije poznata po tim proizvodima, bićemo u nedoumici oko proizvoda; po temperaturi pranja znaćemo kako da peremo proizvod, i sl.

Isto tako, etiketa “nenormalan” pretpostavlja načine ponašanja prema čoveku koji je “nenormalan”. Sa takvim čovekom nećemo ulaziti u komunikaciju, izbegavaćemo ga na ulici, sklanjaćemo se iz reda u kojem je on, nećemo raditi ono što on radi i ako se nešto desi u zgradi u kojem “nenormalan” živi, on će nam biti prvi osumnjičeni.

Očigledno je dakle, da reči predstavljaju mnogo više od pukih sredstava komunikacije, opisivanja i usklađivanja opažanja sveta sa ostalim ljudima. Takođe predstavljaju vrlo specifične komande, obrasce i zakone ponašanja prema ljudima, stvarima i pojavama koje opisujemo ovim terminima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

STRAH OD ŽIVOTA…

tamoiovde-logoNeautentičan život

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni.

2Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd).

Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života.

Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost.

Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti.

Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha.

Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu.

Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti.

Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice.

Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”.

Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi.

To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo.

Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi.

Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni.

Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život

prethodni članak
Izvor:bor-sve.net

____________________________________________________________________________________

Lektira:tamoiovde/LAŽIIGRA DANAS-SUTRA

DA LI IMATE MUŠKI ILI ŽENSKI MOZAK…

tamoiovde-logo

Da li imate muški ili ženski mozak (i da li je to uopšte važno)?

Zablude o ‘’muškom i ženskom mozgu’’ nikada ne zastarevaju, a nauka nastavlja da ih proučava – bilo da se radi o biologiji ili (iznenađujuće?) sociologiji.

transsexual-brain-scan-copyBBC serija ‘’Da li je vaš mozak muški ili ženski’’ bavila se upravo ovom dilemom, gde je, indikativno, muški deo para istraživača Majkl Mozli tvrdio da postoje razlike između muškog i ženskog mozga koje su nusprodukt hormona kojima smo izloženi još u materici, dok istraživačica Alis Roberts smatra da se razlika javlja usled neujednačenosti testova koji ovo mere. Istorijski gledano, veza između biologije i feminističke politike uvek je bila ambivalentna i turbulentna.

Naročito se danas sukobljavaju istraživanja neuronaučnika sa stanovištima koja izjednačavaju utvrđivanje razlika u funkcionisanju muškog i ženskog mozga sa – seksizmom. Reči koje se pripisuju Brunu Latouru su ‘’nauka je zapravo politika’’.

Mnoge feministkinje poput Rut Blejer su se uključivale u razmatranje takozvanih determinističkih – bioloških objašnjenja razlika među polovima. Rut Blejer je bila i feministkinja i neuropsiholog i stoga je neumorno ukazivala na mane i nedostatke neurobioloških istraživanja čiji nalazi su bile razlike među polovima. Od osamdesetih godina prošlog veka do danas ne prestaje ovaj sukob mišljenja i perspektiva. Skovan je i termin ‘’neuroseksizam’’ koji se odnosi upravo na mogućnost da se istraživanjima mozga ‘’naturalizuju’’ razlike među polovima.

Već smo pisali o pretpostavljenoj većoj sklonosti žena takozvanim poremećajima raspoloženja nego što je to slučaj sa muškarcima ovde i ovde. Da se podsetimo, prema podacima Nacionalnog Instituta za Mentalno zdravlje, žene imaju 60% više šansi da obole od nekog oblika anksioznog poremećaja.

Svakako, ovi poremećaji pogađaju više od 40 miliona ljudi na godišnjem nivou, prema podacima iste organizacije, tako da je i broj obolelih muškog pola značajan. Međutim, i kada ostavimo prevalence po strani, istraživanja pokazuju da žene kojima je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj imaju teže simptome, lošiji kvalitet života i uopšte gore prognoze nego muškarci sa istom dijagnozom. Interesantno je i da žene bolje reaguju na farmakoterapiju nego muškarci.

No ono što nas je pre svega podstaklo da se dublje pozabavimo ovom temom je anegdota koju je ispričao profesor Muhamed Milad, saradnik na predmetu psihijatrija na Harvardu i direktor programa Bihejvioralnih neuronauka u bolnici u Masačusetsu.

On je u intervjuu koji je sa njim uradila Rejčel Zimerman ispričao kako je pitao profesora kada je još bio učenik zašto se eksperimenti u laboratorijama vrše samo na muškim miševima, i kako mu je profesor odgovorio da su ženski glodari to jest glodarke ‘’komplikovane’’.

Pomalo drsko i pokroviteljski rečeno, složićemo se, naročito kada dolazi od muškarca – ali da li se njegovi stavovi mogu potkrepiti naukom?

Muhamed Milad za sebe inače tvrdi da se bavi proučavanjem ‘’kompleksne veze između pola, straha i anksioznosti’’ i izneo je zapažanje da niski nivoi estrogena igraju ulogu u načinu na koji se nosimo sa strahom i sposobnošću da strah razdvojimo od anksioznosti – to jest, da su žene posebno ranjive i sklone traumatskim reakcijama u onom delu ciklusa kada je estrogen nizak, te da nivo estrogena ima veze sa anksioznošću uopšte. U mozgu muškaraca ovaj hormon je stabilniji pa je stoga, nagađa profesor Milad, stabilnije i njihovo raspoloženje.

Naime, u eksperimentu na pacovima, koji je izvela grupa autora zajedno sa Miladom, dokazano je da je davanje fluoksetina kao selektivnog inhibitora serotonina umanjilo anksiozne reakcije to jest strah kod ženskih pacova, ali ne i kod muških, i da je efekat moderiran fazom ciklusa kod ženki. Zapravo je varijansa postojala uglavnom kod ženskih primeraka vrste dok su muški bili stabilni u smislu varijanse.

Druga grupa autora pronašla je da se ženski i muški primerci vrste razlikuju u sposobnosti za slabljenje reakcije straha. Naime, po njima ‘’gašenje’’ reakcije zahteva aktivaciju ventromedijalnog prefrontalnog korteksa i amigdale, a estrogen modulira aktivnost ovih moždanih regija.

Recimo, kod pacijenata koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja umanjena je aktivnost ventromedijalnog korteksa kao i hipokampusa dok je aktivnost amigdale preterana. Iako je i ovo istraživanje izvršeno na (komplikovanim i nekomplikovanim) pacovima, preporuka autora je bila da se efekat nivoa estrogena razmotri u budućim neuroistraživanjima poremećaja raspoloženja kod žena.

The illustration shows the silhouette of a woman and man standing back-to-back to each other in Berlin, Germany, 8 January 2013. Photo: Jan-Philipp StrobelRazlika u odgovorima na strah to jest u reakciji suzbijanja, odnosno gašenja straha, pronađena je kod ljudi u jednom istraživanju čiji autori posebno ističu značaj estrogena i čak navode da u studijama u kojima ove razlike nisu pronađene, to je verovatno zato što nije uzimana u obzir faza menstrualnog ciklusa ili faktor uzimanja pilula za sprečavanje začeća kod žena.

Stoga se može zaključiti da nijedno od navedenih istraživanja ne može biti osnova za pouzdanije zaključke, kao i da im je (verovatno) potrebna replikacija, kao što je i Rejčel Zimerman navela prilikom intervjua sa Miladom. Takođe, potrebno je pažljivo zaključivanje da bismo shvatili kako razlike, ako i postoje, utiču na individualna ponašanja.

Međutim, ono što jeste dobro je da se sada uzimaju u obzir i razlike u funkcionisanju muškaraca i žena, ne u smislu diskriminacije bilo jednih bilo drugih – već u smislu toga da se funkcionisanje muškog organizma više ne uzima kao norma. Takođe, problem nisu istraživanja i nalazi istraživanja već problem nastaje kada se ovi nalazi navode bez uzimanja u obzir konteksta. Tada oni postaju oruđe predrasuda, naročito ako su paušalno interpretirani i ako se zasnivaju na dihotomijama muško-žensko.

Piše: Marica Stijepović

Reference:
Seedat, S. et al. (2005). Post-traumatic stress disorder in women: epidemiological and treatment issues. CNS drugs, 19(5), 411-27.
Lebron-Milad, K. et al. (2013). Sex differences and estrous cycle in female rats interact with the effects of fluoxetine treatment on fear excinction. Behav Brain Res., 15, 217-222.
Zeidan, M. A. et al. (2011). Estradiol modulates medial prefrontal cortex and amygdala activity during fear extinction in women and female rats. Biological Psychiatry, 70(10), 920-7.
Milad, R. M. et al. (2010). The influence of gonadal hormones on conditioned fear extinction in healthy humans. Neuroscience, 168(3), 652-658.

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

DEČACI POPRAVLJAJU STVARI…

tamoiovde-logoDEVOJČICAMA TREBAJU POPRAVKE

Jedna od najkontraverznijih dečijih knjiga izdatih u XX veku i danas je u centru pažnje stručnih krugova sociologa i književne kritike.

1399Neki od njih zastupaju stav da nijedno dete ne bi smelo da pogleda ovu knjigu, dok drugi stojeći aplaudiraju autoru, genijalnom satiričaru Vitniju Derou mlađem.

Objavljena 1970. godine, u jeku drugog talasa feminizma, izazvala je svojim sadržajem burne reakcije.

Koncipirana kao slikovnica, pod nazivom „Drago mi je što sam dečak! Drago mi je što sam devojčica!“ ova knjiga predstavlja rasadnik stereotipa po kojima su dečaci predodređeni za velika dela i visoke položaje, a devojčice za njihove pratilje ili korisnice blagodeti njihovih maestralnih dostignuća.

Danas je istovremeno zabavno i iritirajuće čitati komentare o kultnoj knjizi Vitnija Deroua (1909-1999) u kojima zaštitnici prava žena sa fanatičnim žarom kritikuju „ono vreme“ kada je objavljivanje štiva koje „potencira podređeni položaj žena bilo dozvoljeno i društveno prihvatljivo“. Kao i obično, đavo je u detaljima, a u ovom slučaju leži u stvaralačkoj biografiji pisca.

lxri4z64444Vitni Derou je više od pedeset godina objavljivao radove pune suptilne satire za The New Yorker koji broje preko 1500 crteža stvorenih između 1933. i 1982. godine. Smatran je za izuzetnog crtača, ali je za razliku od većine ilustratora, sam pisao i tekstove na svojim radovima. Li Lorenc, umetnički direktor The New Yorker-a o njemu je rekao:

„Bio je izuzetan stvaralac komičnih ideja i uspevao je da izbegne sve klišee crteža. Čak i van svoje table za crtanje, bio je poznat po svom smislu za oštroumno posmatranje kontradikcija ljudskog ponašanja. Duh mu je bio jednako oštar kao i njegova olovka.“

Rođen je u Prinstonu, gde je njegov otac bio među osnivačima danas jedne od najuglednijih izdavačkih kuca, Princeton University Press-a. Diplomirao je na Prinstonu 1931. godine, ali je vrlo brzo shvatio da mu je za umetnički izraz potrebno više od slova. Svoj život je posvetio satiri u crtežu i reči.

Široko formalno obrazovanje dobijeno na jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu išlo je uz stil života porodice iz koje nije mogla da potekne seksistički nastrojena ličnost uskih vidika i nazadnih shvatanja. Derou se nikada nije oglasio povodom negativnih kritika knjige, niti je pokušao da odbrani svoje delo koje svakako nije objavljeno sa namerom da produbi rodnu neravnopravnost i ponizi žene.

Jedini logičan zaključak je da nije video potrebu za dodatnim objašnjenjima svog rada. Onaj ko je znao u šta gleda, a što je nesumnjivo bio satiričan osvrt na sterotipe koji su se na celoj planeti održali od postanka sveta do danas, shvatio je poruku. Stavljeni na jedno mesto, bez ulepšavanja i nepotrebnih objašnjenja, svi rodni stereotipi su u knjizi prikazani ogoljeni i jasni, sami po sebi smešni i tužni u isto vreme.

whitneydarrowDobro zašećeren ironičan zaključak „Drago mi je što si devojčica! Drago mi je što si dečak! Trebamo jedno drugom!“ je poslednji pečat genijalnosti sjajnog Vitnija Deroua koju nosi ovo delo.

Njegovu kontroverznu knjigu je danas moguće naći samo u odabranim antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Namenjena je onima koji su lik i delo sjajnog satiričara poznavali van njenih korica, i kojima su kontekst i poruka autora o besmislu stereotipa nedvosmisleno jasni.
Autor: Mirjana
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________

imagesimages1

___________________________________________________________________________________

imagesnimagesvvb
___________________________________________________________________________________

ROBINJA LJUBAVI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________

551Na današnji dan, 9. januara  1908. godine u u Parizu se rodila SIMON DE BOVOAR

 


Najveće ljubavi: Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr

Od kada su se upoznali nisu se razdvajali, obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve… i tako je i bilo uprkos čuvenom paktu o slobodnoj ljubavi kojim su pristali da ne žive zajedno i da nisu obavezni na vernost

simon (1)_620x0

Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar
Print screen YouTube

FRANCUSKA književnica i filozof Simon de Bovoar bila je heroina savremenog feminizma i robinja ljubavi. Apsolutni gospodar njenog srca i života bio je čuveni filozof Žan Pol Sartr, sa kojim je imala ljubavno-prijateljsko-kolegijalni odnos. Uprkos usponima i padovima, od kada su se upoznali, pa do svoje smrti, oboje su tvrdili da je to prava ljubav i da su srodne duše.

Oni su rodonačelnici termina „slobodna ljubav“ i „veza bez obaveza“, koji su danas uvreženi u savremenom svetu. Malo ko zna da je njegov tvorac francuski intelektualac Sartr, koji je baš ovim rečima pokušao da objasni svojoj tadašnjoj devojci Simon prirodu njihovog odnosa.

Zabavljali su se više od godinu dana, bili su strastveni ljubavnici, zaljubljeni i nerazdvojni, apsolutni istomišljenici, ona je imala 22. godine, a on 30, šetali su u parku oko Luvra, seli na klupu, on je zagrlio i tiho saopštio:

– Naša ljubav je jaka, nju ništa ne može da ugrozi. Ipak, ne smemo da dozvolimo da nas ta ljubav spreči da napredujemo i kao individue, da svako od nas ima svoj svet, svoju kuću, svoj život i gradi odnose sa drugim ljudima. Mi ćemo uvek da imamo jedno drugo, ali ne smemo da se zatvorimo u ljušturu.

Njegove reči bile su neočekivane za njegovu mladu i veoma lepu koleginicu, koja je potajno očekivala da će biti zaprošena, tako da je predlog nije baš oduševio, ali je mladić, onako filozofski, objasnio da je njegova zamisao o „slobodnoj ljubavi“ revolucionarna, da će osvojiti svet, a oni će ostati upamćeni kao njeni rodonačelnici. Umesto da joj predloži zajednički život, Sartr je uverljivo govorio koliko je važno da svako živi u svom domu, da imaju svoj prostor, baš kao i predstavnici francuske aristrokratije u 18. i 19. veku.

Otmena Parižanka prefinjenih crta lica, Simon Lucija Ernestina Mari Bertran de Bovoar, rođena je u buržoaskoj porodici, otac Žorž je bio advokat koji je zbog glume napustio karijeru, a majka ćerka imućnog bankara. Školovala se u Katoličkoj školi za devojke, jer je u to vreme ta institucija smatrana idealnim mestom za mlade devojke kojima je jedini cilj u životu da budu dobre supruge, majke i domaćice, dok se obrazovanju nije posvećivala posebna pažnja. Posle Prvog svetskog rata, njen deda po majci, bankar Gustav Braser, bankrotirao je i kompletna porodica je zapala u veliko siromaštvo, pa je bila primorana da se preseli u mali stan i odrekne svakog luksuza i lagodnog života, a njen otac je morao da se vrati advokaturi koju je u biti prezirao, jer je bio i ostao glumac u duši. Otac nije krio veliko razočaranje što nije dobio sina i naslednika, tako da je u ćerkama Simon i mlađoj Hani tražio muške crte, pa je jednom prilikom zadovoljno pohvalio Simonu rečima: „Imaš mozak muškarca“. Ipak, Žorž de Bovoar preneo je kćerkama i ljubav prema umetnosti, pozorištu i književnosti i mnogo je ulagao u njihovo obrazovanje tvrdeći da samo to može da ih izvuče iz siromaštva.

Ambiciozna Simon u ranoj mladosti odlučila je da bude književnica, bila je odličan đak, a naročito je privlačila filozofija, koju je upisala u Parizu. Zaista je stekla odlično obrazovanje, studirala je matematiku na Katoličkom institutu, kao i književnost i strane jezike na Institutu San-Mari, konačno i filozofiju na prestižnoj Sorboni. Sa 21. godinom postala je najmlađi diplomirani filozof na svetu i deveta žena koja je uspela da uđe u ovaj zatvoren krug muških intelektualaca. Tokom života bila je veoma plodan autor, pisala je novele, monografije o filozofiji, politici i socijalnim pitanjima, eseje, biografije i autobiografiju u nekoliko tomova. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. potpuno se posvećuje književnosti. Inspiraciju je iznova i iznova nalazila u svojoj najvećoj ljubavi, Sartru, i odnosu sa njim, njegovim ljubavnicama, ali i u iskustvu svojih roditelja.

27Čuveni pakt o slobodnoj ljubavi, koji je kao vrlo mlada devojka sklopila sa Sartrom, u početku joj je zadavao bol jer nije delila entuzijazam svog partnera da imaju ljubavnike i ljubavnice, ali je ipak prihvatila predlog čoveka koga je iskreno volela i kojem se beskrajno divila. Obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve. I tako je i bilo… uprkos tome što su se u sporazumu obavezali da neće nikada živeti zajedno i da nisu obavezni na vernost, kao i da u njihovom odnosu ne sme da se pojavi ljubomora. Sartr je predložio da svake dve godine obnove pakt, što su prvih godina i radili, ali vremenom su prestali jer je bilo jasno da jedno bez drugoga ne mogu. On je njoj trebao jer ga je volela svim žarom prve ljubavi, bio je prvi muškarac u njenom životu, a ona je njemu bila potrebna kao srodna duša, prijatelj, podrška u svakom smislu, najverniji obožavalac. Svojim izuzetnim darom za književnost Simon je oblikovala Sartrove konfuzne rečenice u pitke filozofske eseje i bila mu spona sa drugim ljudima, stišavala je koliko je mogla njegovu impulsivnu prirodu, zbog koje je čak i svojim saradnicima bio dalek i nerazumljiv. Uprkos skromnom fizičkom izgledu, Sartr je bio vrlo upečatljiva ličnost, bio je vatreni zagovornik egzistencijalizma, dramaturg, kritičar i mnogi su ga tada smatrali najvećim intelektualcem toga doba. Podržavao je Marksovo učenje i oštro kritikovao književnost tvrdeći da je to tekovina buržoazije kako bi se otupeo otpor nezadovoljnih u svetu. Ironija je što mu je dodeljena baš Nobelova nagrada za književnost, koju je on u skladu sa svojim stavom odlučno odbio da primi. Njegovi mnogobrojni citati i danas su aktuelni, a praktično je opisao svoj odnos sa ženama rečenicom: „Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca“.

Ovom inteligentnom i harizmatičnom muškarcu mnoge žene nisu mogle da odole, tako ni Simon. Bliskost i strast na početku njihove romanse, kasnije su preneli na posao, iako nisu zajedno živeli, svakodnevno su radili, stvarali, razmenjivali mišljenja i čitali dela jedno drugog pre objavljivanja. Simon je kasnije zapisala da je Sartr odbio da pročita samo jedan njen esej, „Starost“ iz 1970. godine, koji govori o intelektualnom padu i samoći svih ljudi koji ne umru pre šezdesete, a 1981. je napisala „Ceremoniju oproštaja“, bolan opis Sartrovih poslednjih godina.

27 (1)Tokom života čuveni filozof je svakodnevno koristio svoj šarm da zavodi žene. Njegovi savremenici su čak tvrdili da ima seksualne probleme, jer, uprkos jakom uzbuđenju, često nije uspevao da ostvari odnos sa ženom. Uprkos tome, bilo je perioda kada je imao sedam ljubavnica istovremeno! Ipak, i tada je Sartru Simon bila potrebna, samo ona je umela da prenese na jednostavan način baš to što on želi da kaže, budući da je često „gubio nit“ u svom filozofiranju i nije uvek bio razumljiv čitaocima. Bovoar je zato u velikoj meri doprinela njegovoj uspešnoj karijeri i ugledu, a mnogi su verovali da su njegova dela u stvari „njeni zapisi njegovog viđenja stvari“. Kraj Drugog svetskog rata ovaj filozofsko-ljubavni par zatekao je na mestu urednika političkog magazina „Moderna vremena“, koji je osnovao Žan Pol sa grupom istomišljenika, a Simon je do kraja života obavljala tu funkciju.

Međutim, iza naizgled romantične heroine i uspešne žene skrivala se tužna i povređena žena, sasvim drugačija od hrabre rodonačelnice modernog feminizma i one koja je bila uzor ženama. Samo njeni najbliži su znali da je Sartr bio prvi muškarac koji je poljubio, sa kojim je vodila ljubav i koji je povredio slomivši joj srce. Mnogi savremenici su ga kritikovali smatrajući da se okrutno igra njenim srcem, budući da je maksimalno koristio prednosti njihove slobodne veze na kojoj je insistirao, a njeni ljubavnici uglavnom su bili pokušaj da mu vrati istom merom. Ona je doslovno bila umešana u svaki segment njegovog života, čak je bila neraskidivi deo njegovih veza sa drugim ženama. Delila je ljubavnice sa njim i ulazila u romanse sa njegovim prijateljima. Sartrova strast prema Simon potpuno je iščezla posle nekoliko godina, pa iako više nije bilo seksualnih odnosa među njima, Simon je uvek pronalazila načine da bude deo njegove intime. Zbližavala se sa ženama koje su njega oduševljavale i koje je zavodio. Složenost odnosa sa Sartrom prenosila je na gotovo sva svoja dela i opisivala kroz likove. Njen čuveni roman „Gošća“, iz 1943. godine, baziran je na odnosu njene učenice, ruske emigrantikinje Olge Kosakjevič i Sartra.

27 (2)U svom delu Simon je uspela da dočara sve slojeve ljubavnog petougla koji su činili ona, njen ljubavnik i kasnije Olgin muž, Olga, njena sestra Vanda i, naravno, Sartr. Uprkos tome što se čitavog života borila za prava žena, Simon je uvek bila u senci muškaraca kojima je silno želela da se dokaže – prvo je to bio njen otac, a zatim Sartr.

U knjizi je kroz živopisne likove opisana i kulminacija njenog bola 1940. godine, kada je 32-godišnja Simon dobila pismo od Sartra u kojem je obaveštava da je ipak odlučio da se oženi, i to njenom prijateljicom Vandom, sa kojom je tada imao aferu. Napisao je: „Znam da ti ova vest neće biti prijatna, ali taj čin braka je čista simbolika“. Filozof se na kraju ipak nije oženio Vandom, a Bovoar je kasnije ušla u emotivnu vezu sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom. Delovali su srećno, imali skladan odnos i izgledalo je kao da je napokon pronašla muškarca koji će je voleti, poštovati i oženiti, kada se sve neočekivano završilo. Savremenici su bili ubeđeni da je, u skladu sa svojim dramama, Sartr „napisao“ scenario i za kraj romanse Simon-Nelson, jer ona je javno ponizila svog partnera u romanu „Mandarini“, njihov odnos predstavila kao banalan i napisala da nikada nije želela ni da bude sa njim. Baš to delo donelo joj je najviše priznanje iz književnosti u Francuskoj i gubitak čoveka koji je iskreno voleo.

Kroz likove u romanu opisan je Sartr, Algren, kao i mnogi filozofi toga doba. Bovoar je tim delom uzburkala ne samo francusku i svetsku javnost, već i srce i sujetu Amerikanca, on je bio šokiran njenim javnim odricanjem od njega, a ona je dokazala da je u stanju da žrtvuje i sebe i ljubav i brak samo da bi ostala uz Sartra i ispoštovala pakt. U najznačajnijem delu, „Drugi pol“, ispoljila je neverovatan bes i ogorčenost prema muškarcima generalno, pa i prema ženama, a u filozofskim krugovima pričalo se da je prava meta njene ogorčenosti Sartr i njegove ljubavnice. Baš taj esej doneo joj je svetsku slavu i uvrstio je u najelitnije filozofe. U njemu je sa velikim žarom dokazivala da muškarci nikada nisu želeli da razumeju žene i njihove probleme, pa su namerno stvorili stereotip da su dame kapriciozne, komplikovane i misteriozne. Na taj način su zadržavali svoju patrijarhalnu ulogu u društvu i žene stavljali u podređeni položaj.

simon– Ne želim da žene imaju moć nad muškarcima, već nad sobom – isticala je tada slavna književnica aludirajući na sebe.

Simon je bila i ostala jedna od najkontroverznijih osoba u svetu intelektualaca, jer je svako njeno delo neraskidivo povezano sa njenim životom i ličnošću, a globalna borba za prava žena bila je zapravo njena lična bitka za srce muškarca koji nije nikada želeo da se veže samo za jednu ženu. I dok je francuska i svetska javnost smatrala vodećom intelektualkom 20. veka, i sa velikim poštovanjem čitala sva njena dela, diveći se njenoj samostalnosti i mudrosti, njeno srce je robovalo muškarcu i njegovim kapricima.

Kada je njen dugogodišnji partner Sartr umro, Bovoar je ostala posvećena njegovom imenu i delu. Živela je još šest godina i za to vreme pisala o njihovom neobičnom emotivnom odnosu, objavila je i njihova pisma, ali je izbacila delove u kojima se spominju treće osobe. Tvrdila je da je to učinila da ih ne bi povredila, ali oni koji su je dobro poznavali tvrdili su da zapravo nije želela da se i posle Sartrove smrti „treće osobe“ upliću u njihov život. Simon je umrla od upale pluća i po sopstvenoj želji sahranjena je pored čoveka uz koga je provela čitav život, Žana Pola Sartra, a o snažnoj bliskosti ove dve srodne duše svedoči i zajednička nadgrobna ploča.

M. Pavković/novosti.rs


ŽENA SE POSTAJE

Ove godine obeležava se sto godina od rođenja istaknute francuske književnice i filozofa Simon de Bovoar.*

 Rođena je 9. januara 1908. godine u Parizu u imućnoj buržoaskoj porodici. Sa samo dvadeset i jednom, kao najmlađi diplomac na Sorboni, postala je profesor filozofije. Tu je i upoznala Žan-Pola Sartra, budućeg životnog i intelektualnog saputnika. Bovoar je od 1931. do 1941. bila profesor filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvećuje književnosti. Jedna od najvećih francuskih intelektualki 20. veka tvorac je eseja i memoara Drugi pol, Starost, Uspomene dobro vaspitane devojke, romana Gošća, Krv drugih, Svi su ljudi smrtni, Mandarini, Lepe slike, pozorišnih komada Memoari, Nekorisna usta… Posthumno je objavljena prepiska sa njenim velikim ljubavima Sartrom i Algrenom.

Ugovor o preljubi

Sazrela je čitajući francuskog filozofa Baresa, preuzima njegove ideje iz knjige Kult moga ja i izjavljuje: „Nisam još nikoga srela ko je više od mene nadaren za sreću“. „Život je predivan kad čovek toga postane svestan“, zapisala je u svojoj osamnaestoj godini. Simon i Sartr su se upoznali 1929, na početku studija filozofije na Sorboni. Nju je fascinirala njegova oštroumnost, njega njena lepota i pamet. Simon to opisuje u memoarima, dok u devojačkim sveskama poverava i da je Sartr veoma oprezan prema njihovoj vezi, kao da baš ne bi da se veže. Pristaje na njegov uslov da može da ima i druge veze. Simon se miri s patnjom, ali ne odustaje od njega, jer „Sartr je baš taj koga želim“, govorila je. Svake dve godine obnavljali su ugovor koji im je dopuštao i druge ljubavi, a zabranjivao ljubomoru. Nisu stanovali zajedno, ali su bili jedno drugom u blizini. „Imali smo problema sa trećim osobama. Jasno. Bilo je sigurno egoistično od Sartra, a takođe i od mene, da sklopimo taj pakt i da u njega uvučemo i druge“, pisala je Simon. U nekim knjigama opisivala je kako je izgledalo kada je u Sartrov život ušetala ruska emigrantkinja Olga Kozakijevič. To su reči o ljubavi i ljubomori iako se zbog ugovora njih odrekla. Prvih deset godina sa Sartrom je bila veoma srećna, „suviše srećna da bi pisala“, objašnjavala je kada su je pitali zašto ništa ne objavljuje. Tema Mandarina je ljubav sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom, koga je napustila jer joj je više značila duhovna veza sa Sartrom.

Drugi pol

Simon je bila radikalna feministkinja i mondijalista. Drugi pol napisala je želeći da objasni šta je čini ženom. Knjiga je prvo objavljena u Francuskoj, 1949. godine, i odmah je doživela uspeh, između ostalog i zbog otvorenog tretiranja ženske seksualnosti. Verzija na engleskom jeziku je izvršila veliki uticaj na ženske pokrete 60-ih godina u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. U Drugom polu ona se usredsređuje na položaj žena, kombinujući istoriju, antropologiju, mit, etnografiju, biologiju, književnost i sociologiju u cilju da otkrije zašto su žene inferioran, drugi pol: podređen, nekreativan i neslobodan. Simon se odriče materinstva i kaže: „Imam potrebu da se trošim, da se ostvarim, treba mi cilj da ga dosegnem, teškoće da prebrodim, jedno delo da ispunim. Nisam rođena za luksuz.“

Ženska nezavisnost i sloboda

Pošto žene imaju reproduktivnu ulogu i ulogu podizanja i odgajanja dece, Simon kaže da je ženama teško da budu slobodne. Ženu ne treba da definiše materica, glasno je tvrdila. Ženska fiziologija i nedostatak penisa ne znače da je žena inferiorna ili da zavidi muškarcima, ili da pati od kastracionog kompleksa. „Prestiž penisa“, govorila je, „jeste aspekt odnosa moći i ‘vrhovne vlasti oca.'“
Bovoar je bila skeptična prema svetom karakteru majčinstva, i ukazala da su samo udate žene te koje su slavljene, dok su one neudate često na lošem glasu. Verovala je da je dobra majčinska ljubav svestan stav, slobodan moralni izbor, a ne instinkt, i da postoje i takve stvari kakve su loše majke. Bovoar je smatrala da žena, da bi bila dobra majka, mora dobro da balansira sa interesovanjima i životom i van podizanja dece. Smatrala je da žene koje imaju plaćene poslove van kuće mogu biti najbolje majke. Zalagala se za kontracepciju, pravno regulisan abortus, pojednostavljen razvod i veštačku oplodnju, tako da žene mogu da povećaju svoje slobode i izbore. Plaćeni posao van kuće, takav da ne iskorišćava, ima vitalni značaj za žensku nezavisnost.

Ženom se postaje

Njena najpoznatija rečenica je: „Ženom se ne rađa nego postaje.“
Muškarci i žene treba da prepoznaju jedni druge kao jednake. „Novoj ženi” je potrebna ravnoteža, slobodna razmena među polovima. Mada je smatrala da je između muškaraca i žena moguć niz odnosa, ideal Bovoar je bio izbalansiran par; par koji ne živi kao zatvorena ćelija, nego se svaki član para integriše individualno u društvo.
Umrla je 14. aprila 1986. godine i sahranjena je kraj njene najveće ljubavi Žan-Pola Sartra na groblju Monparnas u Parizu.

Na jednom listu papira na njenom grobu, na nemačkom jeziku, piše: Hvala Simon. Zahvaljujući vama, moj život se promenio.

Autor:Jelena Ranković / stil-magazin.com

*Tekst objavljen 2.juna 2008.(prim.Bora*S)


SIMON DE BOVOAR

Kada Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) kaže da su žene drugi pol – šta pod time misli? Pritom za sebe u 21. godini kaže, moja strast je filozofija, u 23. godini napiše nesumnjivo je da sam žena, u 26. moj život je moj projekt. U poslednjem intervjuu pre smrti nam kaže da nikada nije bila diskriminisana kao žena, a u međuvremenu napše „Drugi pol“ u kome na 800 stranica dokumentuje najokrutnije oblike diskriminacije i ropstva protiv žena.

994601-9f2f9024b0b637ff1beb19503a595ac0DRUGI POL, jedan od istorijskih radova feminizma, bio je razlog pokretanja ove velike međunarodne konferencije koja je okupila oko 400 filozofkinja, sociološkinja i drugih feministkinja iz celog sveta na debatu o filozofskim i političkim tezama Simon de Bovoar. Tokom četiri dana paralelnih radionica diskutovano je, na dva jezika, oko 130 radova. Poslednjeg dana, u subotu, oko šest stotina žena napunile su, istorijski, Veliki amfiteatar Sorbone. Kroz ogromne hodnike i stepeništa prolazile su studentkinje, strankinje i starije Parižanke koje su došle da se zajedno sete Simoninih dana. Pred nama su bile aktivistkinje iz istorije feminizma u Francuskoj. Završnu sesiju otvorila je Silvi le Bon de Bovoar, filozofkinja, koju je Simon de Bovoar usvojila dok je Silvi bila na studijama. Usvojena ćerka Silvie le Bon de Bovoar uzbuđeno je pričala kako je sedela na balkonu tog istog amfiteatra kada su pedeset šeste de Bovoar i Sartr održali tribinu nakon puta po Kini. I kako je tada videla prvu filozofkinju Pariza.

Drugog dana skupa održan je najuzbudljiviji panel. Saradnice Simon de Bovoar, i inicijatorke ovog skupa, koje su početkom sedamdesetih formirale prvu akcionu grupu za legalizaciju abortusa, sećale su se zajedničkih akcija. Tako smo saznale da su njih desetak već 1971. pokrenule Kampanju 343: listu poznatih žena iz javnosti koje su se potpisale da su imale (ilegalni) abortus, i da zahtevaju legalizaciju abortusa. Ime Simon de Bovoar je bilo prvo. Od tada počinje faza, kako Simon de Bovoar kaže njenog ‘radikalnog feminizma’. Grupa kasnije organizuje seriju akcija za podršku ili pojedinih žena, kao što je Đamila Bopaša iz Alžira koju su silovali i mučili francuski vojnici, ili trudna maloletna devojčica kojoj je bio potreban abortus…. podršku oslobodilačkim pokretima kao što je alžirski otpor francuskoj kolonizacijia, pokret protiv rata u Vijetnamu…. Tako smo saznale da je Simon de Bovoar delila letke, govorila na uličnim demonstracijama, u školama, potpisivala peticije, pisala feminističke tekstove za dnevne novine…. Simon je isto tako osnivačica dva najpoznatija francuska intelektualna časopisa „Moderna vremena“ (Les temps moderne) zajedno sa Žan Pol Sartrom, i „Feministička pitanja“, (Les questions feministes) zajedno sa Kristin Delfi (Christine Delphy). (Da podsetimo čitateljke da je Kristine Delfi autorka feminističkog eseja „Glavni neprijatelj: ekonomija politike patrijahata“, jedna od organizatorki ovog skupa, zapravo i jedna od učesnica međunarodnog feminističkog skupa u Beogradu 1978. „Drug-ca žena“.)

Simon de Bovoar je za 78 godina života objavila 5000 stranica dnevnika i pisama i još toliko stranica romana, filozofskih tekstova i eseja. Za ženski pokret i feminističku flozofiju knjiga DRUGI POL je istorijska prekretnica. Objavljena 1949. knjiga prethodi i najavljuje svetski ženski pokret i novi pravac feminizma dvadeset godina kasnije. Osnovna ideja knjige je njen naslov, žene su Druge one koje ne odlučuju, ne određuju, koje su izvan zakona, izvan istorije, u filozofskom smislu nebitne, imanentne. U knjizi ovu Drugost Simon de Bovoar detaljno dokumentuje analizom ženskih uloga majke, supruge, seksualnog objekta iz raznih kultura. U isto vreme, njena druga ključna ideja, ženom se ne rađa nego se postaje, je instrument kojim se ženske uloge objašnjavaju. Dakle, uloge su konstruisane, nisu nam date prirodom, zavise od društvenih, kulturnih, istorijskih uslova. I mogu se menjati. Njena osnovna poruka ženama je: Birajte svoj život. To je upravo i ona sama radila. Tako je, zapravo, Simon de Bovoar postavila temelje feminističkog konstrukcionizma, i početke radikalnog feminizma.

Drugi pol je 1949. godine objavio da su tzv. ženske uloge ponižavajuće za žene. Simon de Bovoar je u to duboko verovala, teorijski i lično. Svesno je odbila dom, kujnu, decu. Ona je od svoje rane mladosti živela u malim sobama ili hotelima, hranila se u kafeima, učila u kafeima i bibliotekama. Sa svojim partnerima nije zajedno živela. Tako je izbegla svaku poistovećenost sa privatnim prostorom kao metaforom za žensko. Tek je 1955. ušla u stan u kome je živela do kraja života. Knjiga Drugi pol je došla dok još uvek nije bilo ženskog pokreta da je odbrani. Reći da je materinstvo konstrukcija koja ponižava žene, bio je iskaz koji još uvek nisu mogle da prihvate ni žene a pogotovu muškarci 1949. Alber Kami, francuski pisac i njen pijatelj je knjigu odbacio i rekao, „To je sramota za francuskog muškarca!“. Simonin životni partner i prijatelj Žan Pol Sartr je knjigu podržao, što je u tom trenutku bilo važno. Francuske komunistkinje su bile u dilemi, neke su je optuživale, neke su ćutale.

Analize konteksta nastajanja ove knjige su između ostalog pokazale u kakvoj samoći feminističkih ideja je Simon de Bovoar pisala ovo delo. Prethode joj sufražetkinje, zatim socijalistkinje kao što su Flora Tristan i Mišel Louiz ili prvi zapisi Kristine de Pizan iz srednjeg veka. Tada, posle Drugog svetskog rata ništa feminističkog u filozofiji nije bilo, ni kao naziranje drugačijeg, sem dva prva feministička ‘manifesta:’ Sopstvena soba Virdžinije Wulf, i Odbrana ženskih prava Meri Volstonkraft. Ne tako mnogo. Ali Simon de Bovoar je koristila muške filozofske, sociološke i antropološke teorije i obrtala ih kroz svoje prizme kako bi razumela društvenu uslovljenost pola.

Na skupu su prikazana dva filma. Jedan je romantična verzija Simoninog života: ljubav prema drugaricama, putovanjima, kafeima, razgovori sa prijateljima. Zatim ljubavna pisma Simon de Bovoar Nelsonu Algrenu, piscu iz Sjedinjenih Država, prijateljstvo sa Žan Pol Sartrom. I neprekidno knjige, Simon čita, Simon piše, Simon razgovara, putuje, radi. Drugi film je dokumentarac, poslednji intervju koji je dala jednoj norveškoj novinarki, dve godine pre smrti.

Simon de Bovoar je umrla 14. aprila 1986, naglo, od problema sa jetrom, iste dijagnoze od koje je šest godina pre toga, 15. aprila umro Žan Pol Sart. Sahranjeni su u istom grobu na groblju Monparnas koje je Simon gledala sa svog prozora. Na sharani su bile njene saradnice i feministkinje iz celog sveta, oko 5000 ljudi. Dok se kovčeg spuštao, prijateljice su tiho pevale: pesmu ‘za jednu laganu smrt’.

U knjizi pripremljenoj za ovaj jedinstven događaj januara 99, Simonin Pariz, stoji citat iz knjige koju je Simon napisala povodom smrti svoje majke Jedna jako lagana smrt“: „Ne umire se zbog rođenja. Ne postoji prirodna smrt: ništa što se događa čoveku nije nikada prirodno jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje.“ – To je jedna bovoarska misao! rekla bi feministička istoričarka Klodin Montrej, čija majka je 1950. čitala Drugi pol dok je Klodine bila u njenom stomaku.
Konferencija u Parizu, 19-24 januara 1999.


JEDNO RAZMISLJANJE

Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra,nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali!
Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.
Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?) Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru….? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?

Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.

Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“

Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)….

Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca (jer zaboga oni su ipak muškarci) a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?

Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!

izvor Mikele 9

____________________________________________________________________________________

Alice Schwarzer: Simone de Beauvoir buntovnica i utiračica puteva

tumblr_kw0px9fPEP1qzdxojo1_400Intervjui Alice Schwarzer sa Simone de Beauvoir nastali su između početka 1972. i rujna 1982. godine. Tokom godina postali su predmetom rasprava u celom svetu i ključ razumevanja političkih/feminističkih nastojanja u radu i životima obe autorice. Simone de Beauvoir je reprezentativni primerak moderne, aktivne intelektualke. U posleratnim godinama, u državi blagostanja, bila je radikalni filozof egzistencijalizma i razotkrila patrijarhalnu osnovu teorija u biologiji, psihoanalitici, istorijskom materijalizmu; proučavala je rodne uloge i postavila slobodu, pravo na samoodređenje i jednakost kao osnove svih vrednosti.

Njena knjiga Drugi pol obavezna je literatura feminističkoj publici 20. veka.Simon de Bovoar (1908-1986), Francuskinja, feministički filozof i književnica, prisna prijateljica Žan-Pol Sartra, stekla je svetsku slavu studijom „Drugi pol“ (1949) u kojoj razmatra ugnjetavanje žena. Ovo prvo uticajno delo feminističke filozofije postavilo je razliku između biološke polne različitosti i društveno nametnutih kategorija roda. De Bovoarova je zastupala prava žena, isticala da nikakav fizički ili biološki razlog nije dovoljan da se status žene objašnjava kao „drugo“, umesto kao „subjekt“, što se čini kada su muškarci u pitanju. Ta drugost, po njenom mišljenju, nastaje zbog jake veze koju žena ima prema svom ugnjetaču, muškarcu. Ona se zalaže za ujedinjenje žena, čime bi se potvrdile kao subjekti. Ističe da su ontološki uslovi isti i za žene i za muškarce, ali ne predlaže način kako da se to ostvari. Značajna dela su joj i „Memoari poslušne kćeri“ (1958), „Veoma slatka smrt“ (1964), „Starost“ (1970) i „Zbogom za Sartra“ (1981).
5 februar 2008

Alice Schwarzer ovom knjigom potvrđuje veliku ulogu Simon de Beauvoir  u stvaranju moderne društvene teorije i prakse. Pitanja otvorena ovim razgovorima – identitet, moć, muškarci, deca i politika – su i danas vrlo aktualna.

“Zato sam danas feministkinja”

Autorica eseja “Drugi spol” koji je izišao 1949. godine priključuje se feministkinjama, a tek 1972. objašnjava zašto.

Alice Schwarzer: Vaša analiza položaja žene još uvijek je najradikalnija. Od objavljivanja Vaše knjige Drugi spol 1949. nijedan autor nije išao tako daleko kao Vi, a Vi ste i najviše inspirirali nove ženske pokrete. Ipak, tek ste se sad – nakon 23 godine – aktivno angažirali u konkretnoj, ali i kolektivnoj borbi žena za svoja prava. U Parizu ste s Francuskinjama izišli na ulicu i sudjelovali u međunarodnim ženskim demonstracijama. Zašto?

Simone de Beauvoir: Zato što se u posljednjih dvadeset godina položaj žene ustvari nije promijenio. U Francuskoj je došlo do nekih malih promjena u vezi s brakom i rastavom. I kontracepcijska sredstva su nešto raširenija – ali nedovoljno, samo sedam posto Francuskinja uzima kontracepcijske pilule. U svakom slučaju, žene koje rade ograničene su na poslove tajnice ili medicinske sestre, a jako rijetko su šef nekog poduzeća ili liječnik. Najzanimljivije karijere su im nedostupne, a unutar pojedinih zanimanja muškarci su im opet postavili prepreke. Sve me to navelo na razmišljanje. Mislila sam da je nužno da žene koje to stvarno žele uzmu sudbinu u svoje ruke. Tako sam, kad su me žene iz francuskog ženskog pokreta pitale želim li s njima raditi na manifestu za pravo na pobačaj u kojemu bismo same sebe optužile da smo pobacile, pomislila: To je pravi put da privučemo pažnju na najveći skandal koji danas postoji, na zabranu pobačaja! Tako je to počelo. Naravno, za mene je bilo samorazumljivo da ću sudjelovati u prosvjedu i preuzeti slogane s kojima se u potpunosti slažem: pravo na besplatan pobačaj i kontracepcija! Slobodno majčinstvo!

Schwarzer: Govorite o situaciji u Francuskoj. Međutim, posjetili ste i više socijalističkih zemalja. Je li se tamo možda položaj žena promijenio iz temelja?

Beauvoir: Tamo je situacija nešto drugačija. Naime, izbliza sam vidjela situaciju žena u SSSR-u. Skoro sve Ruskinje rade, a ljudi preziru žene koje to ne čine (supruge nekih visokopozicioniranih funkcionara ili drugih važnih ljudi). Sovjetske žene vrlo su ponosne što rade. Imaju vrijedne socijalne i političke odgovornosti i osjećaj za te odgovornosti. Ipak, ako u obzir uzmemo statistiku i pogledamo koliko je žena u Centralnom komitetu i u parlamentu, to jest, koliko žena zaista ima moć – to je vrlo niska brojka u usporedbi s muškarcima. Sa zanimanjima je jednako. Najneugodniji poslovi su ženski poslovi. Skoro svi medicinari u SSSR-u su žene jer je liječenje besplatno, država liječnike loše plaća, a posao je iznimno težak i zamoran. Žene šalju u obrazovanje i medicinu, ali najvažniji poslovi kao što su znanost ili inženjerski poslovi puno su im teže dostupni, a čak i unutar teško izvojevanih poslova na hijerarhijskoj ljestvici su ispod muškaraca – upravo kao i u kapitalističkim zemljama. Kao i svugdje drugdje, i u Rusiji je prisutna sramota protiv koje se bore ženski pokreti: rad u kući, briga za djecu – i u SSSR-u su za sve to isključivo zadužene žene. Iz toga se može zaključiti da jednakost muškaraca i žena nije ostvarena niti u SSSR-u.

Schwarzer: Koji su razlozi za to?

Beauvoir: Najprije to što socijalističke zemlje nisu zaista socijalističke. Naime, nije ostvaren socijalizam koji mijenja ljude – o čemu je sanjao Marx -, nego su se promijenili proizvodni odnosi. Ali mi smo danas sve više svjesni da sama promjena proizvodnih odnosa nije dovoljna da bi se promijenilo društvo, čovjek. Dakle, u socijalističkim zemljama usprkos različitom ekonomskom sistemu muškarcima i ženama ostaju dodijeljene tradicionalne uloge. To je povezano s time što su muškarci u našim društvima usvojili ono što ja zovem kompleks nadmoćnosti, dakle predodžbu o nadmoćnosti. Oni nisu spremni da ga se odreknu. Oni trebaju podložnost žene da bi podigli sebi vrijednost. A same žene su toliko naučene na to da sebe smatraju manje vrijednima, da se vrlo rijetke usude boriti na toj razini.

Schwarzer: Postoji mnogo nesporazuma oko pojma “feminizam”. Kako ga Vi definirate?

Beauvoir: Sjećam se da sam na kraju Drugog spola rekla da sam anti-feministkinja, naime, mislila sam da će se problemi žena sami od sebe riješiti razvojem socijalizma. Feministi su žene – ili čak muškarci -, koje se (možda u vezi s klasnom borbom, ali ipak izvan nje) bore za žene, a da nužno ne povezuju ciljanu promjeru sa cijelim društvom. Danas sam u tom smislu feministkinja. Naime, uvidjela sam da borba na političkoj razini ne vodi tako brzo k cilju. Moramo se, dakle, boriti za konkretan položaj žene prije nego što dođe socijalizam o kojemu sanjamo. Osim toga sam uvidjela da ravnopravnost muškaraca i žena nije nastupila niti u socijalističkim zemljama. Zato sam danas aktivna u pokretu za oslobađanje žena.K tomu dolazi i činjenica– a to je, vjerujem, za mnoge žene jedan od razloga zašto su stvorile ženski pokret -, da čak i u ljevičarskim, pa i revolucionarnim grupama i organizacijama vlada duboka nejednakost između muškaraca i žena. Žene su uvijek radile najniže, najdosadnije i najskromnije poslove, a muškarci su uvijek imali glavnu riječ, pisali su članke, radili sve zanimljive stvari i preuzimali najveću odgovornost. Čak unutar tih grupa koje su u principu tu da oslobode sve – pa i žene i mladež -, čak i tu je žena bila manje vrijedna. Dakle, apsolutno je nužno da žene same uzmu sudbinu u svoje ruke.

Schwarzer: Što mislite o Novom feminizmu općenito? O borbenim maldim ženama koje su radikalnije nego ikad prije?

Beauvoir: Unutar ženskih pokreta postoje razna strujanja– najviše u Americi gdje su najnaprednija. Od Betty Friedan koja je prilično konzervativna, do SCUM koji je za kastraciju svih muškaraca. I u Francuskoj unutar pokreta postoji više orijentacija, a moja je ona koja pokušava povezati emancipaciju žene s klasnom borbom. Naime, ja mislim da je specifična borba žena ipak povezana s onom koju moraju voditi muškarci te zato odbijam potpuno isključivanje muškaraca. Schwarzer: Što onda – s obzirom na trenutni stadij razračunavanja – mislite o isključivanju muškaraca iz kolektivnog rada na ženskim pravima, što se dešava i u većini ženskih pokreta u Francuskoj? Beauvoir: Da, ja sam za to. Za isključivanje sam muškaraca, ali do određene točke. To je stvar stadija, kako ste upravo rekli,. Za to ima više razloga: najprije treba računati s time da se muškarci niti u takvim grupama ne bi mogli odreći muških refleksa, da bi govorili i naređivali. S druge strane, mnoge žene – što god rekle, a često to i same znaju – imaju određen osjećaj manje vrijednosti, sramežljive su. Kad bi muškarci bili prisutni, mnoge se ne bi usudile govoriti tako slobodno kako to čine kada su među sobom. Posebno je važno da žene unutar svojih grupa ne susreću svojeg muža ili partnera, nikoga za koga su jako vezane jer se moraju osloboditi upravo od njega. Trenutno ni mentalitet muškaraca ni žena ne dopušta iskrenu diskusiju u miješanoj grupi.

Schwarzer: Je li isključivanje muškaraca za Vas praktično pitanje jer bi žene bile sputanije itd.? Ili je to i političko pitanje? Naime, muškarac – tako argumentiraju feministkinje – nije stvorio samo sustav u kojem se žene iskorištava i koji ga reprezentira, nego i individualno profitira od ugnjetavanja žene te je zato u prvoj etapi neprijatelj broj 1.

Beauvoir: Da, zasigurno, ali nije to tako jednostavno. Ovdje odgovara ono što je Marx rekao za kapitaliste: I oni su žrtve. Naravno da je preapstraktno govoriti da se treba boriti protiv sistema, kao što sam ja neko vrijeme radila. Kao žena treba se, naravno, boriti protiv muškaraca. Na kraju krajeva, ne možeš nekažnjeno biti sudionik i profiter nekog sistema, čak i ako ga nisi stvorio, čak i ako ga ne stvaraju današnji muškarci. Na primjer, muškarac od trideset godina nije osnovao ovaj patrijarhalni svijet, ali on od njega na neki način profitira, čak i ako spada u one koji ne žele profitirati. On to usprkos tome čini jer je sigurno usvojio mnoge stvari. Prema tome, prvo se treba boriti protiv sistema, i, drugo, prema muškarcima treba biti barem nepovjerljiv ako ne i neprijateljski raspoložen. Žene moraju odjednom napasti i sistem i muškarce.
Kad je muškarac feminist, to nije posve jednako. Ipak treba zadržati jednu dozu nepovjerenja, čuvati se paternalizma. Žene ne žele da im se zajamči sloboda, one je žele same postići. To uopće nije isto.

Schwarzer: Smatrate li politički korektnim to što određeni broj žena ide toliko daleko da preziru muškarce?

Beauvoir: Možda. Možda nije loše da su neke žene potpuno radikalne i posve odbijaju muškarce. Te žene bi mogle za sobom povući one koje bi zbog manjkave osobne motivacije bile spremne na kompromise s muškarcima. To je vrlo moguće.

Schwarzer: U većini ženskih pokreta postoji i homoseksualna frakcija – koja, inače, uopće nije većina, kako se često čuje, nego manjina koja ipak daje važne impulse. Vjerujete li da ženska homoseksualnost – kao najradikalniji oblik isključivanja muškaraca – u trenutnom stadiju može biti političko oružje?

Beauvoir: O tome još nisam razmišljala. Mislim da je principijelno dobro da su neke žene vrlo radikalne. Ali čini mi se da radi složnosti s heteroseksualkama nije baš umjesno kad previše ističu homoseksualnost i gotovo ju propagiraju ili kad im objašnjavaju različite načine kako da se odreknu muškaraca. Ali zaista mislim da je dobro da postoje homoseksualne žene.

Schwarzer: One tvrde da isključuju seksualne veze s muškarcima jer su one u trenutnim okolnostima nužno represivne…

Beauvoir: Je li seksualna veze između muškarca i žene uvijek represivna? Ne bi li se u međuvremenu moglo raditi na tome da se te veze promjene, a ne zabranjuju? Šokiram se kad mi netko kaže da je svaki koitus zlostavljanje. To ne vjerujem, to ne osjećam. Kad netko to tvrdi, u biti opet preuzima muške mitove. To bi značilo da je muški spol mač, oružje. Mislim da bi civilizacija koja bi bila primjerena i muškarcima i ženama trebala pronaći seksualne veze koje nisu represivne.

Schwarzer: U jednom komentaru Drugog spola rekli ste da vas činjenica što ste žena nikad nije osobno doticala, da ste se našli “u poziciji iznimne nepristranosti”. Želite li time reći da žena individualno može umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Kako poslovno, tako i u vezama sa svojim bližnjima?

Beauvoir: Potpuno umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Ne! A zašto i bi? Imam tijelo žene– no jasno je da sam imala puno sreće. Izbjegla sam ropstvo žene koliko je bilo moguće, to jest prije svega majčinstvo i poslove u kući. I poslovno, kao profesorica filozofije u vrijeme kad je mnogo manje žena studiralo nego danas, bila sam privilegirana među ženama. A budući da ih je bilo malo, muškarci su bili spremniji prijateljski priznati ženu koja je nešto postigla. Danas, kada su žene češće uspješne, muškarci se moraju bojati za svoje mjesto. Ali kad netko, kao ja, shvati da žena ne mora nužno biti majka i supruga da bi imala ispunjen i sretan život, onda postoji određeni broj žena koje neće morati trpjeti ropstvo. Naravno, moraju se roditi privilegirane ili imati određene intelektualne sposobnosti.

Schwarzer: Jednom ste rekli: “Najveći uspjeh mog života moja je veza sa Sartreom”…
Beauvoir: Da, da…

Schwarzer: … Ali čitav život Vam je bilo važno da budete neovisni. Vjerujete li – imajući na umu da su danas ravnopravne veze između muškarca i žene vrlo teške – vjerujete li da ste riješili Vaš osobni problem?

Beauvoir: Da, ja sam ga osobno riješila. Posve sigurno. Ali kad se osvrnem oko sebe… Da, ipak ima još nekih koje su utekle ugnjetavanju muškaraca. Većinom su to žene koje su uspješne u svojem poslu, a da možda i nemaju zaista sretnu i uravnoteženu vezu s određenim muškarcem. Ipak, da sama nisam upoznala Sartrea, možda bih i ja imala nekoliko takvih priča u životu. Taj život vjerojatno ne bih smatrala tako sretnim kao ovaj koji sam vodila, ali bi svejedno bio prihvatljiv.

Schwarzer: Polazeći od besplatnog rada u kući koji vrše isključivo žene, neki pokreti danas definiraju žene kao “klasu”, kao klasu izvan već definiranih klasa. Njima je tako patrijarhalno tlačenje glavni, a ne sporedni prigovor. Slažete li se s tom analizom?

Beauvoir: U ovom trenutku smatram da su analize nedostatne. U Drugom spolu sam napisala da su žene “niža kasta”, kastom se naziva skupina iz koje se ne može izići. Iz jedne klase se u principu može prijeći u drugu. Ako si žena, nikad nećeš biti muškarac. Dakle, žene su zaista kasta. A način kako ih se tretira gospodarski, socijalno i politički čini ih “nižom kastom”.

Što povezuje patrijarhalno tlačenje s kapitalističkim? Trenutno nemam odgovor. To je problem na kojemu bih htjela raditi sljedećih godina. Jako me zanima. Smatram da analize koje u patrijarhalnom tlačenju nalaze nešto što odgovara kapitalističkom tlačenju nisu ispravne. Naravno, ženi oduzimaju produkt njezinog rada, ili bolje rečeno: njezin rad ne stvara dodatnu vrijednost. To je, dakle, drugačiji položaj nego onaj radnički, njemu kradu dodatnu vrijednost. No ovo pitanje je ustvari elementarno, cjelokupna taktika žena ovisi o njemu. Posve je ispravno naglašavati odbijanje neplaćenog kućnog rada jer on predstavlja iskorištavanje. Ali ima i žena koje su neovisne i zarađuju za vlastiti život. Njih se iskorištava drugačije nego kućanice…
Schwarzer: …ali one i van kuće rade za manju plaću nego muškarci…

Beauvoir: Da. Plaće nisu jednake. To je točno. Ali iskorištavanje rada u kući i rad za plaću nisu isto. Tom problemu se, na primjer, nisu dovoljno posvetile ni Kate Millet, ni Germaine Greer, ni Firestone…Ali Firestone, koja je manje poznata, u svojoj Dialectic of Sex donosi nešto novo, naime zahtijeva prava za djecu. Ona povezuje oslobođenje žena s oslobođenjem djece. To je ispravno. Žene će biti slobodne tek kad se djeca oslobode od odraslih. Nikad nisam govorila o tome, jer nikad nisam o tome razmišljala.

Schwarzer: Angažirani ste i u klasnoj borbi – a od svibnja 1968. ste i vrlo aktivni. Na primjer, preuzeli ste odgovornost za jedan radikalno ljevičarski časopis. Kakve postoje veze između klasne i spolne borbe?

Beauvoir: Sve što sam mogla zaključiti je da klasna borba u pravom smislu ne emancipira žene. To me navelo da od objavljivanja Drugog spola promijenim mišljenje. Bilo da se radi se o komunistima, trockistima ili maoistima, žena je uvijek podređena muškarcu. Zbog toga sam uvjerena da žene svoje probleme moraju uzeti u svoje ruke. A da bismo našli vezu između iskorištavanja radnika i iskorištavanja žene, potrebna je ozbiljna analiza. Sigurna sam da bi iskorjenjivanje kapitalizma stvorilo bolje uvjete za emancipaciju žene – ali to ne znači da bi ona odmah bila ostvarena. Iskorijeniti kapitalizam ne znači iskorijeniti patrijarhat – dok obitelj ostaje netaknuta. Vjerujem da se moraju promijeniti ne samo vlasnički odnosi, nego i struktura obitelji. Čak i u Kini su ukinuli patrijarhalnu ili bolje rečeno: feudalnu obitelj te tako postigli promjenu u položaju žene. Ali to se dogodilo samo zbog prihvaćanja nuklearne obitelji koja je u biti naslijeđe feudalne obitelji. Zato nisam posve sigurna da su žene u Kini oslobođene. Mislim da treba ukinuti obitelj. U potpunosti se slažem sa ženama, a nekad i s muškarcima koji su pokušali obitelj zamijeniti komunama ili drugim oblicima koje tek treba stvoriti
.
Schwarzer: Da li bi se onda moglo reći da nije sigurno da klasna borba oslobađa žene, ali da bi, obrnuto, radikalni feminizam uništio klase?

Beauvoir: Kad se počne uništavati obitelj i odgovarajuće strukture, onda postoji mogućnost da se istovremeno poljuljaju i temelji kapitalizma. Ali ne želim skakati pred rudo, a da prije toga nisam dovoljno razmišljala o tome koliko bi žensko uništenje patrijarhalnog društva imalo utjecaja na sve aspekte kapitalizma i tehnokracije. Feminizam će zaprijetiti sistemu ako bude imao vrlo radikalne zahtjeve i ako ih uspije provesti.

Schwarzer: Nakon izdavanja Drugog spola često su Vam predbacivali da ste zastali u analizi te da niste razvili taktiku za oslobođenje žena.

Beauvoir: To je točno. Priznajem da sam to u knjizi zapostavila. Odustajem od maglovitog povjerenja u budućnost, u revoluciju i socijaliste.

Schwarzer: Kakve mogućnosti vidite što se tiče oslobođenja žena? Individualno i kolektivno?

Beauvoir: Žene prvenstveno moraju raditi izvan kuće. Kao drugo, ako je moguće, ne trebaju se udavati. I ja sam se mogla udati za Sartrea, ali mislim da smo bili pametni što to nismo učinili. Jer kad se osoba vjenča, ljudi ju tretiraju kao vjenčanu, a na kraju se i osoba sama smatra vjenčanom. Kao vjenčana, osoba ima potpuno drugačiji odnos spram društva od nevjenčane osobe. Brak je za ženu opasan. Naravno, mogu postojati razlozi za to: Ako želiš imati djecu, još uvijek je vrlo teško kad roditelji nisu vjenčani, jer djeca onda imaju puno poteškoća u životu. Ali ja mislim da je tako bolje.
Ono što se prije svega računa ako zaista želiš biti neovisna osoba, to je posao. To savjetujem svim ženama koje me pitaju. Posao je nužan preduvjet koji im dopušta da se razvedu ako žele. Tako mogu prehranjivati sebe i djecu, nisu ovisne i mogu ostvariti ono što žele u životu.
Ipak, niti posao nije čudotvorno sredstvo. Ja vrlo dobro znam da četiri marke na sat jedne radnice ili čistačice ne čine osobu neovisnom. Znam da rad danas ne oslobađa, nego čak otuđuje. Zato žene često moraju birati između dva otuđenja: onog kućanice ili onog zaposlenice. Usprkos tome, rad za plaću je prvi preduvjet za neovisnost.

Schwarzer: A već udane žene i majke?

Beauvoir: Postoje žene koje više nemaju šansu. Ako već imaju 35 godina, četvero djece na grbači, udane su i nemaju posao – onda stvarno ne vidim što se tu još može učiniti. Možemo govoriti samo o perspektivnom oslobođenju dolazećih generacija, mladeži i nekih privilegiranih!
Schwarzer: Može li žena koja želi biti emancipirana ostati na individualnoj razini ili mora djelovati kolektivno?

Beauvoir: Mora djelovati kolektivno. Uvijek treba djelovati kolektivno. Ja to dosad nisam činila jer nije postojao organizirani pokret s kojim bih se slagala. Ali Drugi spol je na neki način bio akt koji je nadišao moje vlastito oslobođenje. Jer ja sam vodila život koji sam htjela.

Schwarzer: Kako biste općenito ocijenili razvoj postojećih ženskih pokreta?

Beauvoir: Mislim da će napredovati. Ali neće biti jednostavno. Naime, tu je želja da se dopadnu muškarcima, ta ženskost. To je kod žena vrlo rašireno. U Francuskoj, kao i svugdje, mnoge su žene vrlo konzervativne, vrlo ženstvene…Ipak mislim da će žene uz današnje uvjete rada imati malo više vremena da razmišljaju te da bi i u kapitalizmu mogle nešto postići. Ali što se tiče poslova van kuće, sigurno je da u kapitalističkoj zemlji nikad neće dati posao ženi ako ima nezaposlenih muškaraca. Mislim da bi ženski pokreti mogli djelovati kao studentski, koji su također na početku bili ograničeni, ali su onda skoro sve digli u zrak. Ako se probiju u poslovni svijet, stvarno bi mogle uništiti sistem.

Schwarzer: Imate li, madame, viziju svijeta u kojem će žene biti slobodne?

Beauvoir: Ne vjerujem da trebamo očekivati nešto posebno od ženskosti. Usprkos svemu mi težimo asimilaciji, a ne razvoju specifičnih ženskih kvaliteta. Ne vjerujem će žene, nakon što su dostigle ravnopravnost, razvijati nešto posebno zanimljivo, poetsko, dakle ženske vrijednosti. Činjenica je da su muškarci stvorili univerzalnu kulturu, civilizaciju i vrijednosti. Ali upravo kako proletarijat negira da je buržoazija univerzalna klasa, a da ne odbija sve buržoaske vrijednosti nego ih prisvaja, upravo tako bi žene ravnopravne s muškarcima trebale prisvojiti vrijednosti koje su muškarci stvorili, umjesto da ih odbijaju. Pri stvaranju univerzalnih vrijednosti muškarci su im često dali svoje vlastito, muževno obilježje. Oni su promiješali univerzalnost i muževnost na vrlo podmukao i suptilan način. Radi se, dakle, o tome, kako da ih se razdvoji, kako odstraniti pomutnju. To je moguće i jedna je od zadaća koju žene imaju. Ali što to na kraju krajeva znači: odbiti muški model? Ako žena uči karate, to je muškobanjasto. Ja mislim da je dobro da to čini. Ne smijemo odbiti svijet muškaraca jer on je istovremeno svijet uopće. A najzad, i naš svijet. Žena će, kao i muškarac, stvoriti nešto što je toliko drugačije i novo kao ono drugih muškaraca. Ali ne mislim da će stvoriti nove vrijednosti. Ako netko vjeruje u to, onda vjeruje u žensku prirodu – a protiv toga sam se uvijek borila. Sve te koncepte moramo ostaviti postrani.

Schwarzer: Pristajete li na nasilje u svrhu oslobođenja žena?

Beauvoir: Kako stvari danas stoje, da. Do određene granice. Budući da muškarci koriste nasilje protiv žena – kako u svojem jeziku, tako u gestama, zlostavljanjima, uvredama i pljuskama-, i žene se smiju obraniti nasiljem.

Schwarzer: Smatrate se militantnom feministkinjom i angažirali ste se u aktivnim sukobima. Kakvi su Vaši planovi u skoroj budućnosti?

Beauvoir: S Pokretom za oslobođenje žena u Francuskoj radim na jednom projektu. Želimo organizirati javno saslušanje, dane informiranja i denunciranja zločina protiv žena. Prva dva dana će se održati 19. i .20. veljače u pariškoj dvorani Mutualité, te o majčinstvu, pobačaju i kontracepciji. Bit će to neka vrsta istražne komisije koja će se baviti ženama. Oni žele autentične razloge zbog kojih mogu zahtijevati ukidanje paragrafa o pobačaju. Zajedno sa ženama i muškarcima koji će sudjelovati u događaju saslušat će svjedoke. Među njima će biti i muškarci, ali prije svega žene koje su pobacile. Slušat ćemo i majke koje govore o tome kako je njihov život pakao u ovom društvu, u kojemu muškarci svu odgovornost za djecu prebacuju na ženu samu. Slušat ćemo i biologe, sociologe te mnogo ljudi koji nam omogućuju da objasnimo zašto želimo pravo na pobačaj.

Schwarzer: Borba za oslobođenje žena često se povezuje s borbom za pravo na pobačaj. Da li biste osobno htjeli prijeći preko tog stadija?
Beauvoir: Naravno. Mislim da ću sa ženskim pokretom još raditi na mnogim stvarima. Pravo na pobačaj je važno, ali ipak nije ništa više nego preduvjet za oslobođenje žene.

Nouvel Observateur, 1972. godine

Izvor:livano85.blogspot.com

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MASKA ILI JAVNO JA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FORMULE ŽIVLJENJA

Ljude možemo razlikovati na osnovu toga da li smo sa njima bliski ili držimo distancu.

Untitled-1.jpg1

Ilustracija Srđan Pečeničić

  Prvi čine naš intimni socijalni svet, a oni drugi spadaju u javnost.

  Sa bliskim ljudima možemo da se ponašamo spontano, da sa njima delimo naše uspehe i brige.

  Između nas i bliskih ljudi postoji neka vrsta ljubavi: erotska, rođačka, prijateljska. Odnosi su stabilni i čvrsti jer se dobro poznajemo i prihvatamo jedni druge. U bliskim odnosima iskrenost se podrazumeva.

  Ako se u javnosti ponašamo kao što se ponašamo u bliskim odnosima, mogu nastati dva problema. Ili ćemo svojom iskrenošću uvrediti nekog drugog ili će tu iskrenost neko iskoristiti da bi na našu štetu ostvario svoj cilj. Zato je važno da se u javnosti zaštitimo od drugih i da druge zaštitimo od sebe. Način da to postignemo je da naučimo da u javnosti nosimo psihološku masku. Nositi masku je samo po sebi, osim u retkim izuzecima, negacija bliskosti. Osobe koje u bliskosti nose masku i pretvaraju se da su bliske dobijaju etikete kao „dvolične” i „licemerne” (onaj koji meri, namešta lice).

 Međutim, kada iz sveta bliskosti izađemo na ulicu, uđemo u javnost, maska postaje obavezni deo komunikacije. Kulturna komunikacija jednostavno nije moguća ako ne nosimo maske. Dok ljubav spada u bliskost, ljubaznost spada u javnost. Ljubazni smo kada se prema nepoznatoj osobi ponašamo kao da je volimo, iako ne osećamo ljubav. I zato su maske sasvim legitimni deo naše ličnosti – čine naše javno Ja, koje nam omogućuje da pozitivno komuniciramo sa ljudima sa kojima nismo bliski.

 Sasvim je drugo pitanje da li je ta maska takva da informiše ili da dezinformiše. Noseći masku i pripadajući kostim, ljudi se na određeni način predstavljaju jedni drugima. Cilj je da kod drugih stvore određenu sliku o sebi. Ako su u tome uspešni, tada će se drugi prema njima ponašati na predvidljiv način.

 Ličnost možemo uporediti sa prodavnicom koja ima izlog.

Nepoznati ljudi koji prolaze ulicom primećuju šta je u izlogu. Ukoliko su zainteresovani zastanu, pažljivije pogledaju u izlog, ako prepoznaju nešto što ih zanima, uđu u prodavnicu. Isto tako nosimo naše izloge i predstavljamo se drugima. Pretpostavka je da ono što ima u izlogu ima i u prodavnici. U velikoj većini slučajeva je zaista tako. Ali, nekada ima u izlogu, a nema u prodavnici ili obrnuto – glavna delatnost prodavnice nije predstavljena u izlogu.

 Poznavanje koncepta maske pomaže da se smanji naivnost i kod odraslih i kod dece. Svi smo psiholozi koji pokušavaju da razluče šta je nečija maska, a šta je onaj drugi deo ličnosti.

Zoran Milivojević/.politika.rs

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom.

U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija

Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.

Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor

Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.

Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.

Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi

Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.   

Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.

Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

  Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs


 

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

UMIJECE-LJUBAVI-Erih-From_slika_L_420362Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

   Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI          Umece-ljubavi-Erih-From_slika_L_2517135

   Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća.

Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“.

Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života.

Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog.

Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …

    … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…

   Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com


600full-erich-frommBiografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S


Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

imati-ili-bitiJe li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

Nastavite sa čitanjem

KAFANA DŽERIMA UŠLA U KNJIGU SOCIOLOGIJE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

Čuvena niška kafana ušla i u knjigu sociologa Dragoljuba B. Đorđevića. Mehana sa periferije počivala na gazdi, konobarici i pevaljki

KAFANA DŽERIMA

 ČUVENA niška krčma „Džerima“, koja je opevana u još čuvenijoj pesmi „Kazuj krčmo Džerimo“, svoje zlatno doba davno je proživela, još sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. A ta kafana, pokraj auto-puta „Bratstvo-jedinstvo“, ušla je i u knjigu profesora sociologije na Niškom univerzitetu dr Dragoljuba B. Đorđevića.

Autor u knjizi „Kazuj krčmo Džerimo: periferijska kafana i okolo nje“, na osnovu vlastitog iskustva skicira život u poznatoj kafani, u Donjem Komrenu kod Niša, sedamdesetih godina minulog veka. I to kako bi uobličio odlike i društvene funkcije „periferijske kafane“ – „osobenog tipa ugostiteljskog objekta na obodu grada, koji počiva na gazdi, konobarici i pevaljki“.

 – Ako je kafana istinski životni nauk, nezaobilazna društvena institucija, pogotovu kod Srba i na Balkanu, i svojevrsna sociološka laboratorija, onda je red da se podvrgne naučnom proučavanju kao zasebna oblast istraživanja. U tom bi slučaju odgovarajući naziv bio sociologija kafane – veli Đorđević, kome je minule sedmice uručena nagrada „Desimir Tošić“ za najbolju knjigu iz beletristike u 2011. upravo za „Kazuj krčmo Džerimo…“.

OPEVANA KAFANU

„Džerima“ je opevala Radmila Todorović-Babić u pesmi „Kazuj, krčmo Džerimo“, za koju je aranžman na tradicionalni južnjački melos sačinio Bakija Bakić, a kompoziciju izvodi Usnija Redžepova.

Kroz kazivanje o jednoj kafani, Đorđević raspravlja o periferijskom životu, o kocki i kockarima, seksualnim izopačenostima, drogi i kriminalu…

Analizira se i lik Radeta Živkovića – Džerime, vlasnika krčme, njegov odnos sa meštanima, gazdovanje kafanom, anegdote.

– Živković je višestrana ličnost i retka osoba – kazuje Đorđević – Nije bez pokrića s kafanom ušao u narodnu pesmu, sada i u sociološku književnost, kao što nas ne bi iznenadilo ako uskoro postane predmet filmskog dokumentarca ili literarni junak.

Džerima je nepogrešivo prepoznavao „srodnike“, ljude sličnog kova, i prema njima se odnosio popustljivo: od toga da su mogli duže ostati u kafani, znači i kada je za većinu već važio fajront, dotle da im je pozajmljivao pare kako bi mogli da se „provode“, plaćaju muziku i naručuju iće i piće. Takvi su ga retko izneveravali.

Živković, inače bivši autoprevoznik, na kraju kafanske večeri, koja je isticala uvek posle ponoći i propisanog radnog vremena, često je bio na mukama sa mušterijama: kako da ih privoli da napuste objekat. Prosto naprosto, i „suva i mokra braća“, uljudni i pijani posetioci, nisu olako želeli da se udalje. Kafedžiju je počesto hvatala nervoza, i tada je znao da bude neprijatan i grub, da viče i silom izgoni noćobdije uz omiljenu reč „raus“.

DOŠAO INSPEKTOR

Dosao u kafanu glavni sanitarni inspektor koji, inače, ima pravo da zatvori takve objekte. Svi se poplašili, pa i Rade Džerima. „Ništa, ništa“, veli inspektor, „samo sam navratio da se uverim da li zaista Džera čuva ovce u crnom odelu, beloj košulji, mašni i cipelama“.

U krčmi Džerima često je bilo i incidenata – tuča i lomnjave čaša, flaša i inventara, pa je gazda svagda bio pripravan da na vreme reaguje.

Držao je motku ispod šanka, i kad neko počne da krši on očas vadi močugu i nemilosrdno udara remetioca. Jednom se desilo da Džerima skoro „ubije na mrtvo“ nedužnog gosta, jer mu je izazivač nereda lukavo podmetnuo lom ispod astala.

Nimalo nije bilo lako i prijatno biti vlasnik periferijske mehane, u kojoj je znala da zavlada „drumska kultura“, ali je Džerima krčmar kakav se poželeti može: iako nije na svaki kalup stavljan, jeste dobar čovek, prostodušan i lafčina.

 OLIČENjE GAZDE

Krčma „Džerima“ je poodavno zatvorena, a Rade Živković se sada izdržava od mizerne penzije i nakupništva na Donjokomrenskoj zelenoj pijaci.

Nekolicina nekadašnjih stalnih gostiju kafane, koje je Rade nekoć pomagao u pravo vreme, „kad se nije imalo, a mnogo toga žudelo“, sada mu istovrsno uzvraća, u za njega pravo vreme, jer je fizički i imovinski onemoćao.

Miša Rostović/novosti.rs