LEDENA LEPOTICA…

tamoiovde-logo

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

eb937536177509b186063157a9cc2ec6_LZa endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

PANCICEVA_OMORIKA_SISARKEPančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

POREMEĆAJI LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

Poremećaje ličnosti je na neki način teško definisati, jer čak ni sama ličnost kao pojam nije u potpunosti određena u psihološkim udžbenicima. Međutim, u isto vreme ovi fenomeni su veoma spominjani u literaturi, često se sreću u praksi i veoma su važni za razumevanje svakodnevnog čovekovog funkcionisanja.

face-66317_960_720Poremećaji ličnosti predstavljaju vrstu mentalnih poremećaja koje karakterišu rigidni i neadekvatni obrasci mišljenja i ponašanja i osećanja, koji se protežu kroz različite kontekste i situacije.

Ovi obrasci funkcionisanja se uveliko razlikuju od načina funkcionisanja ostalih ljudi, a u isto vreme sprečavaju osobu da se, u većoj ili manjoj meri, adekvatno uklopi u društvo.

Kaže se još da u ovom slučaju, postoje izraženo disharmonični stavovi i ponašanja, uglavnom u nekoliko oblasti funkcionisanja – afekti, kontrola impulsa, načini mišljenja i stilovi povezivanja sa drugim osobama.

Osoba uglavnom ima dosta problema u interakciji sa okolinom, ograničena je u izražavanju svojih sposobnosti, u odnosima sa ljudima, što je sve proizvod njene nemogućnosti da realno opaža situacije i stvari. Znači, postoji nešto u osobi što je čini takvu kakva jeste a to nešto je u određenoj meri disfunkcionalno.

To nije puki proizvod neke situacije, nekog stanja, nekog događaja. Nije izazvano nekim drugim psihičkim problemima, niti je vezano za neku drugu vrstu tegobe i povrede. To je, nekako, deo te osobe i sistematski je čini uveliko nesrećnom, neprilagođenom, uplašenom, opterećenom, “devijantnom”, ukočenom, čudnom, agresivnom, otuđenom…ili bilo šta drugo što predstavlja jedno generalno loše psihičko stanje.

Ako ste čuli za mentalna stanja i tegobe koji prolaze i dolaze, neki bi rekli “kao kijavica” (što nije najbolja analogija) i za njih postoji relativno jasno objašnjenje i način izlaženja na kraj sa njima – sada zamislite nešto što je oduvek u vama, da nešto nije u redu sa vama od kada znate za sebe, nešto što vas uvek vodi u neke probleme sa drugima ili sa samim sobom. Drugi vam to govore a vi toga možete biti svesni u većoj ili manjoj meri. Tako nešto, mada vrlo uprošćeno i u gomili slučajeva mnogo ekstremnije, predstavljaju poremećaji ličnosti.

Kao što rekosmo, ovu grupu poremećaja je vrlo teško jasno odrediti. Na primer, postoji šizofrenija ali postoji i šizotipalni poremećaj ličnosti. Šizofreniju karakterišu određena akutna psihofizička stanja (o kojima se govorilo u jednom od prethodnih tekstova), koja imaju svoj period trajanja i vezana su za određene okidajuće faktore. E sada, šizotipalni poremećaj ličnosti se odlikuje konstantnim prisustvom nekog od simptoma koji liči na simptom šizofrenije (npr. apatijom i deluzijama) – ali to nije šizofrenija.

To nije neko “akutno” stanje teško poremećenog funkcionisanja, već neko ublaženo, hronično, sistematsko neadekvatno funkcionisanje. U isto vreme, ovo stanje ne zavisi od spoljašnjosti, ne menja se  situacijam i ne možete ga “lečiti” jer ne znate šta je uzrok. To je kao da imate hronične bolove u vratu i leđima, ali nemate iščašen vrat ili slomljenu kičmu – možete funkcionisati i dalje, iako malo drugačije, tj. ne onako kao kada vas ništa ne boli.

Ono što je još interesantno (i što otežava definiciju i prepoznavanje ove grupe fenomena), je to što osobe koje su “dijagnostikovane” sa nekim poremećajem ličnosti uglavnom misle da je sa njima sve u redu, tj. da nisu one neadekvatne, već ljudi oko njih. Dakle, problemi koje osoba ima zbog svog načina funkcionisanja se ne gledaju kao proizvod tog načina funkcionisanja, nego kao slučajno nastali ili kao namerno izazivani od strane okoline.

Naravno, ovde opet moramo biti oprezni, jer se često stvarno i dešava da ljudi imaju probleme sa sobom jer im je okolina u totalnom haosu. Međutim, ovde se ne govori o tome, već je bitno i da se kod same osobe identifikuju neki obrasci za koje ispostavi da je dovode do konstantnog zapadanja u različite problematične situacije.

Možda će čitaocima biti jasnije na šta se konkretno misli kada se kaže “poremećaj ličnosti” ako se upustimo u dalju analizu i pogledamo kakvu klasifikaciju ovih poremećaja. Naime, postoji ih više vrsta i odnose se na međusobno relativno različite fenomena. To su, da ih sada samo nabrojimo: paranoidni, šizoidni, šizotipalni, antisocijalni (negde nazivan i psihopatija), granični, histrionički, narcistički, izbegavajući, zavisni, opsesivno-kompulsivni, depresivni, pasivno-agresivni, sadistički i mazohistički poremećaj ličnosti.

Ovo su za sad kategorisani poremećaji, kao i oni koji se najčešće sreću; lista se širila godinama, broj ispitanih slučajeva je rastao, zajedno s njima kategorije a i psihijatrijski udžbenici; taj trend će se verovatno i dalje nastaviti.

Nastavićemo tako što ćemo ukratko opisati svaku od ovih podkategorija poremećaja, a ako bude bilo prilike, proširićemo priču o nekima od ovih i u nekom od sledećih tekstova.

Antisocijalni poremećaj je možda i najpoznatija kategorija poremećaja ličnosti. Opšte poznat i kao psihopatija, njegova glavna odlika je impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu. Dalje, postoji nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama, kao i lakoća sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički); i s tim u vezi, nedostatak ili uveliko smanjena sposobnosti osećanja krivice za učinjeno – o kajanju da ne govorimo. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih, što ove osobe može dovesti u veoma problematične i opasne (kako po njih tako i po druge) situacije.

Paranoidni poremećaj se, kao što mu i sam naziv kaže, oslikava opštom i konstantnim paranoidnim deluzijama (umišljanjima) koje mogu biti u formi uverenja i stavova (na primer, nekakvih teorija i ubeđenja da se nešto dešava, a ne dešava se) ili osećanja (da je, recimo, neko stalno prati, da joj se ljudi stalno smeju iza leđa, da je bračni partner vara, i slično). Ove osobe su uvek sa podignutim zidom, odbrambeno reaguju i sumnjičave su stalno i na većinu ljudi oko sebe. Veliko i konstantno nepoverenje u druge, bez obzira šta oni rade, čine ove osobe veoma “teškim” za komunikaciju i neki bliži kontakt.

Ljudi sa šizoidnim ličnostima odlikuju opšta apatičnost (nezainteresovanost) za svet oko sebe, ravnodušnost za ljude i dešavanja, uglavnom izbegavaju komunikaciju i žive same ili sa minimalnim kontaktom sa drugima. Veoma smanjena svest o sopstvenim, a i tuđim osećanjima i minimalne želje i ambicije u životu.

Još jedan veoma poznat termin je i “narcis”, tj. narcizam – u ovom slučaju, radi se o težem obliku narcizma, koji se definiše kao poremećaj ličnosti. Kada narcizam preraste u poremećaj, on se karakteriše ekstremnim i stalnim egoizmom i sebičlukom, kojeg prate arogantnost i grandioznost. Ove osobe sebe smatraju dominantnim, superiornim i “bogovima” koji treba da uživaju stalnu pažnju drugih. Kada se to ne desi, onda se reaguje agresivnošću, manipulacijama i raznim mahinacijama, koje prati osećaj povređenosti, poniženosti i besa na sebe i druge. Sve to čini da ove osobe nemaju nikakvog obzira prema drugima i da ih tretiraju sa izrazitim nepoštovanjem i nipodaštavanjem, te da ih tako konstantno povređuju.

Granični poremećaj ličnosti je za sada jedan od najtajanstvenijih i najteže “uhvatljivijih” poremećaja ličnosti. Ove ljude karakterišu crno-beli pogled na svet (ili si sa mnom ili protiv mene, ili me voliš ili me mrziš), emocionalna ambivalentnost u odnosima, a takođe odlaženje iz ekstrema u ekstrem (ili će vas voleti najviše na svetu ili će vas mrzeti kao da ste joj najgori neprijatelj). Veoma poljuljana i razjedinjena slika o sebi, nesigurnost u sebe, a stoga i nesigurnost kada su u pitanju drugi i odnosi sa njima; odnosi su uglavnom potpuno nestabilni i nepredvidivi. Česte su i nagle promene raspoloženja, bez nekog vidljivog i dovoljno jakog razloga. Nisu retki ni mazohistički ispadi, kao što su sečenje oštricom ili neke autodestruktivne radnje kao što su ekstremno opijanje, upadanje u tuče, te raskalašnost, nepažljivost i promiskuitetnost u seksualnim odnosima, i slično.

Ostale kategorije poremećaja ličnosti su manje “popularne”, tj. ređe se sreću i manje su izučavane. Mi ovde imamo malo prostora da bi ih sve opisali, tako da ćemo to ostaviti za neku drugu priliku. Namera ovog teksta bila je da čitaoce malo bolje upozna sa ovim delom psihološke nauke, te da postavi osnov za neke buduće tekstove. Naravno, kao i uvek, ukoliko se ovim kod vas podstakne neko dalje istraživanje i interesovanje za ove teme, onda je to pun pogodak.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (6)

Prethodni članak: OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ

___________________________________________________________________________________________

TOLIKO RAZLIČITE…

tamoiovde-logoOne su bliznakinje?!

Jedna ima ravnu riđu kosu, izrazito svetao ten i plave oči, dok druga ima bujne lokne, taman ten, kosu i oči.

Bliznakinje

Lusi i Marija

Ipak, iako izgleda neverovatno, one su sestre i to bliznakinje.

Devojčice su rođene potpuno različite zbog svojih roditelja. Naime, njihova majka Dona je polu-Jamajkanka, a njihov otac Vins je belac.

Bliznakinje Lusi i Marija Ajlmer rođene su u januaru 1997. godine, piše Dejli mejl.

Njihova majka je bila i više nego začuđena kada ih je prvi put ugledala, jer ništa na njenim dotadašnjim pregledima nije ukazivalo na različite boje kože devojčica.

Bliznakinje 1

Porodica Ajlmer

„Nije imala pojma da smo toliko različite i kada nas je videla u rukama babice ostala je bez teksta“, kaže Lusi, devojčica sa riđom, ravnom kosom.

Nedugo nakon Lusinog i Marijinog rođenja, njihovi roditelji su se razveli, a bliznakinje imaju još troje braća i sestara.

„Naša braća i sestre imaju boju kože koja je nešto između Marijine i moje. Mi smo na različitim krajevima spektra boja, a oni su negde između“, šali se Lusi.

Bliznakinje 2„Niko nam ne veruje da smo bliznakinje. Čak i kad se slično oblačimo i dalje nimalo ne ličimo.

Neki prijatelji su nam čak tražili i krštenicu da im dokažemo da smo sestre“, kaže Lusi i dodaje da one ne mogu ni da pomisle da kao drugi blizanci glume jedna drugu i zbunjuju ljude.

Čak su i njihova interesovanja potpuno različita: Lusi studira nauku i umetnost, dok Marija studira pravo.

Bliznakinje 3

Lusi i Marija sa majkom, braćom i sestrom

Takođe, tamnokosa tinejdžerka je slobodnija i druželjubivija, dok je Lusi veoma stidljiva.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

tamoiovde-logoŠta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

redovi.gif

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

EMOCIONALNA UCENA…

TAMOiOVDE-logoŠta je emocionalna ucena

Emocionalna ucena je vrlo snažan oblik manipulacije koji se ispoljava kroz direktne ili indirektne pretnje koje nam upućuju bliski ljudi.

Lonely-girlOve pretnje svode se na jednu osnovnu koja se izražava na različite načine. Ako se ne budeš ponašao kako ja želim, bićeš kažnjen.
Osobe koje nas emocionalno ucenjuju svesne su koliko je nama važan odnos sa njima, takođe su dobro upoznate sa našim slabostima, a obično znaju i neke naše tajne.

Ovim ljudima je takođe i stalo do nas, ali bez obzira na to, u trenutku kada se uplaše da nešto neće biti kako su one zamislile, koriste sva raspoloživa sredstva i počinju da nam prete kako bismo se prilagodili njihovim željama.

Zbog ovih ljudi mi počinjemo da razmišljamo: „Evo opet sam izgubila(o). Uvek se predam. Nisam rekla(o) ono što stvarno osećam. Zašto ne mogu reći šta mislim? Kako to da se ne zauzimam za sebe?

„U takvim situacijama osećamo frustraciju i ozlojeđenost, jer smo odustali od nečega što želimo, da bismo zadovoljili nekog drugog, ali obično ne vidimo drugo rešenje. Manipulatori znaju kako da nas uteše, tako što nam pružaju pažnju kada dobiju ono što žele, ali uvek prete da bi bilo po njihovom. Kada im se suprotstavimo, oni nas kažnjavaju osećanjem krivice i izazvanim samoprekorom.
Kada stvari posmatramo sa strane, možemo da se zapitamo, kako se to pametni i sposobni ljudi uopšte nađu u situaciji da su toliko zbunjeni i nemoćni u odnosu s nekom određenom osobom koja ih bukvalno ‘vrti oko malog prsta’.
To može biti naš partner, roditelj, brat ili sestra, prijatelj …

Kako to da ovi ljudi ne shvataju ponašanje koje je drugima toliko očigledno?
Autorke knjige „Emocionalna ucena“ Susan Forvard i Donna Frazier, smatraju da je osnovni razlog taj što manipulatori oko nas stvaraju neku vrstu magle, koja se sastoji od straha, osećanja krivice i obaveza. Na ovaj način oni su sigurni da ćemo popustiti njihovim željama, jer ćemo u suprotnom imati vrlo snažno osećanje krivice.

Evo nekoliko pitanja koja vam mogu pomoći u otkrivanju jeste li u odnosu s ucenjivačem:
Rade li ljudi koji su vam važni u životu sledeće stvari:
• Prete da će vam zagorčati život ako ne postupate po njihovom?
• Stalno prete da će okončati odnos s vama ako ne bude onako kako oni kažu?
• Nagoveštavaju da će zanemariti ili povrediti sebe ili postati depresivni ako ne postupate kako oni žele?
• Uvek žele više, nezavisno od toga koliko dajete?
• Podrazumevaju da ćete im popustiti?
• Redovno zanemaruju ili omalovažavaju vaša osećanja i želje?
• Obećavaju vam kule i gradove, a onda ta obećanja retko ispune?
• Uporno govore da ste sebični, loši, gramzivi, bezosećajni ili nemarni kada im ne popustite?
• obasipaju vas pohvalama kada im popustite, a u suprotnom ih uskraćuju.
• Koriste novac da bi bilo po njihovom.?

Za emocionalnu ucenu je potrebno dvoje

Najvažniji korak koji treba preduzeti kako bismo okončali emocionalnu ucenu jeste da sami sebi razjasnimo šta se u stvari dešava. Ovo nije lako, zato što ucenjivač, stalno ubacuje nove slojeve magle u naš odnos i komunikaciju. Čak i kada smo svesni svojih emocija, raspoloženja i motiva, kada smo suočeni sa maglom, naša sposobnost za procenu postaje slabija.
Ucenjivači uvek prikrivaju pritisak koji vrše na nas, a takođe postoji ogromna razlika između onoga što oni rade i bezazlenog, ponekad i ljupkog ili šarmantnog načina na koji to rade. To nas čini zbunjenima, dezorijentisanima i ogorčenima.
Ključno je, međutim, da shvatimo da bez naše pomoći od ucene nema ništa!
Dakle, za ucenu je potrebno dvoje, jer je u pitanju transakcija. Kako bismo promenili odnos s ucenjivačem, ključno je otkriti kako mi sami doprinosimo tom odnosu. Ništa se neće promeniti dok mi ne promenimo svoje ponašanje.
Sama spoznaja šta se događa ne može učiniti ništa. Shvatanje zašto nešto radimo, uopšte nas neće sprečiti da nastavimo to da radimo. A emocionalna ucena značajno narušava naše samopouzdanje i samopoštovanje.

Karakteristike emocionalne ucene

Zahtev – nekada ucenjivači ne verbalizuju svoje želje jasno, nego ih moramo sami otkriti. Oni često inidrektno govore što žele – dureći se na pr. u određenim situacijama, a onda nam dozvole da iz njih izvučemo neki predlog.

Otpor – osećamo otpor u odnosu na zahtev koji nam upućuje ucenjivač.

Pritisak – neki ucenjivači pojačavaju pritisak tako što postojano insistiraju na nekom razlogu zbog kojeg je njihov predlog najbolji mogući, dok drugi to rade na prikriven način, lepim rečima.

Pretnje – obaveštavanje da nećemo proći bez posledica ako ne damo ucenjivaču ono što želi. Ucjenjivači mogu pretiti da će nas povrediti ili unesrećiti. Mogu nam govoriti koliko pate zbog nas. Oni nas znaju da muče i obećavaju nam više pažnje i ljubavi ako bude po njihovom.

Popuštanje – koliko god odolevali emocionalnoj uceni, na kraju popuštamo i činimo ono što naš ucenjivač želi od početka, bez obzira koliko se loše zbog toga osećamo sami sa sobom.

Ponavljanje – ova pobeda dovodi do mirnog perioda i na neko vreme pritisak popušta. Međutim, ucenjivač je našao siguran način da dobije ono što želi tako što će vršiti pritisak na vas i opteretiti vas strahom ili osećanjem krivice. Tako je postavljena osnova za obrazac zahtevanja, pritisaka i kapitulacije.

Na kraju, da spomenemo i šta nije emocionalno ucenjivanje.

Svi imamo pravo drugima reći da je neko njihovo ponašanje za nas neprihvatljivo.

Ako nam se neko suprotstavi na fer način, ma koliko da koristi snažne reči, ako nema pretnji i pritisaka, ne radi se o uceni.
Zdravo postavljanje granica nema veze sa prisilom, pritiskom ili negativnim karakterizacijom drugoga. Ljudi koji istinski žele da razreše sukob s nama pričaće otvoreno o sukobu, želeće da saznaju koja su naša osećanja i brige, prihvatiće odgovornost za svoje ponašanje u sukobu i težiće da saznaju zašto se opiremo onome što oni žele.
S druge strane, ako neko samo želi da ostvariti svoje ciljeve, on će nas pokušati da kontroliše uz ignorisanje naših protesta, inistiraće na tome da su njegovi motivi bolji od naših i izbegavaće odgovornost za zajedničke probleme.
Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________

Kako se suprotstaviti emocionalnoj uceni

Kao nastavak teksta „Šta je emocionalna ucena?“, prenosimo vam načine kako da joj se suprotstavite.

girlUcenjivači u našem životu imaju vrlo važno mesto i zato nam je često teško da ih prepoznamo kao ucenjivače.

Prepoznavanje je međutim neophodno, ako želimo da odnos postavimo na zdrave osnove. Iako nama ponašanje ljudi koji nas ucjenjuju može izgledati kao vrlo svesno osmišljeno, ono je najčešće dobrim delom nesvesno i zasniva se na informacijama o našim strahovima koje smo im sami pružili.

Oni jednostavno primećuju da mi bežimo od nečega što nas čini nervoznim. Bliski odnosi s ljudima iz nas izvlače naše najdublje strahove, jer smo tada najranjiviji. Strah dovodi do toga da razmišljamo vrlo isključivo, a često i katastrofično. Sve dok ne odlučimo da se suočimo sa svojim strahovima, mi će mo biti u opasnosti od emocionalne ucene.

Druga neprijatna emocija koju koriste ucenjivači je osećaj krivice.
Oni nas podstiču da preuzmemo opštu odgovornost za njihovu nesreću i samosažaljenje i stalno nam stvaraju osećaj krivice. Učinak je vrlo snažan, jer svi mi o sebi mislimo kao o dobrim osobama, koje vole druge i koje su vredne pažnje. Osećamo odgovornost za njihove muke i verujemo im kada nam govore da ih mučimo time što ne udovoljavamo njihovim željama.
Emocionalni ucenjivači takođe koriste spinovanje, stavljajući nam različite negativne etikete, govoreći nam da smo loši i bezosećajni, da smo ih razočarali ili povredili i slično. Ponekad nas okrivljuju da smo nesposobni u održavanju emotivnog odnosa ili prijateljstva samo zato što im se suprotstavljamo.
Emocionalna ucena uvek zvuči kao da je povezana s nama, ali to nije tako, barem većim delom. Ona, naime potiče od ucenjivača koji njome pokušava da pronađe sigurnost u sebe.Veći deo optužbi zbog kojih se osećamo loše, zasniva se na njihovom strahu i teskobi.
Emocionalna ucena ima više veze s prošlošću nego sa sadašnjošću i tiče se zadovoljavanja potreba onoga ko ucjenjuje.
Kada prepoznamo da smo u odnosu s ucjenjivačem i odlučimo da mu se suprotstavimo, vrlo je korisno da sa sobom napravimo ugovor. Ugovor nam pomaže da definišemo svoje ciljeve i predstavlja jaku poruku nama samima da smo spremni za promenu. Potrebno je takođe sebi ponavljati: „Izdržaću.“

Ova je reč vrlo efikasna jer se suprotstavlja uverenju koje nas navodi da pristanemo na zahteve ucenjivača, a to je da ne možemo izdržati pritisak: „Ne mogu podneti kad plače, ne mogu podneti da povredim njegove osećaje, ne mogu podneti krivicu, ne mogu podneti njegovu ljutnju … „

Sledeće što treba uraditi je jednostavno zaustaviti se. To znači da nećemo odmah doneti odluke. Koliko god da nam je u početku ovo čudno, važno je da istrajemo. Dakle, ključno je da sebi pružimo dovoljno vremena za razmišljanje, ali udaljeni od pritisaka.
Zato je potrebno naučiti ponavljati sledeće fraze:
• Trenutno nemam odgovor na tvoje pitanje. Treba mi malo vremena da razmislim.
• To je suviše ozbiljno da bih ti odgovorila(o) brzo. Daj da malo razmislim.
• Nisam sigurna(an) kako se osećam u vezi sa tvojim zahtevom. Daj da o tome popričamo kasnije.
Na ovaj način „kupujemo“ vreme iako će ucenjivač insistirati da odluku donesemo što pre.

Bez obzira na njegove zahteve, budite uporni i sebi ponavljajte: „izdržati ću“. Na ovaj način sebi dajemo šansu da osvestimo i doživimo vlastite misli, osećanja i želje. Ako i pored korišćenja ovih fraza osećamo pritisak prilikom odluke, možemo da se fizički udaljimo od ucenjivača. Fizičko udaljavanje od ucenjivača, pruža nam mogućnost emotivne distance.
Na kraju, kada se jednom udaljimo od drame koju stvara ucenjivač, nalazimo se u poziciji da skupljamo informacije koje će nam pomoći da odlučimo kako ćemo reagovati. Sada je dobar trenutak za posmatranje sebe i drugoga. Razmislite o zahtevu ucenjivača, ali to uradite sa neutralne pozicije. Dakle, neka vam pažnja ne bude usmerena na vaše osećaje.
Upitajte se – Šta želi ova osoba? Kako je taj zahtev izrekla, s ljubavlju, pretnjom …? Šta je uradila ako se nismo odmah složili?
Nakon toga se zapitajte šta ste vi mislili u toj situaciji i zapišite sve što vam padne na pamet, ali posebnu pažnju obratite na misli koje se ponavljaju. Ovo su neka od uobičajenih uverenja:
• Dobri ljudi, puni ljubavi trebaju usrećiti drugoga.
• Ako volim nekoga, odgovoran sam za njegovu sreću.
• U redu je da dajem puno više nego što dobijam.
• Nikada ga ne pobedim.
• Ako radim ono što stvarno hoću druga osoba će me smatrati sebičnom.

Sada se zapitajte kako se osećate pa onda napišite sve osećaje kojih ste svesni. Dok pregledate listu, pokušajte da odredite mesto u telu gde ste osetili neki osećaj, jer nam tela ponekad govore direktnije. Ovo je važno kako bismo utvrdili koje su naše reakcije na ucenjivačeve reči ili ponašanje. Sada sastavite listu ucenjivačevih ponašanja na koja ste posebno osetljivi, npr: vika, lupanje vratima, plač, uzdasi, ljutiti izraz lica, durljivost …
Na kraju, kada smo sebi dali vremena da razmislimo, možemo doneti svesnu, slobodnu odluku o svojim reakcijama, umesto da se gotovo refleksno pokoravamo željama drugoga.
Zahtevi ucenjivača obično spadaju u jednu od sledećih kategorija:
• Zahtev nije naročito važan.
• Zahtev se bavi važnim problemima i u pitanju je vaš integritet.
• Zahtev podrazumeva neko važno životno pitanje.

Možete odlučiti da se svesno pokorite zahtevu, pristanete na zahtev uz neke uslove, kao i da ne odlučite odmah. Kada donesete odluku, vrlo je važan način na koji ćete je saopštiti.

Najbolje je da na napade i etiketiranja od strane ucenjivača ne reagujete istom merom, već da kažete nešto ovako: Žao mi je što si uzbuđen(a) … Mogu razumijeti zašto tako to doživljavaš … Stvarno? Zanimljivo …. Popričajmo kasnije … Apsolutno si u pravu (čak i kada to ne mislite). Nikako se ne branite, niti objašnjavajte svoju odluku. Ponekad, može pomoći promena načina na koji razgovaramo, čak i poziv u pomoć, na primer: Možeš li mi pomoći da shvatim zašto ti je to toliko važno … Možeš li molim te da predloži nešto što će nam pomoći da rešimo problem … Pomozi mi da shvatim zašto si toliko ljut … Pitam se šta bi bilo ako bi …. Pitam se možeš li mi pomoći da vidim ….
Humor je odličan način da drugoj osobi ukažemo kako nam izgleda njeno ponašanje, naročito ako je u pitanju odnos koji je u svojoj osnovi dobar.

Na kraju potrebno je znati da promenu ne možete sprovestie odmah, u pitanju je proces.
Tokom tog procesa, ove veštine vam mogu koristiti, ali nećete uspeti svaki put. Svima se događa da ponekad oklevaju, uplaše se ili jednostavno promaše. Važno je da nastavite da se suprotstavljate uceni i da učite iz svojih grešaka, kao i iz uspeha. Budite strpljivi prema sebi. A kada vam se čini da nikada nećete uspeti, osvrnite se i pogledajte gde ste u odnosu na tačku s koje ste krenuli i videćete da ste zapravo uradili veliki napredak.

Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KOJE JE TVOJE IME LEPOTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Divlji papagaji imaju imena!

Britanski naučnici utvrdili su da papagaji imaju običaj da daju imena mladuncima. Još kao male, ove ptice uspeju da zapamte svoje ime i imena roditelja, braće i sestara!
Papagaji,-foto-2Papagaji su ptice sa obično grubim nemelodičnim glasovima. Divlji papagaji međutim, posebnim zvukom daju imena mladuncima još u gnezdu, što im kasnije olakšava da ih dozovu i prepoznaju u prirodi, navodi se u novoj studiji objavljenoj u Londonu.

„Prepoznavanje putem glasa nije toliko genetska, već stečena društvena osobina papagaja“, objasnio je britanski naučnik Karl Berg.

Berg je napravio 17 gnezda s kamerama koje je postavio u jednoj šumi u Venecueli. Posle nekoliko nedelja, papagaji su došli i položili jaja.
Kada su se ptići izlegli, roditelji su odmah počeli da im daju imena i da ih ponaosob uče kako se zovu, ali kako se zovu i ostala braća i sestre, kao i sami roditelji.
Papagaji,-foto-1

Naučnici su uočili oko 5.000 različitih zvukova, a naglašavaju da roditelji papagaji daju mladuncima slična imena i uče ih da reprodukuje te glasove.

Papagaji kasnije koriste te zvukove, što je dokaz da su zapamtili svoje ime i imena članova porodice.
„Do sada nismo uopšte znali kako komuniciraju divlji papagaji. Njihova zadivljujuća komunikacija prevedena na ljudski jezik bi bila: ‘Hej, Tom, gde letiš? Ja sam Bob’“, ispričao je Berg.
Studija je objavljena u naučnom časopisu Proceedings of the Royal Society.
rts.rs/page/magazine/

_____________________________________________________________________________________________________