PROBLEME SA SILOM I DOMINACIJOM REŠAVAJU SEKSOM…

tamoiovde-logoJedan ekskluzivni prikaz bonoboa

U jednoj zabačenoj oblasti Demokratske Republike Kongo, koja se prostire uz severnu obalu reke Luo, nekih 80 km zemljanom stazom od najbliže travnate piste, leži istraživački logor Vamba, mesto koje je dobro poznato u analima primatologije.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633

Snimio: Kristijan Zigler

Vambu je 1974. godine osnovao japanski primatolog Takajoši Kano, da bi proučavao bonoboa (Pan paniscus), vrstu majmuna koja se razlikuje od svih drugih.

Majmun s leve obale (Pogledajte galeriju)

Ako niste znali, bonobo je član porodice čovekolikih majmuna za kojeg se smatra da „više voli ljubav nego rat”, te da je daleko pohotniji i manje ratoboran od svog bliskog rođaka šimpanze.

Moderna istraživanja među populacijom u zoološkim vrtovima, pod rukovodstvom holandsko-američkog biologa Fransa de Vala i drugih, potvrdila su njihov visoki promiskuitet i izraženu seksualnost, kao i sklonost ka prijateljstvu (naročito među ženkama). Za razliku od njih, šimpanze se tuku (naročito mužjaci) zarad dominacije i vode ratove sa drugim čoporima. Ali ponašanje bonoboa u divljini je teže razotkriti.

Takajoši Kano sa Instituta za proučavanje primata na Univerzitetu Kjoto bio je jedan od prvih naučnika koji je odlučio da takva istraživanja sprovede u divljini. Posmatranja u Vambi od tada neprekidno traju, ne računajući nekoliko prekida kao što je onaj u vreme Kongoanskih ratova 1996–2002. godine.

Rano jednog jutra polazim u šumu sa istraživačem Tetsujom Sakamakijem, takođe sa Univerziteta Kjoto. Odmah vidim stvari koje, s obzirom na karakterističan imidž ove vrste, nisam očekivao. Bonoboi se svađaju, idu u lov na meso i provode sate i sate zajedno bez ikakvog seksa. Zar je to životinja poznata po svom lascivnom i miroljubivom načinu života?

Dok Sakamaki i ja posmatramo grupu bonoboa kako jedu plodove drveta boleka (Dialium zenkeri) – male grozdaste plodove sa ljuskom kao od papira – on ih sve identifikuje po imenu. Onu ženku tamo, sa oteklom vulvom, zovemo Nova, priča mi. Poslednji put se okotila 2008. godine. Oteklina drečave boje oko genitalija, koja liči na ružičasto jastuče, znači da je ponovo spremna za parenje. Ova ženka Nao je, kaže, vrlo stara i vrlo autoritativna.

Nao ima dve kćeri, od kojih je starija još uvek član ove grupe. A ona ženka tamo, to je Kiku, takođe vrlo stara i uvažena, sa svoja tri sina u grupi. Jednog od tih sinova, Nobitu, lako je identifikovati, objašnjava mi Sakamaki.
Ogroman je i fale mu prsti na desnoj šaci i na obe noge, a testisi su mu crni. Nedostatak prstiju ukazuje na to da je upadao u žičane zamke, što nije ništa neuobičajeno za bonoboe koji su izloženi riziku života blizu ljudi.
Izgleda da je Nobita alfa mužjak, ukoliko kod bonoboa uopšte postoje alfa mužjaci.

Pratimo bonoboe do jednog šumarka musanga drveća, gde pune usta ovim sočnim, zelenim voćem. Iznenada izbija kreštava rasprava između Nobite i drugog mužjaka Džiroa. Nobitina stara majka Kiku odmah skače da podrži sina. Suočen sa njih dvoje, Džiro se uplašeno povlači. Duri se na obližnjem drvetu. Zanimljivo je, kaže Sakamaki, da i pored toga što je najkrupniji mužjak u grupi, Nobiti u sukobima i dalje pomaže majka.

Čak i tako visoko rangirani odrasli mužjak kao što je Nobita izgleda da svoj status delimično duguje zaslugama svoje mame.

Četrdeset minuta kasnije, kad ponovo izbija dreka, Sakamaki mi pokazuje šta je izazvalo njihovo uzbuđenje: jedna afrička leteća veverica, grebe uz drvo van sebe od straha dok se nekoliko bonoboa ustremljuje ka njoj. Ali tek što se majmuni približe, odskače visoko u vazduh i odjedri. Tada primećujemo i drugu kako se skriva prikačena za istočnu stranu jednog drugog velikog debla, dok na svega pet metara dalje sedi bonobo zvani Džeudi i ništa ne sluti.

Ova afrička leteća veverica, rozikastih ušiju i svetlih očiju, strpljiva je i nepomična, ne odajući ničim svoje prisustvo. Ipak, ubrzo je primećuju i okružuju ostali majmuni, zlokobno kričeći. Jedan bonobo se pentra uz deblo, boreći se da nađe oslonac. Životinjica grabi šest metara naviše, penjući se lako kao gekon po zidu. Potpuno opkoljen krvoločnim majmunima, mali glodar skače i jedri kroz granje i gustiš u bezbednost. Ni mi ni majmuni ne uspevamo da vidimo gde se spustio. Uh, mislim, ovo je odlično izvedeno.

Lovačko ponašanje – redak prizor”, kaže Sakamaki. „Imate mnogo sreće.”

Još nije ni podne mog prvog dana u Vambi, a moja predstava o bonoboima je već poremećena onim što vidim u brojnim kontrastima i protivrečnostima.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633BONOBOI zbunjuju ljude još otkako ih je nauka prvi put otkrila. Belgijski zoolog Henri Šauteden je 1927. godine ispitivao lobanju i kožu jedne neobične životinje, za koju je pretpostavljao da je odrasla ženka šimpanze iz Belgijskog Konga. U njegovom izveštaju stoji da je lobanja „curieusement petit pour une bête de semblables dimensions” – ’neobično mala za jednu životinju takvih dimenzija’.

Sledeće godine nemački zoolog Ernst Švarc je posetio Šautedenov muzej i izmerio pomenutu lobanju, kao i dve druge. Zaključio je da je nesumnjivo reč o posebnoj vrsti šimpanze, koja je jedinstvena na južnoj strani – levoj obali – reke Kongo.

Švarc je svoje otkriće objavio u eseju pod naslovom „Le Chimpanzée de la Rive Gauche du Congo” – „Šimpanza s leve obale Konga”. Dakle, od početka je postojala makar podsvesna veza između „kulture leve obale” u centru frankofonskog sveta, Parizu (sa svim tim boemskim umetnicima, piscima i filozofima sa rive gauche – leve obale, odnosno južno od Sene) i ovog novootkrivenog, neobičnog kongoanskog čovekolikog majmuna. Ubrzo je čovekoliki majmun sa leve obale dobio status posebne vrste i naučni naziv Pan paniscus.

Druga etiketa koja mu je prilepljena bila je „patuljasti šimpanza”, uprkos tome što on nije mnogo manji od običnog šimpanze, Pan troglodytes, koji je opštepoznat. Bonobo ima manju glavu u odnosu na telo nego šimpanza, vitkije je građe i ima duže noge. Ali ako gledamo ukupnu veličinu, i mužjaci i ženke odraslih bonoboa po težini spadaju u istu kategoriju sa ženkama šimpanze.

Naučnici danas uglavnom izbegavaju naziv „patuljasti šimpanza”. Naziv bonobo je bolji, jer ovo stvorenje nije samo minijaturna verzija nečeg drugog.

Glavna razlika između bonoboa i šimpanze je u ponašanju, što se najupadljivije primećuje u seksu. Bilo da su u zatočeništvu ili u divljini, bonoboi pokazuju neverovatnu raznovrsnost u svojim seksualnim odnosima. Evo šta kaže De Val: „Dok šimpanze gotovo nemaju nikakve varijacije u seksualnom činu, bonoboi se ponašaju kao da su čitali Kama Sutru, jer upražnjavaju svaki mogući položaj i varijaciju koja se uopšte može zamisliti.”

Na primer, pare se u misionarskom položaju, za šta šimpanze praktično nisu ni čule. Ali njihova seksualnost ne postoji samo radi parenja. Većina tih varijacija ima socioseksualni karakter, što znači da ne podrazumevaju samo kopulaciju između zrelog mužjaka i zrele ženke tokom njenog plodnog perioda. Kombinacije partnera kreću se od dve odrasle jedinke istog pola, jedne odrasle i jedne mlade jedinke bilo kog pola, ili dve mlade jedinke.

Njihove aktivnosti obuhvataju ljubljenje u usta, oralni seks, milovanje genitalija rukom, mačevanje mužjaka penisima, jahanje dva mužjaka i genito-genitalno trljanje dve ženke u teranju. To je kad trljaju svoje otekle vulve jednu o drugu, oblivene bujicom sestrinskog zbližavanja. Na kraju ovih aktivnosti obično nema orgazma.

Izgleda da je njihova socijalna svrha raznolika: izraz dobre volje, stišavanje uzbuđenosti, pozdravljanje, oslobađanje od napetosti, vezivanje, saletanje da se podeli hrana, ili pomirenje. Kao motiv slobodno možemo dodati i čisto zadovoljstvo, a kod mladih i želju da se podučavaju i da vežbaju. Šarolik, neobavezan i vrlo čest, seks je onaj tajni faktor koji zajednicu majmuna bonobo održava miroljubivom.

I da opet citiramo De Vala: „Šimpanze svoje seksualne probleme rešavaju borbom za dominaciju, dok bonoboi svoje probleme sa silom i dominacijom rešavaju seksom.”

Seksualnost nije jedina krupna razlika između bonoboa i šimpanzi, mada je verovatno povezana sa ostalim razlikama, bilo kao uzrok ili posledica. Najviše socijalne položaje kod bonoboa imaju ženke, a ne mužjaci, a to izgleda postižu stvaranjem jakih društvenih veza (pomoću genito-genitalnih igrarija, na primer), dok mužjaci šimpanze stvaraju privremene paktove da bi se međusobno borili za vlast.

Zajednice bonoboa nikada ne vode nasilničke ratove protiv susednih zajednica, koje žive na okolnim teritorijama. Oni se hrane preko dana u stabilnim, često većim grupama koje ponekad broje od 15 do 20 jedinki. Kreću se zajedno od jednog izvora hrane do drugog, a noć provode u gnezdima koja su gusto zbijena, valjda radi veće zajedničke sigurnosti. Ishrana im je slična uobičajenoj ishrani šimpanzi – voće, lišće i malo životinjskih belančevina ako uspeju da ih se dočepaju. Postoji samo jedna bitna razlika: bonoboi jedu mnogo biljne hrane koje ima preko cele godine – kukuruzne stabljike ili američkog salepa – koje nude hranljive izdanke, mlado lišće i jezgro u stabljikama, sve to bogato proteinima i šećerima.

Tako ovi majmuni imaju praktično neiscrpne izvore obilne hrane. Oskudica, glad i konkurencija za hranom kod njih nisu tako izraženi kao kod šimpanza. Ta činjenica mogla je da ima veoma važne evolutivne posledice.

Bonobo ipak ima nešto zajedničko sa šimpanzom: oni su najbliži živi rođaci čoveka. Pre nekih sedam miliona godina, negde u šumama ekvatorijalne Afrike, živeo je zajednički predak, naš i njihov. Onda se naša loza odvojila od njih, a pre oko 900.000 godina i ova dva čovekolika majmuna su se odvojila jedan od drugog. Niko ne zna da li je njihov zajednički predak po anatomiji i ponašanju više ličio na šimpanzu ili bonoboa, ali rešenjem te zagonetke možda bismo saznali nešto i o ljudskom poreklu. Da li potičemo iz loze miroljubivih majmuna, koji vole seks i kojima dominiraju ženke? Ili su nam u krvi ratovi, čedomorstvo i dominacija mužjaka?

Isto tako: šta se to dogodilo u evolutivnoj istoriji da je Pan paniscus postao ovako jedinstveno stvorenje?
Ričard Rengam ima jednu hipotezu. Rengam je istaknuti biološki antropolog i profesor na Odeljenju za ljudsku evolutivnu biologiju na Harvardu, sa više od četrdeset godina iskustva posmatranja primata u divljini. Njegov rad o šimpanzama počinje u vreme istraživanja za doktorsku disertaciju u tanzanijskom Nacionalnom parku Gombe početkom 70-ih godina XX veka i nastavlja se u Nacionalnom parku Kibale u Ugandi.

O poreklu bonoboa pisao je u jednom časopisu 1993. godine, a zatim u popularnoj knjizi „Demonski mužjaci” („Demonic Males”), izdatoj 1996. godine, koju je napisao zajedno sa Dejlom Pitersonom. Ključna tačka njegove hipoteze je odsustvo gorila sa leve obale reke Kongo u poslednjih milion ili dva miliona godina.

Razlozi tog odsustva nisu jasni, ali evolutivne posledice svakako jesu. Na desnoj obali reke, gde su šimpanze i gorile delile šumu, gorile su jele što i sad jedu – uglavnom biljnu hranu. A šimpanze su jele ono što je za njih uobičajeno, uglavnom voće, lišće drveća i povremeno meso. Za to vreme na levoj obali živelo je to neko stvorenje nalik na šimpanzu, koje je sticajem okolnosti imalo privilegiju da bude slobodno od goriline konkurencije. „I to je formula kako je nastao bonobo”, rekao mi je Rengam telefonom iz svoje kancelarije na Harvardu.

Stvorenja s leve obale, koja su se hranila kaloričnom hranom šimpanza kad je bila dostupna, a kad ne, hranom gorila, vodila su stabilniji život. Ona nisu morala da se rasturaju na male i nestabilne grupe da bi našla hranu, da se razdvajaju, ponovo spajaju ili grabe oko nepredvidljivih i dragocenih resursa hrane, kao što to često rade šimpanze sa desne obale. I upravo ta sudbnosna razlika u strategiji nalaženja hrane dovela je i do posledica u socijalnom ponašanju, objašnjava Rengam.

Relativna stabilnost grupa koje traže hranu u okviru velike zajednice bonoboa znači da i oni najslabiji uvek imaju nekog da ih zaštiti. To ublažava tenziju i sprečava borbe radi dominacije. „Konkretno”, dodaje Rengam, „ženke na raspolaganju imaju i druge ženke i mužjake da ih zaštite ako bi ih neko maltretirao.”

Drugi rezultat stabilnosti unutar grupe koja traži hranu, opaža Rengam, jeste seksualni ritam ženki bonoboa. Za razliku od ženki šimpanza, one ne moraju da budu uvek maksimalno atraktivne i maksimalno spremne za parenje sa svim mogućim mužjacima samo u tom jednom kratkom vremenskom periodu. „S obzirom na to da živi u većoj i stabilnijoj grupi koja traži hranu, ženka bonoboa može sebi da priušti dug period seksualnog teranja.”

Ona ne mora da zavodi gomilu uzbuđenih mužjaka samo na kratko. Jer ona je stalno privlačna i uvek spremna. „To znatno smanjuje značaj borbi mužjaka za dominaciju i njihovog maltretiranja ženki.” Tako, po Rengamovoj hipotezi, ispada da čuvena miroljubivost i seksualnost bonoboa imaju sasvim neočekivano poreklo: što su na raspolaganju imali i hranu gorila koju gorile nisu jele.

A zašto nema gorila na levoj obali? Rengam nudi scenario koji je, kako sam priznaje, spekulativan, ali moguć. Pre oko 2,5 miliona godina, centralnu Afriku je, izgleda, pogodila teška suša. U ekvatorijalnoj niziji, s obe strane reke Kongo, vegetacija kojom se hrane gorile potpuno je nestala. Šimpanze su mogle da prežive zahvaljujući plodovima sa drveća kraj reke, ali gorile sa desne obale morale su da se povuku u planinske predele, kao što su vulkanska oblast Virunga na severoistoku sušne oblasti i Kristalne planine na zapadu. S leve strane reke pak nije bilo tako visokih planinskih utočišta. To zemljište je ravno.

Tako da, ako su gorile ikada i živele s ove strane, ta velika suša iz pleistocena ih je sigurno potamanila.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633PONAŠANJE BONOBOA je izuzetak među čovekolikim majmunima, pri čemu je svaki od njih priča za sebe. Jednostavno, ne možete ih opisati nekim opštim crtama. Niko to bolje ne ume od Gotfrida Homana i Barbare Frut, nemačkog bračnog para sa Odeljenja evolutivne antropologije pri Institutu „Maks Plank” u Lajpcigu.

Oni više od dvadeset godina proučavaju bonoboe u divljini. Počeli su 1990. godine na lokalitetu Lomako, na severu Konga, gde su neprekidno radili sve dok nije izbio rat 1998. godine i zaustavio sve za sledeće četiri godine. Homan i Frutova zatim su podigli novi istraživački logor južnije odatle, na mestu koje se zove Lui Kotale, u predivnom komadiću šume odmah izvan Nacionalnog parka Salonga. Sklopili su dogovor sa lokalnom zajednicom na čijoj tradicionalnoj teritoriji leži šuma: lokalni domoroci su pristali da za novčanu nadoknadu ne love i ne seku drveće u šumi.

Evo kako se do tamo stiže. Pošto sletite na jednu travnatu pistu, hodate sat vremena do sela, odate poštovanje starešinama, a zatim hodate još pet sati. Pređete reku Lokoro u izdubljenom čamcu, gacate uzvodno po jednoj rečici sa crnom vodom, uspnete se na obalu i odjednom se nađete u simpatičnom, jednostavnom logoru od slamnatih nadstrešnica i šatora, sa dva solarna panela za napajanje računara.
Homan se ovamo vratio u junu prošle godine, presrećan što je ponovo u šumi posle mnogih meseci provedenih u zatvorenom prostoru u Lajpcigu. On je jedan snažni šezdesetogodišnjak, plavook i koščat, navikao na sve tegobe terenskog rada, i da nisam žurio da ga stignem, meni bi za ovo pešačenje umesto šest trebalo sedam sati.

Jednog jutra krećem u šumu sa dvoje mladih volontera, Timom Luis-Bejlom i Sonjom Trautman. Do gnezda bonoboa stižemo u 5.20 ujutro, još pre nego što su se razbudili. Prvo što ujutru urade jeste da se dobro izmokre. Luis-Bejl i Trautmanova stoje ispod drveta sa gnezdima i hvataju mokraću u jedan široki list. Zatim je pipetom prebacuju u fijale i obeležavaju koja kom majmunu pripada. Posle toga krećemo za njima u uobičajenu jutarnju poteru.

Tog popodneva Homan i ja sedimo ispod krova jedne nadstrešnice i diskutujemo o ponašanju bonoboa. Malo je istraživača videlo bonoboe kad love druge životinje, a i u tim retkim izveštajima uglavnom je reč o sitnom plenu kao što su afričke leteće veverice (samo u Vambi) ili male dujker antilope. Izgledalo je da životinjske belančevine, ukoliko ih bonoboi uopšte unose, potiču uglavnom od insekata i stonoga. Ali Frutova i Homan prijavili su devet slučajeva lova bonoboa u Lomaku. U sedam od tih slučajeva bila je reč o povećoj dujker antilopi koju bi obično zgrabio jedan bonobo i rasporio joj trbuh još onako živoj. Zatim bi halapljivo pojeo iznutrice, a ostatak mesa bi podelio sa ostalima.

U skorije vreme, ovde u Lui Kotaleu, bili su svedoci još 21 slučaja uspešnog lova. Žrtve su osam puta bile zrele dujker antilope, jednom galago, i tri puta majmuni. Zar bonobo lovi druge primate? „To mu je sastavni deo jelovnika”, kaže Homan.

S druge strane, seksualnost po njemu nije toliko bitna kao drugima, De Valu, na primer. „Mogao bih Fransu da pokažem neke oblike ponašanja za koja ne bi verovao da su moguća kod bonoboa”, kaže Homan, „Neredovan seks, na primer. Tačno je da bonoboi imaju veoma raznovrstan repertoar seksualnih položaja i odnosa, ali u zatočeništvu to sve deluje prenaglašeno. Ponašanje bonoboa u divljini je drukčije. I mora biti drukčije, jer su vrlo zauzeti traženjem hrane, kako bi sebi obezbedili egzistenciju.”

Homan pominje još neke primere ustaljenog mišljenja sa kojima on i Frutova nisu u saglasnosti, uključujući i verovanje da se zajednica bonoboa održava na okupu kao srdačno sestrinstvo putem ženskih veza (oni smatraju da je veza majka–sin bar podjednako važna). Zatim, tu je i uvreženo mišljenje da bonoboi nisu agresivni jedni prema drugima.

Agresija je možda retka i prigušena, kaže on, ali to ne znači da ne postoji. Setite se kako ljudska agresija ume da bude suptilna. Setite se kako i jedan jedini čin nasilja, ili barem pretnje, ume da se ureže u sećanje godinama. „Mislim da to može da se primeni i na ponašanje bonoboa”, kaže on. Možda u životu bonoboa ima više stresa nego što izgleda. Dokazi o skrivenoj anksioznosti počeli su da se pojavljaju u hormonskom istraživanju koje je sproveo jedan od njegovih saradnika, postdoktorant Martin Zurbek.
Kroz analizu fekalnih i urinskih uzoraka, onakvih kakve su tog jutra skupljali Tim Luis-Bejl i Sonja Trautman, Zurbek je došao do iznenađujućeg otkrića: visokog nivoa kortizola, hormona vezanog za stres, kod nekih mužjaka.

Nivo kortizola je naročito povišen kod visoko rangiranih mužjaka u prisustvu ženki u teranju. Šta nam to govori? Da jedan visoko rangirani mužjak bonoboa, u pokušaju da održi sredinu između nedovoljnog mačizma (koji bi ga koštao statusa među mužjacima) i prevelikog mačizma (koji bi ga koštao mogućnosti parenja sa dominantnim ženkama), u ovako složenim situacijama biva pod stresom.

Bonoboi izbegavaju agresiju i nasilje, ali nisu bezbrižni. Oni koriste razne forme socioseksualnog ponašanja, raznovrsno i relativno često, kao sredstva za rešavanje konflikata. „To je ono što ih čini drukčijim”, kaže Homan, „a ne da je sve miroljubivo.”

BONOBO je klasifikovan kao ugrožen i, mada zaštićen kongoanskim zakonom, dalje ispašta zbog opštepoznatih problema, pre svega krivolova i gubitka staništa. U divljini danas možda ima još oko 15.000 do 20.000 bonoboa, od toga jedan deo u nacionalnim parkovima i rezervatima kao što su Nacionalni park Salonga i Životinjski rezervat Lomako-Jokokala.

Ova „zaštićena” područja mogu, ali i ne moraju pružati delotvornu zaštitu bonoboima i drugim životinjama, a sve to u zavisnosti od stvarnog stanja na terenu. Na primer, da li su iznajmljeni i obučeni čuvari, da li su im isplaćene plate i da li su snabdeveni odgovarajućim oružjem da se suprotstave lovokradicama.

Kongo je teško propatio tokom sedamdeset godina belgijskog kolonijalizma. Zatim je sledilo trideset godina Mobutuove kleptokratije, a posle toga rat. Svi napori da se priroda zaštiti gube se u vrtlogu korupcije i lošeg funkcionisanja državnih institucija. Jedan od talaca ovakve situacije je i bonobo, životinja koja ne živi nigde drugde sem u Kongu. Ako tamo ne uspe da opstane u divljini, neće uspeti nigde.

Dvoje ljudi koji veruju da će uspeti su Džon i Tereza Hart, borci za očuvanje prirode koji su u sliv reke Kongo prvi put stigli još početkom 70-ih godina XX veka. Hartovi danas rade sa mladim kongoanskim osobljem i velikim brojem kongoanskih partnera na velikom projektu zvanom „Zaštita predela Čuapa-Lomami-Lualaba” (TL2).

Ovo područje obuhvata tri reke u istočnom Kongu i u njemu ne žive samo bonoboi, već i šumski slonovi, okapiji i neobični, novootkriveni majmun zvani lesula zamorac. Lovokradice i dalje ubijaju bonoboe u TL2, kaže mi Džon. A njihova tela prenose na pijac biciklima. Kad bi TL2 dobio status parka, propisima o zabrani lova, podrškom lokalnog življa i proverom na nekoliko kontrolnih punktova, ta trgovina bi se ukinula. TL2 ima nezamislivi potencijal, ali prepreke su ogromne, čak i za jednog tako nezadrživog i iskusnog čoveka kao što je Džon Hart.

Pridružujem se Džonu i Terezi u Kinšasi, odakle letimo za Kindu, provincijsku prestonicu u istočnom Kongu (i mesto ukrcavanja za TL2) na zapadnoj obali reke Lualaba, koja obrazuje istočnu granicu područja na kojem živi bonobo. U Kinduu najzad dobijamo dozvolu za malu petodnevnu ekspediciju kroz TL2. Već je četiri popodne – kasno za polazak, ali iz straha da ne izgubimo još jedan dan, ipak uskačemo u dugački izdubljeni kanu pre nego što se činovnici predomisle.

Sa nama su i dvojica Hartovih pouzdanih kongoanskih kolega, jedan gostujući biolog i jedan pukovnik i vojnik (obojica sa kalašnjikovima) kao naša vojna pratnja. Tu je i čovek iz imigrantskog direktorata, poslat u poslednjem trenutku da nas uhodi. Čovek iz imigrantskog direktorata nosi gradske cipele i košulju za presvlaku u akten-tašni. „Bićemo u divljini oko 30 dana i moraćeš da nam pomažeš da ubijamo krokodile za hranu”, zadirkuje ga Džon, dok nas vanbrodski motor lagano udaljava od pristaništa, a zatim hvatamo kurs sredinom reke i plovimo niz Lualabu.

Reka je mrke boje, ravna, široka 900 metara. Sunce, koje se spušta iza izmaglice sušne sezone, izgleda kao veliko krvavo žumance. Posmatram par južnoafričkih palminih kanja kako preleću iznad nas, a zatim, prema istoku, jato slepih miševa koji kruže oko drveća. Sumrak brzo prerasta u mrak, a reka svetluca u smeđoj nijansi pod odsjajem zlatnog polumeseca. Postaje svežije, te navlačimo jakne. Nekoliko sati kasnije pristajemo u selo na levoj obali koje smo odredili kao naše polazište na ovaj put u zemlju bonoboa. Shvatam da je morala da bude leva obala. Jer na desnoj nigde nema bonoboa.
AUTOR: Dejvid Kvamen
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s