PET NAJZELENIJIH GRADOVA NA SVETU…

tamoiovde-logo1Predstavljamo vam pet gradova u kojima se najviše brine o životnoj sredini.

Rejkjavik, Island

rejkjavik_islandU Rejkjaviku živi samo 115.000 ljudi, međutim uticaj ovog grada na svet je impresivan. Island planira da potpuno ukine zavisnost od fosilnih goriva do 2050. godine i da postane ekonomija koja se zasniva na vodoniku.

U ovom trenutku, Rejkjavik dobija energiju za grejanje, toplu vodu i električnu energiju u potpunosti od hidroelektrana i geotermalne energije. Oba ova resursa su obnovljiva i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene bašte. Njihov javni saobraćaj takođe koristi autobuse na vodonik i tako konkuriše da postane najčistiji grad u Evropi.

 Portland, SAD

portland_usa_03Iako nekoliko američkih gradova konkuriše da uđe na ovu listu, Portland je bio prvi koji se fokusirao na alternativne vrste saobraćaja sa tramvajima i ogromnom mrežom biciklističkih staza da bi građane odvratio od vožnje automobilom. Takođe je prvi grad u Americi koji je započeo program smanjenja izduvnih gasova i inicijativu da se objekti grade od održivih materijala.

 Kuritiba, Brazil

kuritiba_brazil_02Ovaj brazilski grad se fokusira na održivosti korišćenjem zelenih metoda. Ima 28 parkova i njihova površina, zajedno sa nerazvijenom površinom, je 20 miliona kvadratnih metara.

Jedan od parkova leži na mestu gde je nekada bila favela (nelegalno naselje). Ljudi su iseljeni na mesto posebno izgrađeno za siromašne, a od tog prostora napravljen je park u kome se danas nalaze staze za džoging, mesta za piknik i gde ovce pasu travu umesto kosilica. Umesto da grade nove transportne sisteme, gradski planeri su odlučili da iskoriste na što bolji način postojeću mrežu puteva i izgrade visoko funkcionalan autobuski saobraćaj. To se pokazalo toliko uspešnim da su mnogi svetski gradovi usvojili Kuritibin model.

Malme, Švedska

malme_svedska_01Malme je veliki grad koji je fokusiran na zelene površine. To je jedan od najvećih gradova u Švedskoj i poznat je po svojim parkovima, ali i po održivom urbanom razvoju. Čelnici grada menjaju naselja u susedstvu u ekološki prihvatljiva.

Pošto je recesija skoro zbrisala industrijsku bazu Malmea osamdesetih godina prošlog veka, grad je imao šansu da krene iz početka. Zapadna luka funkcioniše uz pomoć obnovljive energije, uključujući energiju vetra i sunca, dok se organski otpad pretvara u biogas.

U Augustenborgu, predgrađu Malmea, krovne bašte izoluju kuće, a sistem zajedničkog korišćenja automobila koje pokreće biogas ili etanol i putevi koji su prilagođeni pešacima i biciklistima smanjuju korišćenje automobila.

 Vankuver, Kanada

vankuver_kanada_01Vankuver ljudi pamte po tome što je pokušao da napravi Zimske olimpijske igre održivim, ali svakodnevno razmišljanje čelnika i stanovnika ovog kanadskog grada je ono zbog čega se on nalazi na ovoj listi. Devedest odsto Vankuvera je snabdeveno električnom energijom iz hidroelektrana.

Vetar, sunce, talasi i plima pomažu da grad ostane zelen. Plus, imaju velike planove za budućnost. Zelene zgrade, zelena ekonomija, zeleni transport, čist vazduh i voda su samo neki od ciljeva koje su građani Vankuvera sebi postavili za 2020. godinu.
Izvor:ekokuce.com

___________________________________________________________________________

VATRA RUBINA, PURPURNI SJAJ AMETISTA I ZELENO MORE SMARAGDA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Opal, dragulj među draguljima

Plinije je rekao „U njemu gori vatra rubina, blistavi purpurni sjaj ametista i zeleno more smaragda“

opal-dragulj-medju-draguljima_800x600Nije samo zlato cenjeno kao nakit. Srebro ukrašeno dragim kamenjem na ceni je već dugi niz godina. Drago kamenje (kristali i minerali) oduvek je privlačilo ljude što zbog svoje lepote što zbog lekovitih svojstava koje poseduje. Različiti minerali mogu se svesti pod pojam drago kamenje, ali su dijamanti, rubin, safir, smaragd i opal opšteprihvaćeni dragulji.

Opal, kamen neobične lepote ima specifičnu boju i kreativno je mek mineral, kombinovan od vode i silikona. Pravi je izbor za sve one koji žele da „produže“ leto, kako nam je objasnio jedan zlatar.

Za opal postoji verovanje da se menja prema raspoloženju osobe koja ga nosi. Kažu da će, ako je osoba raspoložena, zasijati svojom prirodnom bojom, a ukoliko je neraspoložena postati tamniji i mlečan…

opal_ringPriča o opalu vodi nas u pustinje centralne Australije pre više od 100 miliona godina.
Tada su pustinje centralne Australije bile veliko more okruženo kopnom, sa sedimentima silicijuma deponovanim duž obale. More se povuklo, nestalo i pretvorilo se u veliki Artezijski basen, a pre oko 30 miliona godina od silicijuma i vode nastao je opal, jedan od retkih dragulja koji su sedimentarnog porekla.

Ovaj kamen i danas sadrži 10 do 30 odsto vode, kao ostatak tog starog mora. Aboridžini u Australiji imaju puno legendi i mitova o opalu i veruju da ovaj dragulj ima duhovnu vrednost. Za njih opal predstavlja trag predaka koji su ostavili pokolenjima kao znak svog prisustva.

Pleme Vangkumara ima legendu po kojoj je njihov narod iz opala dobijao vatru. Opal zvani Orfanus nalazio se u kruni vladara Rimskog carstva, a za njega se pričalo da izgleda kao da se čist beo sneg presijava crvenim bojama vina. Napolen je Žozefini poklonio divan primerak tog kamena- poznat kao „Troja u plamenu“. Kraljica Viktorija je volela opal i često ga je poklanjala kao svadbeni dar. Ona i njene ćerke lansirale su modu nošenja nakita od opala.

7y7u89_mainOpal može biti raznih boja. Posebno je karakterističan njegov mlečno-plavkasti ili biserni površinski sloj i osobina da se boje menjaju u zavisnosti od ugla iz koga ga posmatrate. Boja kamena koja je u zavisnosti od njegove providnosti, uveliko određuje njegovu cenu.

Crni opal, čija je osnovna boja crna ili tamnosiva, ima najsjanije boje i najcenjeniju je. Kristalni opal je proziran, sa brzom igrom svetlosti u sebi, i cenjen je zbog činjenice da se u njemu vide mnogi slojevi boje. Beli i mlečni opal imaju nešto razlivenije boje, ali i pristupačniju cenu. Vatreni opal, koji se vadi u Meksiku i Oregonu, proziran je i u plati od bezbojnog do žutog, narandžastog i crvenog. Njegova specifičnost je i to da svetluca, iako nije brušen.

RTP-1077_341_2Opal doprinosi pronalasku prave ljubavi, izaziva sponate reakcije svog nosioca, pokreće na nove ideje, stimuliše entuzijazam i deluje kao magnet za novac ili mušterije u nekom poslu. Kažu da donosi ljubav, ali samo vernim ljubavnicima, dok nevernima donosi zlu kob. Vatreni opal povećava nivo energije u organizmu i stimuliše seksualne organe. Smatralo se da čuva kraljevsku čast.

Za kraj, opal je inspirisao i jednog od najvećih književnika svih vremena, Šekspira, koji ga pominje u „Bogojavljenskoj noći“:
„Nek te sada bog melanholije štiti i nek ti krojač odelo sašije od promenljivog tafta jer ti je um od opala“.
Izvor:onaportal.com

DOLINA CRVENE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.

sva-cuda-sveta-crvena-zemljaCrvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).

sva-cuda-sveta-crvena-zemlja3Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.

__________________________________________________________________________________________

svacudasveta.com

___________________________________________________________________________________________

Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.

Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?

Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Čedna gradska lica

Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.

Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…

Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BIZERTA, TAMO DALEKO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Jedan od povoda za objavu ovog teksta je Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji se od ove godine praznuje 11. novembra. U  državne praznike uvršten je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“, br. 92/2011 od 7. 12. 2011).

Kao još jedno- SVEDOČANSTVO O PROŠLOSTI.

Bora*S


JOŠ JEDAN NAŠ GRAD, TAMO DALEKO

Nastao je u doba Feničana, hiljadu godina pre nove ere, na samom severu Tunisa, danas je mirna luka, a početkom prošlog veka bio je „svetionik“ srpskoj vojsci

 Bizerta je najseverniji i najstariji grad u Tunisu. Nastala u doba Feničana ova afrička luka je u davna vremena bila poznata i kao stecište gusara. Prolazile su kroz nju mnogi narodi i vojske: Pimljani, Arapi, Španci, Turci, Francuzi…

Početkom prošlog veka, u ovom gradu svaki četvrti stanovnik bio je Srbin. Bilo je to vreme kada se na ulicama čuo arapski, francuski i srpski jezik, čitala štampa na ćirilici, a u pozorištu gledala „Bitka na Kosovu“.

     Okružena je šumama i plantažama voća, pa otuda i lokalni naziv Bizerta-zeleno u plavom, izveden iz preplitanja zelene boje okoliša s plavetnilom mora. Tunišani vole da istaknu  da je najevropskija, što i nije čudo budući budući da je najduže bila pod uticajem Francuza, sve do 1963. godine, mada je Tunis proglasio nezavisnost 1956.

     Za Srbe Bizerta je simbol spasa, bez nje ne bi bilo Solunskog fronta, niti onog furioznog proboja koji je doneo slobodu i kraj rata. Ipak, sve više bledi sećanje na boravak naših vojnika na severu Afrike. Retki su Srbi koji se upute na ovu stranu, mnogi radije uživaju u čarima hotelskih bazena ili kupovini suvenira.

 Hleb kao nafora

   Pored savremene arhitekture, širokih bulevara i gradske plaže, okružene drvoredima raskošnih palmi, jedno od obeležja Bizerte, ali i „usko grlo“ je i pokretni most koji se svakodnevno diže na dva sata da propusti velike lađe kroz kanal koji spaja Bizertsko jezero sa morem. Međutim, nije uvek sve kako izgleda na prvi pogled. Kanal sa barkama uz samu Medinu neodoljivo podseća na Veneciju.

   Susret Orijenta i Evrope ovde je dirljiv. Staro jezgro grada, sa prozorima i vratima plave boje na tradicionalno belim zidovima podseća da smo ipak u tipično tuniskom gradu. Za razliku od ostalih Medina u Tunisu, koje su pretvorene u bučne pijace, u ovoj je sačuvan mir i spokoj porodičnog života. Dok šetamo lavirintom uskih ulica, opijeni mirisom začina koji se širi iz šerpi vrednih domaćica, razmišljamo kako li je izgledao grad 9. januara 1916. godine.

   Tog dana francuski admiral Emil Geprat postrojavao je svoje vojnike kako bi odali čast pristiglim srpskim mučenicima koje je, zapravo, spasao ultimatum Francuskoj i Engleskoj ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova da će Rusija, ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, sklopiti separatni mir sa Nemačkom.

   Luka Nikolić, autor nedavno objavljene knjige „Srbijo, majko i maćeho“podsetio nas je da se u jutarnjim satima, drugog dana Božića, 10. puk iskrcao na afričko tle. Dočekani su ovacijama -„Živela Srbija!“, svirala se srpska i francuska himna. Duž puta od pristaništa do kasarne tiskao se svet koji je došao da pozdravi ratnike. A onda je počelo iskrcavanje. Bedno su izgledali heroji sa Balkana. U znak poštovanja, prema dobrodošlici koja im je priređena, oni koji su mogli da se kreću, uparađeni su koliko-toliko. Žitelji Bizerte izneli su pred umorne ratnike voće, kolače, cveće, vino, francuski konjak…

   Srbi su hleb prihvatili kao naforu, tvrdi potpukovnik u penziji. Iskreno savezništvo dve vojske tih dana bilo je oličeno u komandantu francuskih snaga za severnu Afriku admiralu Gepratu. Njemu pripada zasluga srpskog vojnika jer je, protivno stavovima Vrhovne komande Francuske vojske, odlučio da srpske vojnike, ne smesti duboko u pustinjski pesak Sahare, već u varoši Bizertu, Sidi Abdalu, Tunis. Njemu pripada večno poštovanje jer je sa iznemoglim srpskim vojnicima postupao kao sa vitezovima. (Zato su, prililom prvog dolaska u Beograd 1930. godine admirala Geprata Srbi na rukama nosili od železničke stanice do Slavije, a ulica kojom su ga proneli dobila je njegovo ime.

   U centru grada nalazila se škola katoličkih sestara, Sion, u kojoj su milosrdne sestre s puno ljubavi i nežnosti lečile bolesne, iznemogle i ranjene. Sve su odlikovane. Samarićanskom brigom, pažnjom i negom tu u Bizerti Francuzi su nas podigli iz mrtvih. Oni su se postarali ne samo da nas fizički podignu nego da nam od Bizerte učine kutak Otadžbine. Pored srpske kasarne i 10 bolnica namenjenih našim vojnicima, u gradu su radile dve štamparije na ćirilici. Objavljeno je 780 brojeva lista „Napred“. Pozorišna scena na otvorenom, koju su naši vojnici izgradili, svojim rukama, od kamena, imala je 3.000 mesta. Za tri godine je izvedeno 270 predstava. Podignuta je crkva i oslikan ikonostas. Osnovan je vojni orkestar…Francuzi su bili zadivljeni srpskim seljakom, podseća naš sagovornik.

 Groblje u Bizerti

   Danas Bizrta ničim ne odaje da je nekad bila srpski grad-nema natpisa, simbola, baš ničega. Jedini trag ostao je na gradskom katoličkom groblju, gde nestaje smirenost koja se nosi sa dokova Bizerte. Puteljak koji vodi kroz groblje završava kod ograđene i katancem zaključane kapele kod koje je 12 spomenika (neki samo u tragovima) koje su umrlim podigli drugovi i rodbina. Samo neko ko veoma dobro poznaje ovo mesto može da pronađe deo groblja u kome  počiva 689 srpskih vojnika. Trnjem obrasla kapija govori nam da je niko godinama nije otvorio, niko sveću upalio.

   Grobovi preminulih, od 1916. do 1919. godine bili su obeleženi drvenim krstovima, kasnije su ekshumirani i prebačeni u podrum ispod kapele koja je podignuta 1918. za potrebe parastosa. Čitamo imena, ispisana francuskim pravopisom, koja polako blede na mermernim tablama prikovanim na zidove kapele: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch…635 od ukupno 689 sahranjenih!?

Na vrhu stuba ispred kapele vijori se zastava Tunisa. Srpske zastave nema! Ćutimo. Šta reći pred humkama onih koji su, kako kaže sam spomenik: „dali život za otadžbinu“.

-Obrvani ranama, bolestima i iscrpljenošću 3.226 vojnika ostalo je na severu Afrike. Sahranjeni su u 24 groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka. Do danas su preostala još samo tri-21 groblje smo izgubil! Imenom i prezimenom upisano je 1.480 vojnika, a u vreme  kada su sahranjeni samo su se četvorica vodila kao nepoznata. Iz toga proizilazi da svi ti bezimeni ratnici nisu ni postojali, a kamoli dali svoj život za otadžbinu. Sve zahvaljujući nemarnosti državnih činovnika koji nisu dobro ažurirali spiskove. Još strašnije državno skrnavljenje bilo je 1980. godine kada, prilikom rekonstrukcije groblja Minzel Burgiba, nijedan krst nije vraćen na svoje mesto. Izvođači radova su ih postavljali kako su im po ruku dolazili. Tako da danas ni jedan krst na ovom groblju ne obeležava onog umrlog vojnika koji pod njim počiva!-opominje sa gorčinom u glasu, Luka Nikolić koji je, zahvaljujući petogodišnjem traganju za istinom o srpskim vojnicima koje su saveznički brodovi od  1916. do 1919. godine prebacili na tlo severne Afrike, uspeo da sačuva od zaborava mnoge važne podatke, ali i da identifikuje neke od „otpisanih heroja“.

Nikolić je prvi put sam 2005, nakon 90 godina, krenuo u potragu za grobom svog dede Đunisija Nikolića, rođenog 17. februara 1874, trećepozivca iz Zaovina na Tari.

-Znao sam samo da je sahranjen u Tunisu i ništa više. Pronašao sam ga u našem najvećem groblju u severnoj Africi, u kome je u 1.208 grobova shranjeno 1.790 srpskih ratnika. Na obali Mediterana, 24 kilometra od Bizerte, u maloj varošici Ferivil (savremeni naziv Menzel Burgiba).

Lukin deda Đunisije imao je šest sinova i dve kćeri, od kojih danas ima 97 potomaka. Komandantu Tihomiru Mirkoviću, koji je umro sa gotovo celim svojim pukom golobradih ratnika uzrasta od 17 do 19 godina, nema ko da upali sveću!

-Kada su umrle majka i sestre više nije imao ko da ih žali. Država ih je zaboravila! Zato su, od 1918. godine do danas, podjednako odgovorni svi-kaže Luka Nikolić, skrećući nam pažnju da uveliko radi na tome da se značajna mesta na severu Afrike obeleže spomen-obeležjima, počev od mesta iskrcavanja. Da se u nekadašnjoj bolnici, a sada školi Sion u centru grada, jedna prostorija pretvori u spomen-sobu i tako probudi sećanje na mesto na kome je otpisana srpska vojska vaskrsla i stala rame uz rame sa moćnim silama, a agencijama omogući da Srbima koji dolaze u Tunis predstave Bizertu, današnju i onu s početka prošlog veka-srpsku.

Tekst: Slavica Berić, „Politika Magazin“, 22. jul 2012.


___________________________________________________________________________________________

U NOĆI „PLAVOG MESECA“…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________

Ako ne znate šta ćete raditi u petak uveče,  predlog za vas!

Obezbedite sebi mesto sa kojeg ćete imati dobar pogled na nebo i uživajte u “plavom Mesecu”. Ukoliko ga sada propustite, sledeći put ćete njime moći biti obasjani tek 31. jula 2015. godine.

Zemljin satelit, međutim, neće zapravo biti plave boje i izgledaće prilično uobičajeno. Naime, termin “plavi Mesec” zapravo označava pojavu dva puna Meseca u istom kalendarskom mesecu. S obzirom da smo prethodni put imali prilike da vidimo pun Mesec 1. avgusta, Zemljin satelit je ovog puta dovoljno požurio da uhvati još jednu avgustovsku noć. To je pojava koja se događa na svakih 2,66 godina.

Razlog za to leži u dužini lunarnog meseca koji traje 29,5 dana. Toliko vremena je potrebno Mesecu da obiđe Zemlju i da prođe kroz sve svoje faze – od mladog do punog, pa nazad do mladog. Obično, tokom kalendarskog meseca možemo samo jednom da vidimo Mesec u svom punom sjaju, ali, s vremena na vreme, zbog razlike u dužini lunarnog i kalendarskog meseca, to se dogodi i dva puta.

Mesec koji zaista  deluje plavo, pa čak i zeleno, ipak nije nepoznata pojava. Kada se 1883. godine dogodila erupcija vulkana Krakato u Indoneziji, atmosferu je ispunio oblak pepela. Neke čestice ovog pepeljastog oblaka bile su taman tolike veličine da mogu da blokiraju crveno svetlo, dok su druge boje prolazile neometano. Kako potvrđuje NASA, Mesečeva svetlost je tada, posmatrana kroz maglovito nebo, zaista izgledala plavo, a ponekad i zeleno.

Bio ovaj Mesec u petak zaista plav ili ne, to nas ne sprečava da sa vama podelimo jedan od muzičkih klasika.

trojka. rs

SAMO MISTERIJA OMOGUĆAVA DA ŽIVIMO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 19.avgusta 1936. godine streljali su frankisti u Visnaru kraj Granade Federika Garsiju Lorku, španskog pisca, muzičara i slikara, jednog od najvećih liričara 20. veka.

Pesnikovo telo su bacili u neobeleženu grobnicu.

Iako je Frankova vlada pokušala da izbriše sve uspomene na umetnika tako što je uništila Lorkina dela i zabranila spominjanje njegovog imena, ubrzo je postao simbol žrtava političke represije i fašističkih zločina.
Istoričari su saglasni u oceni da je slavni bonvivan i neumorni putnik smetao fašistima zbog nekonvencionalnosti i slobodoumnosti.

Procenjuje se da je nekoliko hiljada Španaca ubijeno na brežuljcima Granade tokom Građanskog rata (od 1936. do 1939), po nalogu saradnika zloglasnog kaudilja Franciska Franka.

Rođen je 1898. godine u selu Fuente Vakueros, nedaleko od Granade, u imućnoj porodici.

Kao student književnosti i prava u Madridu počeo je da se druži sa istaknutim intelektualcima i „buntovnicima s razlogom“, koji će kasnije postati sinonim za nadrealizam u umetnosti. Lorka je između ostalih prijateljevao sa režiserom Luisom Bunjuelom i napisao odu slikaru Salvadoru Daliju,

Iako je bio ponosan na uspehe prijatelja, mnoge od njih šokiralo je saznanje da je Lorka homoseksualac. Zbog osuda okoline sve više je tonuo u depresiju, koja je dostigla vrhunac kada su Bunjuel i Dali snimili film „Andaluzijski pas“, što je pesnik nemirnog duha protumačio kao napad na njega.

U potrazi za kratkotrajnim begom od stvarnosti Lorka je krenuo na veliko putovanje po svetu. Uživajući u lepotama Njujorka pronašao je inspiraciju za nove pesme, a potom odlazi na Kubu. Godine 1930. vratio se u novoproglašenu Republiku Španiju i postao direktor studentskog putujećeg pozorišta „La Baraka“, što mu je omogućilo da obiđe sve delove domovine, i upozna „sjaj i bedu“. „Život na točkovima“ predstavljao je avanturu koja je nadahnula pesnika da napiše romanse i dramska dela o iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini, duboko utkanim u dušu Španaca.

Posle Frankove smrti 1975. godine i stupanja na presto kralja Huana Karlosa, pesme poput „Zeleno, volim te zeleno“ i „Neverna supruga“, ušle su u sve nacionalne antologije poezije.

 Kuća u kojoj je rođen Lorka pretvorena je u muzej, na radost njegovih obožavalaca iz različitih delova sveta. Oni koji posete to zdanje kreću na sentimentalno putovanje u prošlost, budući da su izloženi mnogi predmeti koji im omogućavaju da zavire u čudesni svet umetnosti, poput starog gramofona i požutelih fotografija.

Prema rečima kustosa, neki posetioci nazivaju Lorku Kurtom Kobejnom 20-ih godina prošlog veka, s obzirom na to da je, poput tragičnog pevača grupe Nirvana, uspeo da ostvari munjevit uspeh za kratko vreme, bio neshvaćen i umro mlad.

Njegove pesme pisane su duboko samosvojnim jezikom po formi bliskom nadrealističkom maniru.

 Nazivali su ga „andaluzijski slavuj“ pošto je njegovo delo prožeto duhom i bojama španskog juga.

Višestruko obdaren, bio je omiljen za života, a posle tragične smrti postao je najčitaniji svetski pesnik.

Dela: zbirke pesama „Ciganski romansero“, „Pesnik u Njujorku“, „Knjiga pesama“, „Pesme“, „Tamaritski divan“, poema „Kante Hondo“, tužbalica „Plač za Ignasijom Sanćesom Mehijasom“, drame „Leptirove čarolije“, „Marijana Pineda“, „Čudesna obućarka“, „Don Kristobalovo malo pozorište“, „Ljubav don Perlimplina“, „Belise u njihovom vrtu“, „Donja Rosita neudata“, „Krvava svadba“, „Jerma“, „Dom Bernarda Albe“.

Samo nam misterija omogućava da živimo, samo misterija“, tvrdio je pesnik Federiko Garsija Lorka.


 
NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru –
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.


MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s’ večeri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)


 JEDNOJ CURI NA UVO

Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.
Jer videh kako iz tvojih očiju
dva luda, mlada drveta mi mašu.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.


 Priredio: Bora*S

Reference: rts.rs i  beogradskaka5anija.cyberfreeforum

____________________________________________________________________________________________