ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA…

IVO ANDRIĆ- GODIŠNJICA SMRTI

Ivo Andrić je umro  na današnji dan, 1975. godine u 83. godini života.

„Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog javnog radnika dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju…„ zapisao je Ivo Andrić  u beležnici pred samu smrt svoju.

 IVO ANDRIĆ, jugoslovenski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade (ovde) za književnost 1961. godine, pre svega za roman „Na Drini ćuprija“, ali i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda”.

Nobelovac, diplomata Kraljevine Jugoslavije, član Srpske akademije nauka i umetnosti, pripovedač snažne imaginacije, sa vanrednom čistotom jezika i stilom, prefinjenim psihološkim analizama.

Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu kod Travnika. Detinjstvo  provodi u Višegradu, gde je završio osnovnu školu. Godine 1903. upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju a potom studira Slovensku književnost i istoriju na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorirao je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine, odbranivši disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine.

Pored književne Andrić je imao i veoma uspešnu diplomatsku karijeru i obe su u tom periodu tekle paralelno: najpre je 1920. godine postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, a potom i pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“… Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“.

Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.).

Po izbijanju Drugog svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu, na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije jesto na svetu, ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu.

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku.Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegova života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su: romani „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, „Omer-paša Latas“ (nedovršen), zbirke pripovedaka „Nemirna godina“, „Žeđ“, „Jelena, žena koje nema“, „Znakovi“, „Deca“, „Kuća na osami“, putopisi i skice „Staze, lica, predeli“, meditativna proza „Znakovi pored puta“, „Eseji, kritike, članci“, „Sveske“.

 Za ovu priliku, tek nekoliko bisernih misli ovog velikana pisane reči:

 * Dođu tako ponekad vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.

 * Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu sto nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

 * Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

 * Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

 * Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća.

 * Lepša duša dublje jeca.

 * Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.

 * Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.

 * Čuvajte se onoga koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, pred veče,  donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

 * Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

 * Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.

 * Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

 * Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

 Priredio: Bora*S

Reference: poljice-X/ foto: google images

---