ŽIVOT SA KAMENOM I ŽIVOT NA KAMENU…

tamoiovde-logo

PRVI MUZEJ KAMENA U SRBIJI

Srbija će ove godine, najverovatnije, dobiti prvi Muzej kamena,  zahvaljujući inicijatoru te ideje Predragu Peci Petroviću iz sela Paštrić kod Valjevske Mionice.

kamenje

foto:www.021.rs

     Petrović je izjavio „da će to biti geološki Muzej u kome će biti izložen litografski kamen ali i sve druge vrste kamena, minerali, rude, stene i ostalo“.

   „To će biti privatni muzej i moja želja je da bude turistička atrakcija i smatram da kamen Srbije može da bude turistički proizvod“, rekao je Petrović, jedan od učesnika petog Međunarodnog sajma kamena „Stone expo05“ koji se održava u Kragujevcu.

Naglašavajući da dolazi iz kraja koji živi na kamenu i od kamena, Petrović, biolog po struci, kaže da mu je želja “ da afirmiše kamen, rad sa kamenom, život sa kamenom i život na kamenu“.

On je istakao da se struganički kamen eksploatiše kao arhitektonski i građevinski kamen, ali ne i kao litografski, i da je zbog toga odlučio da litografski kamen vrati na presto koji je imao za vreme Miloša Obrenovića.

„Struganički kamen je još 1889. godine bio srpski brend u Parizu kada je pravljena Ajfelova kula, zatim i 1900. godine kada se Kraljevina Srbija predstavila na velikoj Pariskoj izložbi struganičkim litografskim kamenom“, podseća Petrović koji na svom imanju ima upravo taj kamen.

„Taj brend smo zaboravili i eto mi smo taj kamen prvi put izložili na Sajmu u Kragujevcu, da bi narod video šta je brend Srbije koji je zaboravljen“, kaže Petrović i podseća da je još vojvoda Živojin Mišić ukazao na vrednost struganičkog litografskog kamena u mioničkoj opštini, kakav postoji još severno od Minhena.

Na pitanje zašto se u Srbiji kamen eksploatiše bez dozvole, Petrović kaže da je razlog tome preobimna administracija i da tri godine traje postupak izdavanja dozvola za kopanje kako „pitomih“ tako i „divljih“ majdana, pri čemu za to vreme, dodaje, treba pripremiti gomilu papira i pisati i dopisivati se sa resornim ministarstvom.

250px-DryStoneWallSwiss

Dry stone wall, with window,
in the Swiss Italian part near Bignasco
Author:Audrius Meskauskas

 “Interesantno je pomenuti da je 1863. godine knez Miloš Obrenović dao prvu koncesiju na 30 godina tadašnjem inženjeru iz Valjeva Stevanu Đuričiću za eksploataciju kamena i to pisanu na parčetu papira ne komplikujući adminsitraciju. Kasnije, takođe na jednom papiru, sa svega nekoliko rečenica, pod kojim uslovima i koliko da plaća Kneževini”, podseća Petrović.

Mionički kraj kod Valjeva poznat je i po tome što više od jednog veka traje eksploatacija i obrada jedinstvenog struganičkog pločastog kamena, kojim je svojevremeno, obložena i fasada čuvene Bečke opere.

Taj kraj Srbije poznat je po vrlo kvalitetnom pločastom litografskom kamenu, i, kako stručnjaci procenjuju, gledano po kvalitetu i boji sličnih nalazišta nema na prostoru Srbije.

Izvor: http://www.021.rs

     Litografija

  Grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Na glatku i obrađenu površinu kamena se nanosi crtež, masnom litografskom kredom, litografskim tušem ili nekim drugim masnim sredstvom (uljani pastel, olovke za crtanje po staklu, sapun…). Površina kamena za litografiju je porozna, rupičasta, a zrnasta struktura lako prima na sebe litografsku kredu i tuš.Nakon hemijske obrade rastvorom azotne i fosforne kiseline tako izvedenog crteža, površina kamena iscrtana masnim materijalom prima štamparsku boju, dok površina koja nije bila zaštićena i na koju je delovala kiselina boju odbija. Kod nabojavanja, kamen se mora stalno i ravnomerno kvasiti vodom. Na nabojani kamen se postavlja papir, a nakon toga se pristupa štampi uz pomoć litografske štamparske prese, kroz koju se kamen kreće horizontalno uz konstantni vertikalni pritisak.

   Litografski kamen

57216

foto:www.europeana.eu

Tradicionalno, najbolji kamen za litografiju je krečnjački kamen koji se vadi severno od Minhena, u oblasti Frankonije, u Zolnhofenu, Langenalthajmu i Mernshajmu. Ovaj kamenolom je još uvek aktivan, iako je potražnja ograničena na zahteve od strane umetnika, univerziteta i umetničkih škola. Kamenolomi postoje i u drugim zemljama, ali se jedino bavarski kamen smatra dovoljno kvalitetnim za ovu tehniku.

Danas su kamene ploče visokog kvaliteta postale retke i skupe. Razlog je smanjena potražnja za kamenjem velike debljine koje je u industrijskoj litografiji počev od 1930. zamenjeno metalnim pločama. Današnji najaktivniji kamenolomi se nalaze u delovima gde se vadi kamenje manje debljine, koje se koristi u građevinarstvu. Uprkos tome, još uvek se proizvode i kamene ploče pogodne za klasičnu litografiju, čija cena zavisi od debljine, veličine i kvaliteta.

    Hemijski sastav i fizičke karakteristike litografskog kamena

Po hemijskom sastavu, litografski kamen je 94 do 98% kalcijum karbonat. Ostali deo zauzimaju silicijum, gvožđe, mangan i aluminijum oksid. Zbog velike čistoće, kamen prima masnoću i kiselinu ravnomerno, i veoma je osetljiv na hemijska sredstva koja se u litografskoj tehnici koriste.

Karakteristike kamena se prepoznaju lako po boji. Tamno-sivi i plavo-sivi kamen je najtvrđi i najkompaktniji, ali nije pogodan za delikatne tonske gradacije. Svetlo-plavo-sivi kamen je najbolji za sve tehnike, daje odlične rezultate kod tonskih gradacija, i pogodan je za velike tiraže. Tamno-žuti je nešto mekši od prethodnog, takođe pogodan za sve tehnike, i stabilan prilikom štampe. Žuti kamen je najmekši, ima veliku proporciju oksida, kristala i fosila, pa tako ga ponekad nije moguće hemisjki obraditi ravnomerno, a suptilniji crtež gubi na oštrini. Ova vrsta kamena je najbolja za linerani crtež i površine identičnog tona. Vrstu kamena je dakle potrebno izabrati u skladu sa kvalitetom crteža i vrstom materijala koji se koristi.

   Priprema kamena

  Litografski kamen mora biti savršeno ravan da bi se osigurao kvalitetan otisak, a njegova površina fino obrađena i ispolirana da bi omogućila detaljan crtež. Uz pomoć karborunduma (silicijum karbid) ili peska, levigatora ili drugog kamena manjeg formata, litografski kamen se priprema nazrnačavanjem. Na nakvašeni kamen se nanosi pesak, a zatim se levigator ili kamen manjeg formata povlače preko njega pravilnim pokretima u obliku osmice. Na taj način se sa kamena uklanja prethodni crtež i sloj masnoće, a kamen niveliše i priprema za sledeću upotrebu.

   U zavisnosti od granulacije peska ili karborunduma, dobija se manje ili više izražena nazrnčana površina. Izraženija tekstura je pogodnija za rad sa litografskom kredom, dok je glađa površina pogodnija za crtež izveden litografskim tušem i perom.

 Izvor:sr.wikipedia.org

 

Priredio: Bora*S

 

CRNA ŽUČ ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

 PODSEĆANJE

Živojin Žika Pavlović, jedan od najsvestranijih i najkreativnijih umetnika naše kulture, umro je na današnji dan, 29. novembra 1998. godine.

 Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara.

Mladalački period njegovog stvaralaštva obeležile su slike i akvareli.

Ipak, životno opredeljenje bili su mu književnost i film.

Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film LJuba Popović (1958). Prvi film koji je režirao bio je omnibus „Kapi, vode, ratnici„, a zatim su sledili: „Povratak„, „Buđenje pacova„, „Kad budem mrtav i  beo„, „Zadah tela“ i „Doviđenja u sledećem ratu„.

Nagrađivan je „Zlatnom arenom“ u Puli, na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima u Berlinu, Veneciji i Karlovim Varima.

Pavlović je  bio autor koji je obeležio „crni talas“ jugoslovenskog filma.

Uporedo sa filmskim, nastajala su i njegova literarna  ostvarenja.

Proznim ciklusom „Divlji vetar„, koji čini desetak romana i nekoliko pripovedaka, ostavio je svojevrsnu književnu  sagu o srpskoj istorijskoj sudbini, naročito o istočnoj Srbiji. Romane „Zadah tela„, „Zid smrti„, „Oni više ne postoje„, „Lov na tigrove„, „Trag divljači„, „Dolap„, „Lapot„, „Otkucaji„… i zbirke pripovedaka pratile su nagrade za književnost „Ivo Andrić“, „Isidora Sekulić“, „Feliks Romulijana“ i dve NIN – ove književne nagrade.

***

     CRNA ŽUČ ŽIVOTA

 Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset.

 Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje. Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu).

Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović.

 To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive. Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?

Nastavite sa čitanjem

VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ-USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

OD MEZIMČETA RODITELJA DO VELIKOG VOJSKOVOĐE…

 Vojvoda Živojin Mišić rodio se 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru) u selu Struganiku, u valjevskoj nahiji, podno Maljena, na sat hoda od Mionice. Umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine, u vračarskom sanatorijumu, i prema službenom saopštenju, sahranjen o državnom trošku. Retko je koja životna priča imala toliko nepredvidivog u sebi, i retko je koji čovek kroz život prošao sa toliko dostojanstva i neke fine, nenametljive snage, kao što je to učinio Živojin Mišić. U tom niskom, naoko slabašnom čoveku, steklo se mnogo čvrstine, koju je on ispoljavao samo kad mora i kad ne može drugačije.

Po redu je bio trinaesto dete; slabunjav, sitnog rasta, uz to najmlađi – mezimče je svojih roditelja, Anđelije i Radovana.

Mišići su, prema pripovedanju samog vojvode, po poreklu Crnogorci, doseljeni na padine Maljena negde u 17. veku, sa južnih obronaka Durmitora. Njihovo prvo prezime je bilo Kraljevići, ali po vojvodinom dedi – Miši Kraljeviću – familija promeni prezime u Mišić.

U to vreme se u Srbiji živelo u zadrugama. Mišići, kao najbrojnija porodica u Struganiku, takođe su živeli zajedno, i bili dobrostojeći za tadašnje prilike. Pored velikog broja koza i ovaca imali su uvek i po dva tri para volova, što je u to doba bio zaista veliki kapital. U vreme kada se Živojin Mišić rodio, od trinaestoro dece koje su njegovi roditelji imali, u životu je bilo svega osmoro – šestorica muških i dve devojčice Teodora i Živana, vojvodine sestre.

Detinjstvo je budući vojvoda proveo uglavnom čuvajući sitnu stoku, zaštićen od napornih težačkih poslova što svojom slabašnom građom, što brigom roditelja za svoje ljubimče. Prve zakone života upoznao je čuvajući koze. U knjizi „Moje uspomene“, koju je vojvoda počeo da piše u Parizu, na lečenju, a koju zbog smrti nije stigao da završi,

 Živojin Mišić opisuje jedan takav događaj: „Jednog toplog dana, verovatno avgusta meseca, popodne, po nesreći zaspim ispod jednog velikog grma u blizini svojih koza. Iz podužeg spavanja probudi me silna grmljavina sa kišom. Skočih onako bunovan i unezveren ovom iznenadnom promenom, jurih na sve strane tražeći koze i pozivajući ih po imenu, a njih nigde nema. U toj svojoj besomučnoj jurnjavi onako bosonog kroz paprat, trnje i preko kamenjara, najedamput primetih svoje koze, a za njima i svog najstarijeg brata. Otišle bile kući Ačetića iz sela Paštrića i tamo upale u baštu sa kupusom. Vraćajući se od crkve, moj brat ih je zatekao u seoskom oboru, a kod njih gazdu kupusa – Pavla Ačetića. Po isplati odštete poterao ih je kolibi i naišao na mene  onako uplašenog i zbunjenog. Posle kratkog usmenog saslušanja, oko mene se uvijao sirovi drenovac ispisujući po telu čitave horizontale. Bio sam kriv, pa zato suze ni glasa nisam pustio već sam stegnutih zuba i ukočenih očiju posmatrao brata.“

Ipak, detinjstvo je vojvodi ostalo u lepoj uspomeni,  i često se sećao baš tog perioda, kada je pohađao „praktičan kurs čobanstva i vodiča volova“.

 Sa školom je bilo nešto drugačije. U to vreme su u Srbiji deca nerado upisivana u školu. To se smatralo gubljenjem vremena i novca, i u načelu školarci su postajali samo oni koji iz nekog razloga nisu bili za radove u polju. Poslati dete na školovanje bilo je za srpskog seljaka u to vreme čist trošak. Ne samo da je izgubio radnika (ako ne baš kopača ili orača, ono čobanina zasigurno), već je morao i da plaća za njegov „nerad“. Svojom konstitucijom i zdravstvenim stanjem Živojin Mišić je bio kao predodređen za đaka, ali on sam nije bio preterano oduševljen time. Više je voleo da tumara pašnjacima i senovitim zabranima, nego da se muči zarezujući guščija pera i sričući azbuku.

Prvog oktobra 1865. godine, pošao je u ribničku školu, u čijem će internatu provesti naredne dve godine. Kažem u internatu, jer je tadašnju crkveno – školsku opštinu, kojoj je pripadao Struganik,  činilo još nekoliko sela, prilično udaljenih jedno od drugog. Prema vojvodinom kazivanju, to doba nije po dobru pamtio. Ne samo zato što je bio odvojen od roditelja , koje je viđao samo u vreme praznika i školskog raspusta, nego i zbog izuzetno strogog, gotovo surovog učitelja.

Mnogima je poznata epizoda, kada je Živojin Mišić odbio da batina svog školskog druga, koji beše nešto skrivio. Učitelj ga je za to „nagradio“ šamarom i klečanjem u ćošku, ali to svejedno nije nateralo Žuću (nadimak Živojina Mišića, kojim su ga zvali njegovi školski drugovi kao dete, ali i kasnije, kao vojvodu) da uzme drenovak u svoje ruke.

Uopšte, događaji iz detinjstva umnogome su odredili ličnost Živojina Mišića. Njegov osećaj za pravdu, neka čudna, skoro religijska posvećenost malim i naoko običnim stvarima, kojima se umeo detinje radovati, očinska briga za narod i zemlju, za svakog vojnika, težnja da se shvati, razume i oprosti, ali i da bude strog kada treba – produkt su svega onoga što je kao dete doživeo, preživeo i upamtio. Hrabrost kojom je doneo odluku da iscrpljenu I armiju povuče pred gvozdenom metlom Oskara Poćoreka, ista je ona kojom prkosi varoškoj deci u Kragujevcu 1867. godine, jer ga zadirkuju zbog njegovog seljačkog odela i govora. Naime, posle dve godine provedene u Ribnici, Živojin Mišić nastavlja  školovanje u Kragujevcu, gde službuje njegov brat, narednik Lazar Mišić. U Kragujevcu vojvoda Mišić zvršava za jednu godinu i treći i četvrti razred osnovne škole, da bi u istom gradu, 1868. godine pošao u gimnaziju.

Kao đak, Mišić se nije posebno isticao, ali nije bio ni najgori. Njegovom uspehu u školi možda je odmoglo i to što se za vreme gimnazije (kao i kasnije u životu) često selio. Prvi, drugi i završni – šesti razred, položio je u Kragujevcu, a ostala tri je završio u Beogradu. Iz tog perioda o vojvodi postoji veoma malo podataka, osim opšteg školskog uspeha u svedočanstvu o završenoj gimnaziji; prosečna ocena – nešto iznad četiri.

1874. godine, bez polaganja ispita, kao devetnaesti u rangu, tek svršeni gimnazist Živojin Mišić, primljen je u Vojnu akademiju. Njegov život od tada, meren aršinom nešto drugačijim od ljudskog, biva sav posvećen jednoj ideji: slobodi! Kroz šest ratova proći će čobanče iz malog sela Struganika, da bi u poslednjem za njegova veka, I svetskom, postao jedan od najvećih, ako ne i najveći komandant koga je srpski narod imao. Za četrdesetak godina koliko je jeo gorak vojnički hleb, nije služio nikome i ničemu osim svom narodu.

 Četiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti dobio je (pored ostalih mnogobrojnih stranih i domaćih odličja) vojvoda Živojin Mišić, a u njemu se ništa nije promenilo. Kroz život je koračao uspravno, svestan svega što jeste, što zna i može, a da ni jednog trenutka niko iz njegove okoline nije osetio ni zeru taštine i sebeljubivosti. Pamte ga kao vrednog pitomca, koji je sa podjednakom marljivošću izučavao taktuku i besedništvo, strategiju i krasnopis, naoružanje i okretne igre. Događaji koji su sledili zamenili su teoriju praksom, a rat koji uskoro poče, sasvim prekinu školovanje. Mnogi su, a među njima i Živojin Mišić, svoja znanja morali da primene na bojnom polju.

Na žalost, mnogi su i potvrdili onu tužnu narodnu izreku – da vojnik prima platu u miru, da bi poginuo u ratu.

 Iz knjige „Vojvoda Živojin Mišić“

priredio: Bora*S