PREKO REDA – NAJSLAĐE…

tamoiovde-logoŠta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

redovi.gif

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

Advertisements

2 thoughts on “PREKO REDA – NAJSLAĐE…

  1. Ja stvarno ne volim redove i uvek se vraćam kad vidim da je red po mojoj proceni veliki, (preko pet osoba). Trudnice uvek puštam izpred sebe (na moju inicijativu), kao i starije osobe za koje moja intuicija proceni da ih trebam pustiti…
    Svaka čast izuzecima, ali nekoliko puta ispao sam majmun jer su me nasankale neke bake i deke.
    Druga priča je je što neću da čekam 15 ljudi ispred kase zbog tri kesice vanilinog šećera i pet jaja pa se uputim u sledeću prodavnicu…
    A testo ne može da čeka.
    Onda sam ja kriv što nije htelo da naraste!
    Strašno! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s