LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti

---

 

STARO, STARO MI DAJTE..

Pripovedač, romansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju.

Bora Stanković

Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Svoju najpoznatiju dramu “Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman “Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

---

VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S

---

ZAŠTO SAM IZGOVARAO ONE REČI…

ŠALA

Vedro, zimsko podne… Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom čojom.

Foto ilustacija: Bora*S

– Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija.

Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće. – Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenutak samo i izgleda mi kao da ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonica kao da nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima. Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu.

Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost… – Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene. – Šta? – pitam ja. – Hajte još jednom… da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg.

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904), pripovedač, novelista i najznačajniji ruski dramski pisac. Pripovetka „Šala“, jedna je od najlepših u velikom opusu Čehova.

Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno: – Ja vas volim, Nađenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: – U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače. – Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni… meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput? Njoj se «dopada» ovo sankanje, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, drhti. Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim: – Ja vas volim, Nađenjka! I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja… Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže: – Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!

Sutradan ujutru dobijam cedulju: «Ako pođete danas na sankanje, svratite do mene. N.» I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči:- Ja vas volim, Nađenjka! Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar… Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio… svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima… Zatim se bojažljivo penje stepenicama…Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… «Z-z-z-z»… zvrlje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam… Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata…

Ali dolazi i prolećni mesec mart… Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd… na duže, možda zauvek. Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima…

Još je prilično hladno, ma đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo… Prolećni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice… On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza… I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno: – Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna. A ja idem da se pakujem…Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla…svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči «ja vas volim, Nađenjka», nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu…I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič  Čehov

---

Citat Plus „Drugi deo života kod pametnog čoveka sastoji se u oslabađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.“

---

 

TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

NEĆETE MI VEROVATI, POZNAVAO SAM BRANKA ĆOPIĆA

Poznavao sam Branka Ćopića, bio sam mu u kući, bio sam mu u knjigama, pričali smo i smejali se zajedno, držao sam u ruci njegovu ruku koja je mnogo toga napisala.
  Branko je bio otvoren čovek. 

foto:www.mudremisli.com

  Čovek bez zidova, bez ograda oko sebe.
 
Sav napolju. Usred života. A opet, sav u svojim knjigama, zajedno sa svima onima koje je u životu sreo.
Čarobnjak smeha, smehoslovac, smehotres, smehmajstor, smehadžija, smeholovac.
Ćopićeve životne bajke su njegova najtoplija lirika. On je kao nekakav dobri duh svake kuće.

Ćopić se čitajući sluša. Njegove knjige su nosači zvuka. Govor, pričanje, to je odlika njegove literature. Pričanjem zavodi slušaoce, izvlači ih iz svakodnevice i odvodi u neke druge svetove koji, ipak, nisu izgubili vezu sa realnošću.
 
Branko vraća ljude prirodi. Njegove priče izviru iz starih ognjišta i zagrevaju ljudsku dušu koja mrzne u ledarama od betona.
 
Dobričina Brane. Braniša.
 
Grmečlija: grmeč i meče i lija. Veliki kao Grmeč, nežan kao meče i lukav kao lija. Grmečlija.
 
Geografija njegovog rodnog mesta i zavičaja prešla je u njegove knjige kao u zemljopis. On je zemljopisac rodnog kraja.
Knjige Branka Ćopića proglasile su Grmeč planinu za planinu sveta, sa najvišim — Ćopićevim vrhom. A njegov Grmečlija je čovek sveta. Brankov Mačak Toša sa rečice Japre poznat je koliko i Mačak u čizmama, kao filmska zvezda Mačak Feliks, kao Tom sa malog ekrana.
 
Branko je, na prvi pogled, odmah, bio drug, prijatelj i prvi sused. Njegova neposrednost u knjigama je potpuna. Izvire iz naroda i uvire u narod. Priča kao što guslar peva.
Nenadano, otputovao je na daleke pute.

Dragan Lukić: „Moji Savremenici“/riznicasrpska.net/knjizevnost

Poznati dečji pisac, književnik i akademik Branko Ćopić preminuo je 26. marta 1984. godine.

---

***

POHOD NA MJESEC

foto:www.vreme.com

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.
Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.

— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.
A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!

Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.
Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.
Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.
Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.
  Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.

Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Iz knjige: Bašta sljezove boje

---

BIOGRAFIJA

Branko Ćopić je potekao iz siromašnog sela ispod Grmeča.

Još kao dječačić od 4 godine ostaje bez oca koji umire od španske groznice, tako da brigu o malom Branku preuzima njegova brižna majka Sofija, nježni djed Rade i veseli stric Nikola.

Tako je Branko još od ranog djetinjstva bio obasut ljubavlju koju je sačuvao u sebi do kraja života.

Po crkvenim knjigama stoji da se Branko rodio 1. januara 1915. međutim sam Branko je tvrdio da se rodio 1914. ali kako on kaže „to su bile teške i ratne godine i niko ozbiljno nije mario za tačan upis u knjige rođenih“.

U rodnom selu Hašanima dječak je, u podnožju same planine Grmeč, čuvao na proplanku stoku i provodio slobodne trenutke igrajući se ali i maštajući o Grmeču kojeg je zamišljao kao fantastičnu goru opore, oštre i divljačne ljepote. Planinu naseljenu opasnim životinjama i stanovnicima nevidljivog svijeta.

Sva ta maštanja Branko je preuzimao iz priča njegovog djede koji je kao „lička pričalica i izjelica“ prenosio iskustvo, dobro i zlo, mekotu ljudske duše i širinu njegova srca.

Djeda Rade će ostati malom Branku više nego majka; mit i legenda o ljudskoj nježnosti, a ostali ukućani i cjeli podgrmečki svijet – kao galerija likova za obradu u njegovim književnim djelima.

U školu Branko kreće u svom rodnom selu ali gimnaziju, četiri niža razreda, nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije završene gimnazije upisuje se u učiteljsku školu u Banja Luci, potom u Sarajevu i Karlovcu. Razlog čestih prekida učiteljskog školovanja bila je nemirna Brankova duša i potreba da ukaže na nepravilnosti i lošu socijalnu i političku situaciju. Izbacivali su ga zbog naprednih ideja i zbog riječi koje nije mogao da prećuti.

Ipak završava učiteljsku školu u Karlovcu i kao mladi učitelj vraća se u rodno selo Hašane ali bez želje da započne učiteljski posao. Odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu 1934. godine.

Živjeo je skromno a prehranjivao se honorarima za objavljene priče u „Politici“. Marljivo je učio i polagao ispite na vrijeme. Diplomirao je neposredno pred rat 1940. godine. Rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru iz kojeg odlazi u rodnu Krajinu i već 1941. godine priključuje se partizanima.

U početku biva običan vojnik ali ubrzo postaje politički komesar pa zatim se uključuje kao stalni saradnik na kulturno – prosvjetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Ćopiću je omogućeno da piše ne samo ratne izvještaje već i skečeve, pozorišne predstave, da pjeva i bude moralna i duševna snaga partizanskim borcima. Branko ostaje aktivan u NOV do kraja rata. Poslije oslobođenja dolazi u Beograd i tu se nastanjuje.

Prvi posao koji prihvata bio je kao urednik lista „Pionir“. Poslije pet godina napušta taj posao i postaje profesionalni pisac. U statusu slobodnog stvaraoca Ćopić provodi ostatak svog života.

Bio je neumoran književni radnik, izdao je brojna djela. U našoj književnosti on je stekao status književnika sa najviše odštampanih djela i najviše prevedenih djela. Njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.

Kao veliki humanista, patriota i humorista Ćopić je dobio brojne nagrade, priznanja i pohvale. Još 1938. godine dobija prvu nagradu Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu (1939), nagradu Srpske akademije nauka i umjetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umjetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Nagradu Zmajevih dječijih igara (1971), Njegoševu nagradu (1972) za zbirku pripovjedaka „Bašta sljezove boje“, Nagradu AVNOJ-a (1972).

Iako po prirodi vedar i nasmijan, Branko Ćopić je tužno i tragično okončao život. Posljednjih godina života se osjetio usamljen, napušten i depresivan odlučuje da sebi oduzme život.

Naveče 26. marta 1984. godine bacio se sa Savskog mosta na kej rijeke. Tako nas je zauvijek napustio i otišao „iz bajke života“ u „bajku snova“.

Ali iza njega je ostalo njegovo djelo veliko kao Grmeč.

Ćopićeva književna djela

Pripovjetke: Pod Grmečom, Beograd, 1938.  Borci i bjegunci, Beograd, 1939.  Planinci, Beograd, 1940.  Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946.  Rosa na bajonetima, Beograd, 1946.  Sveti magarac, Beograd, 1946. Vratolomne priče, Beograd, 1947.  Surova škola, Beograd, 1948.  Ljudi s repom, Beograd, 1949. Major Bauk, Beograd, 1949. Ljubav i smrt, Beograd, 1953. Doživljaji Nikoletine Bursaća, Sarajevo, 1956.  Bosonogo djetinjstvo, Beograd, 1957.  Gorki med, Beograd, 1959. Krava s drvenom nogom, Beograd, 1963. Bašta sljezove boje, Beograd, 1970. Golubija vremena, Mostar, 1979.

Romani: Prolom, Beograd, 1952. Gluvi barut, Beograd, 1957. Ne tuguj bronzana stražo, Beograd, 1958. Osma ofanziva, Beograd, 1964. Delije na Bihaću, Beograd, 1975.

 Poezija: Ognjeno rađanje domovine, Beograd, 1944. Ratnikovo proljeće, Beograd, 1947. Mjesečine, Beograd, 1977. Seosko groblje, Beograd, 1978.

Književnost za djecu i mlade: U carstvu leptirova i medvjeda, Beograd, 1940. Priče partizanke, Beograd, 1944. Pjesme pionirke, Beograd, 1945. Bojna lira pionira, Beograd, 1945. Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946. Doživljaji kuma Torbe, Beograd, 1946. Armija odbrana tvoja, Beograd, 1948.  Ježeva kuća, Beograd, 1949. Priče ispod zmajevih krila, Beograd, 1953. Doživljaji mačka Toše, Beograd, 1954. Orlovi rano lete, Beograd – Sarajevo, 1957. Deda Tršin mlin, Sarajevo, 1960. Magareće godine, Sarajevo, 1960. Slavno vojevanje, Sarajevo, 1961. Bitka u zlatnoj dolini, Sarajevo, 1963. Mala moja iz Bosanske Krupe, Sarajevo, 1971. Glava na klancu, noge na vrancu, Sarajevo, 1971. Mamino mudro magare, Sarajevo, 1976. Lijan vodi karavane, Sarajevo, 1981.  

Izvor: www.vuksfrj.se/kultura/knjizevnost/branko    

---

Priredio: Bora*S

TEŽAK, GOLEM KARASEVDAH…

TAMOiOVDE

BORISAV BORA STANKOVIĆ

Vranje, 31. mart 1876. — Beograd, 22. oktobar 1927.

Pripovedač, romansijer, dramatičar.

Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca.

BIBLIOGRAFIJA

KNJIGE: *Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. *„Golub“, 1. XI 1894. *Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. *Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902. *Božji ljudi, Novi Sad, 1902. *Stari dani, Beograd, 1902. *Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. *Pokojnikova žena, Beograd, 1907. *Nečista krv, Beograd, 1910. *Njegova Belka, Beograd, 1921. *Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928. *Pod okupacijom, Beograd, 1929. *Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956.

PRIPOVETKE:  Baba Stana (1907), Bekče (1901), Biljarica (1902), Copa (1902), Č’a Mihailo (1902), Đurđevdan (1898), Jovan (1902), Jovča (1901), Jovo-to (1909), Ludi Stevan (1902), Ljuba i Naza (1902),  Mace (1902), Manasije (1902), Marko (1902), Menko (1902), Mitka (1902), Moj zemljak (1909), Naš Božić (1900), Nuška (1899), Njegova, Belka (1920), Oni (1901), Paraputa (1902), Pokojnikova žena (1902), Rista krijumčar (1905), Stanko „Čisto brašno“ (1902), Stanoja (1898), Stari dani (1900), Stari Vasilije (1906), Stevan Čuklja (1906), Taja (1901), Tetka Zlata (1909), U noći (1899), Uvela ruža (iz dnevnika) (1899), U vinogradima (1899), Zadušnica (1902).

 UVELA RUŽA

(iz dnevnika)

ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA…

IVO ANDRIĆ- GODIŠNJICA SMRTI

Ivo Andrić je umro  na današnji dan, 1975. godine u 83. godini života.

„Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog javnog radnika dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju…„ zapisao je Ivo Andrić  u beležnici pred samu smrt svoju.

 IVO ANDRIĆ, jugoslovenski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade (ovde) za književnost 1961. godine, pre svega za roman „Na Drini ćuprija“, ali i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda”.

Nobelovac, diplomata Kraljevine Jugoslavije, član Srpske akademije nauka i umetnosti, pripovedač snažne imaginacije, sa vanrednom čistotom jezika i stilom, prefinjenim psihološkim analizama.

Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu kod Travnika. Detinjstvo  provodi u Višegradu, gde je završio osnovnu školu. Godine 1903. upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju a potom studira Slovensku književnost i istoriju na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorirao je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine, odbranivši disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine.

Pored književne Andrić je imao i veoma uspešnu diplomatsku karijeru i obe su u tom periodu tekle paralelno: najpre je 1920. godine postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, a potom i pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“… Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“.

Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.).

Po izbijanju Drugog svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu, na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije jesto na svetu, ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu.

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku.Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegova života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su: romani „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, „Omer-paša Latas“ (nedovršen), zbirke pripovedaka „Nemirna godina“, „Žeđ“, „Jelena, žena koje nema“, „Znakovi“, „Deca“, „Kuća na osami“, putopisi i skice „Staze, lica, predeli“, meditativna proza „Znakovi pored puta“, „Eseji, kritike, članci“, „Sveske“.

 Za ovu priliku, tek nekoliko bisernih misli ovog velikana pisane reči:

 * Dođu tako ponekad vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.

 * Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu sto nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

 * Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

 * Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

 * Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća.

 * Lepša duša dublje jeca.

 * Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.

 * Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.

 * Čuvajte se onoga koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, pred veče,  donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

 * Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

 * Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.

 * Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

 * Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

 Priredio: Bora*S

Reference: poljice-X/ foto: google images

---