„MALI PRINC“ PUNI 70 GODINA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

GODIŠNJICA KNJIGE KOJA JE OBELEŽILA MNOGA DETINJSTVA

Francuska će serijom specijalnih izdanja ove godine proslaviti 70-godišnjicu romanaMali princ  Antoana de Sent Egziperija.

news_110781

Foto: BetaPhoto/AP Photo/Francois Mori

   U čast proslave sedam decenija Malog princa, u Francuskoj će biti objavljena nova biografija poznatog pisca čiji je autor Viržil Tanaz, a biće reizdata i biografija „Sent Egziperi, Arhanđeo i pisac“ Natali de Valijer.

    Izdavačka kuća „Folio“ će objaviti ograničeno izdanje knjige za 24 crteža Sent Egziperija kao i verziju u vidu slikovnice.

    Među knjigama koje će tim povodom biti objavljene je i nova biografija slavnog francuskog pilota, tvorca u svetu čuvenog plavokosog vladara sićušne planete.

Roman „Mali princ“, o dečaku koji raspreda o svom životu među zvezdama, pilotu kome se avio pokvario nasred pustinje, prvi put je objavljen 1943. godine u Njujorku, istovremeno na engleskom i francuskom jeziku.

Od tada, prodato je više od 145 miliona primeraka širom sveta u prevodu na 270 jezika i dijalekata.

Sent Egziperi je misteriozno nestao 1944. godine tokom izviđačke misije.

Imao je 44 godine i nije doživeo objavljivanje svoje knjige u Francuskoj 1946.

(Tanjug)


„MALI PRINC“ U ANIMIRANOJ 3D VERZIJI

Francuski producenti Aton Sumaš i Dimitri Rasam pripremaju animiranu verziju „Malog princa“ u 3D formatu, objavio je Varajeti.

 Sumaš i Rasam su od porodice Antoana de sent Egziperija otkupili prava na ekranizaciju njegove knjige za 45 miliona evra, pa će „Mali princ“ po svemu sudeći biti jedan od najskupljih evropskih projekata ove godine.

Film će verno pratiti radnju knjige koja priča o prijateljstvu pilota izgubljenog u pustinji i dečaka sa čarobnim moćima. Knjiga koju je Sent-Egziperi napisao 1943. prevedena je na više od 180 jezika i prodata u svetu u više od 80 miliona primeraka.  Izvor:smedia.rs (24.02.2010)


Priredio: Bora*S

POVODOM DANA PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

U subotu, 15. septembra, borski Savez udruženja boraca i potomaka narodnooslobodilačkih ratova Srbije i Opštinski odbor Organizacije rezervnih vojnih starešina Srbije, uz prisustvo predstavnika lokalne vlasti, prigodnim aktivnostima obeležili su 94 godina od proboja Solunskog fronta i 93.godišnjicu osnivanja Udruženja rezervnih oficira i ratnika.

Tim povodom, na borski spomenik palim srpsko-francuskim ratnicima, vence i cveće su položili predstavnici organizatora obeležavanja ovih značajnih događaja i lokalne vlasti a minutom ćutanja odali poštu poginulim ratnicima.

U sali Doma kulture održana je Svečana sednica, na kojoj je o ovim značajnim datumima iz srpske istorije govorio Momčilo Radisavljević, predsednik SUBNOR-a Bor.

 U nastavku sednice, za uspešnu saradnju i doprinos razvoju  Organizacije rezervnih vojnih starešina i Saveza udruženja boraca i potomaka narodnooslobodilačkih ratova Srbije, dodeljene su zahvalnice: Nebojši Videnoviću, Draganu Žikiću, dr. Milivoju Rilaku, Svetislavu Đuriću, Bori Stankoviću, Katarini Dobromirović i KUD-u “Bor”.

Sednica je završena prigodnim kulturno-umetničkim programom  u kojem su nastupili  Katarina Dobromirović, učenica borske Gimnazije i  članovi KUD- “Bor”. Prijem za predstavnike Okružnog odbora Saveza potomaka ratnika 1912-1920 organizovali su predsednik So Bor Dragan Žikić i zamenik predsednika opštine Bor dr. Žika Golubović, kojima je predsednik Okružnog odbora Saveza Miodrag Adamović uručio zavete i zahvalnice.

Bora*S/ B. Problem

ŽIVE RANE OD „MILOSRDNOG ANĐELA“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Pre trinaest godina, 24. marta 1999. godine, bez odobrenja SB UN počelo je bombardovanje SR Jugoslavije (SRBIJE i CRNE GORE)

Tokom 78 dana bombardovanja stradalo 2.500 ljudi, a procenjena šteta iznosi oko 30 milijardi dolara.

 Ne seća se samo onaj ko se tada nije rodio. Zaglušujući zvuk sirena zaparao je vazduh. Iz Avijana u Italiji, krenuo je let „Milosrdnog anđela“, kako je NATO nazvao svoju akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije.

Ubrzo, zatresla se cela zemlja.
Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine.

Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja SB UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.

 Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila.

Stradalo je 2.500 ljudi, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika.

Teško je razorena infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće.
Ondašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. S druge strane, grupa srpskih ekonomista izvagala je da je šteta bila – 29,6 milijardi dolara (podatak koji se uzima kao relevantan). Zanimljiva je i računica italijanskih analitičara. Oni su upozorili: za te pare moglo je da se prehrani 79 miliona ljudi na planeti, gde vlada glad.

 Žrtve bombardovanja…
Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Najviše su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija… Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan.

U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.

Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, Stefana i Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir. U Murinu, u Crnoj Gori, dugo su otkopavali tela devojčica iz Prištine, koje su kod rodbine potražili spas – Julijane Brudar i Olivere Maksimović, sa kojima je stradao i njihov drug Miroslav Knežević.
U pamćenju su još prizori slomljenih novosadskih mostova. Sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika“. Čačanske „Slobode“. Niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće, ubijena Ljiljana Spasić, student završne godine medicine.

Povodi za napad
Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvane OVK, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS na Kosmetu, američki general, penzioner Vilijem Voker, predstavio je ovu akciju javnosti kao „masakr“ albanskih civila. Toga dana i počela je, dotad, nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.

 Ovaj besomučni napad zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO, u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I, ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfora.
Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile“, govori podatak da je od početka njihovog mandata sa Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

Savetnici i lobisti
Vilijem Džeferson Klinton, pod čijom su se kapom vukli potezi akcije NATO, danas je samo „pratilac“ svoje žene Hilari, državnog sekretara Amerike. Albanci su mu se odužili ulicom i bilbordima. Tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt troši penzionerske dane. Generalni sekretar NATO u vreme akcije na SRJ, Havijer Solana, do pre dve godine kreirao je spoljnu politiku Evropske unije. Od tada ga malo ima u javnosti. Vesli Klark, komandant Alijanse, kopredsedavajući je lobističke grupe za etanol. Džejmi Šejn, portparol NATO, i danas je visoki funkcioner zapadnih vojnih snaga, zadužen za „bezbedonosne izazove“. Toni Bler je izaslanik svoje zemlje za Bliski istok, a istovremeno savetnik vlada Gvineje, Ruande, Liberije i Sijera Leonea. A Vilijem Voker, koji je sve zakuvao, i dalje je omiljeni lik u Prištini, gde su ga nedavno oduševljeno dočekali.

Izvor: smedia.rs/

____________________________________________________________________________________________

nato_bombardovanje_276653402
AWACS i F16


Priredio: Bora*S

ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA…

tamoiovde-logo

IVO ANDRIĆ- GODIŠNJICA SMRTI

Ivo Andrić je umro  na današnji dan, 1975. godine u 83. godini života.

„Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog javnog radnika dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju… zapisao je Ivo Andrić  u beležnici pred samu smrt svoju.

 IVO ANDRIĆ, jugoslovenski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade (ovde) za književnost 1961. godine, pre svega za roman „Na Drini ćuprija“, ali i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda”.

Nobelovac, diplomata Kraljevine Jugoslavije, član Srpske akademije nauka i umetnosti, pripovedač snažne imaginacije, sa vanrednom čistotom jezika i stilom, prefinjenim psihološkim analizama.

Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu kod Travnika. Detinjstvo  provodi u Višegradu, gde je završio osnovnu školu. Godine 1903. upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju a potom studira Slovensku književnost i istoriju na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorirao je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine, odbranivši disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine.

Pored književne Andrić je imao i veoma uspešnu diplomatsku karijeru i obe su u tom periodu tekle paralelno: najpre je 1920. godine postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, a potom i pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“… Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“.

Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.).

Po izbijanju Drugog svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu, na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije jesto na svetu, ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu.

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku.Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegova života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su: romani „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, „Omer-paša Latas“ (nedovršen), zbirke pripovedaka „Nemirna godina“, „Žeđ“, „Jelena, žena koje nema“, „Znakovi“, „Deca“, „Kuća na osami“, putopisi i skice „Staze, lica, predeli“, meditativna proza „Znakovi pored puta“, „Eseji, kritike, članci“, „Sveske“.

 Za ovu priliku, tek nekoliko bisernih misli ovog velikana pisane reči:

 * Dođu tako ponekad vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.

 * Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu sto nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

 * Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

 * Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

 * Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća.

 * Lepša duša dublje jeca.

 * Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.

 * Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.

 * Čuvajte se onoga koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, pred veče,  donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

 * Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

 * Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.

 * Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

 * Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

 Priredio: Bora*S

Reference: poljice-X/ foto: google images

____________________________________________________________________

LOVAC U ŽITU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

ŠEZDESET GODINA “LOVCA U ŽITU”

 I posle 60 godina od objavljivanja Selindžerov „Lovac u žitu“ i dalje je jedna od najpopularnijih knjiga među mladima. Roman o neprilagođenom dečaku Holdenu Kolfildu je kultna knjiga o odrastanju jednog tinejdžera.

Danas se navršava 60 godina od objavljivanja kultne knjige „Lovac u žitu“ Džeroma Dejvida Selindžera koja je prodata u više od 65 miliona primeraka.

„Lovac u žitu“ je još od svog prvog objavljivanja 16. jula 1951. godine postala omiljeno štivo mladih širom sveta i prerasla u kulturološki fenomen s obzirom da se bavi temama kao što su tinejdžerska zbunjenost, bes, otuđenje, buntovništvo i seksualnost.

To je priča o 16-godišnjem Holdenu Kolfildu, neprilagođenom dečaku koji je zbog slabih ocena izbačen iz škole u Pensilvaniji.

Holden u prvom licu i kolokvijalnim govorom opisuje uspomene na vreme provedeno u Njujorku u kome će u samo 48 sati upoznati različite društvene miljee od časnih sestara do prostitucije.

Poznatog (anti)junaka Selindžeerovog slavnog dela, kritičari opisuju kao „najpoznatijeg literarnog zabušanta“ i „gnevnog mladića“, koji je „konstantno u ratu s odrastanjem“, zbog čega je i postao „ikona tinejdžerskog bunta“.

Listovi Mond i Tajm uvrstili si tu knjigu na listu 100 najboljih romana 20. veka, a mnogi je smatraju jednom od tri najbolja američka literarna ostvarenja zajedno sa „Haklberi Finom“ Marka Tvena i „Velikim Getsbijem“ Skota Ficdžeralda.

Bila je i jedna od najzabranjivanih knjiga jer su cenzorima smetale psovke i nedolični vokabular sa epizodama seksa, uživanja u alkoholu i prostituciji koje glavni junak romana opisuje.

Selindžer se 15-ak godina nakon objavljivanja romana potpuno povukao iz javnog života ne objavivši više ništa i odlučno odbijajući sve ponude za pozorišne i filmske adaptacije svog nevelikog opusa od samo četiri knjige.

Roman je ostavio neizbrisiv trag u pop-kulturi, filmu, rok muzici, televiziji, književnosti, stripu.

Izvor: RTS