IZLETANJE IZ ZLATNOG KAVEZA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Čudna priča o životu Germana Sterligova

 Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.

german_06Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.

Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.

U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.

german04Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.

Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.

german_03Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.

Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.

U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.

Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.

german_05Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.

Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.

german_01(1)Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.

Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.

Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.

1262Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.

Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.

Autor: Mirjana

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

Advertisements

DA SAM…

tamoiovde-logo

200px-JackSchaefer_Shane

 

 

 

 


______________________________________________________________________________________

ZLATNI DODIR KOŽE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kako izgleda haljina od čistog zlata

index2Zlatne haljine napravljene od 78.000 komada zlata , teške tri kilograma , uprkos ceni od 300.000 turskih lira ili više od 150.000 evra , kupilo je osam osoba , javlja agencija Anadolu ( AA ) .

Haljine je izradio zlatar u turskom gradu Kahramanmaras .

Vlasnik kompanije koja je dizajnirala i prodala haljine Ahmet Atakan za AA je kazao da su napravili dizajn za koji niko nije imao hrabrosti da pre napravi, te da se prodaju posebno na području Egejske regije .

On je dodao da im je prioritet proizvodnja zlatnog nakita , ali da su pre šest meseci počeli sa proizvodnjom zlatnih haljina te da se konačan proizvod sastoji od 22 – karatnog zlata . Na izradi zlatne haljine je 15 dana radilo sedam radnika.

“ Trenutna cena haljine je oko 300.000 turskih lira “ , pojasnio je Atakan .

Prema njegovim rečima , oni su mislili da prodaja ovih haljina neće ići dobro , ali da “ u stvari ide prilično dobro “ .
index“ Do sada smo prodali  osam haljina . Imamo još narudžbina tako da ih nastavljamo praviti  “ , kazao je Atakan .
On je dodao da ima onih koji čekaju u redu da kupe zlatnu haljinu te da ekonomska kriza , promena kursa dolara , ali i zlata ne utiču na prodaju ovog skupocenog odevnog predmeta .

Kako kaže Atakan , cena haljine se menja zavisno od dužine , ali i proporcija klijentkinje koja će je nositi tako da rade na haljini koja će koštati oko 800.000 lira .
Atakan dodaje da su pripadnice lepšeg pola oduševljene haljinama .

“ Ovo nisu haljine u kojima možete šetati ulicom . Ima osoba koje ih možda neće ni obući , ali žele da ih imaju . Prodali smo ih i za venčanje , ali i veridbu “ , kazao je on .
Atakan je takođe kazao da  od februara spremaju da haljine proda iu arapskim zemljama te da imaju dve porudžbine .

Izvor:dubrovnikpress.hr

___________________________________________________________________________________________

NOVA GODINA U CARSTVU FLORE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

«Caricino»: novogodišnje kolo oko procvetale višnje

U Moskovskom muzeju-zabranu za Novu godinu su pripremili okićene višnje, kaktuse, kafeno žbunje, čak i bambus…

4krug_sveta_2_13

© Фото: «Голос России»

 To su obavezni atributi praznika u različitim zemljama. Neke tradicije su već nezasluženo zaboravljene.

 U staklenoj bašti u Moskvi su odlučili da ih obnove i demonstriraju «Novu godinu u carstvu Flore» – tako se zove izložba, posvećena simbolima zimskih svečanosti u različitim kulturama.

 Glavni simbol novogodišnjih praznika je, svakako, – drvo. Okićeno drvo. Pitanje je kakvo je ono? Na primer, u Rusiji se taj praznik ne može zamisliti bez jelke sa igračkama. One ukrašavaju ne samo trgove u gradovima, već praktično sve kancelarije, stanove. Međutim, u prastaro doba, kada su Sloveni slavili Novu godinu u martu, ritualno drvo je bila ne jela, već višnja.

Jelka je «prešla» u Rusiju iz Nemačke, odlukom cara-reformatora Petra I. To se desilo tek 1699. godine. Da bi poštovali i prošlost, i današnjost, u caricinskoj oranžeriji su predstavili i jelku, i višnju, koja cveta. Pored njih, tu se nalaze urma – novogodišnjne drvo Iračana, kafeno žbunje, koje kite za praznik u Nikaragvi, i kaktus agava, pod čijim širokim lišćem kriju novogodišnje poklone stanovnici Kanarskih ostrva.

Posebno su izložena niska drvca nara i mandarina, i to s plodovima. «Tu su važni upravo plodovi, – precizirala je u intervjuu «Glasu Rusije» kurator izložbe Lidija Komisarova. – U Kini ne slave Novu godinu bez mandarina, u Grčkoj – bez nara!»

Izraz «par mandarina» na kineskom jeziku znači «zlato». Zlato je bogatstvo. Zato svaki čovek, kada ide u goste, nosi sa sobom dve mandarine, jer time želi domaćinu dobrobit, bogatstvo, zdravlje. Kada on odlazi, on takođe dobija od domaćina za uzvrat dve mandarine. U Grčkoj je uobičajeno da domaćin za novogodišnju noć razbio o kućni prag najveći plod nara – što dalje odlete zrnca, to će veći biti u toj kući dobrobit, radost, bogatstvo.

Posebne su priče na toj izložbi novogodišnji običaji. O njima pričaju vodiči, kao i specijalne tablice s tekstovima, koje vire pod zelenim eksponatima. Na primer, u Španiji od prastarog doba svaki stanovnik za 31. decembar priprema 12 plodova grožđa – koje pojede tačno u ponoć, zamislivši neku želju.

U Vijetnamu stave na praznični sto saksiju s narcisima – to je simbol radosti. U Japanu prave specijalne novogodišnje kompozicije «kadomacu»: u osnovi su bor i bambus, ih stave «za sreću» kod ulaza u svaku kuću…

Na izložbi u oranžeriji mogu se videti grožđe, bor, bambus, narcisi, đurđevci i jorgovan. Direktor muzeja-zabrana «Caricino» Natalija Samojlenko:

Kada shvataš da za Novu godinu možeš videti i mirisati izvrsne cvetne arome, divno cveće i tek sazrele male mandarine i plodove nara, zamišljaš svu raznovrsnost ovog sveta… Čini mi se, sve to omogućuje novi pogled na prirodu.

Izložba u «Caricinu» je mogućnost da se izvrši pravi novogodišnji put oko sveta.

Kada je napolju zima, a u divnoj oranžeriji miriše cveće, zaista nastaje osećaj čuda.

Izvor:serbian.ruvr.ru

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE___________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Pavel_Paja_Jovanovic_(1859-1957)Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net


Pavle_Paja_Jovanovic_-_Umetnikova_supruga_Muni_1925

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Bosko_Jugovic_1922_verzija_dela_iz_1897

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Portret_vajara_Djordja_Jovanovica,_1906-1908

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Muni_u_salonu_1917


Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Borba_petlova_1920


Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

_________________________________________________________________________

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Kicenje_neveste_1888

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Paja Jovanovic copyOd rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije. Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

01U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.
Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

02Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

04Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

03Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

05On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.


Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje
Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu, Nastavite sa čitanjem

PTICE U DRŽAVNOJ SLUŽBI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

Sokolovi i jastrebovi u službi Kremlja

Sokolovi i jastrebovi su još od vremena carske Rusije bili posebno čuvane i zaštićene ptice. U modernoj Rusiji posebno obučavani primerci ovih grabljivica su na državnoj službi i to u Kremlju.

TamoiOvde-50017732752810e49c7ae8395224361_orig

Youtube Printscreen

 Srce Moskve i centar moći Rusije.

 Dobro čuvan.  

 Među zidinama Kremlja u okviru obezbeđenja postoji posebna služba naoružana sokolovima, jastrebovima i buljinama. Neprijatelj protiv koga se bore su vrane. Ptice grabljivice u Kremlju čuvari su i državnog budžeta. Naime, na svakom koraku u Kremlju su istorijski i kulturni spomenici, mnogi sa zlatnim kupolama.

 „U ritualu udvaranja vrana postoji ritual kada se mužjaci kotrljaju i spuštaju niz brda, a ako ima zlatnih kupola, to im je veselije od obične kosine, te se spuštaju niz kupole i kandžama grebu zlato – jer onaj koji se lepše spustio bolje se oženio – tako je kod vrana“, tvrdi Galina Karašova, sokolar u službi obezbeđenja Kremlja.

Kontrolišući populaciju vrana kremljinski jastrebovi čuvaju bogatu i raznovrsnu populaciju drugih vrsta ptica koje se gnezde u Kremlju.

„Kremlj je zadivljujuće mesto jer preko njega ide i migracija ptica, ovde se zaustavlja veliki broj ptičjih vrsta. Ovo je verovatno najhumaniji način kontrole populacije vrana koje se u gradovima gnezde lako, a nemaju prirodnog neprijatelja, te uništavaju druge ptice“, dodaje Karašova.

Stepski jastreb pri lovu maltene u letu ubija svoj plen i to mu je u prirodi, te sam lov na vrane nije najteži deo obuke.

„Osnovno što je potrebno za pticu u službi Kremlja je disciplina. Da se na vreme vrati sokolaru, da se ne prepadne od raznih stvari koje se ovde dešavaju na primer tehnike za čišćenje“, zaključuje ova sokolarka.

Kao i svako drugo obezbeđenje i ovo radi danonoćno – jastreba, drvenog stražara neba, kada padne mrak smenjuje buljina na noćnoj straži.

Video:http://www.youtube.com/watch?v=QHn1t-nEJYU

Izvor: b92.net

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

ALEKSANDRIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

103270_aleksandrija-by-ramblurr_af

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

103269_aleksandrija-by-mrsnooks_af

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

103268_aleksandrija-by-miriam.mollerus_af

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

103267_aleksandrija-by-iyng883_af

Foto by Iyng883/Flickr.com

103266_aleksandrija-by-fighting-irish-1977_af

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

103264_aleksandrija-by-a.m.-kuchling_af

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

103265_aleksandrija-by-eviljonius_af

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

99827_crveno-more-----derek-keats_af

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs

NE PITAM ZA CENU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Na isteku ove bezuspešno pripremane „apokaliptične“ godine, ipak smo ušli  u dane, praznične i razdragane.

Vredno i pošteno radeći , pored svih svakonoćnih i dnevnih, kvartalnih i zezonskih zadovoljstava, uspeli smo i da zaradimo i uštedimo.

Novac (a šta ste vi pomislili). Da. Novac, taj jedini nam vredan i pravedan ekvivalenat za uloženu krv i znoj. Novac, to zlatno tele, zbog kojeg smo došli na svet ovaj i ovakav, zbog kojeg jedino i vredi živeti. Svi ostali razlozi su puka iluzija, zamajavanje, gubljenje dragocenog vremena a samim tim i novca, jer „vreme je novac“. Oni ti, drugi, i nisu čak ni činjenica. Beznačajni, nevidljivi, subjektivni i nije ih  vredno ni pominjati.

Zatoo, u skladu sa napred(nim)  pravilom, ne gubimo vreme, nego, nabubreli novčanik ili napupelu karticu u ruke, pa u kupovinu. Sve je na prodaju.

Jer, da novca nije, ko bi u sebe i drugog, ovo mogao da ulije. A sve od priloženog dole manje, izvinte me, je beznadežno Stanje !

Halo, Nosač broj 8!

Bora*S

 NAJSKUPLJIH 10 ALKOHOLNIH PIĆA NA SVETU

najskuplje-pivo10. Flaša piva – 100$

 Najjače pivo na svetu, San Adamsova „Utopija“, sa procentom alkohola od čak 25%, dolazi zapakovano u interesantnu, ekskluzivnu bocu i u prodaji  košta oko 100$. Međutim, za prvu flasu piva „Tutankamon Ale“ plaćeno je čak 7.686 dolara.

Pivo je razvijano od strane naučnika Univerziteta u Kembridžu na osnovu recepta pronađenog na egipatskim hijeroglifima, kao i talogu pronađenom u jednim od Tutankamonovih podzemnih odaja. Ostala piva osim prve flaše prodata su za 76$ po boci.

 

najskuplji-burbon9. Burbon – 350$

Burbon „Evan Vilijams“ star 23 godine, dostigao je elitu među alkoholnim pićima prodajući se za 350$ po flaši.

Moguće ga je kupiti jedino u destileriji gde se proizvodi.

 

najskuplji-konjak8. Konjak – 10.000 $

Velike destilerije konjaka uvek se takmiče koja će proizvesti super-ultra-mega-giga ekskluzivan konjak. Poslednji takav proizvod došao je iz destilerije Remi Martin kao najekskluzivniji „Luis XIII“ konjak – „Crni biser“, a prodaje se za 10.000$ po flasi.

Za razliku od običnog Luisa XIII, Crni biser se dobija mešanjem više od 1.200 različitih sorti starosti 40-100 godina.

Toliko je ekskluzivan da se prodaje samo preko pozivnica, a nemoguće ga je pogledati ni na njihovom sajtu – neophodna vam je lozinka.

 

najskuplji-sampanjac7. Boca šampanjca – 14.730 $

Šampanjac – jedno od najekskluzivnijih pića na svetu. Godine 2005. , boca šampanjca „Metuzalema“ iz 1990.  dostigla je na aukciji cenu od 14.730 dolara.

„Metuzalem“ je u stvari džinovska boca u koju stane osam klasičnih flaša od 0,7 litara, što kada se preračuna daje cenu od 1.841 dolar po boci…

 

najskuplji-rum6. Rum – 54.000 $

Jamajčanski rum po ceni od 54.000 dolara?

Nedavno su pronađene četiri boce ruma iz 1940. godine, što je najverovatnije i uticalo da cena bude ovako visoka.

Zaista nismo mislili da je rum dovoljno u trendu da dostigne ovoliku cenu.

 

najskuplji-skotski-viski5. Škotski viski – 75.000 $

Boca škotskog viskija „The Macallan“ iz 1926. godine prodata je 2005. godine jednom juznokorejskom biznismenu po ceni od čak 75.000 dolara.

Kao i mnoge stvari na ovoj listi, cena nije visoka zbog raskošne ambalaže, nego znog onoga što je u njoj.

Želite da ga probate?

Ostalo je još par primeraka u kazinu u Atlantik Sitiju u SAD, a cena za jednu časicu je 3.300 dolara.

Pa ko voli nek izvoli…

 

najskuplje-vino4. Flaša vina – 160.000 $

Na aukciji u Sotbiju 1985. godine, boca vina „Sate Lafit“ iz 1787. godine prodata je za 160.000 dolara.

Čak i bez izračunavanja inflacije, ovo je i dalje najskuplja flaša vina ikada prodata.

Ali zašto toliko dati za bocu kiselog vinskog sirćeta?

Pa ova flaša je bila u posedu Tomasa Džefersona, čiji su inicijali ugravirani u samu bocu…

 

najskuplji-viski3. Flaša Irskog viskija – 200.000 $

Pronađena 2005. godine, ova flaša viskija potiče iz Irske destilarije „Nun’s Island“, koja je ugašena 1908. godine. Godinama se bezuspešno tragalo za bar nekim ostatkom koji potiče iz nje, sve dok se jednog dana u prodavnici pića nije pojavio čovek sa flašom u ruci i pitao da li ovo možda nešto vredi.

Vredi i te kako – čak 200.000 dolara prema procenama stručnjaka!

Međutim, iako je već dve godine na aukciji, ovaj redak primerak nije pronašao svog kupca, a ako se on i nađe, ovo će biti najskuplja flaša viskija ikada prodata.

 

najskuplja-votka2. Flaša votke – 1.000.000+ $

Koliko bi ste trebali biti ludi da za flašu alkoholnog pića izdvojite milion dolara?

Medjutim, votka „Diva“ je zaista specijalna. Ova trostruko destilovana votka filtrirana je ugljenikom. I to ne bilo kakvim. Filtrirana je kroz komadiće dijamanta!

Medjutim, ono sto zaista podiže cenu je ručno pravljena boca. Unutar nje nalazi se drago kamenje čiji broj i vrstu određuje kupac u zavisnosti od toga koliko želi da plati za nju…

 

najskuplja-flasa1. Flaša tekile – 1.500.000 $

Najskuplja flaša tekile ikada prodata je boca „Tekile Lej“ od 0.925 l stare šest godina 100% destilovane od biljke plave agave.  Bila je zapakovana u bocu od čiste platine i dostigla je cenu od 225.000 dolara. Ukoliko imate „ogranicen budžet“ mozete kupiti jeftiniju verziju (boca je napravljena pola-pola od zlata i platine) za 150.000 dolara. Ista kompanija je napravila i flašu od milion evra (1,5 miliona dolara) od platine i ukrašenu dijamantima, međutim izgleda da im je užasno teško da je prodaju, pošto nude 100.000 evra onome ko pronađe kupca.

Ukoliko se proda, ovo će biti najskuplja prodata flaša alkoholnog pića ikada na svetu. Zanimljivo kompanija nije pravila diskriminaciju u vezi toga šta se nalazi u boci, ukoliko želite, mogu da je napune i najobičnijim konjakom…

izvor: listverse.com/zezas.me

BILA JE NESTVARNO LEPA, PORCELANSKI NEŽNA, DIVNA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 UMRLA  JE ZLATA PETKOVIĆ

kul-Zlata-Petkovic-01POSLE kraće bolesti, u ponedeljak (3. decembra 2012.)  u Beogradu je preminula glumica Zlata Petković.

Kada je pre samo nedelju dana doživela moždani udar, javnost je podelila dramu njene porodice i kolega, uz nadu da će se nezaboravna lepa Marija iz “Otpisanih” ipak izboriti. Nažalost, prošlog petka stanje se naglo pogoršalo, toliko da ni operacija nije pomogla.

Smrt je bila jača.

Jedna od najomiljenijih dramskih umetnica nekadašnje Jugoslavije, članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rođena je u Svrljigu 1954. godine. Osnovnu školu završila je u Smederevu, gde je  pohađala i gimnaziju.

Posle jedne audicije 1970. godine, ponuđeno joj je da učestvuje na izboru za najlepšu tinejdžerku Jugoslavije u Zagrebu, na kojem je izabrana za prvu pratilju.

Ova titula omogućila joj je da ode na svetski izbor održan u Tokiju, na kojem je postala mis fotogeničnosti.

 Epitet najleše tinejdžerke doneo joj je i prvu ulogu, u filmu “Bubašinter” Milana Jelića. Tada je i odlučila da se upiše na Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, ali je odustala, iako je ušla u uži izbor, jer je bila tek u prvom razredu gimnazije.

 Na Akademiju se ipak upisala posle srednje škole i završila je u klasi sa Bogdanom Diklićem, Ljiljanom Stjepanović, Snežanom Savić, Ivicom Klemencom, Radošem Bajićem i Lazarom Ristovskim.

Odmah po diplomiranju, reditelj Aleksandar Đorđević ponudio joj je ulogu Marije u filmu i seriji “Povratak otpisanih”, koja ju je vinula među zvezde.

Na scenu JDP prvi put je stala 1978. Igrala je Rosinu u predstavi “Trilogija o letovanju”. Usledile su “Romantične ćudi”, “Raskršće”, “Maraton”, “Pokojnik”, “Komunistički raj”, “Seobe”, “Tuce svilenih čarapa”, “Vedrine i vatre”, “Valjevska bolnica”, “Revolucija svetih devica”, “Ne očajavajte nikad”, “Florentinski šešir”, “Bure baruta”.

U njenu filmografiju, pored “Bubašintera”, ulaze i “Vagon Li”, “Partizanska eskadrila”, “Otpisani”, “Bravo maestro”. Nezaboravna je i njena uloga u kultnoj seriji “Grlom u jagode”.

Iza nje je ostao sin Gvozden, iz prvog braka, koji nije dugo trajao, i sin Andreja iz braka sa kompozitorom Sanjom Ilićem.

 Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.

novosti.rs

KOLEGE o ZLATI

Branko Cvejić: PLEMENITA

OTIŠLA je Zlata, koja je bila zlatna u svakom smislu. Nije bila samo izuzetno lepa, mada je bila jedna od najlepših pojava kod nas i u pozorištu i na filmu i televiziji, već i u svemu izuzetna.

Kada sam nedavno čuo da se razbolela, bio sam veoma tužan, a ta tuga sada je još veća. Ipak, hoću da je se sećam kao divne, lepe i plemenite žene.

Gorčin Stojanović : OBASJAVALA OSMEHOM

ŠOK je ogroman. Vest me je zatekla na gostovanju JDP u Rumuniji. Zlata nije bila samo jedna od najlepših žena sa ovih prostora nego i potvrđeno dobra glumica, majstor komedije. Pamtim njene uloge u predstavama “Ne očajavajte nikad”, u režiji Miroslava Belovića, i “Tucetu svilenih čarapa” u režiji Steve Žigona. Zlate ćemo se sećati i kao osobe čiji su vedrina i prepoznatljiv osmeh obasjavali svaku ekipu predstave u kojoj je igrala.

imagesZlataVoja Brajović: DIVNA LJUDSKA PRIRODA

MOJE prvo reagovanje kada sam se čuo sa njenim suprugom Sanjom Ilićem bilo je: otišlo je naše zlato. Jedna takva lepotica i glumica nema zamenu. Važno je istaći, a to mogu da potvrdim pre mnogih jer sam sa njom radio i na televiziji i u pozorištu, da je pored fascinantne lepote, Zlatu krasila i divna ljudska priroda. Zato je bilo višestruko zadovoljstvo sa njom raditi i stvarati. Bila je u svakom trenutku divna i pozitivna osoba.

Dragan Nikolić koji je sa Zlatom Petković radio u seriji „Povratak otpisanih“ bio je veoma potresen i kratak: „Stvarno ne znam šta da kažem, izbili su mi vazduh“.

Lazar Ristovski rekao je da je potresen i šokiran vešću o smrti svoje koleginice sa klase. „Prosto zvuči kao tragedija. To je toliko neočekivano. Potresen sam i iznenađen“.

Snežana Savić
rekla je da je potresena i da ne može da veruje da je Zlata otišla. „Nisam se nadala da će se ovo desiti. Verovala sam da će ipak dobiti tu bitku. Ona je bila jedno drago i suptilno biće. Verujem da je njena nežnost bila prevelika za ovo vreme i profesiju“, rekla je Savić.


Dušan Kovačević
: „Najkraće što mogu da kažem je da sam od te vesti u neverici i u šoku da se Zlati to dogodilo. Bila je osoba sa kojom je lako, lepo i radosno raditi. Otišla je jedna žena kojoj je život bio radost, što je još žalosnije“.


Radoš Bajić
kaže da je „vest o preranoj smrti moje školske  drugarice, koleginice i prijateljice Zlate Petković najtužnija i najstrašnija“. „Samo oni koji su je stvarno poznavali znaju da je njena duša bila lepša od njene nestvarne lepote. Neka joj je slava i večnaja pamnjat“, naveo je Bajić.

Komentari čitalaca
*jana 03. decembar 2012. 20:09 – Bila je divna, nestvarno lepa, porcelanski nezna, mila, ljupka, izgledalo je da je zivot tek pred njom i nadala sam se da ce tek snimiti neku seriju u kojoj cu je sa uzivanjem gledati. Otisla je a najzalije mi je sto se tako malo pojavljivala poslednjih godina, sto je nije bilo na malim ekranima, jer je bila i ostala zaista jedinstvena glumacka pojava. Andjeoski lepa Zlato, pocivaj u miru.
*Sadman Sway 03. decembar 2012. 19:54 – Bila je jedna od ljepših žena svog vremena u Evropi.

____________________________________________________________________________________________________

priredio: Bora*S

NAJDUŽA PRIČA O SRPSKOM BAKRU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________

UZ 65. ROĐENDAN „KOLEKTIVA“

 Šezdeset pet godina tog mukotrpnog posla opisano je u 2.227 brojeva lista koji od 1. novembra 1947. godine izlazi pod imenom „Kolektiv“. Kao i RTB Bor o kome piše, stvarale su ga generacije novinara (preko 50), fotoreportera (tri), tehničkih urednika (pet) i urednika (14). Broj odštampanih primeraka se meri milionima (preko 20), informacije i fotografije stotinama hiljada. Počeo je da izlazi na četiri, a dostizao i preko trideset strana, nedeljno, polumesečno, mesečno (u  danima kad je spao na samo dvoje novinara i – tromesečno). Informacije koje petočlana redakcija sada štampa mesečno, zahvaljujući sajtu, dnevno su dostupne. Tiražom od 2.500 primeraka „Kolektiv“ je usmeren na svakog drugog zaposlenog u Basenu. Pritom nastoji da, pre svega, predstavi dimenziju njihovog učešća u kreiranju sadašnjosti i budućnosti kompanije, boljeg standarda, boljeg upoznavanja, a i boljeg razumevanja sa poslovodstvom.

Redakcija „Kolektiva“: Gorica Tončev, Ljubiša Aleksić, Jasmina Stanojević i Miloljub Milošević

 Pričajući tu najdužu priču o borskom, odnosno srpskom bakru, srebru i zlatu, list je svojim napisima pratio spiralu uspešnosti Basena, koja se nakon političkih, ekonomskih i svih drugih previranja dvehiljadite strmoglavila na najniže grane. Poslednje četiri godine „Kolektiv“, na sreću, beleži vaskrsnuće i preobražaj posrnulog diva u modernu kompaniju kojoj ne fali ime, već rezultati. Oni su posle pola decenije beznađa, ponovo tu. Zahvaljujući podršci države obnovljeni rudnici krče put ka bakru kroz milione tona (dugo zaobilažene) jalovine, a nova topionica i fabrika sumporne kiseline rastu nagoveštavajući novu eru industrije bakra koja će ovom kraju naredne godine vratiti nebo bez sumpornog dima.

Uređivački orijentisan na proizvodne planove i sve što prati njihovo ostvarivanje, na rudare i metalurge koji se bore da to postignu, na stručnjake pred izazovima novih tehnologija, na mlade koji treba da „nose“ kompaniju u novom stoleću, „Kolektiv“ nastoji da prati i tu već nezaobilaznu nit održive proizvodnje metala koja će im donositi hleb, ali neće otimati čist vazduh, vodu i zdravlje. Prati i sve brojnije akcije društveno odgovorne kompanije koja je, sem pristojnih zarada za oko pet  hiljada zaposlenih, donela, i doneće, Boru i Majdanpeku još mnogo toga  što život u njima ponovo čini dostojnim čoveka u novom veku.

 Glavni urednici* Mileva Milentijević  * Nikola Račić  * Miodrag S. Milosavljević  * Miroslav Marićević  * Miodrag Valjević  * Dragoš Žunić  * Momčilo Stanković  * Radoslav Terzić  * Miroslav Mihajlović  * Slaviša Petrović  * Jasmina Stanojević  * Ljiljana Golubović  * Miloljub Milošević i  * Ljubiša Aleksić.

   Nagrade i priznanja *Nagrada“Inženjer Šistek“  *Povelja Veća Saveza sindikata Srbije  *Povelja oslobođenja grada  *Orden Republike sa bronzanim vencem  *Oktobarska nagrada Bora  *Velika povelja UNS i KNUPS  *Zlatna plaketa Majdanpeka  *Povelja Udruženja novinara Srbije  *Plaketa Veća Saveza sindikata Srbije .

Redakcija „Kolektiva“

NA TREĆEM SALONU FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Na zadovoljstvo svih poklonika umetnosti u Boru je minulog petka (26.oktobra 2012.), otvoren 3. Međunarodni salon fotografije.

Gibertoni D Odoardo-Vita di Paese

Leanne Alessi-Future Aspirations

A na Salonu: izložba najboljih fotografija, digitalna projekcija pristiglih 5473 fotografija od 400 autora iz 53 država, plus samostalna digitalna projekcija “Line and Shaddow” autora Zorana Mojsina, (ovde), poznatog borskog fotografa, plus atmosfera oplemenjena muzikom „VIS Živo Blato“.

Tročlani žiri u sastavu: Dragan Prole (EFIAP/b, MFAUFBiH – Bosnia and Herzegovina), Milorad Kaščelan( EFIAP, MFAUFBiH – Bosnia and Herzegovina) i Raša Milojević ( EFIAP/b, EsFIAP, MF FSS – Serbia), odlučio je, da Luis Alberto Franke iz Argentine dobije FIAP značku za najboljeg autora fotografija, dok je Leanne Alesi iz Australije dobitnik Grand-pri Salona za najbolju fotografiju.

Luis Alberto Franke – Argentina
Rieles en la salina

Zlatne, srebrne i bronzane medalje, kao i pohvale dodeljene su najboljima za sve četiri teme koje su dominirale na ovogodišnjem Salonu: „Čovek i rad“, „Žurnalizam“, „Slobodna CB“ i „Slobodna kolor“.

-Činjenica da imamo učesnike iz 53 države, govori o značaju ovog Salona fotografije. Treba istaći da i naši autori redovno učestvuju na izložbama širom sveta.To je dokaz da Srbija nimalo ne zaostaje, kad je reč o digitalnoj fotografiji-reče nam na otvaranju Zoran Mojsin, predsednik Salona.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________________________________________


______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

BUDILICA U MINUT DO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________

Po višedecenijskoj tradiciji, za većinu usnulih borana, ovaj dan započne rano jutrom, kada ih probudi pokretna „rudarska budilica“.

“RTB živi i postoji već 109 godina. Od početka rada je više od pet miliona tona bakra izvučeno iz utrobe zemlje, više od 40 tona zlata samo iz Bora i oko 50 tona zlata iz Majdanpeka. Sve ovo su uradili rudari i upravo je to razlog što je ovaj dan posvećen njima. Mi ćemo i dalje raditi, a naši rudari nemaju porebe za brigu, jer u borskom rudniku ima posla za narednih 300 godina”.

Ovo su reči Blagoja Spaskovskog, generalnog direktora RTB-a Bor, koje je pored čestitki rudarima i dobrodošlice gostima, izrekao prisutnom  premijeru Srbije Ivici Dačiću, ministrima Mlađanu Dinkiću i Milanu Bačeviću, zvanicama i predstavnicima medija na jučerašnjoj centralnoj svečanost, povodom Dana rudara Srbije i dana Rudarsko-topioničarskog basena Bor, u renoviranom hotelu “Jezero” na Borskom jezeru.

Praznik rudarima su čestitali, a potom govorili prisutni ministri i premijer nedavno formirane Vlade Srbije, koji su po dolasku u Bor najpre posetili RTB Bor i obišli  gradilišta  nove topionice i fabrike sumporne kiseline.

I čini se, svi su saglasni u jednom, a to je, da nam nema prosperiteta bez proizvodnje, te da će država Srbija, koliko je god to moguće učiniti sve da pomogne i stvori uslove da posustala, skoro zamrla i na kolena oborena srpska privreda, oživi i počne da se uspravlja.

Izrekli su oni podosta značajnih stvari, no moj izbor se svodi na dve.

Parafraziram obe:

Mlađan Dinkić je rekao, da nova Vlada mora da svoje državne poslove  radi i odrađuje po uzoru na slavljenike – rudarski. Bude li tako, srećno!

Premijer Dačić, je insistirao, da razvoju i rastu proizvodnje u RTB-u Bor, nužno moraju da prethode, i isti u stopu prate, mere na zaštiti i očuvanju životne sredine i zdravlja ljudi. Ako i ovo bude, stanovništvo ovog područja, imaće tek razloga da slavi.

Ono što je svakako vredno pomena je i činjenica, da je posle tri godine ”vraćena” nekad prestižna “Šistekova nagrada “.

U znak sećanja na ovaj svečarski dan, prisutnim ministrima i premijeru, Spaskovski je  poklonio statue “Rudar”, koje teže više od 80 kilograma.

Nakon zavrešetka oficijelnog dela programa, prisutni su krenuli u obilazak, nekada prestižnog, od pre nekoliko godina zatvorenog, potom ruiniranog , a sada kompletno renoviranog,  hotela “Jezero”.

Ostatak raspoloživog vremena, moja malenkost je iskoristila da foto-objektivom zabeleži sve lepote i čari na obalama i plažama Borskog jezera.

 

No, da ne biste slučajno  pomislili da je u toku ovog dana bilo reči samo o “hlebu nasušnom”, u  borskom amfiteatru, u večernjim satima svečanog i nezapamćeno vrelog dana, organizovani  koncerti džez orkestra “Mambo stars” i Ane Bekute u pratnji orkestra Miše Mijatovića, te do sada neviđeni vatromet, okrepili su i razgalili  duše i ostala čula prisutnih.

Danas je već, običan dan, 7. avgust 2012.

Hoće li se lik nekog novog rudara ili metalurga naći na nekoj od srpskih novčanica?

Kao nekad.

Bora*S

MOJE VREME U „JAMA CAFFE“-u NA DUBINI OD 400 METARA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
HALO, HAVE A DRINK IN BAR AT 400 METERS BELOW GROUND!

BORSKI “ JAMA CAFFE“

Nedavno sam Ovde objavio vest o izgradnji i opremanju ove nesvakidašnje atrakcije.

Bila je to ekskluzivna vest u februaru mesecu, ove,2012. godine i bilo mi posebno drago što sam istu obznanio među prvima.

Ovih dana, tačnije 26. aprila, zahvaljujući predusretljivosti, razumevanju i ljubaznosti menadžmenta RTB Bor Grupe i rukovodstva Jame, sa neskrivenim oduševljenjem imadoh priliku, da opet, među prvima „konzumiram doživljaj“ spuštanja i boravka u ovom jedinstvenom i apsolutno ekskluzivnom prostoru na dubini od 400 metara u utrobi zemlje.

I nema tu šta da se puno priča. Doživeti treba!

Prosto-Fascinantno!

***  The Bor underground pit „Jama“ is one of the safest in Serbia an that is why RTB Bor wanted to allow visitors to this part of the copper company. Descending in a unique mining elevator into „the center of the Earth“ and sightseeing the  underground pit area and sipping drinks there, is certainly an experience to remember.

The bar as a unique attraction in Serbia, is located 400 meters below ground, on the 11th horizont of the Bor underground pit „Jama“. It is decorated and furnished in such a way to present visitors  the real working atmosphere and conditions where generations of miners have worked here at depths of up to 700 meters, where they have been eaming and still eam their bread.

 


ZLATNE VLATI UTKANE U SLIKE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

NAIVA U TEHNICI SLAME

 Jedinstvena naivna umetnost u tehnici slame, ponikla je na severu Bačke iz bogate narodne umetnosti bunjevačkih Hrvata, jedne od mnogobrojnih manjina koje naseljavaju Vojvodinu. Izrada ukrasa od slame u selima i na salašima oko Subotice zaživela je pre više od jednog veka, a već pet decenija, samouke slamarke rade jedinstvene, trodimenzionalne slike od slame.

Prva asocijacija na slamu su strnjišta nakon žetve i tanke, zlataste vlati koje ostaju, kao bezvredni spomenik, na taj važan ratarski posao. Na krajnjem severu Srbije, u okolini Subotice, slama je postala pravi umetnički materijal od kojeg vešti prsti slamarki prave ukrase, tzv. perlice i slike. Pre više od jednog veka, perlicama su se kitili mladi za svečanost završetka žetve – Dužijancu. Ta tradicija se održala do danas, a Dužijancu prate razni kulturni sadržaji – priča Ljubica Vuković Dulić, istoričarka umetnosti Gradskog muzeja Subotica.

„Prva slika od slame je nastala 1962. godine, što znači da ovaj vid likovnog stvaralaštva kontinuirano traje pola veka. Slamarke inspiraciju imaju u tradiciji i drže se tradicionalnog načina rada, a u Subotici i okolini postoji nekoliko lokalnih zbirki koje turisti mogu da posete. Prošle godine je u selu Tavankut otvorena Galerija slika od slame, dok se u selu Đurđin i u Subotici mogu videti dve zbirke koje su sakralne tematike. Bogatu zbirku predmeta od slame ima i Gradski muzej Subotice, a i suvenirnice u gradu se ne mogu zamisliti bez maštovitih radopva slamarki“.

Ana Jaramazović, iz Likovnog udruženja slamara amatera iz Subotice, osnovanog pre dve decenije, priča da je prvu sliku od slame, nazvanu „Rit“, uradila Ana Milodanovića. Danas ima pet udruženja u kojima žene nastoje da očuvaju ovu tradiciju, ponukane, pre svega, lepotom tih slika. Svi motivi se rade od slame u prirodnoj boji, ne vrši se nikava dorada ili prerada vlati, a slike su uglavnom dimenzija 30 sa 40 centimetara, jer je to najbolji format za rad od ovog materijala.

Ponekad, od skupljanja slame na njivi, pa do izrade slike prođe par meseci – kaže Kosovka Ivković.

„Najčešći i najkvalitetniji način izrade ovih slika je od pletene slame. Slama se potapa u vodu, a onda se dugotrajnim i različitim pletenjem slame dobija željena struktura od koje nastaju slike“.

Jozefa Skenderović vodi Likovno-slamarsko radionicu u Tavankutu, gde je nastarije udruženje koje postoji već pola veka. U selu postoje dve galerije: jedna se nalazi u Župskom dvoru, pri crkvi, gde su najstarije slike od slame, a u drugoj galeriji se nalaze slike novijeg datuma i naravno suveniri. Tokom leta u Tavankutu se organizuju radionice gde se uči umeće izrade predmeta i slika od slame.

Ivana Dulić iz Đurđina, jednom od tri sela gde je nastala ova umetnost, kaže da je ljubav prema slikama od slame nasledila od majke. Ali, za razliku od nje, Ivana radi od sečene i pletene slame, pa tako motivi dobijaju na kvalitetu, tananosti i preciznosti. Mnogo je naučila i od slikara, koji su, na primer, ukazali da se lepša perspektiva horizonta dobija kada se vlati slame postave vodoravno.

Slika se prvo rodi u glavi, zatim se skicira na papiru, doteruje se i kada se oformi kompletna priča koju slamarka želi da ispriča, počinje sa radom. Radi se delić po delić, pa nekada to traje nedeljama – kaže Ivana Dulić.

„Jednu sliku od sitnopletenih vlati slame, tankih poput filigrana, radila sam 600 sati, puna dva meseca, deset sati dnevno. Na osnovu sati se formira cena, ali ona je pokazatelj samo tog tehničkog dela posla. O umetničkoj vrednosti ne treba ni govoriti“.

Onda je potpuno jasno zašto je ponekad slamarki teško da se od slike rastane. Ivana Dulić je izdala monografiju svojih radova, a u pripremi je i velika izložba. Zanimljivo je da se na izložbama njihovi radovi uvek nalaze uz slike naivaca iz Vojvodine, po kojima je Srbija u svetu poznata.

 

Jelena Gligorić

 Izvor: Međunarodni radio Srbija