U Drugom svetskom ratu izvršen je jedan od najvećih i najmonstruoznijih pokolja nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu. Kragujevački pokolj.
„U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.
Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.
Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.“- Jovana Gligorijević
Komentari koje mladi ostavljaju u knjizi utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar” govore da se osećaj patriotizma menja i prilagođava duhu novog vremena
Kustos Marko Terzić (Foto: B. Kartalović)
Kragujevac – Šta je muzej, ustanova koja samo nešto čuva ili i mesto susretanja ljudi koji razgovaraju, komentarišu izloženo i razmenjuju utiske i stavove o viđenom? Istoričar Marko Terzić ovo pitanje smatra važnim, ali za njega ono nije jedino. Izložbom „Punctum saliens”, ovaj kustos Spomen-muzeja „21. oktobar” zapravo pokreće raspravu o ulozi jedne ustanove memorijalnog karaktera u 21. veku.
Izložba je zasnovana na komentarima koje su posetioci, počev od 2001, ostavljali u knjizi utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar”, a otvorena je u okviru obeležavanja 40 godina rada ove važne nacionalne ustanove koja je, kao baštinik i promotor kulture sećanja, poznata i priznata i van granica naše zemlje.
Muzej je posvećen nevinim žrtvama nacističke odmazde u Kragujevcu s početka Drugog svetskog rata, kada je u okolnim selima i Šumaricama, danas memorijalnom parku, ubijeno oko 3. 000 ljudi koje su nemački vojnici doveli na stratište, navodno ih pozivajući da zamene svoja lična dokumenta.
Poruke koje su streljani ostavili uoči pogubljenja nose u sebi snažnu antiratnu poruku, ali kako na taj tragičan događaj gledaju pripadnici mlađih generacija, kako oni koji su bili svedoci raspada zemlje, a kako današnji tinejdžeri koji ne pamte ratove vođene tokom poslednje decenije 20. veka? Izložbom „Punctum saliens“, Terzić, u stvari, pokazuje kako se osećaj patriotizma menja i prilagođava duhu novog vremena.
– Komentari posetilaca su različiti. Ima onih koji odišu istinskom tugom, ima ih sa političkom porukom, ali i šaljivih koji su tipični za mlađe generacije. „Punctum saliens” je tačka u kojoj se, kao kraj i početak, susreću dva pogleda na jedan tragičan događaj koji je ostavio dubok ožiljak na licu Kragujevca, naše zemlje i celog čovečanstva. Posle svega što nam se desilo, patriotski diskurs je pretrpeo promene, a ustanova poput Spomen-muzeja „21. oktobar” to mora da primeti ako želi da bude živa, da i dalje, možda agilnije nego dosad, ispoljava svoj univerzalni antiratni karakter – objašnjava kustos Terzić, čiju izložbu prati i njegov pisani rad o profesionalnom karakteru i obrazovnoj ulozi jednog memorijalnog muzeja u novom dobu.
Među desetinama izloženih komentara, preuzetih iz knjige utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar”, nalazi se i sledeći: „Ja se zovem Petar i došao sam u muzej sa Nevenom, čiji sam gost u Kragujevcu. Gledam već skoro sat vremena slike i čitam tekstove, kreću i suze, i još uvek sam tu, i sami smo Neven i ja, i nikog nema već sat vremena, to me boli jednako koliko i ovo što ovde vidim. Ovo je srpski zid plača, najtužnije mesto u Srbiji, ali i dalje nema nikog, i dalje smo sami, a na ulazu je karta bila 100 dinara, za 20 dinara jeftinija od kafe koju sam jutros popio u gradu. Ono što se desilo ne možemo da promenimo, ali našu svest možemo, ne dozvolite da ovo mesto bude prazno, nisu zaslužili oni čija su imena na ovim zidovima. Ja ću se vratiti ovde čim ponovo dođem, molim vas, želim da vas sretnem ovde, da ćutimo zajedno”.
Izložba „Punctum saliens” biće otvorena do 21. oktobra kada se u kragujevačkim Šumaricama, u organizaciji Spomen-muzeja „21. oktobar”, održava tradicionalna manifestacija Veliki školski čas.
Bolna priča o rušenju Narodne biblioteke Srbije, jednom od najperfidnijih kulturnih zločina, nesposobnostima jugoslovenskih vlasti i krateru koji na Kosančićevom vencu stoji i 75 godina kasnije i podseća na kulturološki i etički ponor u kojem živimo
Foto: Jovan N. Tomić vrši pregled knjiga vraćenih iz Sofije 1919. godine/ Foto: Iz zbirke fotografija NBS
Čitavih sedamdeset pet godina nakon uništenja Narodne biblioteke Srbije lokalitet na beogradskom Kosančićevom vencu i dalje ima oblik velikog udubljenja koje je nastalo kao posledica višednevne vatrene stihije u kojoj je u potpunosti nestalo zdanje te institucije.
Krater koji je ostao da svedoči o mestu na kome se do 6. aprila 1941. godine nalazila nacionalna biblioteka bolno je svedočanstvo naše višedecenijske nebrige o kulturnom nasleđu. On predstavlja ne samo prirodni već, rekao bih, kulturološki i etički ponor u kojem godinama obitavamo.
Zato će obnova Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu biti snažan znak našeg sveukupnog društvenog i moralnog oporavka.
Narodna biblioteka Srbije nastala je u Kragujevcu 12. jula 1838, u okvirima Ministarstva prosvete, da bi početkom naredne godine bila preseljena u Beograd.
U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka na njenom čelu nalazile su se neke od najznačajnijih ličnosti iz kulture i nauke poput Ðure Daničića, Janka Šafarika, Stojana Novakovića, Jovana Boškovića, Nićifora (Dučića), Milana Ð. Milićevića, Stojana Protića i Ljubomira Jovanovića.
Godine 1903. za upravnika je imenovan istoričar i akademik Jovan N. Tomić, koji se na tom mestu zadržao duže od bilo koga pre i posle njega – ukupno 24 godine.
ISTORIJA U DRVENIM SANDUCIMA
Foto: Zgrada NBS na Kosančićevom vencu, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda
Nakon što je austrougarski poslanik baron Fon Gizl predao ultimatum austrougarske vlade, ministar prosvete Ljubomir Jovanović već sutradan je naložio Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji i na prestoničkoj železničkoj stanici preda predstavnicima Ministarstva inostranih dela.
Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i istog dana utovarena u vagon br. 6639, u okviru posebne železničke kompozicije. Veruje se da je krajnja destinacija bio Kruševac.
Tokom leta iste godine došlo je do delimičnog stradanja fondova Narodne biblioteke Srbije jer je neprijateljska artiljerija više puta pogodila Kapetan Mišino zdanje, u kojem se ona nalazila. Ministarstvo je naredilo hitnu evakuaciju zbirki na više lokacija. Krajem 1914. i početkom 1915. delovi zbirki preneti su u Niš, Skoplje, Kosovsku Mitrovicu i Peć.
Prve poratne godine zatekle su nacionalnu biblioteku u teškom stanju. Primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih zbirki. U Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji nađen je deo knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke.
Foto: Čitaoci u biblioteci između dva svetska rata, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda
Upravnik Tomić ulagao je napor da obezbedi odgovarajući prostor budući da su predratne prostorije Narodne biblioteke Srbije u Kapetan Mišinom zdanju bile tako oštećene da se nisu mogle koristiti.
Nacionalna biblioteka je tek 1921. dobila svoj prvi dom na beogradskom Kosančićevom vencu.
Šesti april od sudbonosnog je značaja za srpsku nacionalnu biblioteku i kulturu u celini.
Tog 6. aprila 1921. upravnik Narodne biblioteke Srbije uputio je inicijativu ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću da se za potrebe njenog smeštaja otkupi zdanje u Kosančićevom vencu broj 12, što je i učinjeno.
Nakon što su okončani višegodišnji poslovi prilagođavanja objekta specifičnim bibliotečkim potrebama, prenosa i sređivanja zbirki, Narodna biblioteka Srbije otvorena je za javnost 1925.
Problem čuvanja najdragocenijih zbirki dobijao je na važnosti. Tek 1938. obezbeđeno je 120 limenih sanduka kako bi se, u izostanku odgovarajućeg trezora, najvrednija građa makar delimično osigurala od mogućih oštećenja. Posledice nedovoljnih aktivnosti u smislu uspostavljanja trezora sa sigurnosnim elementima ili dislociranog depoa na (tajnoj) lokaciji u punoj meri pokazale su se kad je 6. i 7. aprila 1941. godine došlo do potpunog uništenja zdanja Narodne biblioteke.
Foto: Skica za adaptaciju zgrade iz 1920. arhitekte Branka Tanazevića, Foto: Fond istorijskog arhiva Beograda
Uprkos svim teškoćama ustanova je vršila prijem dobara. Narodna biblioteka Srbije istovremeno je drugim ustanovama ustupala delove ili čitave zbirke. Ova praksa pokazala se dragocenom imajući u vidu njeno stradanje, do koga je došlo 6. aprila 1941.
Već decenijama vlada mišljenje kako je čitav nacionalni fond, izuzev jednog srednjovekovnog rukopisa, u potpunosti uništen tokom tragičnih aprilskih dana 1941. Manji deo nacionalnog fonda ostao je sačuvan.
Godine 1939. rukovodstvo Muzičke akademije u Beogradu uputilo je molbu Narodnoj biblioteci Srbije u vezi sa ustupanjem muzikalija. Upravnik Dragoslav Ilić obavestio je rukovodstvo Muzičke akademije da je odlučeno da se toj visokoobrazovnoj ustanovi predaju „sva muzička dela kojima biblioteka raspolaže na stalan revers s molbom na upotrebu“.
Ovim činom spasena je od potonjeg uništenja celokupna Zbirka muzikalija Narodne biblioteke Srbije.
NAŠA KOBNA GREŠKA
Početak agonije nastupio je 1939, kad je bilo sasvim izvesno da je Jugoslavija sledeća na meti napada nacističke Nemačke i njenih saveznica.
Nakon serije sastanaka održanih u resornom ministarstvu odlučeno je da se prioritetno evakuišu dragocenosti Narodne biblioteke Srbije. Za tajnu lokaciju određen je manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Ali kasnije se odustalo od evakuacije, pa je doneta odluka da se u Beogradu obezbedi sklonište za kulturno blago pohranjeno u centralnim ustanovama kulture. U februaru 1941. odlučeno je da se sklonište obezbedi u lagumima ispod Tašmajdana. Ono je trebalo da bude u vidu tunela s ograncima kako bi svaka ustanova imala zaseban deo.
Nažalost, bilo je prekasno.
Posle puča izvedenog između 26. i 27. marta 1941. godine upravnik Ilić obavešten je da do evakuacije ustanove treba da dođe čim budu primljene instrukcije od Ministarskog saveta.
Istog dana Adolf Hitler održao je niz sastanaka s najbližim političkim saradnicima i vojnim zapovednicima. Vest o puču saopštena mu je rano tog jutra. Pobesneo je. Govorio je kako je bio izdan od Srba na najperfidniji način. Odlučio je da „smrvi Jugoslaviju“. Brzina je bila od suštinske važnosti. Napad je bilo važno izvršiti „nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji“.
Predviđeno je da operacija počne u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila. Na vojnim mapama kao jedan od ciljeva koje je trebalo uništiti bila je i zgrada Narodne biblioteke Srbije.
Foto: Orginalna pločica sa poda zgrade, Foto: Vojislav Radovanović
Najveće dragocenosti bile su zapakovane u 60 limenih sanduka. Konačno, u večernjim satima 31. marta stigao je akt s instrukcijama za evakuaciju s rokom za 10. april.
Upravnik Ilić obavestio je 1. aprila ministarstvo da su dragocenosti spremne za evakuaciju.
Tokom istog dana javljeno je da je evakuacija dragocenosti u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri planirana za kasne večernje sate 3. aprila ili jutro narednog dana.
Rano ujutro 3. aprila došlo je do iznenadnog preokreta. Upravnici najznačajnijih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra Miloša Trifunovića, koji je kratko saopštio da se odustalo od evakuacije dragocenosti, te da sve treba da ostane na svom mestu. „Ministar vojske ne može da da nijedna kola, nijedan vagon. Sve mora da ostane ovde. To će biti kao 1915. Pokorena Srbija, a vojska će otići van granica. Kako hoćete da se sve to seli kad će vlada možda imati svega dva aviona na raspolaganju da ode?
Upravnik Ilić zabeležio je da su se prisutni bunili, protestovali, objašnjavali da nije reč o nekoj seobi van zemlje, nego o najobičnijem zbrinjavanju. „Ja sam objašnjavao prilike u zgradi, nemanje trezora, značaj starina koje mogu nepovratno propasti. Ostali su protestovali za svoja nadleštva. Ništa nije pomoglo. Ministar Trifunović je rekao: ‘Metite u podrume! Zbrinite kako znate!’ S tim nas je otpustio.“
Foto: Muzičko delo Josifa Šlezingera iz 1869. Jedan od sačuvanih segmenata, Foto: Iz bibliotečkog fonda Fakulteta muzičkih umetnosti
Upravnik je bez odlaganja otišao do nacionalne knjižnice kako bi tokom čitave noći bilo vršeno prenošenje sanduka s najvećim dragocenostima u suteren zdanja.
Pošto je bila prekinuta svaka veza s ministarstvom, upravnik Ilić je rešio da preduzme nešto ne bi li spasao ono najdragocenije. U subotu 5. aprila oko 21 sat obavešten je da su vojne vlasti odobrile angažovanje dva kamiona i deset vojnika kako bi u nedelju 6. aprila u 10 sati pre podne dragocenosti bile prenete do železničke stanice i ukrcane u posebnu vojnu železničku kompoziciju koja je trebalo da napusti prestonicu sutradan ujutro.
Bilo je naređeno da se tim vagonima dragocenosti prenesu do železničke stanice Jelen Do kod Užičke Požege, nakon čega bi Narodna biblioteka Srbije preuzela odgovornost za njihov transport do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Jedino što je preostalo bilo je da se čeka.
NAPAD UZ MUZIKU
Nedelja 6. april…
Vladala je potpuna neizvesnost. Prisutne je obuzimao osećaj bespomoćnosti.
Neprijateljska vojna operacija trebalo je da počne u nedelju 6. aprila, u pet sati i dvadeset minuta ujutro. Bilo je predviđeno da u njoj učestvuju ukupno 2.144 neprijateljska ratna aviona.
Napetost u nacističkom Ministarstvu propagande i vladinim službama bila je grozničava. Gebels je, uz Hitlerovo odobrenje, osmislio zvučni zapis koji bi putem radio-talasa označio početak združenog napada na Jugoslaviju. Muzički zapis bio je uzet iz uvoda ,“Marša princa Eugena“ austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda.
Bilo je pet sati i dvadeset minuta.
Napad na Kraljevinu Jugoslaviju je počeo.
Dan tragedije osvanuo je vedar i prohladan.
Već oko šest sati i 20 minuta ujutro upravnik i deo zaposlenih bili su u Narodnoj biblioteci Srbije. Trebalo je da dva kamiona i vojnici pristignu oko 10 sati kako bi dragocenosti prevezli do železničke stanice.
Umesto vojnika i kamiona nad glavnim gradom začuli su se zvuci više stotina neprijateljskih lovačkih aviona i bombardera.
Počelo je višednevno bombardovanje Beograda.
Bio je to početak nemilosrdnog uništavanja stare evropske prestonice i čitavog jugoslovenskog kraljevstva.
Počeo je rat.
Prvi vazdušni napad na Beograd trajao je od oko šest sati i 50 minuta do oko devet sati.
Foto: Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda
Tek u trećem vazdušnom naletu, do koga je došlo između 15 sati i 30 minuta i 18 sati istog dana, bombardovan je Kosančićev venac. Neprijateljski avioni doletali su iz pravca Velikog ratnog ostrva i tom prilikom zapaljivim projektilima zasuli čitav kvart.
U tom naletu, oko 15 sati i 30 minuta, zapaljivom granatom pogođeno je zdanje Narodne biblioteke Srbije.
Projektil kojim je pogođena zgrada dejstvovao je tako što kad zrno udari u kakav predmet ili zemlju, u njegovoj unutrašnjosti zapali se smesa stvarajući temperaturu od 1.300 stepeni Celzijusa i paleći svaki materijal na udaljenosti od jednog do dva metra. Parčići projektila rasprskavaju se na udaljenosti između 10 i 15 metara i nastavljaju da pale sve oko sebe. Time se postiže mnogo veći prostor obuhvaćen razornim požarom. Gasilo se isključivo peskom, a ne vodom.
Sava Veličković, koji je živeo na adresi Kosančićev venac broj 26, ostavio je dragoceno svedočanstvo o uništenju Narodne biblioteke Srbije.
„Na dan 6. aprila tek. godine, oko tri i po časa po podne, preleteli su više Kosančićevog venca nemački avioni, koji su bacali zapaljive bombe. Za vreme preletanja ovih aviona nalazio sam se u podrumu svoje zgrade na Kosančićevom vencu broj 26, koja se nalazi u blizini Narodne biblioteke. Čim su se avioni, koji su bacali zapaljive bombe, udaljili, izišao sam iz skloništa na ulicu. Na ulici pred mojom zgradom našao sam na rastojanju od dva do tri metra na tri zapaljive granate, koje sam s mojim sinom zasuo s nekoliko lopata peska i one su se u kratko vreme ugasile.
Izašao sam na ulicu da vidim kako je sa susednim zgradama. Došavši pred zgradu Narodne biblioteke video sam da se na mansardnom krovu zgrade nešto puši i to vizavi zgrade Kosančićev venac broj 17. Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Sused i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo da se krov puši, pa da se vatra koju smo očekivali za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti.
Foto: Dejan Ristić, autor knjige „Kuća nesagorivih reči, Foto: Marko Krstić
Pred samo veče, oko šest i po časova po podne, primetio sam da je veći deo krova Narodne biblioteke bio u plamenu i vatra se sada počela širiti velikom brzinom. Ispočetka lak, a docnije sve jači vetar pokrivao je vatru, ona se širila neverovatno brzo i oko devet časova bio je ceo krov i ceo gornji deo zgrade u plamenu. Oko pola noći izišao sam na ulicu i od požara Narodne biblioteke bilo je pred mojom kućom svetlo kao u podne.
Uskoro je cela zgrada bila već u moru od plamena. Video sam da Narodnoj biblioteki nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana i požar se dalje širio. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom. U ponedeljak po podne vetar se polako stišavao.
U Narodnoj biblioteki još uvek je besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se nije dalje širila, ali Narodne biblioteke nije više bilo.“
JOŠ JEDNO SVEDOČENJE
Važno svedočanstvo ostavio je i Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske crkve, smeštenog u Konaku kneginje Ljubice. Opisujući kako je sam uspeo da ugasi zapaljivu bombu koju je pronašao u dvorištu muzeja, spomenuo je veliki požar koji se u toku noći rasplamsavao iz pravca Narodne biblioteke.
„U rano jutro 7. aprila našao se pred samom bibliotekom. I gotovo kao okamenjen stao sam kad sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.
U momentu kad sam ja došao pred biblioteku, oganj je već uništio bio ceo zadnji deo biblioteke prema Zadarskoj ulici, pa se spustio i u podrume pod tim delom, ali još nije bio prodro u suteren prednjeg dela. Kako sam znao da se rukopisi, inkunabule i stara arhiva, dakle sve ono naše narodno blago koje se ne može nadoknaditi, nalaze na spratu prednjeg dela, to sam gotovo izbezumljen od bola potrčao prema Varoš kapiji ne bih li koga našao da mi pomogne naći vatrogasce da bi se spaslo što se još spasti moglo.
Docnije sam, između talasa bombardovanja, ponovo pošao po pustim ulicama da sam potražim vatrogasce. I ja sam iznemogao, s teškim bolom, morao da se vratim u svoje sklonište u Crkveni muzej pošto sam umom i srcem i dušom u sebi fotografisao sav užas prvih dana naše nove strašne tragedije. Te noći novi oganj rasplamsao se u ostacima biblioteke, podišao je i u suteren prednjeg dela i goreo je celu noć, a sutradan (treći dan), kad sam došao na zgarište, već je sve izgorelo bilo i videla se samo velika naslaga od žara narodnog duhovnog blaga, skupljanog i čuvanog u Narodnoj biblioteci više od jednog veka.“
ZLOČIN BEZ KAZNE
Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio.
Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.
Motivi za uništenje Narodne biblioteke Srbije mogu se, pre svega, tražiti u samoj ideologiji nacističke Nemačke. U skladu s tim, kulturna baština bivala je pljačkana i najvećim delom svesno i planski uništavana.
Nakon sloma nacističke Nemačke, general-pukovnik Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinecu kod Zagreba Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno“, kazao je tom prilikom Ler.
Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku, on je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“
Tom izjavom otklonjena je sumnja u motive vrha nacističke Nemačke za uništenje srpske nacionalne biblioteke.
Odgovornost političkog i vojnog vrha Nemačke za uništenje nacionalnog fonda primarna je i nesumnjiva.
Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke. Iako do danas niko nije odgovarao za ovaj nesumnjivi ratni zločin istorijski izvori jasno ukazuju na odgovorne. Aleksander Ler je zbog učinjenih drugih ratnih zločina osuđen na smrtnu kaznu, koja je izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.
Odgovornost jugoslovenskih vlasti nalazi se u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci Srbije obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.
Odgovornost upravnika i osoblja Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Treba ukazati i na to da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke, kao i njegovih malobrojnih saradnika bili veoma ograničeni u datim okolnostima.
Nakon sedamdeset pet godina od uništenja nacionalne biblioteke nedvosmisleno se postavlja pitanje odgovornosti i naših generacija, koje tokom tog višedecenijskog perioda nisu učinile ništa kako bi revitalizovale lokalitet i tako realizovale akciju „Povratak knjiga na Kosančić“, koju je 2012. pokrenula Narodna biblioteka Srbije.
Bez jasne kulturne politike i vizije razvoja kulture savremena Srbija svojim ignorisanjem stanja lokaliteta na Kosančiću, nažalost, nastavlja da šalje nedvosmislenu simboličku poruku da kultura ni danas nije jedan od prioriteta.
Da li upornim očuvanjem tog ponora i nesvesno amnestiramo naciste za počinjeno zlodelo?
Odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja, mora da dâ svako od nas pojedinačno. Treba imati u vidu da vremena nema napretek.
PIŠE: Dejan Ristić, istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor knjige „Kuća nesagorivih reči“, koja uskoro izlazi iz štampe
Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:
— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:
— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar. * Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše. * Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.
Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.
12. april 2012., Pariz Vlasta Stanisavljević Šarkamenac
Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
ŠANKO SI BONKA ZALIBI Aleksandar Dišković – Šanko
Šanko si Bonka zalibi, Libi ja Šanko, voli ja, Godina i polovina. Kuga sa Bonka isprosi, Isprosi more za drugog, Prez devet sela i deseto, U toa pusti Negotin. Šanko si Bonći dumaše: „Zašto ma, Bonće, izvara, Vara ma, Bonće, laga ma, Godina i polovina Pa sa za druđi isprosi?“ Ali mu Bonka dumaše: „Nesam te Šanko varala, Varala, Šanko, lagala, Nego ma majka ne dava, Majka mi opšte bašta mi, Za tebe Šanko da ida.“ Kuga je bila s’bota, S’bota sproti nedelja. Teška se svadba podigla, Svadbata ošte svatove, Te Bonka da mi odved’t, U toa pusti Negotin. Najni sa Šanka viknale, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Kuga e bilo v’ nedelja, Šanko mi rano porani, Bela si riza premeni, Zapasa poes do grdi, Zabode oštro nožlence, I ze si jasna lauta, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Rano na svadba utide, Gospodsko oro zasviri. Dorde si Šanko sviriše, Bonka si oro vodeše, Pa si na šanka dumaše: „Libe le, Šanko, mlad zelen, Kuga mi oro razvališ, Po mene v’ soba da vlezneš, Sas tebe da sa oprosta, . I da ta, Šanko, daruvam, Če as šta, Šanko da ida, U toa pusti Negotin.“ Šanko mi oro razvali, Pa si kutija izvadi, Cigara da si napravi, Pa v’ soba trgna da vlezne, Cigara da si zapali, Orata da se ne setat. Kuga mi v’ soba toj vlezna, Ubava Bonka sagleda, Bonka mi stoji i plače, Kato plačeše, dušmane: „Što stojiš, Šanko, što gledaš, Zašto ma mlada ne gubiš Od tvoja ruka da gina, Svatove da ma ne vodat, U toa pusti Negotin.“ Šanka mi žalba napadna, S ljava je r’ka prigrna, Basna mu r’ka vaf pojas, Izvadi pštro nožence, Pa toj si Bonka ubode, Na ljava strana v srceto. Bonka mi pisna, zaplaka, Zaplaka, bolno produma: „Male le, majko, prokleta, Zašto ma, majko, ne dade, Za Šanka mlada da ida, Nali sam nego libila, Godinu i polovina. Šanko ma, mamo, ubode, Raf ljava strana v srceto, Aze šta, majko, da umra, Bog da ta, mamo, ubije,“ Kuga si tova izreče, Ća sa sas duša razdeli. Zarana v’sveta nedelja, Nejin si Bonka zimale, Odnele pa sa raevale, A Šanko more ostana, Okovan, Šanko, zatvoren, Dvaes godin osuden, Zaradi Bonka ubava.
Zapisao Sergije Kalčić
Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012. Izvor:riznicasrpska
Mija Aleksić, sećanje na kragujevački oktobar 1941.godine: Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ!
Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа. Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput. -Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb… Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu. Kolonа kreće. Četа đаkа…
Osvanuo je 20. oktobаr 1941. godine. Mаmа Sinđа ustаlа je rаno i otišlа dа kupi hleb zа doručаk. Otаc Velimir meškoljio se ukrevetu. Misli su mu bile nа ruskom frontu. Dа li zаistа Nemci imаju toliko uspehа kаko jаvljа rаdio?
Sovjeti su u povlаčenju. Mijа je tog dаnа imаo mаtemаtiku, kojа mu nije išlа nešto nаročito od ruke, i očekivаo dа bude prozvаn… Znаo je dа ništа ne znа. Ili jedvа nešto mаlo više od togа. Udešаvаo je frizuru pred ogledаlom i sаmom sebi predskаzivаo: „Jаdniče, аko se dаnаs izvučeš nа čаsu, živećeš sto godinа!“
Ni nа krаj pаmeti mu nije bilo dа će doživeti jedаn drugi čаs, koji će mu obećаti život eventuаlno zа 24 sledećа sаtа.
Aleksići su stаnovаli u kući Mike Drаgićevićа. Njihovo dvorište se nаlаzilo između Rudničke i Ulice prestolonаslednikа Petrа. Prostor dostа uvučen, vаn spoljnjeg domаšаjа i kontrole. Mijа je krenuo nаpolje, dа prošetа po аvliji. Moždа će mu nа čistom vаzduhu nešto iz te proklete mаtemаtike ući u glаvu.
Uzeo je udžbenik. Prelistаće danаšnju lekciju nа brzinu. Nije mu ovo prvi put dа se tаko vаdi. -Zаr se sаd uči? ču grmljаvinu s leđа. -Nije, tаtа, nego dа prokontrolišem znаnje… odgovori u cvrkutu. -Jesi li se dobro spremio? -Kаo i uvek… reče Mijа široko i neodređeno. Nа vrаtimа se sudаri s mаjkom. -Nаtrаg! vrisnu Sinđа. Držаlа je grčevito crnu veknu nа grudimа, dа prikrije srce, koje je pretilo dа izleti.
-Štа je? – skoči Velimir. -Nemci kupe ljude… -Kаko? -Kupe. Videlа sаm nа ulici mitrаljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlаče iz kućа… Jаo, nаmа! Kućom odjeknu lelek nаrikаče s Rudnikа.
Velimir još nije shvаtаo.
Kаko to: kupe? Zаšto?
-Ne znаm! drhtаlа je mаjkа. -Hаjde, bežite! Štа čekаte? Očev pogled zаustаvi se nа Miji. Usne mu zаigrаše. -Ne… uzimаju… i decu? -Videlа sаm dа vode i decu.
Mijа zgrаbi lepinju i knjige. -Kudа ćeš ? ¬ ciknu mаjkа. -Strаh me je dа ovde ostаnem. Idem u školu. Štа bude njimа, nekа bude i meni. I, potrčа nаpolje. -Sine, ne idi! obeznаni se Sinđа. Ali, on je već preskočio kаpiju.
Avet smrti ulazi u razred
Tri godine pre rata: Mija Aleksić, kragujevački momčić Izvor: Yugopapir
Mijа je išаo u Drugu mušku gimnаziju, kojа se nаlаzilа tаko reći preko putа njegove kuće. Bilа je to stаrа,аdаptirаnа zgrаdа, u kojoj su smeštenа sаmo dvа odeljenjа osmog rаzredа. Neki minut do osаm. U učionicu je već prodrlа spoljnа аtmosferа. Kаko je ko pristizаo, donosio je sve novije i novije vesti.
-Kаžu dа će dа vode nа prisilаn rаd u Nemаčku… -More, jok, prаvo u internаciju, u kаžnjeničke logore! -Neki kаžu… -Štа kаžu? -Može dа bude svаštа. -Štа je to svаštа?
Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U grobnoj tišini ušlа je Brаnkа Rаnković, kojа je imаlа prvi čаs srpskohrvаtski jezik. U glаvi joj se mutilo. Jedvа je nаzirаlа kаtedru. Dа li ovu decu poslednji put vidi? Očirаzredа bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedvа je čulа sebe. -Deco, dаnаs ćemo govoriti o…
U tom momentu vrаtа se otvoriše. Nа prаgu Nemаc sа šlemom, u crnom, kišnom mаntilu, šmаjser uperen nа đаke. Dočekаše gаneme, nepomične oči. Osetivši dа nije nаprаvio efekаt, Germаn se vrаti nаtrаg, zаtvori vrаtа, pа ih nogom rаzvаli. -Los, los! urlаo je zverski.
Četа đаkа…
Profesorkа stаde ispred mаšinske puške. Suze joj grunuše niz lice, аli glаs je bio prodorаn. -Štа će vаm decа? Zаšto ih dirаte? Štа su vаm onа skrivilа? Nemаc je odgurnu. Nаiđoše i drugi. -U dvorište, u kolonu po tri! drаli su se folksdojčeri. Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа. Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput. -Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb… Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu. Kolonа kreće. Četа đаkа…
Mijа zgrabi mаjčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled nа dvorište, nа drаgu kuću, nа Velimirа, koji je stojаo kаo kip, okаmenjen ubolu. Nije imаo snаge ni dа podigne ruku, dа mu mаhne. Vriskа ženа, koje su trčаle zа svojom decom, plаč i kuknjаvа, i nemаčko: „los, los!“, ispunili su to krаgujevаčko podne, 20. oktobrа, 1941. godine.
Mijа je u školu otišаo u mаntilu. Skide gа i dаde svom drugu, Brаnku Nikoliću, koji nije poneo ništа. On obuče zimski kаput. Ruke m se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše. -Štа bude, nekа bude! ¬ uzdаhnu Aleksić.
U očekivanju kraja
Celog dаnа nepregledne mаse Krаgujevčаnа slivаle su se u bаrаke. U jednoj od njih bilo je strpаno i Mijino odeljenje. Čegа se sećа nаš junаk iz tih trаgičnih dаnа? Obаrа glаvu. Teško govori. Nesvesno privlаči sinčićа Veliborа sebi. -„Ne znаm… Jednа potpunа prаzninа. Svedenost nа ništа. Nа mаhove oštаr bol: zаšto dа umrem? Strаh od smrti, otpor… Pа, ondа, potpunа tupаvost, аpаtijа… slike iz detinjstvа, likovi roditeljа, sestre, drugovа… Film se lаgаno odvijа, hteo bih dа trаje u beskrаj Zаtim, zrаčаk nаde. Moždа će nаs pustiti, nekud oterаti. Ovo je sаmo privremeno…“
Čuli su se pucnjevi. Rаfаli… Bilo nаm je jаsno šta nаs čekа. Video sаm ocа i mаjku u crnini zа mnom. Velimir jepustio brаdu, posiveo… Počeo sаm dа plаčem. U sebi… Znаči, tu je krаj…
Dvаdeset i prvog oktobrа, oko 19 čаsovа, Nemci su ih pokupili iz bаrаke dа ih sprovedu u pivаrsku školu. Obа osmа rаzredа drugemuške gimnаzije.
-Idete kući – rekаo je jedаn bаnаtski folksdojčer. Izgledа, dа su Nemci nаmirili broj. Ali, ko dа veruje? Gledale su gа neme, nepomične oči osаmnаestogodišnjаkа. Mijа se uhvаti zа slаmku. -Je l’ to sigurno? Folksdojčer zаklimа glаvom. -Imа nаs koji ovde blizu stаnujemo. Možemo li dа idemo kući ? Ovаj je pitаo nekogа. Tаj je odobrio. Pustiše njih desetаk. Ostаle su odveli u pivаrsku školu i predаli ih Ljotićevcimа.
Tаko su ostаli živi učenici obа osmа rаzredа druge muške. Onog dаnа jedino Bušetić nije došаo u školu. Nemci su gа pokupili istreljаli s drugimа.
Mijа otvаrа vrаtа kuhinje. Slikа, koju neće dа zаborаvi do krаjа životа. Mаmа Sinđа u crnini. Zаvijenа u crnu mаrаmu. Velimir ostаrio zа deset godinа. Usukаo se. Nove bore išаrаle lice. Sede oboje nа klupi. Kаo dvаspomenikа od kаmenа. Bezizrаzne oči zure u nepoznаtog. Ko je ovаj dečko nа vrаtimа? Pobijeni su svi gimnаzijаlci. Nije li ovo sаn? -Tаtа, mаmа… jа sаm… Mijа se zаgrcnu. Video je svoju sliku nа zidu. Rаm je bio opervаžen crnim florom.
-Dа vаm ne pričаm kаko je bilo! – kаže Mijа i grаbi sinčićа u nаručje. -Sаmo dа ovi to nikadа ne dožive. Sаkrili su gа nа tаvаnu i pokrili krompirimа.
Nemci su još tog dаnа kupili. Jednom dnevno penjalа se mаmа Sinđа gore, dа gа nаhrаni. Ruke su mu drhtаle, nije mogаo kаšiku dа drži. A ondа mu je ispričаlа štа se sve dogodilo s đаcimа prve gimnаzije. Ređаlа mu je imenа drugovа, koji nisu više u životu. Mijа je jecаo.
-„I on? I on?… Mаmа, jа nisаm kriv što sаm ostаo živ.“ Trаumа, kojа će biti večitа.
Zabeležio: Žika Živulović-Serafim, obrada Yugopapir (RTV revija, maj 1970.) Izvor:Yugopapir)
Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike
Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti „Žmurkove kafane” i „Zlatne slavine”, obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.
— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?
Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:
„Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim.”
Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi…
Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: „Zvoni…”, „Iz jedne šetnje” i „Noćna svirka”.
SUMNJE
Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.
Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.
Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.
Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.
MUZIKANT
Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je „bagatelisala šešir koji sam joj kupio”. Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.
Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.
Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće…
REVOLVER
Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio: „U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta… Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver…”
Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi „Iz jedne šetnje”. U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.
Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.
PRESUDA
U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi „Zvoni…”.
Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za „delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja”, zato „što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu…”
U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio”. Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.
Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je „isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život…” U svojim iskazima svedoci su rekli „da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala”. Njen stanodavac ispričao je „da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet…”
Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo „da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala…” te „da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze…” Ne čudi stoga što je sud zaključio da je „optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno…”
Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora „koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu…” Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda…
NOV ŽIVOT Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.
Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.
Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih „deklamacija”. Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića. Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju. Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada „Vojislav J. Ilić Mlađi”, prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao. *** Ilići pesnici Počesto se u nas verovalo da su Vojislav J. Ilić i Vojislav J. Ilić Mlađi u srodstvu. Ništa od toga. Jednostavno, imajući isto ime i prezime, čak i srednje slovo, junak ove naše priče je, da bi se razlikovao od svog slavnog prethodnika koji je živeo od 1860. do 1894, sebi dodao pridevak — Mlađi. Zanimljivo je da su obe porodice živele u komšiluku, na beogradskoj Paliluli.
Stihovi na Zejtinliku Stihove uklesane na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna neobavešteni su često pripisivali Vojislavu J. Iliću, bez onog pridevka Mlađi, ispuštajući iz vida da je prethodnik umro dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata.
Stihovi su, dakle, Vojislava J. Ilića Mlađeg i to odabrani nakon državnog (strogo anonimnog) konkursa, a po odluci žirija u kome su bili Bogdan Popović, Aleksandar Belić i Stanoje Stanojević…
Zvoni… Žureći stazom iz kobnoga sela Kroz žitna polja, kao zlato žuta, Ja i moj čuvar, lica nevesela, Umorni, najzad, sedosmo kraj puta… … Sumnje i molbe, gnev, nemirnu radost, Sve sam gled’o u tami za sobom, I jednu bujnu, verolomnu mladost, Početu pesmom, završenu grobom… Gde su sad dani i časovi mili, Kad bi u šetnji, u šumicu zašli, I jedno drugo, tobož, izgubili, Pa bi se opet uz klicanje našli? … I gle! Moj čuvar skide kapu s glave! Kud ga to misli daleko odnose? „Šta slušaš, brate?” upitah, pun strave, A on mi reče „Zvoni… sad je nose…”… Pa, napred!… Vozar ludo uzmahuje I bičem šiba, znojnu kljusad goni. Stražari ćute… Ah, da l’ se to čuje Kako odnekud zvoni… zvoni… zvoni?
Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba, Sa puno čežnje zavesu otškrine, Do nje tad dopru zanošljivi zvuci S „Gospodinove“ tanke violine. A u toj svirci drkte bol i čežnja, Zanos pun strasti i ljubavna seta; Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi? Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta. „Koleginice! ljupka, mlada ženo! Zašto kopniš tako u odaji sama? Iziđi da vidiš draž aprilske noći! Zar ti nije teška samoća i tama? „Prozori su moji otvoreni vazda. Unutra postelja ugodna i meka. Ruka mi nemarno prevlači vrh žica — Al’ srce… srce… ono na Vas čeka! „Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža! Dođite amo, lepa mlada ženo! I u mojim grudm’a žar mlađani tinja, I moje je srce čežnjom opijeno. „Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena, Da krv ne teče u žilama mojim; Ne varajte se! Sit sam selskih cura! Ja bih da Vašu naklonost prisvojim! „Dođite amo, lepa mlada ženo, Da srknete ljubav sred noćnoga mira! Ne bojte se ništa! Jer ima daleko Od Vašega muža do Krivoga Vira!“ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ I prestadoše zvuci violine, Kao da čekaju šta će biti sada… A na prozoru nerešljivo stoji, Stoji i misli učiteljka mlada. Da li da ide? A prošlost? A vernost?… . . . . . . . . . . . . . Zar da zaboravi na onog čoveka . . . . . . . . . . . . . Koji je na njenim devojačkim grud’ma Sanjao nebo, Boga, rajske dveri; I čiju ljubav čistu i duboku Sva večnost ne bi mogla da premeri. Zar sve da zgazi?… I ona se misli… Slatka je neka jeza poduhvata; Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“ Pogleda u noć, i otškrinu vrata. I k’o kad ptica, plašljiva i laka, Raširi krilca u noćnoj tišini, I ona prhnu i iščeznu nekud, Preko sokaka — k svojoj „Violini“. I snažna ruka seoskoga uče Pojavi se na mah u trenutku tome, Pridrža pticu, i prozor polako, Nečujno-tiho, zatvori za njome. I ptice nesta… ptice moje mile! — Da l’ ima Boga i sred noćne tmine? Tišina… Samo iz izbe dopire Prigušen, sanjiv drhtaj violine, Kao kad žica o žicu se tare… — Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori! Nebo i zemlja spe u tome času! Samo brz Timok šumi i žubori…
IZ JEDNE ŠETNJE
Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša, Dole iz krila sumorne divljine Otrgnut Timok bruji, i iskače Iz crne, hladne, memljive pećine.
„Hajd’mo“ — ja rekoh — „Timokovom vrelu! Eno okomka kraj obale ove! Tu ćemo sesti okruženi vodom, Slušati žubor i sanjati snove!“
„Ne“, — reče ona — „strašim se tog vrela! K’o grobni zadah da iz njega piri! No hajd’mo gore, gde je svetlost sunca, Gde lete orli, vetar, i leptiri!“
„Al’, draga“, — rekoh — „put je tamo strmen… I dok ja nisam u selu još bio, Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni Putanjom onom gore izvodio?“
„Ah, ludo moja!“ — začuh prekor nežni — „Tom večnom sumnjom što žalostiš mene? Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš Da ne premaša snagu jedne žene!“
I tada stište s kamena na kamen, U hitrom skoku — k’o laka gazela. Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen Beše joj prosut preko lepog čela.
Pred njom se uz put spletahu stostruko Vinjaga, pavit, i bujad zelena; Kupina trnjem zadiraše grubo U njene skute tanušne k’o pena.
Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo Sjaše iz njenog zažarenog oka; Dok, na po puta, jogunica lepa, Susta i klonu… i dalje ni kroka.
Vetar se titr’o haljinicom njenom, I zlatnom kosom mekanom k’o svila; Sunce se baš tad spustilo za brda, I sva se šuma ućutala bila.
„Dosta! Ne treba!“ — ja rekoh; a srce Tad mi je bilo, da prsa raskine! Jedan je slavuj baš tad priželjkiv’o, U tome času večernje tišine;
A Timok jec’o, teško zaogrnut Mrakom, k’o adskom zlokobnom haljinom… „Nad čim uzdišeš?“ — upita me ona. — „Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!“
Toga jutra nebo nad Beogradom zaparalo je 230 bombardera i 120 lovaca. „Štuke“, „junkersi“, „meseršmiti“, tepihom bombi razarali su zgrade, ulice, trgove… Rasejali strah i paniku, u smrt oterali hiljade naših sugrađana.
Oko četiri sata po podne, zapaljive bombe pale su i na adresu Kosančićev venac 14, na dom srpske pismenosti. (M. Kralj /novosti.rs)
Zgrada nacionalne biblioteke koja se tada nalazila na Kosančićevom vencu tokom bombardovanja potpuno je izgorela, pa se zbog toga taj datum posebno obeležava kao Dan sećanja na stradanje biblioteke u Drugom svetskom ratu.
Zapaljive bombe su na tu zgradu pale 6. aprila oko 16 časova, a u požaru koji je tinjao i danima potom, ali koji u opštem metežu niko nije gasio, izgorelo je najmanje 300.000 knjiga.
Neprocenjivo kulturno blago srpskog naroda nestalo je tada u požaru, a pored knjižnog fonda od oko 300.000 naslova, izgorelo je i više od 1.000 srednjevekovnih rukopisnih knjiga, kao i originalni rukopisi, vladarske i druge povelje, najrazličitiji dokumenti svetovnog i crkvenog karaktera, značajne zbirke turskih rukopisa.
Tom prilikom u požaru su nestale i stare štampane knjige (počev od 15. veka), među kojima su pojedine neprocenjive vrednosti, brojne mape, gravire, originalna muzička dela, takođe dragocena stara štampa i periodične publikacije.
Između ostalog, ona je čuvala i mnogobrojne biblioteke-ostavštine velikana srpske kulture i istorije, poput biblioteke Lukijana Mušickog, Vuka Karadžića, Đure Daničića, Pavela Šafarika…
Interesantno je da je 1. aprila 1941. godine, u strahu od verovatnog rata, bila primpremljena evakuacija dragocenih fondova.Bibliotečki fond je spakovan u 150 sanduka, rukopisi odvojeni u 38 sanduka, a stara periodika u 22 sanduka.
Odnekud, međutim, 3. aprila usledila je naredba ministra prosvete M. Trifunovića da se odustane od evakuacije uopšte ustanova te vrste. Otuda su, u skladu s nalogom, dragocenosti sklonjene u podrum.
Kamen temeljac nove zgrade Narodne biblioteke Srbije, na Svetosavskom platou, položen je 20. oktobra 1966, a preseljenje je počelo maja 1972. godine.
Ona je 6. aprila 1973, na 32. godišnjicu stradanja u bombardovanju, svečano otvorena.
Dve godine kasnije poznati francuski književnik Andre Malro, koji je biblioteci poklonio rukopis svog dela „Glava opsidijana“, u pismu koja je tada uputio Narodnoj biblioteci napisao je da je u njenoj sudbini video „sudbinu naroda kome su kultura i sloboda jedno„.
Marlo je u tom pismu naveo da, „dok su se u najmračnijim časovima proteklog rata, posle Varšave, Roterdama i Denkerka, preostali narodi predavali Trećem rajhu, svoju sudbinu i svoju teritoriju, Beograd se, jednog prolećnog jutra 1941. godine, pobunio. Sa svim svojim narodom on je izabrao slobodu dok se ceo kontinent pokoravao„.
Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, datum kada je 1832. godine osnovana narodna biblioteka. Sada je 28. februar i Nacionalni dan knjige.
Od 2002. godine je 6. april Dan sećanja na stradanje biblioteke u Drugom svetskom ratu.
I u toku Prvog svetskog rata, 1914. i 1915. godine, biblioteka je bila bombardovana, a u tom periodu čak je tri puta evakuisana. Tada je uništen deo knjižnog fonda, a radi spašavanja preostali fond je preseljavan na više mesta u Beogradu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici i Sofiji.
Na Kosančićev venac Nacionalna biblioteka uselila se 1920. godine u zgradu u kojoj se prethodno nalazio jedan od poslovnih objekata poznatog industrijalca i filantropa Milana Vape. Izvor: b92.net/Tanjug
Narodna biblioteka Srbije osnovana je 27. februara 1832. godine, u kući njenog pokretača i osnivača Grigorija Vozarevića. Septembra 1832. godine.
Novozavedena biblioteka varoši beogradske, kako se onda zvala, imala je oko 800 knjiga. Godine 1833, preseljena je u Kragujevac, da bi dve godine kasnije, bila vraćena u Beograd. Današnji naziv nosi od 1858. godine, na predlog bibliotekara Đure Daničića. U bombardovanju 6. aprila 1941. godine, zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu izgorela je do temelja sa svih 510 hiljada naslova bibliotečkog materijala, oko pola miliona knjiga i preko hiljadu rukopisa i povelja.
Narodna biblioteka /novosti.rs/
Obnovljena je 1946. godine i dobila prostor u Knez Mihailovoj, na mestu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“.
Zgrada u Skerlićevoj ulici, u kojoj se Biblioteka danas nalazi, svečano je otvorena na današnji dan 1973. godine.
Narodna biblioteka Srbije danas je jedna od najvećih i najznačajnijih na Balkanu i neodvojivi deo evropske i svetske kulturne baštine.
U Kragujevcu, u Šumaricama, nemački fašisti su 21. oktobra 1941. streljali preko 7.000 nedužnih žitelja grada.
Među streljanima se nalazilo tri stotine đaka i njihovih profesora, od kojih se samo njih 38 spasilo bekstvom sa stratišta.
Spomen-park Kragujevački oktobar, gde su streljani i sahranjeni kragujevački rodoljubi, prostire se na površini od preko 350 ha. Na njemu se nalazi 30 humki, od kojih su umetnički oblikovane: Spomenik streljanim đacima, rad vajara Miodraga Živkovića, koji kroz pticu presečenih krila simboliše presečenu mladost; Spomenik otpora i slobode, rad vajara Ante Gržetića, koji se sastoji od dve figure – jedne pokošene rafalom i druge raširenih ruku koje simbolizuju slobodu; Spomenik čistačima obuće (Kristalni cvet), rad arhitekte Nebojše Delje, u obliku belog pupoljka sa tamnom čašicom cveta simbolizujući nevinost i ten stradalih Roma; Spomenik bola i prkosa, rad vajara Ante Gržetića, koji kroz kontrast dve figure pokazuje prkošenje smrti; Kameni spavač, rad arhitekata Jelice i Gradimira Bosnića. Sredstvima stanovnika Bosne i Hercegovine podignut je spomenik Sto za jednog, rad Nandora Glida, a sredstvima stiglim iz Hrvatske spomen obeležje koje su uradili Vojin Bakić i Josip i Suzana Sejsel.
U okviru kompleksa se nalazi i muzej „21. oktobar“, delo arhitekte Ivana Antića, koji dodaje monumentalnost celom kompleksu. Autor je simbolizirajući humke naglasio vertikale na građevini, tako da izgleda kao da izranjaju iz zemlje i streme ka visini.
U okviru kompleksa se nalaze i spomenik streljanim Slovacima za vreme I svetskog rata i Staro vojničko groblje iz Prvog svetskog rata sa spomenikom srpskom vojniku. Urbanističko rešenje kompleksa delo je arhitekata Mihajla Mitrovića i Radivoja Tomića.
KRVAVA BAJKA Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Desanka Maksimović
A BLOODY FAIRYTALE
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
They were all born
in the same year
their school days passed the same
taken together
to the same festivities,
vaccinated against the same diseases,
and all died on the same day.
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
And fifty-five minutes
before the moment of death
the company of small ones
sat at its desk
and the same difficult assignments
they solved: how far can a
traveler go if he is on foot…
and so on.
Their thoughts were full
of the same numbers
and throughout their notebooks in school bags
lay an infinite number
of senseless A’s and F’s.
A pile of the same dreams
and the same secrets
patriotic and romantic
they clenched in the depths of their pockets.
and it seemed to everyone
that they will run
for a long time beneath the blue arch
until all the assignments in the world
are completed.
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.
Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.
Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.
Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.
Все они были ровесники,
все — одногодки.
Вместе учились и вместе играли,
хором стихи наизусть повторяли.
Вместе ходили к врачам на прививки.
Все у них общее было:
уроки, болезни, привычки.
Вместе они и погибли.
. . .
Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.
За руки взявшись,
пошли они на смерть рядами.
Самые слабые дети и те не рыдали.
После уроков,
сложив аккуратно тетрадки,
шли на расстрел они поступью твердой
в полном порядке,
прямо и гордо.
За руки взявшись
прямо под пули
Эти ребята навстречу бессмертью шагнули.
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema
Lebac sutra nemojte poslati
Od 7 ujutru do 14 časova 21. oktobra 1941. Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu.
Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih.
U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.
Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.
Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: „Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.“ Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama „branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću“.
Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama. Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena.
Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče. Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala.
Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom. Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao.
Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.
Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen „ausvajs“ sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.
Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca.
Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi. Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda.
Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, „Bena, i ti mi dolija!“, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.
Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama.
Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora.
Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“
U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.
Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995). Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac.
Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju.
Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan. O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi.
U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.
Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“ Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.
Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300.
Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“
U listu „Borba“ od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina.
Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja „21. oktobra“, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju „21. oktobar“, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena.
Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata.
Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobar“, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list „Pres“, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put. Jovana Gligorijević
Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača
Nada Naumović (1921–1941) „Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“. Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma. Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru. Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445. Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare. Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom. Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine.
Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“ Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.
Milica Veljković (1896–1941) „Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina. Ona je živela u Beogradu.
Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“ Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.
Dragoljub Milovanović (1895–1941) Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok.
Benu isti je odmah kazao: „a Bena došao si odavno mi te čekamo.“ Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.
Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.“ Desanka Milovanović, Kragujevac, 29. decembar 1944.
Dragiša Nikolić (1923–1941) „Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani. U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.“ Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.
Lazar Pantelić (1893–1941) „Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao.
Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“ Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.
Ustаnovа Spomen-pаrk „Krаgujevаčki oktobаr“ osnovаnа je 1953. godine. Prostor nа kome je izvršeno streljаnje pretvoren je u memorijаlni pаrk od 352 hektаrа. Urbаnistički projekаt uređenjа memorijаlnog pаrkа delo je аrhitekаtа Mihаilа Mitrovićа i Rаdivojа Tomićа. Memorijаlni pаrk obilаzi se kružnim putem, dugim oko 7 kilometаrа, koji posetioce vodi u doline Erdoglijskog i Sušičkog potokа, gde su izvršenа streljаnjа i gde se nаlаzi trideset mаsovnih grobnicа.Nа ulаzu u Memorijаlni pаrk izgrаđenа je zgrаdа Spomen-muzejа 21. oktobаr, аutorа аrhitekаtа Ivаnа Antićа i Ivаnke Rаspopović. Muzej je otvoren 15. februаrа 1976. godine. Crvenа ciglа аsocirа nа prolivenu krv, 33 kule rаzličitih ili istih visinа simbolično povezuje u jedinstvenu celinu 30 grobnicа u Šumаricаmа i 3 grobnice u okolnim selimа.
Muzej nemа prozorа, što simbolično dočаrаvа bezizlаznost situаcije u kojoj su se nаšli ovi ljudi, brutаlno osuđeni nа smrt. Osnovа muzejа, to jest njegov temelj, urаđenа je u obliku krstа, hrišćаnskog simbolа strаdаnjа.
Spomenik streljanim đacima i profesorima
Najpoznatiji spomenik, simbol Šumarica. Delo vajara Miodraga Živkovića, postavljeno 1963. na mestu streljanja velike grupe učenika i profesora.
Spomenik bola i prkosa
Najstariji spomenik u memorijalnom kompleksu, postavljen 1959. godine. Delo vajara Ante Gržetića predstavlja figure muškarca i žene pogođenih rafalima.
Kristalni cvet
Spomenik podignut u čast malih čistača obuće. Autor je arhitekta Nebojša Delja, a spomenik je postavljen 1968. godine.
Sto za jednog
Bronzanu skulpturu koja predstavlja ljudske figure u samrtnom ropcu koje formiraju krošnju drveta, autora Nandora Glida, Kragujevcu je 1980. poklonio grad Modriča.
Spomen-obeležje hrvatskog naroda („Hrvatski spomenik“)
Spomen-obeležje nаrodа Hrvаtske (Vojin Bаkić, vаjаr, i Josip i Silvаnа Sаjsl, аrhitekte, 1981. – poklon Republike Hrvаtske) sаstoji se od sedаm čeličnih diskovа nejednаke veličine i predstаvljа svetlosnu žižu tri grobnice oko njegа.
Kameni spavač
Arhitekte Gradimir i Jelena Bosnić 1970. godine izradili su spomenik posvećen streljanima u selima oko Kragujevca.
Spomenik Srbima i Jevrejima
Nalazi se van kompleksa Spomen-parka, na mestu streljanja 20. oktobra. Rad je vajara Milorada Zorbića, a 1991. Kragujevcu je poklonjen od izraelskog grada Bat-Jama.
Spomenik otpora i slobode
Delo Ante Gržetića iz 1966. predstavlja bronzanu figuru umirućeg čoveka iznad kog se diže veliki obelisk.
Suđaje
Nalaze se ispred Muzeja „21. oktobar“. Skulptura inspirisana slovenskom mitologijom, po kojoj suđaje posećuju novorođenče i dodeljuju mu sudbinu. Ako su lepe, sudbina je dobra, ako su ružne, dete će pratiti zla sudbina. Šumaričke suđaje su mršave, ispijene, stare i groteskne figure.
Spomenik prijateljstva
Otvorena knjiga raširenih listova koji formiraju broj 21, delo arhitekte Antona Stojkua, Kragujevcu je 1994. poklonio rumunski grad Pitešti.
Protiv zla
Spomenik „Protiv zlа“ (Miguel Romo-Meksiko, vаjаr, 1991) isklesаn je u jednom mermernom bloku umetničkim stilom drevnog južnoаmeričkog nаrodа Mаjа, аli je njegovа temа hrišćаnskа.
Obeležavanje NATO agresije: Alijansa hoće i na Rusiju
Počelo obeležavanje 15. godišnjice od bombardovanja Jugoslavije.
Živote izgubilo 4.000, a teško ranjeno oko 10.000 građana. Uzroke napada Alijanse razmatraće više od 120 gostiju iz sveta
BOMBARDOVANjE Srbije i Crne Gore 1999. godine i poslednji događaji u Ukrajini imaju zajedničku nit – težnju ka širenju NATO na istok i izlasku ovog saveza na granicu sa Rusijom. Svako ko ne pristaje na ovu vrstu novog imperijalizma, neprijatelj je SAD i zapadnih država. Na tom putu našla se 1999. godine i SR Jugoslavija.
Ovo je jedan od zaključaka u petak započete konfenerencije evropskog dela Svetskog saveta za mir, koja se održava u Beogradu. Izvlačeći pouke iz 78 dana rata 1999. godine njegovi učesnici založili su se za rešavanje kriza dijalogom i uz uvažavanje vitalnih interesa svih država.
Skup Svetskog saveta za mir deo je šireg programa obeležavanja 15 godina od bombardovanja Jugoslavije 1999. godine koja se održava pod zajedničkim nazivom „Da se ne zaboravi“. Kruna ovogodišnjeg obeležavanja napada NATO je međunarodni skup koji će, pored domaćih, okupiti više od 120 učesnika iz više stranih država.
Konferenciju pod nazivom „Globalnim mirom protiv globalnog intervencionizma i imperijalizma“ koja se u subotu i nedelju održava u beogradskom Sava centru zajednički organizuju Beogrdski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije i Subnor.
– Reč je o centralnom događaju na kome će još jednom biti analizirana odgovornost za žrtve i štetu nastalu u agresiji NATO – kaže Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. – Očekujemo prisustvo oko 1.200 uglednih gostiju, koji će učestvovati u raspravi sa najeminentnijim svetskim teorotičarima antiglobalizma.
IZLOŽBA O STRADANjU
U OKVIRU obeležavanja 15. godišnjice NATO bombardovanja biće otvorena izložba „Agresija NATO, 15 godina posle“. Reč je o restrospektivi stradanja srpskog naroda 1999, koja ima više celina: agresija, odbrana otadžbine, žrtve agresije, ekološke posledice, protesti kod nas i u svetu, život pod bombama NATO-a i posledice agresije. Od posebnog značaja je deo izložbe koji svedoči o ekološkoj katastrofi – ekocidu, pogubnoj upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom koja i danas ubija, a to će činiti još mnogo decenija i vekova.
Kao učesnici konferencije najavljeno je nekoliko desetina stranih akademika, profesora, stručnjaka za bezbednost novinara i publicista iz desetak stranih država. Među govornicima će biti ruski spoljnopolitički analitičar bivši general Leonid Ivašov, bivši šef kontraobaveštajne službe NATO admiral Elmar Šmeling, akademik SANU Jelena Guskova, nekadašnji potpredsednik ruske Dume Sergej Baburin. Učešće je najavio i bivši nemački diplomata Klaus Hartman, koji je danas na čelu Nemačkog društva slobodnih mislilaca, profesor Univerziteta u Čikagu Džon Pitermaher, publicista iz SAD Dijana Džonson.
– Tokom agresije NATO 4.000 građana je izgubilo život, a teško je ranjeno oko 10.000 građana – naglašavaju u Klubu generala i admirala Srbije. – Više od dve trećine ljudskih žrtava bili su civili. Koliko je života izgubljeno od posledica oružja sa osiromašenim uranijumom, kao i od zaostalih kasetnih bombi posle oružane agresije, teško da će ikada biti utvrđeno.
Učesnici konferencije razmotriće najnovije pokušaje svetskog intervencionizma u kontekstu međunarodnog prava i uloge Ujedinjenih nacija. Kršeći osnovne norme međunarodnog prava, NATO je tokom 78 dana neprekidnog bombardovanja razorio ekonomiju, infrastrukturu, javne službe, radio i TV centre i predajnike, vredna kulturna i istorijska dobra. Ekonomska šteta od agresije procenjuje se na preko 120 milijardi američkih dolara.
Televizijski kanal „Rusija danas“ na godišnjicu NATO agresije na SRJ 24. marta emituje premijerno dokumentarni film „Zašto?“ o NATO zločinima u Jugoslaviji.
Danas se navršava 15 godina od bombardovanje Srbije
Ekskluzivni dokumentarni film u produkciji novinarki tog kanala delo je Srpkinje Jelene Milinčić i Amerikanke Anise Nauai.
One su razgovarale sa svedocima tragičnih događaja iz 1999. i bombardovanju Srbije koje je trajalo 78 dana i rezultiralo sa više od 2.000 civilnih žrtava, uključujući 88 dece.
Novinar Robert Džejms Parsons, za „Novosti“, o skrivenom UN izveštaju o posledicama bombardovanja Srbije
Izveštaj sastavljen tokom bombardovanja nikad nije objavljenUjedinjene nacije su sakrile od javnosti izveštaj šefa misije za prostorni program UN Bakarija Kantea u kome se kaže da je NATO 1999. godine, tokom bombardovanja, bacio na Kosovo blizu deset tona osiromašenog uranijuma, javio je portal Gazetaekspres.
Izveštaj ide dalje objašnjavajući da se bombardovanje NATO snaga desilo u vremenu setve, a osiromašeni uranijum je uticao na kvalitet vazduha, zemlje i vode, što je rezultiralo posledicama u lancu ishrane. Kao posledica toga buduće generacije su izložene povećanju broja obolelih od raka, leukemije, abortusa, deformacija novorođenih beba, navodi Gazetaekspres.
Deo izveštaja šefa komisije OUN Bakarija Kantea 1999. godine o užasnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije javno objavljen. Delovi tog izveštaja su, ipak, dospeli u javnost zahvaljujući nezavisnom američkom novinaru Robertu Džejmsu Parsonsu.
– Svaki značajniji cilj u Srbiji tokom NATO bombardovanja 1999. godine gađan je različitom vrstom oružja. Jedan od najviših zvaničnika UNEP (Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu čiji su stručnjaci istraživali posledice bombardovanja) potvrdio mi je to. Oni su zapravo testirali oružje na civilnom stanovništvu. To je nezapamćen ratni zločin.
PUNjENjA AVIONI A-10, koji u minuti mogu da ispale i 4.000 metaka sa glavama od osiromašenog uranijuma, služili su kao pratnja pešadili. Uranijumska punjenja bila su dimenzija 196 sa 16 milimetara i teška 300 grama. Na Srbiju je ispaljeno 10.000 komada. Zaostali projektili traženi su prema NATO mapama, mada se ispostavilo da je gađano i u koordinate koje nisu bile upisane kao zvanična meta.
Ovako, za „Novosti“, Robert Džejms Parsons, novinar koji je objavio tajni izveštaj UN o posledicama NATO bombardovanja, sumira napad na tadašnju SRJ. Nezavisni novinar, čiji su tekstovi o NATO agresiji objavljeni u nekoliko švajcarskih dnevnika, kao i u francuskom „Mondu“, kaže da je to bila prva u nizu „humanitarnih“ intervencija koje su dovele do stravičnih stradanja, poput one koja je razorila Libiju. Kaže da je i danas zapanjen što su se Amerika i NATO odlučili da jedan narod usred Evrope zaspu bombama sa osiromašenim uranijumom.
– U to vreme sprovedena je strašna kampanja u medijima da bi se sakrile katastrofalne posledice bombardovanja i opravdao napad na Jugoslaviju – kaže Parsons. – Tim UNEP je, dok je još trajalo bombardovanje, sastavio preliminarni izveštaj o humanitarnoj katastrofi koji je izazvalo bombardovanje osiromašenim uranijumom, ali taj izveštaj nikada nije zvanično objavljen. Kada sam ga ja objavio u novinama, i sam sam trpeo velike pritiske zbog toga. U to vreme još je bilo živo sećanje na posledice koje su američki vojnici trpeli zbog korišćenja uranijumske municije u Zalivskom ratu. NATO ni po koju cenu nije hteo da dozvoli da se govori o osiromašenom uranijumu u Evropi.
NATO je, prema Parsonsovim rečima, pokušao da spreči Ujedinjene nacije da posle rata pošalju tim istraživača u Srbiju. Na kraju, napravljen je kompromis – ekipa Ujedinjenih nacija je došla u Srbiju, ali nigde nisu išli bez pratnje NATO vojnika. Taj drugi izveštaj objavljen je 2001. godine.
Čišćenje terena koji je zasipan NATO projektilima
– Vodili su ih isključivo na mesta na kojima nije korišćena uranijumska municija ili na lokacije koje su pre toga očistili. Izveštaj koji je posle toga sastavljen je besmislen – kaže Parsons. – Zapadni mediji se tim problemom gotovo uopšte nisu bavili. Iz nekog razloga jednostavno su slušali ono što je Džejmi Šej govorio.
Međutim, kod službenika i vojnika koji su posle bombardovanja poslati na Kosovo svest o opasnosti od radijacije izazvane posejanim uranijumom i te kako je postojala. Parsons navodi primer holandskih vojnika koji su upozoreni da na Kosovu ne jedu ništa van vojnih baza u kojima su im služili uvezenu hranu.
AMBASADA NA NOVOJ ZEMLjI
PREMA dosadašnjim podacima, osiromašeni uranijum je korišćen i tokom bombardovanja na nekoliko lokacija u Prištini, uključujući i mesto na kome se nalazila kasarna „Kosovski junaci“, koju sada koriste pripadnici takozvanih Bezbednosnih snaga Kosova. Inače, preko puta te lokacije nedavno je ograđen prostor od više desetina ari na kome se planira izgradnja američke ambasade na Kosovu, gde je prema saznanjima „Novosti“ u dubini od nekoliko metara promenjena zemlja, a tlo je popunjeno drugim zemljištem… (D. Z.)
– Frederik Barton, zamenik visokog komesara UN za izbeglice, tražio je od Svetske zdravstvene organizacije da uradi studiju o uticaju uranijumske municije. Ta studija nikada nije završena, jer je Međunarodna agencija za atomsku energiju iskoristila svoje pravo da to zaustavi – objašnjava Parsons. – Ipak, jedan ruski profesor iz SZO dao je nezavršen izveštaj Bartonu. Posle toga, on je tražio da se na Kosovo ne šalju trudnice, kao i da se uvede pravilo da niko ne može da bude poslat na Kosovo ako ne želi. Barton je nakon toga ostao bez posla, iako je već bio viđen za naslednika Sadako Ogate na čelu Komesarijata.
Priču o katastrofalnim posledicama sejanja uranijuma na teritoriji naše zemlje oživeli su poslednjih dana mediji u Prištini, koji su prvi put otvoreno progovorili o ovom problemu. Albanske vlasti na Kosovu zataškavale su pred svojim stanovništvom da je bombardovanje osiromašenim uranijumom najviše štete nanelo upravo na teritoriji ove pokrajine, gde je, prema izveštaju, bačeno oko deset tona bombi sa osiromašenim uranijumom.
Da je situacija na Kosovu daleko dramatičnija nego u ostatku Srbije, objašnjava nam i dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta „Vinča“. Njegov tim je bio zadužen da „čisti“ teritoriju gađanu uranijumskim projektilima, ali severno od Kosova. U južnoj pokrajini, objašnjava, do danas nema saznanja da je organizovano uklanjanje osiromašenog uranijuma sa terena.
Sa druge strane, stručnjaci Instituta „Vinča“ i pripadnici vojske očistili su teren od zaostalih NATO projektila, gde god je severno od Kosova gađano municijom sa osiromašenim uranijumom. Problem je bio što su nalog da to rade dobili čak tri godine nakon bombardovanja. Za to vreme uranijum iz projektila spirale su kiše, a opasne čestice dospevale su u zemlju i vodu. Očistili su lokacije Reljan u opštini Preševo, Pljačkovicu kraj Vranja, Bratoselce i Borovac na teritoriji Bujanovca.
– Odgovorno tvrdim da mimo ovih lokacija nigde nije bilo uranijumske municije. Proveravali smo sve delove Srbije i ništa nismo našli – izričit je dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta „Vinča“. – Možda je na ovim lokacijama na jugu ostao neki projektil, ali duboko u zemlji, pa nismo mogli da ga otkrijemo. Sve što je bilo do jednog metra dubine, izvađeno je. Tada smo doneli između 15 i 20 sanduka tog radioaktivnog materijala u „Vinču“, spakovani su u još sigurnije pakovanje i odloženi u Hangar 2, gde se i danas čuvaju.
Problem je, napominje naš sagovornik, što Srbija nikada nije izgradila trajno odlagalište radioaktivnog materijala, već se ovi projektili i drugi ozračeni materijali čuvaju u naučnom institutu na periferiji Beograda.
EPIDEMIJA MALIGNIH BOLESTI
DRAMATIČNE prognoze onkoepidemiologa prof. dr Miodraga Đorđevića o posledicama NATO bombardovanja na zdravlje stanovništva ne samo da su se obistinile, nego je statistika još više zabrinjavajuća od njegovih prognoza. Pre 13 godina procenio je da će stopa obolevanja od malignih bolesti porasti za 15 odsto, a već sada je dostigla 17 procenata.
– Prvo je mogao da se primeti porast obolelih od leukemije, kao posledica izloženisti radioaktivnom zračenju i prvi slučajevi obolevanja povezani sa bombardovanjem otkriveni su kod italijanskih vojnika – podseća prof. Đorđević. – Potrebno je od 10 do 20 godina da bi radioaktivnost, u kombinaciji sa drugim faktorima rizika, izazvala takozvane solidne tumore.
Samo u 1999. od malignih bolesti obolelo je oko 30.000 ljudi, a umrlo oko 19.000. Sada se bolest oktriva kod 37.000 pacijenata godišnje, a umire ih 21.000.
I. MIĆEVIĆ – V. MIJATOVIĆ | 04. mart 2014./novosti.rs/
INTERVJU Šmeling: Evropska pravda je umrla u Srbiji
Za „Novosti“ govori nemački admiral Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef kontraobaveštajne službe NATO. Odgovorni za NATO zločine nisu odgovarali i od tada je sumrak prava
Elmar Ludvig Šmeling
KADA je 1999. uz NATO bombe na Jugoslaviju krenula i nezapamćena medijska histerija po evropskim medijima protiv „groznih Srba“, među retkima koji su stali iza bombarodovanih našao se Nemac, admiral Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef Nemačke obaveštajne službe i potonji šef Kontraobaveštajne službe NATO.
Iako je tada bio u penziji, Šmelingov oficirski autoritet bio je dovoljan da u Nemačkoj odjeknu njegove reči: „Stid me je kao čoveka i oficira što moja država treći put u ovom veku napada malu Srbiju!“
Admiral Šmeling ponovo je minulog vikenda bio u Beogradu na obeležavanju 15 godina od agresije na SRJ.
* Aprila 1999. razobličili ste medijski NATO mit o humanitarnoj NATO intervenciji u Jugoslaviji u cilju spasavanja ugroženih Albanaca.
– Da, ukazao sam da su tvrdnje Rudolfa Šarpinga, ministra odbrane tadašnje Nemačke, kako postoji genocidni srpski ratni plan „Potkova“, koji ima za cilj isterivanje Albanaca sa Kosova obična laž, jer takva reč ne postoji ni u srpskom jeziku i očigledno je iz NATO kuhinje. Takođe, javnosti sam ukazao i na zvanična dokumenta Berlina, tačnije Saveznog zavoda za verifikaciju izbeglica iz marta 1999, u kojima je jasno pisalo da u Jugoslaviji ne postoji državni program proterivanja ljudi sa Kosova. Izbeglice i humanitarna kriza u pokrajini počeli su kada su počele da padaju NATO bombe, i to je jedina istina.
* U vrema kada ste stali „iza“ Srba, već devet godina niste bili NATO admiral. Bili ste u penziji.
NEMCI NAJBROJNIJI
Na obeležavanju 15 godina od bombardovanja Jugoslavije u beogradskom Sava centru bilo je na desetine intelektualaca, bivših visokih diplomata, generala i naše i drugih armija sveta. Ipak, u oči je upala činjenica da je iz Nemačke stiglo ubedljivo najviše gostiju – čak 30.
– U penziju nisam poslat jer mi je bilo „vreme“ već po diskrecionom pravu vlasti u Nemačkoj da penzionišu oficire koji im nisu po volji. Konkretno, ja sam još u NATO štabu u Briselu, posle ujedinjenja Nemačke, glasno ukazivao na promenu strukture i politike NATO posle ujedinjenja Nemačke pošto je NATO usvajao sve agresivnije doktrine i strategije upotrebe. Do ujedinjenja Nemačke to je bila odbrambena vojna alijansa, da bi se, posle toga, pretvorila u agresivnu. To koincidira sa početkom ratnih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, u koje su se aktivno mešali i NATO i Nemačka.
* Odmah posle završetka bombardovanja, u julu, došli ste u posetu Jugoslaviji. Šta ste videli?
– Iako sam obučen vojnik profesionalac, bio sam preneražen stepenom razaranja u vašoj zemlji i ciljevima koji su gađani. Prema Srbima su počinjena dva zločina u jednom. Prvo, zločin je što su bombe uopšte bačene, a drugi, još veći, jeste korišćenje nerazumno velike količine zabranjene municije sa osiromašenim uranijumom i neverovatan broj bačenih kasetnih bombi.
* Čim ste se vratili u Nemačku, protiv Šarpinga, Fišera i Šredera podneli ste Saveznom sudu krivičnu prijavu jer su „prekršili član 80 državnog zakona“, koji zabranjuje upotrebu nemačke vojske u agresivnim ratovima. Kako se to završilo?
– Tužbu nisu uzeli ni u razmatranje. Ipak, u Berlinu smo osnovali potom „Evropski tribunal za mir“ u čijem radu su učestvovali mnogi umni ljudi Evrope i sveta, i taj sud je simbolički osudio i nemačke lidere za bombardovanje Srbije. Pravda i međunarodno pravo su ubijeni bombardovanjem vaše male nezavisne zemlje 1999, mimo odluka SB UN.
DAN SEĆANjA NA AGRESIJU
Polaganjem venaca na spomenik deci stradaloj u NATO bombardovanju biće obeležen 24. marta – Dana sećanja na žrtve NATO agresije. Na spomenik u beogradskom parku Tašmajdan venac će u ponedeljak, u 12 časova, položiti državni sekretar Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Negovan Stanković.
Spomenik mališanima stradalim tokom NATO agresije podigle su „Večernje novosti“ sa svojim brojnim čitaocima neposredno po okončanju napada NATO snaga na našu zemlju. Posvećen je uspomeni na 89 mališana stradalih u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine.
U okviru državne ceremonije obeležavanja 24. marta, Dana sećanja na stradale u NATO agresiji, predsednik Srbije Tomislav Nikolić u ponedeljak će položiti vence na spomen-obeležje stradalim civilima u NATO agresiji na Varvarinskom mostu.
Ministar odbrane Nebojša Rodić u Vranju će cveće položiti na spomen-obeležje poginulim vojnicima, policajcima i građanima Vranja i okoline od 1991. do 2003.
Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković položiće cveće na Spomen-obeležje „Herojima 37. motorizovane brigade“ u kasarni „Stefan Nemanja“ u Raški. (B. Ca.)
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Desanka Maksimović
A BLOODY FAIRYTALE
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
They were all born in the same year their school days passed the same taken together to the same festivities, vaccinated against the samediseases, and all died on the same day.
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
And fifty-five minutes before the moment of death the company of small ones sat at its desk and the same difficult assignments they solved: how far can a traveler go if he is on foot… and so on.
Their thoughts were full of the same numbers and throughout their notebooks in school bags lay an infinite number of senseless A’s and F’s. A pile of the same dreams and the same secrets patriotic and romantic they clenched in the depths of their pockets. and it seemed to everyone that they will run for a long time beneath the blue arch until all the assignments in the world are completed.
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.
Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.
Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.
Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.
Все они были ровесники,
все — одногодки.
Вместе учились и вместе играли,
хором стихи наизусть повторяли.
Вместе ходили к врачам на прививки.
Все у них общее было:
уроки, болезни, привычки.
Вместе они и погибли.
. . .
Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.
За руки взявшись,
пошли они на смерть рядами.
Самые слабые дети и те не рыдали.
После уроков,
сложив аккуратно тетрадки,
шли на расстрел они поступью твердой
в полном порядке,
прямо и гордо.
За руки взявшись
прямо под пули
Эти ребята навстречу бессмертью шагнули.
The dramatic framework of the poem “A Bloody Fairytale” is the element that makes it an exceptional poem. In this case, the event is the not the usual death by accident, ill health or old age. This poem memorializes the deaths of seven thousands (7,000) of schoolchildren, who were selected, with incomprehensible malice, especially because they were children and their deaths would punctuate more fully the German call to end resistance. The only allusion to something of a military nature in the poem is the use of the word “cheta”. This word is usually used to describe a group of soldiers. With her line “a company of small ones”, referring to the children, Maksimovic makes a particularly ironic statement: the innocent children are being punished in a manner so brutal it is not fit for even the soldiers of the enemy.
She compares the children’s death to that of a martyr and she respectfully refrains from mentioning those responsible for their death, as it would ruin the forlorn and grief-stricken tone of the poem with anger. Rage will not bring the little martyrs back. All that remains is to immortalize them with an appropriate lamentation.
________ From the Sarah’s work: “Poetry As Memory”, 1999.
Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačkog Vermahta u toku Drugog svetskog rata. Iako je te jeseni u Srbiji bilo više masovnih zločina nemačke vojske, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih ovih stradanja i postalo neodvojivi deo kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda.
Istorijski okvir stradanja srpskog naroda bio je kapitulacija i komadanje Jugoslavije aprila 1941. godine od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, kao i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Srpsko nacionalno biće bilo je raskomadano i našlo se u sastavu svih okupatorskih režima i NDH.
Od prvih dana okupacije kod okupatora su izbile na površinu najniže strasti, istorijski kompleksi i verski fanatizam koji su rezultirali ubijanjem, pljačkom, proterivanjem, ali nigde kao u NDH, gde se srpski narod suočio sa užasom biološkog zatiranja.
Nemačka okupaciona vlast, na čijem čelu je bio Štab vojno-upravnog komandanta, uspostavljena je u Centralnoj Srbiji i Banatu. Tri posadne divizije, Upravni Štab i jaka policijska i obaveštajna služba imali zadatak da narod drže u pokornosti i omoguće nesmetanu pljačku Srbije. Geslo nemačke vlasti bilo je Rad, red i mir, ali srpski narod, svikao na bune i ustanke, od prvih dana okupacije raspršio je njihove iluzije o mirnom vladanju Srbijom. Pojedinačni sukobi prerasli su u oružani ustanak. Uskoro je veliki deo Srbije bio slobodan, a nemačka vojna sila bila je prinuđena da brani komunikacije i veće gradove. Uznemirujući razvoj situacije izazvao je reakciju nemačke Vrhovne komande i samog Hitlera. Zadatak da uguši ustanak u Srbiji poveren je austrijskom generala Francu Bemeu. On je 20. septembra preuzeo celokupnu vojnu i izvršnu vlast, a već 22. septembra pokrenuo je ofanzivu protiv ustanika. Do početka decembra ustanak u Srbiji bio je ugušen. Iza je ostalo oko 26.000 ubijenih i stotine spaljenih sela. General Beme ostaće upamćen u istoriji po naredbi od 14. oktobra 1941. godine, zbog monstruozne kvote da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100, a za ranjenog 50 talaca.
Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici na putu Kragujevac – Gornji Milanovac, a sve je počelo kada su četnici i partizani 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac i tom prilikom zarobili deo nemačke posadne čete. U treći pokušaj oslobađanja ovih vojnika krenuo je 14. oktobra III bataljon 749. puka, pod komandom kapetana Frica Fidlera. Tamo više nije bilo njihovih zarobljenih vojnika, pa su vojnici III bataljona spalili grad, pokupili taoce i krenuli nazad. Negde na pola puta, na Dumači, između sela Bara i Ljuljaka, došlo je do borbe sa četnicima i partizanima. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, ali nemački gubici, 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika, odredili su sudbinu Kragujevca. Naredbu o odmazdi za ove gubitke doneo je teritorijalno nadležni komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu, major Oto Deš. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.
Kada se pomene Kragujevačka tragedija, obično se pod tim podrazumeva streljanje koje je 21. oktobra izvršeno u Kragujevcu. Ali, u širem smislu, Kragujevačka tragedija obuhvata i streljanje koje je izvršeno po okolnim selima 19. oktobra i streljanje srpsko – jevrejske grupe 20. oktobra, zato što su ova streljanja delovi jedinstvene akcije odmazde.
Major Kenig je smatrao da odmazda treba odmah da bude izvedena u Kragujevcu, ali je pristao na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofshauzena da se streljanje izvrši po selima, jer je Kragujevac do tada bio relativno miran grad, a sela su, kako su, uostalom i Nemci govorili, bila legla bandita.
U nedelju, 19. oktobra, oba bataljona su izašla iz Kragujevca. Kapetan Fidler sproveo je jednovremeno akciju u Maršiću i Mečkovcu (Ilićevo) i pohapsio je skoro sve muškarce. Iz tih grupa uhapšenih izdvojio je muškarce uzrasta od 20 do 50 godina i streljao ih pred očima ostalih koji su bili naterani da sve to gledaju. Za to vreme major Kenig je u Grošnici krenuo sa jednog i drugog kraja sela i kako bi uhvatio manju grupu ljudi, tu ih je i streljao. U Grošnici postoji dvanaest mesta na kojima je izvršeno streljanje. U Beloševcu su streljali jednu grupu i tada je, u 16 časova, streljanje bilo prekinuto. Krajskomandant Bišofshauzen u svom Izveštaju od 20. oktobra navodi broj od 422. streljanih, dok major Kenig u Izveštaju od 27. oktobra kaže da je toga dana streljano 427 ljudi. U Spomen-muzeju 21. oktobar do sada su prikupljeni podaci o 415 streljanih i 21. preživelom.
Rezultat streljanja prvog dana značio je da će se ova akcija produžiti još 5-6 dana, sa neizvesnim ishodom i uz opasno ugrožavanje bezbednosti nemačkih vojnika. Zbog toga je major Kenig, bez konsultacija, odlučio da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Uveče je Kragujevac blokiran, a sutradan je počelo hapšenje u gradu. Nemci su vešto zavarali građane Kragujevca pričom da se sve to radi radi zamene ličnih karata, tako da otpora hapšenju gotovo da nije ni bilo. Više kolona uhapšenih ljudi iz raznih krajeva grada slivale su se kod Gornjeg parka u jednu kolonu koja je produžavala prema Topovskim šupama 3. artiljerijskog puka Tanasko Rajić. Na ulazu u krug Topovskih šupa su pretreseni i oduzeti su im svi lični predmeti i dokumenta. Prilikom hapšenja komandanti nemačkih bataljona, na sramotu svojih profesija, jer je major Kenig bio profesor teologije protestantske crkve, a kapetan Fidler direktor Visoke škole prirodnih nauka, nisu zaobišli ni kragujevačke srednje škole, iz kojih su uhapsili oko hiljadu đaka.
U živote Kragujevčana ovog dana umešali su se Marisav Petrović i njegov 5. dobrovoljački odred. Zauzeli su opštinu, a onda su krenuli i sami sa hapšenjem. I 21. oktobra su hapsili one koje su Nemci slučajno propustili, a pre svega Rome, koje su nečasno razmenjivali za svoje pristalice ili one za koje su smatrali da mogu postati njihove pristalice. Istorijska je istina da su oni u popodnevnim satima 20. oktobra i tokom samog streljanja 21. oktobra spasli smrti nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi, pretežno đaka. Ali, nema ni govora o nekoj njihovoj spasilačkoj misiji, jer nisu umanjili zločin, umesto tih ljudi streljani su neki drugi. Marisav Petrović i ostali dobrovoljci sigurno su spasioci za one koje su izdvojili, ali, takođe, sigurno je da su za one koji su ostali u Topovskim šupama i koje su predali Nemcima, zamenivši ih za svoje simpatizere, ubice, jednaki onima koji su izvršili streljanje.
Većina uhapšenih mislili su da je najgore što može da im se desi da budu upućeni na prinudni rad, ali njihove slutnje prekinute su oko 18 časova. Tada su Nemci izveli na streljanje 123 Srba i Jevreja, muškaraca i žena. Ovu grupu činili su 53 taoca koje su doveli iz kragujevačkog zatvora i 70 muškaraca i žena, Srba, Jevreja, nacionalista, komunista, njihovih simpatizera i članova njihovih porodica, koji su bili uhapšeni uveče 18. oktobra. Iz ove grupe deset ljudi preživelo je streljanje. Među njima bio je i Živojin Jovanović i on se 1947. godine pojavio na suđenju u Nirnbergu kao jedini svedok ovog nemačkog zločina.
Suočeni sa izvesnošću smrti, oni koji su imali sa čime i na čemu, a malo njih je to imalo, ispisali su poslednje poruke svojim najmilijima. Danas se u Spomen-muzeju čuvaju originali i kopije 43 poruke.
U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Ipak, prilikom odvođenja na streljanje, nekoliko grupa uspelo je da se razbeži. U unakrsnoj paljbi koja je nastala mnogi su ubijeni, ali neki su uspeli da se spasu. I među nemačkim vojnicima bilo je mrtvih. Prema izjavama svedoka 5 vojnika je poginulo. I za njihovu pogibiju bili su krivi Srbi koji nisu hteli mirno da odu u smrt. Major Kenig odmah je dao da se izvede i strelja još 500 talaca. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.
Prema do sada prikupljenim podacima 21. oktobra streljano je 2264. ljudi, dok je 31 čovek uspeo da preživi streljanje. Ukupno, u ova tri dana, u okolnim selima i Kragujevcu, prikupljeni su podaci za 2792. streljanih lica i 62. preživelih.
STANIŠA BRKIĆ, muzejski savetnik, profesor istorije, Spomen-park “Kragujevački oktobar“
***
“U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.
Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“
Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“
Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“
Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“
Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“
Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao:
„Lebac sutra nemojte poslati.“
U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.”
Književnik Vojislav Ilić Mlađi rođen je u Orehovici 7. oktobra 1877. godine.
Završio je gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu. Radio je kao sudski činovnik u Čačku, Kruševcu i Jagodini. Bio je sekretar Apelacije i inspektor Ministarstva pravde u Beogradu. Prve književne radove objavio je u listovima „Zvezda“, „Delo“, „Kolo“ i „Brankovo kolo“. Pisao je kritike i vodio žučne književne polemike, a dao je i više prevoda sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika.
Najbolje su mu pesme o ličnoj ljubavnoj drami, kao što su: „Zvoni“, „Iz jedne šetnje“, „Noćna svirka“, „Iz bolničkih časova“ i „Nad izvorom Timoka“, iskrene u tonu i emocionalno potresne.
rts.rs
NOĆNA SVIRKA Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba, Sa puno čežnje zavesu otškrine, Do nje tad dopru zanošljivi zvuci S „Gospodinove“ tanke violine.
A u toj svirci drkte bol i čežnja, Zanos pun strasti i ljubavna seta; Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi? Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta.
„Koleginice! ljupka, mlada ženo! Zašto kopniš tako u odaji sama? Iziđi da vidiš draž aprilske noći! Zar ti nije teška samoća i tama?
„Prozori su moji otvoreni vazda. Unutra postelja ugodna i meka. Ruka mi nemarno prevlači vrh žica — Al’ srce… srce… ono na Vas čeka!
„Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža! Dođite amo, lepa mlada ženo! I u mojim grudm’a žar mlađani tinja, I moje je srce čežnjom opijeno.
„Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena, Da krv ne teče u žilama mojim; Ne varajte se! Sit sam selskih cura! Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!
„Dođite amo, lepa mlada ženo, Da srknete ljubav sred noćnoga mira! Ne bojte se ništa! Jer ima daleko Od Vašega muža do Krivoga Vira!“ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
I prestadoše zvuci violine, Kao da čekaju šta će biti sada… A na prozoru nerešljivo stoji, Stoji i misli učiteljka mlada.
Da li da ide? A prošlost? A vernost?… . . . . . . . . . . . . . Zar da zaboravi na onog čoveka . . . . . . . . . . . . . Koji je na njenim devojačkim grud’ma Sanjao nebo, Boga, rajske dveri; I čiju ljubav čistu i duboku Sva večnost ne bi mogla da premeri.
Zar sve da zgazi?… I ona se misli… Slatka je neka jeza poduhvata; Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“ Pogleda u noć, i otškrinu vrata.
I k’o kad ptica, plašljiva i laka, Raširi krilca u noćnoj tišini, I ona prhnu i iščeznu nekud, Preko sokaka — k svojoj „Violini“.
I snažna ruka seoskoga uče Pojavi se na mah u trenutku tome, Pridrža pticu, i prozor polako, Nečujno-tiho, zatvori za njome.
I ptice nesta… ptice moje mile! — Da l’ ima Boga i sred noćne tmine? Tišina… Samo iz izbe dopire Prigušen, sanjiv drhtaj violine,
Kao kad žica o žicu se tare… — Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori! Nebo i zemlja spe u tome času! Samo brz Timok šumi i žubori…
Vojislav Ilić Mlađi
***Ne naslovih ovu objavu, tek slučajno, parafrazirajuči stih pesnika. Nastavak čitanja će vam dati odgovor a on se nalazi u članku, koji je napisao Momčilo Petrović i objavio 15. 01. 2009. godine. Pripremajući objavu povodom rođenja pesnika- setih se ovoga.
Pre trinaest godina, 24. marta 1999. godine, bez odobrenja SB UN počelo je bombardovanje SR Jugoslavije (SRBIJE i CRNE GORE)
Tokom 78 dana bombardovanja stradalo 2.500 ljudi, a procenjena šteta iznosi oko 30 milijardi dolara.
Ne seća se samo onaj ko se tada nije rodio. Zaglušujući zvuk sirena zaparao je vazduh. Iz Avijana u Italiji, krenuo je let „Milosrdnog anđela“, kako je NATO nazvao svoju akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije.
Ubrzo, zatresla se cela zemlja. Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine.
Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja SB UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.
Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila.
Stradalo je 2.500 ljudi, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika.
Teško je razorena infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće. Ondašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. S druge strane, grupa srpskih ekonomista izvagala je da je šteta bila – 29,6 milijardi dolara (podatak koji se uzima kao relevantan). Zanimljiva je i računica italijanskih analitičara. Oni su upozorili: za te pare moglo je da se prehrani 79 miliona ljudi na planeti, gde vlada glad.
Žrtve bombardovanja… Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Najviše su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija… Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan.
U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.
Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, Stefana i Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir. U Murinu, u Crnoj Gori, dugo su otkopavali tela devojčica iz Prištine, koje su kod rodbine potražili spas – Julijane Brudar i Olivere Maksimović, sa kojima je stradao i njihov drug Miroslav Knežević. U pamćenju su još prizori slomljenih novosadskih mostova. Sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika“. Čačanske „Slobode“. Niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće, ubijena Ljiljana Spasić, student završne godine medicine.
Povodi za napad Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvane OVK, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS na Kosmetu, američki general, penzioner Vilijem Voker, predstavio je ovu akciju javnosti kao „masakr“ albanskih civila. Toga dana i počela je, dotad, nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.
Ovaj besomučni napad zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO, u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I, ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfora. Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile“, govori podatak da je od početka njihovog mandata sa Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.
Savetnici i lobisti
Vilijem Džeferson Klinton, pod čijom su se kapom vukli potezi akcije NATO, danas je samo „pratilac“ svoje žene Hilari, državnog sekretara Amerike. Albanci su mu se odužili ulicom i bilbordima. Tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt troši penzionerske dane. Generalni sekretar NATO u vreme akcije na SRJ, Havijer Solana, do pre dve godine kreirao je spoljnu politiku Evropske unije. Od tada ga malo ima u javnosti. Vesli Klark, komandant Alijanse, kopredsedavajući je lobističke grupe za etanol. Džejmi Šejn, portparol NATO, i danas je visoki funkcioner zapadnih vojnih snaga, zadužen za „bezbedonosne izazove“. Toni Bler je izaslanik svoje zemlje za Bliski istok, a istovremeno savetnik vlada Gvineje, Ruande, Liberije i Sijera Leonea. A Vilijem Voker, koji je sve zakuvao, i dalje je omiljeni lik u Prištini, gde su ga nedavno oduševljeno dočekali.
TAMOiOVDE 