PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

Tekst: Ivan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

---

---

FotoPlus by Bora*S

PLAVETNILO LEDENOG KROVA…

Islandske “Kristalne pećine” od leda stare više vekova kriju neverovatnu prirodnu lepotu

Duboko ispod najvećeg glečera na Islandu, Vatnajekidla, nalaze se skrivene pećine od leda, koje svojom lepotom privlače posetioce širom sveta da zavire u neverovatne zaleđene odaje kristalno plave boje.

Foto: -robbik l flickr.com

Lepota islandskih ledenih pećina, starih više stotina godina, krije se u unutrašnjosti brega koji je često prekriven snegom. Zbog izrazito malih otvora, u pećine se najčešće ulazi četvoronoške.

Ipak, neprijatnost koja se može osetiti pri ulazu, potpuno se zaboravlja čim se napravi prvi korak unutar bilo koje od ovih ledenih lepotica.

Oni koji su posetili ove prirodne lepote kažu da se prvo primećuje plavetnilo „ledenog krova“ razliveno u 50 nijansi plave boje, oduzimajući dah svakom posetiocu.

Jačina plave boje leda unutar pećina zavisi od doba godine, vremenskih uslova i vazdušnog pritiska, dok zraci sunca koji kroz njih prolaze, čine ledenu površinu svetlijom.

Osim neverovatne boje, u ledu se može primetiti talasasta tekstura, koja je nastala jakim udarima vetra.

Baš zbog teksture i plavetnila leda, koji liči na kristal, islandske pećine se popularno nazivaju i „kristalnim“, a mnogi kažu i da podsećaju na podvodne akvarijume, zbog vodenog svoda koji se prostire iznad glava posetioca.

Iako se nalaze na samom obodu severnog Atlantika, gde je velika hladnoća svakodnevna pojava, Kristalne pećine je najbolje posetiti tokom zimskog perioda, jer se u proleće temperature penju u plus i mogu izazvati povremeno topljenje leda.

Ipak, hladnoća predstavlja zanemarljiv problem kad se pred vama nalazi takva prirodna lepota, koji mnogi upoređuju sa nestvarnom.

Neki istraživači, koji su imali priliku da posete ove pećine kažu da podsećaju na one iz stripova i filmova o Supermenu, koje su izgrađene od vanzemaljskog kamena kriptonita.

Jednu od pećina, koju krase neverovatne kombinacije plavih i crnih nijansa, jedan istraživač nazvao je „pećinom severne svetlosti“, jer je njena unutrašnjost podsećala na čuveno svetlo noćnog neba na severu, tj. Auroru borealis.

I. Nedić

Izvor: superodmor.rs

__________________________________________________________________________________

NARODNA VEROVANJA O CRVENOM KONCU…

Zašto ljudi nose crveni konac oko ruke?

Od pamtiveka ljudi iz mnogih kultura i civilizacija su nosili crveni konac oko ruke. Evo i zašto…

Naši stari od davnina veruju da crveni konac može da spase i zaštititi od bilo kog uroka. Mnoge kulture širom sveta veruju da putem naših misli ili putem zavidnog pogleda, osoba može da naškodi drugoj osobi uzrokujući joj bolest, ozledu ili čak smrt.

Urok je strela koja izlazi iz duše zavidnika i urokljivca prema onome kome zavidi i nekada ta strela pogađa, a nekada promaši.

“Crveni konac” pronalazimo kod Jevreja (posebno kabalista), budista i hindusa (sveti konac koji štiti, ispunjava duhovnu želju ili snaži zavet).

Za crveni konac se veruje kako “odvraća” lošu sreću koju čoveku može doneti urok zla oka. Na hebrejskom jeziku on se naziva “rojte bindele” i obično je napravljen od tanke vunice. Nosi se na levoj ruci povezan kao narukvica.

Neki od tih crvenih konaca se donose iz Izraela. Ponekad je crveni konac u ogromnim količinama obavijan oko groba jevrejske biblijske mučenice Rahele u blizini Vitlejema. Smatra se da crveni konac ima ogromne moći i da donosi dobru sreću i da garantuje onome ko ga nosi božansku zaštitu.

Neki Jevreji, koji se plaše negativnih uticaja uroka, imaju staru tradiciju da vežu crveni konac na bebin krevetić u nadi da će time odvratiti uroke i prizvati milost Boga pa će beba biti zaštićena od svakoga zla.

Kalava je sveti hinduistički konac, koji se takođe zove i “mauli” na hindu jeziku. Nosi se u toku obavljanja hinduističkih rituala kao što su Jajna ili Puja odnosno sankalpa.

Veže se od strane sveštenika na ruke vernika koji prisustvuju obredu molitve. Kalava se veže na desnoj ruci muškarca i neudatih žena, a na levoj ruci udatih žena.

Takav konac je najčešće simbolički čin namere u umu osobe da joj se ispuni željeni duhovni zavet.

Crveni konac pojačava cirkulaciju krvi
Krajem devedestih, crveni konac postaje popularan među muzičkim i filmskim zvezdama u SAD-u kao što su Madona, Majkl Džekson, Rozi ODonel, što se zatim prenelo na mlađe generacije Holivuda.

Postoji mnogo mitova o njemu, ali u stvarnosti to je samo – narodna medicina.
Crveni konac oko zgloba navodno smanjuje bolove u zglobovima i pojačava cirkulaciju krvi.

Vuneni konac takođe navodno utiče na cirkulaciju, jer upalna reakcija počinje usporenjem krvotoka. Takođe služi kao izvor manjeg statičkog elektriciteta.

Higijenski najzdravija termoregulacijska stvar je vuna. Njena struktura omogućava koži da diše. Štaviše, poseduje lekovita svojstva.

Od davnina su se ljudi oslobađali zubobolje, glavobolje, bolova u leđima, tako što su na bolno mesto stavljali komad prave prirodne vune. Takođe su prevremeno rođenu decu stavljali u runo ovce.

Stvar je u tome da prirodna vlakna vune, ošišane i netretirane bilo kojim hemikalijama odlično se upijaju u kožu i umiruju je.

Ako koristite posteljinu od prirodne vune, postojeći lanolin iz nje (koji se topi na temperaturi tela), lako prodire u kožu. Na taj način blagotvorno deluje na mišiće, zglobove, kičmu, ublažava bolove i povećava cirkulaciju krvi. Toplotna provodljivost vune je niža od mnogih tekstilnih materijala.

Postoje verovanja naših baka, da se vunenim koncem mogu izlečiti bradavice.

Evo i na koji način: Ukoliko je bradavica na prstu, veže se crveni vuneni konac na zglob ruke (ako je na nozi – na članak). Nosi se dve nedelje. Posle skinuti i zakopati u zemlju. Kad konac istruli (za oko mesec dana) – nestaće i bradavica.

Izvor: zenskikutak.rs

________________________________________________________________________________________

PLAVE VENE…

Zašto su vene plave ako je krv crvena?

Zanimljivi procesi koji se odvijaju u ljudskom telu otkrivaju odgovor na jedno od najčešćih pitanja o anatomiji.

Foto: Profimedia

Kako objašnjavaju stručnjaci, krv je crvene boje zbog hemoglobina, proteina koji je zaslužan za prenos kiseonika u crvena krvna zrnca.

Međutim, hemoglobin reflektuje velike količine i crvenog i plavog svetla, ali ne istim intenzitetom s obzirom na to da plavo i crveno svetlo nisu istih talasnih dužina.

Za razliku od arterija i kapilara, vene prenose krv bez kiseonika, koja apsorbuje više crvenog svetla. Što je apsorpcija bolja, to se crvena boja manje vidi.

Kako je Alvin Kinl objasnio 1996. godine u radu pod nazivom „Zašto vene deluju plavo: Novi pogled na staro pitanje“, vene koje su bliže površini kože emituju više plave svetlosti i vrlo malo crvene. Reč je o svojevrsnoj optičkoj iluziji.

Šta se događa u krvotoku?
Srce ispumpava krv u pluća kako bi je obogatio kiseonikom. Oksigenisana krv dalje odlazi u telo arterijama i u tom trenutku je svetlocrvena, a potom u kapilare, odakle pruža zalihe kiseonika tkivima. Mnogo kapilara se nalazi, recimo, u usnama, što objašnjava njihovu crvenkastu nijansu.

Kada se potpuno reši kiseonika, krv dalje odlazi u vene, odakle se vraća u srce – tamnocrvena.
Kako objašnjavaju naučnici, pored svetlosti, ulogu u „bojenju vena u plavo“ ima i kiseonik: kada se vene liše kiseonika i postanu tamnije, i dalje su crvene, ali po talasnim dužinama bliže plavoj boji.

Dubina
Postoji i treći faktor – priroda samih vena. Naime, kako objašnjava Karl Krušelnicki, master biomedicinskog inženjeringa, prečnik ovih krvnih sudova i to koliko su daleko od površine kože utiče na to kako ćemo ih videti. Ukoliko je vena bliže koži, izgleda crvenkasto, dok one koje se nalaze dublje deluju plavo. Međutim, vene su najčešće dublje od pola milimetra ispod površine kože, dakle – duboko, pa ih smatramo plavim.

Kako vidimo boje?
Takođe, Krušelnicki napominje da bi važnu ulogu mogao igrati i ljudski mozak. Recimo, on postavlja pitanje da li je ljubičasta boja uvek ljubičasta.
„Ne. Ako ljubičasti predmet stavite pored crvene boje, mozak će ‘pretvoriti’ ljubičasto u nijansu plave“, zaključuje on.
Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

Šta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

PSIHOLOGIJA BOJE…

Kako se crvena boja igra ljudskim umom?

Ljudi nikada neće saznati šta se dešavalo u glavama naših predaka pre nekoliko hiljada godina kada su prvi put uzeli boje i počeli sa farbanjem svog tela, ali je značajno to što su izabrali crvenu, boju krvi – kao podsetnika života, ali i smrti, piše BBC.
Danas, crvena je povezana sa snagom, agresijom i seksom, pa je ta boja odlika britanske kraljevske porodice, ali i kitnjastog reona u Amsterdamu poznatog kao „red-light district“, a te asocijacije ne mogu biti puka slučajnost.

Nova grana nauke pod nazivom „psihologija boje“ je utvrdila da crvena može imati veliki uticaj na naše raspoloženje, percepciju i delanje.

Nošenje crvene odeće može promeniti čoveka psihološki, ali mu može promeniti i ravnotežu hormona, pa se postavlja pitanje šta je toliko moćno u vermilionu, karmin ili skarletno crvenoj?

Nema sumnje da se percepcija crvene poklapa sa jednim od najvažnijih događaja u istoriji evolucije. Mnogi sisari, kao na primer psi, ne prave razliku izmedu crvene i zelene.

Tokom prilagođavanja primata životu u džungli oni su evoluirali novu vrstu ćelije u svojoj mrežnjači koja im je omogućavala da izaberu svetlo, crveno voće između lišća.

Ta poboljšana percepcija se prilagodila i drugim oblicima društvene komunikacije, pa je crvena koža, izazvana pumpanjem krvi blizu površine koža, važan znak dominacije za mnoge vrste primata.

Mandrili majmuni su možda najpoznatiji primer. Oni živopisnim oznakama na licu određuju svoj položaj u strogoj hijerarhiji grupe, što je dominantniji on je i crveniji.

Dva psihologa sa Univeziteta u Durhamu Rasel Hil i Robert Barton su 2004. godine počela da se pitaju da li bi i ljudi reagovali na sličan način i shvatili su da ljudi, iako ne pocrvene kao majmuni, veoma se zarumene u napadu besa.
Stoga crvena odeća možda nosi znak agresije i dominacije. Hil i Barton su pokušali to da istraže, a Olimpijada koja se održavala iste godine dala im je savršenu priliku.

Oni su pratili borbene sportove kao što su boks i tekvondo kada su sportisti nasumično nosili ili crvenu ili plavu opremu i time su omogućavali naučnicima da uporede performanse istih sportista.

Prateći njihov napredak Hil je primetio da su oni u crvenim kompletima imali oko pet odsto više šansi da pobede.

„Crvena ne pretvori takmičara u odlicnog sportistu“, kaže Hil i dodaje da ona samo pomaže kada su ljudi u sličnom rangu.

Ova prva „skarletna studija“ je obuhvatila i niz drugih eksperimenata, pronalazeći slične rezultate sa, na primer, fudbalskih utakmica u kojima je bilo manje verovatno da će igrači postići gol ukoliko golman nosi crveni dres.

Ubrzo, psihologija boja je postala naučna oblast koja se razvila u sopstvenom pravcu.

I van sportskih hala slični misaoni procesi se dešavaju kada je reč o crvenoj boji, pa na primer ljudi će se više kladiti sa crvenim čipovima, nego oni koji ih imaju u drugim bojama.

Takođe, nošenje crvene odeće može da pomogne u intervjuu za posao, dok neki modni stručnjaci sugerišu da se crvena povezuje sa vlašću i dominacijom na radnom mestu.

Verovatno je najviše studija o bojama bilo sa temama želje, zavođenja i greha. Niz eksperimenata je potvrdio da su muškarci i žene pođednako ocenili da su ljudi u crvenoj odeći atraktivniji.

Malo crvenija koža je posledica dobre cirkulacije pa signalizira dobro zdravlje i kondiciju, pa verovatno po navici ljudi crvenu odeću „čitaju“ na isti način.

Kao i sa sportskim rezultatima, tajna možda leži samo u umu čoveka, kao i oku posmatrača.

Percepcija crvene je evoluirala, to je boja zrelog voća, ljutitog lica čoveka ili pak čoveka koji pokazuje seksualno uzbuđenje.

„Na taj način, ona će uvek biti povezana sa opstankom i time se možda samo potvrđuje ono što su naši preci shvatili kada su prvi put počeli da slikaju svoje telo: ne postoji ni jedna druga boja kao što je crvena„, zaključuje Endru Eliot sa Univeziteta u Ročesteru.
 Izvor: pressonline.rs/Tanjug

---

NA PUTU DO LUDILA…

______________________________________________________________________________________________

CRVENO PILE, ŠARENA PODVALA Ofarbani pilići, radost za decu koja se završava razočarenjem Veoma često se mogu videti neobične fotografije na kojima su pilići crvene, plave, zelene, ljubičaste, narandžaste i druge, za ovu vrstu živine, neuobičajene boje. O čemu se zapravo radi? O fotomontaži, optičkoj varki, o novoj egzotičnoj podvrsti domaćih ptica, ili je to plod nečije fantazije, realizovane pomoću kompjuterskog programa? Nije reč ni o jednoj od pomenutih mogućnosti. Cilj spomenutih ostvarenja je sticanje materijalne koristi, bez zazora od neprirodnih i nehumanih postupaka. Velika potražnja Pilići u boji zaista postoje i proizvode se zbog velike potražnje u mnogim zemljama. Njihovo odgajanje ne smatra se nikakvim čudom, naprotiv, u mnogim zemljama to je uobičajena pojava. Ukrašavanjem pilića prvi su počeli da se bave u u SAD, Kini i Indiji. Onda su se u to upustile mnoge arapske države (Iran, Irak, Bahrein, Sadijska Arabija, Liban, Jordan i dr.). Naročito velika potražnja za obojenim pilićima je u Kini, Maleziji, Indiji, Maroku i SAD, gde raznobojni, pahuljasti pilići neprestano privlače pažnju potencijalnih kupaca. Posebnu reakciju oni izazivaju kod dece, i kad ih povodom nekog praznika dobiju na poklon kao kakvu „igračku“ onda su najsrećniji na svetu. Nažalost, njihova radost je kratkog veka. Ubrzo tokom procesa izrastanja perja pilići gube boju, taj unikatni ukras koji ih je činio privlačnim. Umesto radosti i oduševljenja nastupa razočarenje i odbačene „igračke“ vrlo često dospevaju na ulicu, gde ubrzo stradaju. „Farbanje“ embriona Neprirodna, odnosno nestandardna obojenost pilića nastaje primenom specijalnog postupka koji mogu sprovesti samo obučeni profesionalci, koristeći pritom i specijalne uređaje. U određenom stadijumu razvoja embriona, odnosno osamnaestog dana inkubacije, u embrion u jajetu se, pomoću naročite igle, ubrizgava određena doza tzv. hranljive boje. Nakon ubrizgavanja, otvor na ljuski jajeta zatvara se nekom vrstom voska. Kao rezultat pomenutog postupka, iz jajeta će se izleći pile odabrane boje. Plavi, zeleni, crveni ili drugačije obojeni pilići nisu više poslednji modni krik. U besomučnoj trci za profitom već su se pojavili fluorecentni pilići koji sijaju ultravioletnom svetlošću. I ta predstava svetlećih „igračaka“ traje nekoliko nedelja, odnosno do trenutka kad „pahuljastim raznobojnim lopticama“, umesto obojenog paperja, počne da raste pravo perje i pilići se postupno pretvaraju u obične sasvim neupadljive kokice i petliće. (Bez)opasne boje Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome koliko je bezopasan pomenuti postupak. Proizvođači tvrde da boje apsolutno ni na koji način ne utiču na razvijanje samog embriona i da su specijalne hranljive boje sasvim bezopasne. One jedino utiču na boju njegovog paperja. Međutim, društva za zaštitu životinja tvrde da mnogi embrioni uginu posle tretmana ubrizgavanja boja i da za to postoje mnogi dokazi. Pretpostavljena smrtnost nije jedini i osnovni razlog negodovanja društava za zaštitu životinja i Partije zelenih. Stvar je u tome što kupci tih ljupkih raznobojnih pilića u većini slučajeva kupuju upravo njih kao ukras, dečju igračku, a ne kokice koje će ubrzo od njih postati. Partija zelenih ulaže napor kako bi se zaustavila prodaja ovih živih loptica koje kupci nabavljaju kao igračke, ne razmišljajući o tragičnoj sudbini jadnih pilića. Zeleni su, kao i mnogi drugi ljudi koji su uključeni u borbu za zaštitu bespomoćnih pilića, uspeli da na Floridi, putem zakona, zabrane bojenje životinja. U planu je da se takav zakon primeni i u ostalim saveznim državama Amerike. Da bi se podržao pokret ljubitelja prirode jednostavno treba sprovesti bojkot kupovine obojenih pilića. Ali, kako odoleti i ne obradovati dete kad ih vidi i poželi kao svoju igračku?! Ljubiša Ž. Petrović

Izvor:zov.rs/Naslov:Bora*S

______________________________________________________________________________________________

DA LI SI NORMALAN…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

 Rekli su mi da nisam normalan: Srbin u užem izboru za put na Mars

Dok neki priželjkuju novu ljubav, bolji posao, Beograđanin Srđan Marković (24) u Novoj godini poželeo je “samo” – kartu za Mars u jednom smeru.

I gle čuda, već 31. decembra njegova želja našla se na pola puta ka ostvarenju.

Ovaj mladi apsolvent arheologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i doskorašnji polaznik Petnice uspeo je da među 200.000 prijavljenih kandidata iz 160 zemalja za put na Mars, uđe u uži izbor od svega 1.058 ljudi.

Reč je o projektu holandske neprofitne organizacije “Mars one”, koja planira da 2023. bespovratno pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Crvenu planetu. Trenutno se vrše stroge selekcije kako bi se do 2015. izabralo 40 fizički i psihički najspremnijih ljudi za ovaj poduhvat.

– Ostvario se moj dečački san. Od malih nogu želeo sam da budem arheolog i astronaut, da istražujem nove civilizacije ili one koje su nestale. Maštao sam baš o tome kako istražujem život na Marsu. I sada mi mnogi kažu “pa da li si normalan, šta ti to treba u životu”, a ja ne znam šta ću od sreće. Nikad nisam bio bliži tome da ostvarim svoju životnu želju – priča za “Blic” Srđan Marković, srpski kandidat za put na Mars.

Život u kućicama pod maskom Kandidati koji odu na Mars živeli bi     sami u “kućicama” od 50 kvadrata.   One bi, između ostalog, imale sobu za istraživanja, kuhinju i kupatilo. Svaki od kandidata morao bi da poseduje elementarno poznavanje prve pomoći, kućnih poslova, popravke uređaja, elektronike. Iz kućica bi izlazili isključivo u zaštitnom odelu i sa maskom.

Kada je vest o njegovom prolasku u drugom krugu selekcije stigla 31. decembra, Srđan je  požurio da je javi i najbližima, ali oni nisu bili tako oduševljeni, budući da je reč o putu bez  povratka. Naime, zasada ne postoje svemirski brodovi koji bi mogli uzleteti sa Marsa, a to  bi i znatno povisilo cenu projekta za koji organizatori već sada procenjuju da će stajati  šest milijardi dolara.

– Verovatno bi mi nedostajala i porodica, prijatelji, ceo život na Zemlji, ali kad tako nešto  odlučiš, nema povratka. Odlazak na Mars za mene bi značilo i probijanje ličnih granica i  istraživanje u svrhu čovečanstva. Sem toga, mnogi pioniri nikada se nisu vratili, poput onih  koji su otkrivali Severni pol ili Ameriku, ali je njihovo otkriće koristilo celom svetu –  zaključuje Srđan.

Put i život na Marsu nimalo ga ne plaše. Ne prođe dan a da ne mašta o trenutku kada bi kročio na tlo Crvene planete.

Porodica Najbliži nisu bili tako oduševljeni pohodom na Mars, budući da jereč o putu bez povratka

– Bavim se spaleologijom, ulazim u pećine koje još nisu otkrivene. Verujem da je na Marsu bilo života i da ga još ima, čim ima i leda. Ostatak života posvetio bih tom istraživanju, bez ikakve dileme – hrabro poručuje mladi arheolog.

U organizaciji “Mars one” naveli su da će birati različite karaktere ljudi, ali koji moraju posedovati toleranciju, upornost i istrajnost, kao i spremnost na sve rizike i sopstvenu žrtvu.

Miljana Leskovac/Foto: M. Perić/ blic.rs

___________________________________________________________________________________________

PUT NA MARS OD 500 HILJADA DOLARA

 Poznati milijarder Elon Musk planira da napravi koloniju na Marsu za 80 hiljada ljudi, a cena jedne karte će iznositi 500 hiljada dolara…

Plan famoznog milijardera je da pošalje ekspediciju od 10 ljudi ka crvenoj planeti, koji će sa sobom poneti sav neophodan materijal za postavljanje baza svemirskih kupoli. Ove kupole će kasnije naseliti ljudi. Posada će leteti brzim, višenamenskim raketama koje će imati pogon na metan i tečni kiseonik.

On planira da za 10 – 15 godina izgradi svemirsko naselje veličine manjeg grada. Ovo naselje će biti izgrađeno od transparentnih materijala i biće pod jakim pritiskom atmosfere kako bi bilo moguće uzgajati zemaljsko voće i povrće na marsovoj podlozi.

Obim materijala i zaliha svakog tranporta će vremenom biti sve manji dok će se sve više ljudi transportovati ka misterioznoj crvenoj planeti. Muskove kalkulacije od 80 hiljada ljudi su sasvim jasne. Populacija na zemlji će dostići cifru od 8 milijardi do realizacije njegovih planova.

On smatra da će 1 od 100 hiljada ljudi moći sebi da priušti ovakvo putovanje a cenu karte od 500 hiljada dolara smatra prikladnom.

P.Ć. /luxlife.rs/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRAZNIČNE AURORE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Polarna svetlost na švedskom prazničnom nebu

Foto: Thinkstock

Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.

Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.

„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“

Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.

Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.

„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“

Aurora Borealis. Christmas Day, 2013 in Abisko National Park. from Lights Over Lapland on Vimeo.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TERAPIJA BOJAMA…

ŠTA JE HROMOTERAPIJA ?

 Hromoterapija, ili terapija bojama, je holistička metoda lečenja. Koristi frekvencije koje stvaraju različite boje kako bi vratila telo u ravnotežu.

Foto:mondo

Boja je svetlost različitih talasnih dužina i frekvencija koje čine samo mali deo elektromagnetnog spektra. Istorija lečenja bojama korene ima u starom Egiptu, što ukazuje da terapija bojama ima veze s drevnim civilizacijama.

 Oko 2500 godina, Pitagora primenjuje terapiju lečenja boja, a su korišćene za lečenje u starom Egiptu, Kini i Indiji. Postoje drevni tekstovi koji dokazuju da ova vrsta terapije datira hiljadama godina unazad.

 Terapija bojama se može koristiti za lečenje fizičkih, mentalnih, emocionalnih ili duhovnih problema, kao i za opuštanje.

To je siguran i efikasan tretman za odrasle, decu, bebe i životinje podjednako, te ga je najbolje koristiti zajedno sa drugim prirodnim metodama očuvanja zdravlja, kao što su pravilna ishrana, adekvatan odmor, opuštanje i vežbe.

Kako hromoterapija funkcioniše?

Na osnovu činjenice da sve ima vibracije i deluje na određenoj frekvenciji, uključujući i ljudska bića, boje se koriste za ravnotežu tamo gde je potrebno. Ove različite frekvencije svetlosti, ili boje, mogu imati duboke i lekovite učinke na sve. Terapija bojama ima za cilj da uravnoteži energetske centre ili čakre tela pomoću sedam boja svetla, uključujući i sunčevu svetlost. Mogu stimulisati vlastiti proces isceljenja tela.

Svaka od boja je jednostavno svetlost različitih talasnih dužina sa sopstvenom energijom. Ova energija rezonira sa energijom jedne od sedam glavnih čakri u telu. Primenom odgovarajuće boje ili energije čakri, obnavlja se ravnoteža i stimuliše dobro zdravlje. Terapeut primenjuje svetlost i boje u obliku alata (drago kamenje, kristali, sveće, laseri, tkanina), vizualizacijom, verbalnim predlogom za ravnotežu energije u oblastima tela kojima nedostaje živost, bilo fizička, emocionalna, duhovna ili mentalna.

Pionir moderne terapije bojama je Danac Niels Finsen. Finsen je proučavao mogućnost pomaganja zaceljivanju rana svetlom. Koristio je crveno svetlo da smanji ožiljke od boginja. Godine 1932., Gerrard i Hessai, dva kalifornijska psihologa, naučno utvrđuju da plava svetlost ima smirujuće dejstvo, a crvena da podstiče snagu u ljudskim bićima.

Plava i crvena boja predstavljaju dva ekstrema, a žuta predstavlja sredinu. To su ujedno i tri glavne boje u dugi. Ljubičasta ima najkraću talasnu dužinu, crvena najdužu talasnu dužinu. Pacijent se prvo podvrgava pregledu kako bi se utvrdilo koje boje mu nedostaju. Nedostatak se određuje posmatranjem boje očiju, noktiju, mokraće i izmeta. U slučaju nedostatka crvene boje oči i nokti će biti plavkasti, a urin i izmet bele ili plavkaste boje. Ako postoji nedostatak plave boje, oči i nokti će biti crvenkasti, a urin i izmet žućkaste ili crvene boje.

Svaka materija na zemlji sadrži boje. Zrake sunca sadrže sedam različitih boja: ljubičastu, indigo, plavu, zelenu, žutu, narandžastu i crvenu, koje sve odgovaraju čakrama tela. To su prirodne boje koje su vrlo korisne za održavanje zdravlja i za ozdravljenje bolesti.

Sunčeva svetlost igra važnu ulogu u oporavku od hroničnih bolesti. Razumno korišćenje sunca može biti deo procesa isceljenja u gotovo svakoj nevolji. Zraci sunca poboljšavaju varenje i ishranu, krv i limfnu cirkulaciju i uklanjanje nečistoća kroz kožu.

foto: http://www.123rf.com

.Ljubičasta.

Odgovara krunskoj čakri koja se nalazi na vrhu glave. Srodni organi ove čakre su mozak, moždana kora, veliki mozak i centralni nervni sistem.

Ljubičasta se odnosi na znanja i duhovne svesti. To je jedinstvo s višim Ja, duhovnošću i višom svesti. Sedma čakra je temelj našeg duhovnog tela i povezuje se sa stvaranjem. Utiče na duhovnost, inspiraciju, idealizam i nebeska znanja. Ova boja je poznata kao jedna od hladnih boja. Ima vrlo smirujuće dejstvo i stoga je vrlo korisna za one koji imaju poteškoće sa spavanjem ili stresom. Međutim, može imati kontraefekat za one koji pate od depresivnih poremećaja.

Neki od povezanih problema koji se odnose na krunsku čakru su: depresija, Parkinsonova bolest, šizofrenija, epilepsija, demencija, Alchajmerova bolest, mentalni poremećaji, konfuzija i vrtoglavica.

Pozitivni aspekti: poštovanje za sav život, izvanredna u izabranom poslu, velika mentalna snaga, humanitarnost ,idealizam i požrtvovnost .

Negativni aspekti: osećaj superiornosti, agresivnost na poslu, interes za crnu magiju ili misticizam, neosetljivost na druge, fanatizam i nedostatak dodira sa stvarnošću.

Ljubičasta se odnosi na našu duhovnu vezu, može biti vrlo korisna za meditaciju i duhovne stvari. Ljubičasta je korisna u lečenju nervnih i emocionalnih poremećaja, artritisa, akutnih slučajeva nesanice. Korisna je u lečenju glavobolje, briga i teskobe, poremećaja imunog sistema, zatvora, mnogih poremećaja želuca i materice, katarakte, migrene i bolesti kože. Deluje umirujuće na oči, uši i nervni sistem.

.Indigo.

Odnosi se na čakru čela ili treće oko koje se nalazi u središtu čela. Srodni organi ovoj čakri su mozak, oči, glava i sinusi, te hipofiza.

Indigo se odnosi na odgovornost prema sebi, to jest, odgovornost za sopstveni život, sleđenje puta duše i potreba. Verovanje vlastitoj intuiciji je sedište ove čakre. Treće oko utiče na našu sposobnost da vidimo stvari koje su tek u začetku ili vidovitost kao temelj naše psihičke moći, sposobnost da vidimo stvari iz „višeg “ stanovišta, a ne iz čistog zadovoljstva ega ili nečije materijalne udobnosti. Intuitivne poruke su isključivo vezane uz vas i vaš lični rast.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: tenzijske glavobolje, migrene, kratkovidost, dalekovidost, glaukom, katarakta, problemi sa sinusima i uhom.

Pozitivni aspekti: intuitivnost, vernost , osećaj jedinstva, neustrašivost , osećaj dužnosti, osetljivost i praktični idealizam.

Negativni aspekti: odvojenost, strah, netolerantnost, nepraktičnost, osuđivanje ,bezobzirnost i depresivnost .

Indigo je sedativ, pomaže da se otvori naša intuicija. To je boja božanskog znanja i višeg uma. Može ublažiti probleme s vidom i sinusima, glavobolju i noćne more, a isto tako može pomoći dobiti jasnoću i analizirati okolnosti. Ona pomaže u poboljšanju koncentracije i ublažava psihološke probleme, napade panike i depresije. Indigo takođe može biti korisna boja za meditaciju. Nije prikladna za područja zabave, više je za tiha mesta, poput spavaće sobe.

.Plava.

Odnosi se na čakru grla i nalazi se u grlu. Fizički utiče na usta, zube, grlo, štitnu žlezdu i imunološki sistem. Gornji deo digestivnog trakta može biti pogođeni neravnotežom u tom području.

Plava se odnosi na izražavanje. Govor, komunikaciju, sposobnost komuniciranja o našim potrebama i zahtevima. Duh istine i svrhu. Utiče na komunikaciju, sanjanje, umetničko izražavanje, dobru procenu, mudrost, istinitost, vantelesna iskustva i jasnoću. Deluje umirujuće, ublažava bol, smanjuje krvarenje i leči opekotine.

Neki problemi povezani sa čakrom grla su: problemi sa štitnom žlezdom, anoreksija, astma, bronhitis, problemi sa sluhom, zujanje u ušima, problemi gornjeg dela digestivnog trakta, čirevi u ustima, upale grla i krajnika.

Pozitivni aspekti: Odanost,taktičnost, pouzdanost…

Negativni aspekti: nevernost, nepouzdanost, hladnoća.

Plava je smirujuća, opušta i leči. To je boja komunikacije. Plava je korisna u lečenju dizenterije, kolika, astme, respiratornih poremećaja, visokog krvnog pritiska i kože. Može se koristiti u bilo kojoj sobi, osim onih koje se koriste za fizičku aktivnost ili igru.

Foto:zena.blic.rs

   Zelena.

 Odnosi se na čakru srca, a nalazi se u središtu grudnog koša. Organi povezani s ovom čakrom su srce i pluća, a to utiče na cirkulaciju krvi.

 Četvrta čakra je poveznica između fizičkog i duhovnog, to pokreće ljubav. Utiče na oprost, saosećanje, empatiju, poverenje, ravnotežu i lakoću življenja.  Ova čakra se odnosi na ljubav i samo ljubav: sposobnost da dajemo i uzimamo bezuslovno. Kada je izbalansirane u mogućnosti smo dati ljubav.

Zelena se smatra bojom harmonije.

 Neki povezani problemi koji se odnose na čakru srca su: bolesti srca, bolesti imunološkog sistema, alergije i rak dojke.

 Pozitivni aspekti: velikodušnost, empatija, milosrđe, razumevanje, harmonija, prilagodljivost, praktičnost, ljubav prema deci, životinjama i prirodi.

Negativni aspekti: beskrupuloznost, ravnodušnost, ljubomora, jad, posesivnost, nedostatak razumevanja.

Zelena je boja ravnoteže, u sredini vidljivog spektra. Korisna je u lečenju nervnih stanja, polenske groznice, čireva, gripa, malarije, prehlade, polnih bolesti i raka. Ona čuva i jača vid, od velike je pomoći u lečenju upalnih stanja. Zelena je boja ravnoteže i sklada, stoga može biti korisna u periodima stresa.

 .Žuta.

Odnosi se na čakru solarnog pleksusa, a nalazi se u blizini pupka. Ova čakra fizički uključuje jetru, slezinu, žučni mehur, želudac, tanko crevo, nervni sistem i gušteraču.

Na psiho-duhovnom nivou, žuta se odnosi na sopstvene vrednosti, samoprihvatanje i poverenje, ličnu moć. Što osećamo prema sebi i kako nas drugi percipiraju. To je područje ličnosti, ega, intelekta i emocionalnih problema. Ova čakra naglašava razumevanje sopstvenih unutrašnjih mehanizama. To nam omogućava da vratimo unutrašnju ravnotežu, naše vlastite snage, kako bi krenuli napred sa samopouzdanjem.

Neki od povezanih problema sa ovom čakrom su: dijabetes, pankreatitis, bolesti jetre, peptički ulkus i žučni kamenci.

Pozitivni aspekti: otvorenost, dobra narav, uverenost, mudrost, logika, pozitivnost, intelektualnost.

Negativni aspekti: osvetoljubivost, laskanje, osećaj inferiornosti, preterana analitičnost, pesimizam, kukavičluk i nepoštenost.

Žuta je jedna od tri boje u donjem delu vidljivog spektra i ima stimulišući efekat. To je boja intelekta i može biti vrlo korisna gde je potrebna koncentracija. Žuta nam može pomoći da se nosimo s ljutnjom i frustracijom, kao i problemima koji se bave moći i vlasti. Žuta je laksativ i diuretik. To je stimulans za mozak, jetru i slezinu. Takođe je efikasna u lečenju čireva, dijabetesa, probavnih smetnji, bolesti bubrega i jetre, opstipacije, infekcija oka i grla, sifilisa i impotencije.

.Narandžasta.

Ova boja se odnosi na sakralnu čakru koja se nalazi u donjem delu trbuha. Organi na koje se ova čakra odnosi su bubrezi, bešika i reproduktivne žlezde, jajnici i testisi.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na samopoštovanje i simbol je prosperiteta i ponosa. To je izvor kreativnosti i inspiracije. Temelj je emocionalnog tela, utiče na našu sposobnost da imamo emocije, osetimo atmosferu, te kontrolišemo sposobnost delovanja u skladu sa emocijama. Utiče na seksualnost i senzualnost, fizičke sile, ljubav, otvorenost i sposobnost da doprinosimo i sarađujmo s drugim ljudima.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: predmenstrualni sindrom, problemi sa menstruacijom, fibroidi, ciste jajnika, sindrom iritabilnog kolona, endometrioza, bolesti testisa i prostate.

Pozitivni aspekti: radost, samouverenost, oduševljenje, samostalnost, društvenost, konstruktivnost i kreativnost.

Negativni aspekti: malodušnost, ponos, egzibicionizam, zavisnost, razaranje stavova,nedruštvenost i poteškoće u interakciji sa drugima

Zanimljivo je da je narandžasta boja najmanje popularna. No, narandžasta je tako dobra boja za nas na mnoge načine. Korisna je za podsticanje snabdevanja krvlju i opuštanje živaca. Korisna je u lečenju bubrega i kamenaca, hernije i slepog creva. Takođe se koristi za podsticanje proizvodnje mleka nakon porođaja. Ovo je odlična boja za kreativnost. Promoviše toleranciju i strpljenje koji nam zauzvrat pomažu da se odnosimo prema drugima na pozitivan način. Narandžasta podstiče intuiciju, energiju i uspeh. Može pomoći s infekcijama bešike, impotencijom ili frigidnošću, i problemima sa reproduktivnim organima i plodnosti. Narandžasta je boja zabave i društvenosti i može se koristiti u bilo kojem području aktivnosti i kreativnosti. Takođe podstiče apetit, ali nije idealna za spavaće sobe ili područja mogućeg stresa.

.Crvena.

Odnosi se na čakru koja se nalazi na dnu kičme. Deo tela povezan sa ovom čakrom su nadbubrežne žlezde.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na svest o sebi. Naša svest o sebi kao ljudskim bićima i naše mesto na zemlji. Utiče na imunološki sistem, energiju, osnovne impulse, instinkte i izdržljivost. Ova čakra je temelj drugih šest čakri i bavi se opstankom, uključujući potrebu za hranom, zaklonom i zaštitom. Crvena nam daje hrabrost i snagu. Ova boja se odnosi na stabilnost i sigurnost.

Neki problemi vezani uz ovu čakru su: konstipacija, proliv, hemoroidi, kolitis, Kronova bolest, hladni prsti i noge, učestalo mokrenje, hipertenzija (visok krvni pritisak), bubrežni kamenci, impotencija, problemi sa kukovima, nogama i stopalima.

Pozitivni aspekti: Hrabrost, pionirski duh, vođstvo, jaka volje, uverenost, energija, odlučnost, spontanost.

Negativni aspekti: strah, strah od napretka, nemilosrdnost, agresivnost ,umišljenost, ogorčenje samosažaljenje, tvrdoglavost .

Simbolizira toplotu, vatru i ljutnju. Crvena stimuliše arterijski protok krvi i dovodi toplotu u hladne ekstremitete. Vrlo je vredna u lečenju problema kao što su nizak krvni pritisak, umor i pospanost, reumatizam, paraliza, anemija, napredni slučajevi tuberkuloze i cirkulacija. Crvenu ne sme koristiti bilo ko. Ružičasta se može koristiti umesto crvene u takvim slučajevima. Crvena, u najpozitivnijem smislu je boja za hrabrost, snagu i pionirski duh.

Međutim, u većini negativnih aspekata, to je boja ljutnje. U kući, crvena uzbuđuje emocije, a može i stimulisati apetit.

Izvor teksta:centarzdravlja.rs

---

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE  Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja? Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje? Foto: vreme.com  Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.  Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.  Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.     Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.   Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije. Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji. Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe. Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.  Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju. Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.   Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.  Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.  Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.   Koja stabla proizvode crvenu boju listova?  Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.  Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj. Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.  Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.    Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.  Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija. Ivan Umeljić/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

---

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

Svako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićI 

Izvor:Vreme

---

NOJEVE BARKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 MASDAR CITY

U pustinjskoj oblasti na obali Crvenog mora postoji mesto u kojoj trenutno nema ničeg osim pustinjskog peska nošenog vetrom ali za 10 godina na tom mestu će nići jedinstveni grad budućnosti – Masdar City

Grad će se u potpunosti snabdevati obnovljivom energijom, pre svega energijom sunca koje u ovom regionu ima na pretek a cilj je da emisija ugljenika bude svedena na nulu.

Mada zvuči kao scenario za film naučne fantastike ovakav grad postaje realnost jer je u februaru 2008. godine u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u Abu Dabiju, već započela njegova izgradnja. Na kompjuterskoj animaciji se mogu videti uske ulice u senci pažljivo projektovanih zgrada koje, iako moderne, imaju i duh tradicionalne Arapske arhitekture.

Planeri tvrde da će ovaj spoj modernog i tradicionalnog omogućiti lakše postizanje zadatih ciljeva. Pre svega, uske ulice i zasenjena šetališta će smanjiti potrebu za upotrebom klima uređaja.

Grad će biti okrenut ka severoistoku težeći da se smanji uticaj direktnog sunčevog zračenja na zidove zgrada i prozore. Solarni paneli i kolektori na krovovima i drugim mestima će proizvoditi dovoljno električne energije za sve potrebe grada.

Položaj grada je pažljivo izabran, na obali mora i u blizini aerodroma. Blag vetar koji skoro stalno duva sa mora će osvežavati gradski prostor, a biće izgradjen i zid koji će opasivati deo grada štiteći ga od vrelog pustinjskog vetra i buke sa aerodroma. Prirodni air conditionig bi bio popomognut i tornjevima-vetrenjačama koje bi naravno pokretao vetar, a koje bi, osim za proizvodnju struje služili i kao veliki ventilatori.

Grad će biti veličine 6 kvadratnih kilometara u njemu će živeti oko 50 000 ljudi.

Foto: industryleadersmagazine.com

Biće dovoljno mali da se svuda može stići peške tako da će upotreba klasičnih automobila biti zabranjena. Ipak će postojati neka vrsta javnog prevoza koja će se sastojati od specijalnih vozila na baterije koja će se kretati sistemom magnetnih traka. Projektanti taj sistem opisuje kao “horizontalni elevatori”.

Oni se neće kretati po fiksnim rutama već će putnici moći da biraju između oko 1500 stanica do koje žele direktnmo da se odvezu.

Gradski planeri kažu da će 80 procenata vode biti reciklirano i upotrebljeno onoliko puta koliko je to moguće. Veći deo pitke vode će biti dobijen desalinizacijom iz morske vode. Jedan od glavnih ciljeva Masdara je da svede emitovanje ugljenika na nulu. To će biti izuzetno težak zadatak, ali pošto, za naftom bogate Ujedinjene Arapske Emirate, finansiranje nije problem, čak se i najveći skeptici slažu da je ceo projekat vredan truda. 

Procenjena vrednost Masdar Sitija je oko 22 milijarde dolara i očekuje se da bude otvoren do kraja 2015. godine, dok će finalni radovi biti završeni do 2025. (Izvor teksta:meteosrbija.rs)

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

---

---

HAZARSKI REČNIK — Milorad Pavić 

„Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

SLAVNE INDIJANSKE POGLAVICE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________

„Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku, belac će shvatiti da ne može da jede pare.“

Starosedeoci Severne Amerike greškom su dobili ime Indijanci jer su Evropljani verovali da su stigli u Indiju. Da ironija bude veća, kolonizacija ne bi ni uspela da „divljaci“ nisu pomogli doseljenicima da prebrode prvu zimu. Američke urođenike, kojih je bilo oko 10 miliona, belci su proglasili životinjama vodeći rasprave da li uopšte imaju dušu! Rat doseljenika i starosedelaca je trajao sve do kraja 19. veka, do kada su bili istrebljeni, pobeđeni ili utopljeni u novu američku naciju. Iako ih je danas manje od tri miliona, njihov duh je preživeo i dan-danas se prepričavaju pobede poslednjih ratnika koji su pokušali da sačuvaju način života svog naroda.

1. LUDI KONJ (1840-1877)

Tri žene umesto odlikovanja

Najslavniji indijanski vojskovođa poglavica Oglala Lakote bio je strah i trepet među vojnicima američke vojske. Postao je pravi gerilac koji je navlačio bataljona u klance, često glumeći povredu ili beg koji bi osilio vojnike da pojure za njim.

Još u mladosti se pokazao kao vešt ratnik. Dok je bio u lovu, savezničko selo je napao neprijatelj. Uspeo je da ga odbrani sa šakom ratnika zasluživši čak tri žene! Tada je još bio poznat kao Čaoha (U Divljini), ali njegova sposobnost vojskovođe stavila ga je na čelo ujedinjenih plemena, ispunivši predskazanje koje je sam prorekao u viziji još kao mladić. Američka vojska je pretrpela seriju gubitaka, svaki put dotučeni do nogu. Najpoznatija pobeda je bila nad generalom Kasterom.

2. DŽERONIMO (1829-1909)

Lobanja umesto pehara

Poznat kao Gojale (Onaj Koji Zeva), najpoznatiji je poglavica plemena Apači. Više od 30 godina se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Kad je meksička vlast ponudila pare za skalpove Apača, Džeronimo je otpočeo surove napade. Iako uhapšen 1886. i smešten u rezervat, doživeo je 80 godina.

Čak je prešao na hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve. Preživljavao je prodajući razglednice i suvenire. Harlin Džeronimo, direktan potomak Džeronima, tužila je neslavnu organizaciju „Lobanja i kosti“ da su ukrali lobanju i nekoliko kostiju iz Džeronimove iz grobnice. Priča se da je među članovima i Džordž Buš, a da im lobanja služi kao pehar. Vođe Apača su 2000. imale dogovor da povrate mošti velikog ratnika u razmenu za kompromitujuće fotografije ceremonija ovog tajnog društva. Na kraju su dobili lobanju indijanskog deteta!

3. BIK KOJI SEDI (1831-1890)

Završio u cirkusu

U detinjstvu se zvao Slonhe (Spori), da bi zaslužio drugo ime kao duhovni vođa i poglavica Sijuksa. U najslavnijoj bici indijanskih ratova kod Litl Big Horna pobedio je pukovnika Kastera. Ipak su ubrzo morali da pobegnu u Kanadu. Bik Koji Sedi vratio se nekoliko godina kasnije, dobivši pomilovanje od američke vlade.

Ostatak života je proveo u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio sebe za šaku dolara i, kako se priča, psovao posetioce na svom jeziku. Ubijen je u rezervatu kada je vlada pokušala da ga uhapsi, verujući da je povezan s ustaničkim pokretom Ples duhova. Ipak je umro kao ratnik i ubio 12 vojnika pre nego što je poginuo. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) popalili čitava sela Sijuksa, pobivši i žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji Amerike koji je konačno ugušio svaki otpor ratnika.

4. ONAJ KOJI KOCKA NA DVA ULOGA (1743-1807)

Divljak s fakultetom

Tajendenega (Onaj koji kocka na dva uloga) ili Džozef Brant, engleska varijanta imena koje je prihvatio, bio je najpoznatiji poglavica Mohoka i svog vremena. Prozvali su ga monstrumom zbog pokolja doseljenika na teritoriji koja je pripadala njegovom plemenu. Od 15. godine borio se u francusko-indijanskom ratu zaradivši srebrnu medalju za uslugu od Britanaca, koji su tada zastupali prava Indijanaca.

Čak je završio fakultet u Dartmutu gde se oženio sa belkinjom. Diplomatski je koristio neslogu između Francuza i Britanaca da osigura koncesije za svoj narod. Želeo je da obezbedi miran i bezbolan prelazak iz jedne kulture u drugu. Nije doživeo da njegovim sunarodnicima bude zabranjeno da pričaju svoj jezik u školama gde su prisiljeni da postanu hrišćani.

5. TUPI NOŽ (1820-1879)

Celo pleme istrebljeno

Tupi Nož je ime koje je dobio kao mlad ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Čejeni su poticali iz hladnih i suvih predela Montane i severne Dakote, a smestili su ih u rezervat u ravnici gde su vladali vlaga i vrelina. Našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene. Malarija je desetkovala pleme, a vlada im je obezbeđivala samo kosti, i to nedovoljno.

Jednog dana Tupi Nož je odlučio da se vrate u zavičaj, ali su ih usput opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor, a žene su držane u logoru. Očajne Indijanke pozvale su muškarce da umru u borbi jer je pleme ionako umiralo. Doturile su im nešto pušaka i noževa. Borili su se dok im je nestalo municije, a onda su ustali i ponosno poginuli. Majke su čak podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli Čejeni.

6. MALA VRANA (1810-1863)

Skalp u muzeju

Poglavica Mala Vrana bio je poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Veoma mlad je postao vođa plemena, ali je već imao veliko ratno iskustvo.

Ipak, načinio je najveću grešku u životu kao diplomata (mada je imao samo 21 godinu), kad je potpisao sporazum o ustupanju teritorije belcima. Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti ugled i bar deo teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca. U to vreme vodio se građanski rat, pa je borba bila bespoštedna. Poginuo je u pokušaju da se ušunja u Sent Pol i sa gradonačelnikom Remsijem sklopi primirje. Telo poglavice, kome je navodno puška opalila sama, identifikovano je zahvaljujući dva puta polomljenoj ruci. Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

7. CRNI JASTREB (1767 – 1838)

Kosti na izložbi

Ubio je čoveka pre svog 15. rođendana. Kada je napunio 18, već je predvodio više ratnih pohoda. Iako nije bio sin poglavice Sauk plemena, postao je vođa zahvaljujući sposobnosti da predvodi ratnike.

Njegovo pleme je po zakonu imalo pravo na teritoriju u Ilinoisu, ali su belci nisu poštovali dogovor i nastavili su da naseljavaju njihovu zemlju s prećutnom podrškom države. Ubrzo je planuo rat.

Abraham Linkoln se proslavio upravo hapšenjem Crnog Jastreba, ali tek posle ujedinjenog podviga milicije Ilinoisa , teritorijalne vojske i rečne mornarice. Posle njegove smrti, mošti su ukradene i postavljene na izložbi.

8. CRVENI OBLAK (1822-1909)

Krvav trag belog čoveka

Kao jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, Crveni Oblak je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena. Rat koji je trajao dve godine završio se povlačenjem američke vojske sa Lakota teritorije (današnji Vajoming i Montana).

Crveni Oblak ih je potukao da su vlasti molile za primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na njihovu teritoriju. Naravno, čim su se ratnici vratili u sela, dogovor je prekršen. Crveni Oblak je otišao da pregovara sa generalom Grantom, ali je morao da prihvati život u rezervatu. Ipak, do kraja života se borio za prava Indijanaca.

Jednom je rekao: „Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag.“

9. KINTPUAŠ (1837-1873)

Ubio američkog generala

Poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, Kintapuaš ili, kako je nazvan, Kapetan Džek, koristio je gerilsku taktiku! Kad su proterani sa svoje zemlje i smešteni u Klamat rezervat, Kapetan Džek je shvatio da se njegovom narodu loše piše i organizovao je vojni pohod da povrati zemlju svojih predaka. Kad se vojska pojavila 1872, Modok je predvodio napad i izašao iz bitke bez i jednog izgubljenog ratnika.

Na dan potpisivanja mirnog sporazuma, belci su pokušali da ga prevare, međutim, Kintpuaša je poput revolveraša potegao pištolj i ustrelio generala Kanbija lično.

U indijanskim ratovima ovo je bio jedini slučaj u kome je ubijen general američke vojske.

10. AHAJA (1710-1783)

Sto Španaca za večna lovišta

Ahaja, poznat po nadimku Čuvar Krava, bio je jedan od najratobornijih vođa Indijanaca koji je svoju ratničku energiju usmerio na Špance koji su tada vladali Floridom, njegovom domovinom. Kao mladi poglavica Seminola naselio je Pejns preriju bogatu stokom, tako zaradivši nadimak.

Još u detinjstvu je doživeo svirepost konkvistadora koja je rasplamsala njegovu mržnju. Toliko ih je prezirao, da je proglasio ubistvo 100 Španaca kao uslov za ulazak u večna lovišta.

Na samrti je priznao da je ubio njih 86, moleći sinove da ubiju još 15 u njegovo ime i obezbede mu zagrobni život.

Izvor:vesti-online.com

                                                 EMOTIONAL  SUPPLEMENT 

Sad reka ćuti ili još gore, rumene usne kad ne zbore…

---

Priredio: Bora*S

UZMI ME ZA RUKU I MASKU MI SKINI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

ILI SE SA MASKOM IPAK, LAKŠE ŽIVI?

Autor: Julija Kolev
Foto: Bora*S

Autor: Julija Kolev
Foto: Bora*S

Autor: Julija Kolev
Foto: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

Autor: Suzana Radosavljeć
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

Autor: Suzana Radosavljević
Foto: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

Autor: Dragana Perčić
Foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEŠTO MI ŽAO RIBICA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

KAD BI AJKULE BILE LJUDI

„Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“

 „Naravno“, reče on. „Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica.

 Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost.

Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.

 Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na različitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom „heroj“.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost.

Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi.

Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke.

Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd.

Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“

Bertold Breht

---

---

BOJE SU U NAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

PSIHOLOŠKI UTICAJ BOJA

 Crvena boja ostavlja dubok utisak na svakog čoveka, ona razdražuje, pobuđuje i uzbuđuje, podseća nas na krv, vatru i revoluciju. To je ujedno i boja strasti i seksualnosti. Crvena boja signalizira opasnost pa je koristimo prilikom upozorenja. Podstiče mišićnu snagu i stimuliše telesnu cirkulaciju, instinktivno je povezujemo s primitivnim, osnovnim nagonima.

Narandžasta boja nalazi se između žute i crvene, no po značenju je bliža crvenoj iako nije toliko nametljiva. Zrači snagom i toplinom. Ona je vesela i ponosna, a često označava blaženstvo. Budisti tako nose narandžastu odeću kako bi označili pozitivnost, strpljivost i posvećenost duhovnom razvoju.

Žuta je najsvetlija boja, vesela i topla simbol je sreće i uspeha, a u čistom je tonu sjajnija i primetnija čak i od bele. Ona ima širok raspon značenja pre svega zato što je najosjetljivija. Najmanja primesa druge boje može joj promeniti značenje te od simbola raskoši, strasti pa čak i oholosti koje pripisujemo snažnoj i jasnoj žutoj lako može postati boja nečasnosti i sramote (u srednjem su veku prostitutke nosile marame prljavo žute boje). Živahna, energična, radosna i vesela ona na našu psihu deluje podsticajno. Kad se žuta približava beloj deluje ljupko i sanjalačko, no kad je tamna i zasićena neće više biti prijatna oku. Tamno žuta i žuta sa nijansom zelene smatra se simbolom zavisti (tako se udomaćio izraz: pozeleneo je od zavisti), ljubomore, izdaje, nevere i kukavičluka.

Zelena boja simbolizuje zdravlje, plodnost, samopoštovanje. Uz malo plave nijanse ostavlja utisak svežine i mira dok uz primese žute deluje malo aktivnije i toplije. Smatra se simbolom skitnica i lutalica. Deluje umirujuće, odmara fizički (naš je vidni sastav najosjetljiviji u ovom području pa se najmanje napreže) i psihički. Asocira na odmor, oporavak i novi početak, poput prirode koja nakon duge zime u proleće zazeleni.

Plava boja simbolizuje mudrost, vernost, snagu, nepokolebljivost, nedostižnost i beskonačnost. Ona je boja visoke plemenitosti, pa se za aristokrate često kaže da imaju plavu krv. Pobuđuje na meditaciju, poniranje u unutrašnji mir i prošlost; često deluje sanjivo i nostalgično, pa u engleskom jeziku reč „blue” označava upravo takvo raspoloženje.

Ljubičasta. Iako se nalazi na suprotnom kraju spektra od crvene, na slikarskoj paleti ljubičasta nastaje kombinovanjem crvene i plave, pa može dobiti crvenu ili plavu nijansu. Kao takva ona se nalazi na prekretnici između toplih i hladnih boja, dveju suprotnosti s obzirom na psihološki učinak. Ljubičasta je boja mistike, magije, odricanja; simbolizuje tajnovitost, strpljivost i unutrašnje bogatstvo. U tamnijim tonovima simbolizuje žalost, tugu i patnju.

Bela boja simbol je nevinosti, čistoće i poštenja. No ove odrednice važe samo za zapadne civilizacije, u drugim su kulturama poveznice često drugačije, tako u mnogim azijskim zemljama bela boja simbolizuje tugu i žaljene.

 Crna boja,sjajna, blještava predstavlja otmenost i formalnost, a zagasita, mutna crna pokoru, žalost i smrt.

---

SAMO NAPRED. GURAJ, GURAJ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Nadam se da ste noćas, tačno u 02:00 sata, svečano, a na osnovu Zakona o računanju vremena, pomerili kazaljke na vašim i tuđim časovnicima za sat unapred.

Tim ritualnim činom ste „produžili“ dan, omogućili uštedu u potrošnji ličnih resursa, električne i  ostalih energija, povećali produktivnost, poboljšali prilagodljivost, radni dan učinili efikasnijim…

Jednostavno- “uskladili ste se”.

Jeste li?

Nemoj da niste.

Tramvaj kreće.  A ni onaj Voz neće da čeka na neusklađene i zaostale.

Bora*S

ZOO VRT BOR – VAŽNE I KORISNE INFORMACIJE…

Nakon otvaranja  ZOO vrta u Boru (23. novembra 2011.) za obilazak ovog sjajnog lokaliteta vlada izuzetno interesovanje, pre svega od strane lokalnog stanovništva.

Radovi na uređenju i „glancanju“ prostora i površina, kako u samom vrtu, tako i u njegovoj neposrednoj okolini i dalje se intenzivno odvijaju.

Zarad informisanosti, preventivne i potpune bezbednosti  zainteresovanih posetilaca, kao i životinja u Vrtu,  evo OVDE nekoliko, meni dostupnih informacija, koje mogu biti od koristi .

KUĆNI RED ZOOLOČKOG VRTA U BORU

“ Prilikom poseta Vrtu ste dužni da poštujete određena pravila koja su ustanovljena radi zaštite životinjskih eksponata, ali i Vaše lične bezbednosti.

-Poseta Zoološkom vrtu je dozvoljena samo tokom radnog vremena i to u zimskom periodu od 10,00 do 15,00 časova, a u letnjem periodu od 10,00 do 20,30 časova;

Nemojte napuštati staze i površine namenjene kretanju posetilaca, ne naginjite se i ne prolazite preko ograda oko kaveza i vodenih površina, ne dodirujte kaveze i ne pružajte ruke prema životinjama;

-Deca mlađa od 12 godina moraju imati pratnju odrasle osobe;

-Posetiocima nije dozvoljeno da ulaze u Vrt motornim vozilima, bicikolom i sl;

Nije dozvoljeno životinje uvoditi i unositi u Vrt;

-U Vrtu je zabranjeno puštati glasnu muziku i upotrebljavati uređaje koji proizvode buku;

-U Vrtu je zabranjeno unošenje i konzumiranje alkoholnih pića kao i pristup licima u alkoholisanom stanju ili pod dejstvom drugih opijata;

-Ne smete da na bilo koji način uznemiravate životinje. Imajte u vidu da i one imaju pravo na odmor i san;

-Vodite računa o biljkama. Nemojte gaziti travu, lomiti granje, čupati lišće, niti brati cveće;

Sve otpadke bacajte samo u kante koje su zato namenjene. Ne dodirujte i ne prljajte stakla;

-Strogo je zabranjeno hraniti životinje! Svako odstupanje od toga može biti veoma štetno, pa čak i pogubno po njih;

-Ukoliko pritom ne uznemiravate životinje, možete ih fotografisati i snimati, ali samo za privatne potrebe. U svakom drugom slučaju dužni ste da zatražite dozvolu od Uprave ZOO vrta.

Uprava i osoblje Vrta ne snose odgovornost za neželjene situacije i nesrećne slučajeve do kojih dovede nepoštovanje našeg kućnog reda.

Molimo vas za razumevanje i napominjemo da će svaki namerni prekršaj ovih propisa imati za posledicu udaljavanje iz Vrta, zabranu daljeg pristupa Vrtu, a u težim slučajevima i pokretanje krivičnog postupka, uz zahtev za nadoknadu prouzrokovane štete.

Knjiga utisaka se nalazi na Biletarnici Vrta, te vas molimo da Vaše utiske, mišljenja i komentare prilikom posete Vrtu u istu upišete.“

UPRAVA ZOOLOŠKOG VRTA U BORU

Ulaz  u ovom promotivnom periodu je  besplatan.

Pravila ponašanja za vreme boravka u vrtu su vidno istaknuta na ulaznoj kapiji  i preporučujem da ih posetioci obavezno pročitaju i poštuju.

Autor: Bora* Stanković

---