FINA DEVOJKA IZ BEŠKE…

tamoiovde-logo1Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska”

Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović

autoportret

Autoportret

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka.

Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke.

Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra.

U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Put u svet

motiv-srbije

“Motiv iz Srbije“

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini”, tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam.

Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

seljak

“Seljak sa naramkom sena“

seljanka

“Seljanka u voću“

____________________________________________________________________________________________

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja „na strani”. Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.
„Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše”, pisala je Varađaninu u jesen 1909.

danica

Danica Jovanović ispred ateljea Oberpolinger u Minhenu, 1913.

„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ’Jogunica’. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova.

U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu…

Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara”, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne opštine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

„Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.”

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje”. Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu” kako bi mogla da predaje u školi.

Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična”.

U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom”.

predeo

“Seoski predeo“

Godine života „na strani” nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka.

Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija” u Minhenu.

Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen „Srbadiji”: u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad”. Njen rad u „Srbadiji” učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca”.

„Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ’Otmicu’: blondinka, malecna rastom, sa ’užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to.”

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. „Još nije imala svoje slikarske note”, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.
„Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…”

otmica

“Otmica Leukipovih kćeri“

Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici”.

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije”, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin.

Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Neostvareni snovi

danica2Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri” koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća.

Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja.

Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude „gotova s nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže”, gleda nas neumoljivo i odlučno.

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici „Ciganka”. Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost.

Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava.

U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito.

Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.
Autor: Jasna Jovanov
Izvor:politikin-zabavnik.rs/br.3042/2010

____________________________________________________________________________________________

1ced522bd8552a621b8968f27b3300dd

„Ciganka”

hkd7lmm267c4d3t4xerd

Izvor fotografija:tvorac-grada.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

U MNOGO ČEMU, BILA JE PRVA…

TAMOiOVDE-logoKatarina Ivanović, umetnica, lepotica i rodoljub

Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Narodnom muzeju u Beogradu je poklonila 24 slike

25_620x0BILA je naša prva slikarka, počasni član Srpskog učenog društva, prva žena koja je kod nas naslikala istorijsku kompoziciju…

U mnogo čemu – bila je prva.

Katarina Ivanović na svet je došla 1811. godine, u porodici uglednog građevinskog preduzimača iz mađarskog grada Vesprema. Detinjstvo je provela u gradu Stolni Beograd i od najranijih dana bila „inficirana“ željom da slika.

Njen dar je, srećom, prepoznao bogati trgovac Đorđe Stanković i nije štedeo novac da je pošalje na školovanje u Peštu. U ateljeu Jozefa Peškog, mlada umetnica je ovladala četkicom i bojama. Bila je očarana svetom koji joj se otvarao na platnu. Tu je, 1834. godine, nastao njen prvi autoportret. A onda je otišla u Beč, gde joj je grofica Čaki, 1835. godine, pomogla da upiše Akademiju za likovnu umetnost, u vreme kada je za dame to bio – nedozvoljen „posed“.

Posle pet godina, kreće njena slikarska avantura po evropskim sokacima. Italija, Holandija, Francuska – tu je iskrcavala svoje kofere da bi učila, saznavala, stvarala. Iz svakog grada je, gladna znanja, „ukrala“ poneku važnu lekciju. Početkom 1844. godine odlazi na usavršavanje u Minhen, gde joj se, studirajući istorijsko slikarstvo, otvaraju novi vidici.
Sve vreme je, međutim, težila da dođe u zemlju svojih predaka, dok je boravila u Beču, intenzivno je učila srpski jezik. Katarina je u Beograd zakoračila 1846. godine, puna nade i velikih očekivanja.

Želela je da pomogne svojim Srbima, da im otvori oči i da proširi vidike mladim ljudima željnih obrazovanja. Ali, bila je žena… A to je značilo da se njen glas jedva čuo i da njeni snovi o razvoju grada na dve reke ne mogu biti ostvareni.

25 (3)

Katarina Ivanović – Oslobodjenje Beograda

Dok je boravila u Beogradu, naslikala je dva portreta kneginje Perside, supruge Aleksandra Karađorđevića. I to nije prošlo toliko slavno. Kako nije stekla zasluženo priznanje, ostala je bez zaposlenja koje bi odgovaralo njenom talentu, pa je 1847. godine, pomalo razočarana, napustila našu prestonicu i vratila se u Stolni Beograd.

Tu je provela ostatak života.

PESMA SIME SARAJLIJE

IAKO je slabo govorila srpski jezik, Katarina je bila veliki rodoljub, koji je iskreno želeo da pomogne svom narodu. Time je „kupila“ i slavnog pesnika, Njegoševog učitelja, Simu Milutinovića Sarajliju. Očaran njenim intelektom i lepotom, 1837. godine posvetio joj je jednu od najpoznatijih rodoljubivih pesama – „Trojesestarstvo“.

25 (1)

Autoportret, 1836.

U periodu između 1865. i 1873. godine, stvarala je delo „Osvajanje Beograda 1806.“, koje se smatra trijumfalnim početkom istorijskog slikarstva. Iako su, kako se govorilo, na njenoj slici sevale puške i buktao plamen, Katarinin talenat tada nije prepoznat. Ali, kasnije će greška biti ispravljena…
Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Bila je i iznenađena i raznežena:
Ovo je za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje. Za žensku u ovom dobu još nečuveno – ushićeno je pisala Katarina.

Poneta ovim činom, odlučila je da preostali opus pokloni Beogradskoj srpskoj akademiji. Do 1880. godine u Narodnom muzeju su se našle 24 njene slike, a priložila je i 1.000 forinti za osnivanje fonda sa njenim imenom.
Nadam se da će Srbi odati poštu mojim delima i da će me držati u svome spomenu – rekla je slikarka.

Katarina je preminula u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine.

Iza nje je ostalo 38 slika. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, 1967. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd na Novo groblje. Tako se vratila gradu kojem je toliko želela da pomogne.

NAJPOZNATIJA DELA
U NjEN umetnički opus spadaju uglavnom portreti, istorijske žanr-kompozicije, a veliki uspeh je postigla komponujući mrtvu prirodu. Najpoznatija dela su: „Autoportret“ (1836), „Portret mladog muškarca“ (1837) „Grožđe s korpom“ (1838), „Srpski Homer“ (1839), „Portret Sime Milutinovića Sarajlije“ (1840), „Italijanski vinogradar“ (1842), a u drugoj polovini 19. veka naslikala je portrete kneginje Perside Karađorđević, vojvode Stevana Knićanina, „Beograđanku“…
Tatjana Loš | 19. jun 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________