ŽENA TREBA DA OHRABRI MUŠKARCA…

TAMOiOVDE______________________________

Ako pokažete osobi da vam se sviđa, nećete izgubiti na vrednosti, već ćete samo pokazati da imate dobar ukus, istice uvaženi psihoterapeut dr Zoran Milivojević

TamoiOvde-a522a6005d1cb428ea34ef1769cd7452_MZbog čega je tako teško postalo naći pravog partnera, koje su najčešće greške žena u emotivnim odnosima i zašto savremeni muškarci izbegavaju emotivno vezivanje, otkriva dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, autor „Formula ljubavi”, kao i niza drugih knjiga o najvažnijim odnosima na svetu – muško-ženskim.

Zbog čega najčešce dolazi do ljubavnih nesporazuma?

Žene su 80 odsto naših klijenata. One se ne ustežu da traže pomoć, za razliku od muškaraca, koji gaje različita uverenja, kao što su: „Onaj ko je pametan, sam ce rešiti problem” ili „Psihologe traže samo slabići”.

Generalno gledano, postoje dve vrste problema zbog kojih se najčešce dolazi kod psihoterapeuta: prvi – namera da se reše česti konflikti parova koji vec žive zajedno i drugi – nemogućnost da se pronađu odgovarajući partneri. Ponekad osoba ima takva očekivanja koja teško ko može da ispuni. Zato se i javlja nezadovoljstvo.

Da li je onda osnovano poređenje da su muškarci sa Marsa a žene sa Venere?

Sve je manje razlika koje potiču iz nekadašnjih polnih uloga. Već od šezdesetih godina 20. veka takva podela nema funkciju, jer ima muškaraca koji su, uslovno rečeno, „ženstveniji” od žena i obratno. Kultura sve više ide ka androginiji, odnosno ka stvaranju muško-ženskog karaktera, tako da se razlike brišu. Naučno je potvrđeno da muškarcima u zapadnoj kulturi opada testosteron, što se povezuje sa masovnom upotrebom pesticida. Sa druge strane, devojčice ranije ulaze u pubertet. Zbog toga se može zaključiti da neki ljudi nisu ni sa Marsa, ni sa Venere, već da dolaze sa Saturna.

Zbog čega se savremeni muškarci sve manje udvaraju i preuzimaju doskora ženske uloge, postaju pasivni, neodlučni i čekaju da im se udvaraju žene?

Žene u poslovnom domenu sve više pokazuju odlučnost, energičnost, odgovornost, a privatno žele da im se muškarci udvaraju. To može pomalo da zbuni muškarce jer ne prepoznaju jasne signale da li da krenu u akciju ili da budu pasivni. Sa druge strane, uvreženo je shvatanje da ako žena pokaže muškarcu da joj se dopada da će on misliti da je „laka”. Mi ih učimo da će osoba, ako joj pokažete svoju naklonost, misliti da imate dobar ukus.

Ljudi vole kada se drugima sviđaju, čak i ako im oni nisu dragi. Zato žena treba da ohrabri muškarca pogledom. Onda kada je pogled uzvraćen, trebalo bi da se nasmeje, što muškarcu daje jasan znak da postoji interesovanje sa njene strane. Jer žene koje se stide, koje u sebi imaju ranjivu devojčicu, upućuju signale koje muškarci ne prepoznaju kao takve. Na primer, žena se žali da joj nije uzvraćena naklonost muškarca koji joj se dopada. Mi je pitamo da li mu je pokazala da joj se sviđa, a ona odgovara: „Naravno, pozvala sam ga da mi pomogne da popravim kompjuter!” Muškarac je dešifrovao njene signale na drugi način i zato nije došlo do uzvraćene emocije.

zoran-milivojevic-foto-b-pe

foto: Politika

 Zašto veliki broj muškaraca ne želi da se emotivno veže?

 Postoje tri razloga. Prvi je iskustvo iz primarne porodice, u kojoj su gledali kako se mama i tata stalno svađaju. Zato su zaključili da je zajednicki život pun nesporazuma i obmana.

 Drugi razlog je usmerenost kulture ka uživanju. Ne žele da odrastu, jer misle da će im život biti preozbiljan i naporan i zato žele da budu večiti mladići. A vezati se za nekoga i imati decu definitivno je znak odrastanja.

I, treci razlog je precenjivanje seksa. Na žene se gleda kao na seksualne objekte, koji stalno moraju da izazivaju želju za strašcu i seksom, a priroda ljudskog odnosa je da to može da bude samo u prvih nekoliko meseci. Ako seksualnost nije praćena emotivnim vezivanjem, onda se vrlo brzo seli na drugu osobu. I tako u beskraj.

 Zbog toga takvi muškarci dočekaju 50–55 godina vrlo usamljeni, kada više nisu seksualno poželjni. Takođe, zbog visokih kriterijuma, nije mali broj žena koje nisu uspele da pronađu partnera, a u godinama su kada im otkucavaju poslednji minuti biološkog časovnika. Nisu srećne ni one žene koje imitiraju muškarce, menjajući često partnere.

Seks bez emocionalnog vezivanja nema taj kvalitet koji ostvare osobe koje u seksualnom odnosu izražavaju duboku emotivnu pripadnost.

Da li postoji univerzalna formula ljubavne sreće?

Mi smo, kao civilizacija, ljubavne odnose prilično zakomplikovali. Ono šta je ljubav (emocionalno vezivanje, osećanje da vam je neko važan i da imate osećaj pripadnosti), generalno gledano, nije ništa posebno. Svako ima pravo da voli i da bude voljen.

Dokumentarni filmovi o primitivnim plemenima najbolje pokazuju kakva je ljubav bez kulturnih konstrukcija. Mi smo od ljubavi napravili centar uživanja – romantičnog i seksualnog – i to prvo u literaturi a onda i na filmu. Upili smo predstave o ljubavi, koja treba da nas usreći, izazove ekstazu i koja će da traje do kraja života.

Ako se tome još doda predstava o podeli polnih uloga, postaje teško verovatno da nađemo partnera koji će se uklopiti u takve predstave. Posledica svega toga jeste sve više razočaranih ljudi.

Grad je pun izuzetnih mladih žena koje su same jer ne mogu da nađu muškarca koji bi želeo da se veže, jer on ne veruje u ljubav. Konačan ishod je sve manje dece i stvaranje zatvorenog civilizacijskog kruga. To je dovoljno alarmantan razlog da počnemo da se menjamo.

Intervju POLITIKA: Žena treba da ohrabri muškarca [objavljeno: 06/03/2009]

Intervju: dr Zoran Milivojević/Intervju vodila: Zorica Karanović
Izvor:milivojevic.info

____________________________________________________________________________________

SMISAO ŽIVOTA JE SAM ŽIVOT…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

For­mu­le lju­ba­vi-Partner kao smisao života

 Lju­bav, kao emo­ci­o­nal­na si­la ko­jom se mi lju­di po­ve­zu­je­mo jed­ni sa dru­gi­ma, či­ni da smo jed­ni dru­gi­ma emo­ci­o­nal­no va­žni. Upra­vo za­hva­lju­ju­ći ose­ća­nju lju­ba­vi i od­no­su lju­ba­vi, mno­gi na­ši po­stup­ci do­bi­ja­ju svoj du­blji smi­sao.

Ali, da li je i sa­ma lju­bav pre­ma part­ne­ru isto što i smi­sao ži­vo­ta. Mno­gi ve­ru­ju da je­ste. Ve­ru­ju da je upra­vo ta­kva lju­bav naj­vi­ši ili naj­sna­žni­ji ste­pen lju­ba­vi.

Iz­ja­va: Ti si smi­sao mo­ga ži­vo­ta, od­no­sno: Ne mo­gu da za­mi­slim ži­vot bez te­be, sva­ka­ko da mo­že da pri­ja kao znak ve­li­ke i sna­žne lju­ba­vi, ali mo­že i da pla­ši. S ta­kvim iz­ja­va­ma oso­ba u stva­ri po­ru­ču­je: Ja sam za­vi­sna od te­be ta­ko da je moj ži­vot bez te­be ne­mo­guć. Ta­ko na­sta­je za­vi­snost od dru­ge oso­be, za­vi­snič­ka lju­bav.

Ka­da je oso­ba uve­re­na da je smi­sao nje­nog ži­vo­ta da je vo­li ne­ko od­re­đen, ona je sprem­na da pre­đe pre­ko bi­lo ko­je gra­ni­ce ka­ko bi tu lju­bav ostva­ri­la ili sa­ču­va­la. Bi­ti bez lju­ba­vi ta­kve oso­be je za nju ka­ta­stro­fa – be­smi­sle­no bi­ti­sa­nje. Uko­li­ko je part­ner na­pu­sti ili umre, ta­kva oso­ba ne­će bi­ti sa­mo tu­žna zbog gu­bit­ka oso­be ko­ju još uvek vo­li, već će ose­ća­ti de­pre­si­ju zbog be­smi­sla da­ljeg ži­vlje­nja. A ta­da sa­mo­u­bi­stvo mo­že po­sta­ti pri­vlač­na ide­ja.

Foto: http://www.milivojevic.info

Ako oso­ba iz­ja­vi: Moj ži­vot ima smi­sla sa­mo dok me On vo­li, a ako pre­sta­ne da me vo­li, on­da ću se ubi­ti, ona tvr­di da je Nje­go­va lju­bav uslov nje­nog po­sto­ja­nja. Re­ći da će ne­ko ži­ve­ti sa­mo ako i sve dok je da­ti uslov is­pu­njen je­ste isto što i re­ći da ne­ko ne že­li da ži­vi uko­li­ko da­ti uslov ni­je is­pu­njen. Iz tog raz­lo­ga psi­ho­te­ra­pe­u­ti u ra­du sa lju­di­ma če­sto za­u­zi­ma­ju čvrst stav da je ve­o­ma po­gre­šno da ne­ko sam se­bi uslo­vlja­va pra­vo na sop­stve­ni ži­vot is­pu­nje­njem ne­ka­kvog uslo­va. Pra­vo na ži­vot mo­ra bi­ti bez­u­slov­na ka­te­go­ri­ja.

 Smi­sao ži­vo­ta je sam ži­vot.

I ro­di­te­lji če­sto svo­joj de­ci po­ru­ču­ju da su im ona smi­sao ži­vo­ta. Sve to u že­lji da im po­ka­žu i do­ka­žu ko­li­ko ih vo­le. A on­da ka­da ta de­ca od­ra­stu i ka­da se po­la­ko pri­pre­ma­ju da se odvo­je od svo­jih ro­di­te­lja i za­poč­nu sa­mo­stal­ni ži­vot, mo­gu ose­ća­ti kri­vi­cu što svo­jim ro­di­te­lji­ma od­u­zi­ma­ju „smi­sao” nji­ho­vog ži­vo­ta. Ne­ki ro­di­te­lji, u že­lji da spre­če gu­bi­tak „smi­sla” vla­sti­tog ži­vo­ta, na raz­li­či­te na­či­ne ne­sve­sno za­bra­nju­ju de­ci da ko­nač­no od­ra­stu i da se odvo­je.

Uosta­lom, mit o lju­ba­vi ko­ja do­no­si sre­ću je to­li­ko pro­žeo za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju da smo ko­lek­tiv­no po­br­ka­li sred­stvo i cilj. Ume­sto da lju­bav bu­de jed­no sred­stvo, emo­ci­ja ko­ja nas po­ve­zu­je dok za­jed­nič­ki pu­tu­je­mo kroz ži­vot, ona je po­sta­la cilj ko­jem se te­ži. Naš ko­lek­tiv­ni fan­ta­zam ostva­re­nja ve­li­ke i traj­ne lju­ba­vi za nas je isto što i sre­ća ko­joj ne­ma kra­ja, ko­nač­no is­pu­nje­nje ži­vot­nog smi­sla.

Zo­ran Mi­li­vo­je­vić

Izvor: ПолитикаOnline