IZA ZAVESE DEČJIH ILUZIJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Život u cirkusu

Balansiranje na tankoj žici koja povezuje i razdvaja školovanje, neobično detinjstvo, cirkusku tradiciju i akrobatski duh, čini da deca sazrevaju vrlo rano.

images-2012-12-iza_zavese_decijih_iluzija_aps_763968207

Foto: Marko Risović

Pred njima je put neizvesnost i napornog rada, ali ona toga nisu svesna. Za njih je ovo samo igra.

Melani Donert ima šest godina. Dok je posmatram kako se bezbrižno ljuljuška na surli ogromne slonice, pokušavam da se setim svog detinjstva i trenutka kada sam prvi put otišao u cirkus.

(Pogledajte galeriju fotografija)

Ono što za Melani predstavlja svakodnevicu, za mene je u njenom uzrastu bio čarobni svet sakriven iza zavese cirkuskog šatora. Kao i svako drugo dete, sa nestrpljenjem sam čekao da me roditelji uhvate za ruke i odvedu u carstvo naglašenih boja, smešnih klovnova, egzotičnih životinja i veštih artista. Ono što se ispred mene dešavalo, rasplamsavalo je dečju maštu.

Danima posle predstave, pokušavao sam da izvedem neke od vratolomija koje sam zapamtio. Kada bih, kako sam mislio, uspeo u tome, osećao bih kao da pripadam svetu magičnih bića iz cirkusa.

Tokom svake predstave pitao sam se šta se dešava iza kulisa cirkuskog kruga. Kuda odlaze svi kada se svetla pogase, kada se ljuljanje trapeza potpuno umiri i utihne glasna muzika? Do odgovora sam došao mnogo godina kasnije, kada sam, privučen živopisnim sećanjima iz detinjstva, zavirio iza zavese staklenim okom foto-aparata.

Život u cirkusu nije lak. Bleštava svetla prikrivaju pravu sliku, punu neizvesnosti i odricanja. Težak rad i nomadski život oblikuju bore na licima cirkusanata, kao što kiša, vetar i sunce prave pukotine na njihovom šatoru. Mnogi od njih nisu imali izbora. Veština se prenosi sa kolena na koleno, a budućnost ovih ljudi određena je i pre njihovog rođenja.

Cirkuske porodice ljubomorno čuvaju svoju tradiciju, pa znanje ostaje u uskom krugu ljudi. To čini cirkus zatvorenom strukturom, sa jasnom hijerarhijom i pravilima. U taj krug je teško ući, što sam i sam imao prilike da iskusim. Ipak, čini mi se da je daleko teže iz cirkuskog kruga izaći, naročito onima koji su rođeni unutar njegovih granica.

Melani, devojčica sa početka priče, jedna je od njih. Potiče iz porodice artista sa dugom tradicijom. Ona pripada četvrtoj generaciji koja živi i nastupa u cirkusu. Lice joj je razvučeno u širok dečji osmeh dok se igra i komanduje slonici Liliki, koja je oko stotinu puta teža od nje. Jedan pogrešan potez mogao bi da bude fatalan, ali Melani ga verovatno neće napraviti. Za nju je ovo svakodnevna zabava, kao što je za drugu decu igra sa plišanim igračkama ili fudbalskom loptom. Prvi put je stala pred publiku kada je imala samo dve godine. Od tada redovno nastupa u nekoliko tačaka u italijansko-mađarskom cirkusu koji nosi njeno ime. A u dokolici mirno spava zavaljena u sigurnost slonovskog zagrljaja i sanja vesele snove naglašenih boja, verovatno poput onih koje krase moje sećanje na detinjstvo i česte posete cirkusu.

Fineas T. Barnum je još polovinom XIX veka znao da ljudi ostaju velika deca čitavog života. Rodonačelnik savremenog cirkusa, vešt šoumen i biznismen, koristio je ljudsku potrebu za zabavom kao osnovni pokretač svojih aktivnosti. Njegov „Najveći šou na zemlji“ bio je i te kako dobra i unosna predstava.

Svet se od tada promenio. Senzacionalizam i spektakl preneti su u domen virtuelne zabave.

Cirkus je doživeo veliku transformaciju. Savremene trupe više liče na pozorišne – nastupaju u zatvorenom prostoru, bez šatora i bez životinja, zbog protesta raznih udruženja koje se protive njihovom korišćenju u predstavama. U Francuskoj, SAD-u, Rusiji i Kini postoje fakulteti na kojima se izučavaju cirkuske veštine. Mađarska, kao zemlja sa dugom tradicijom u ovoj sferi zabave, ima izgrađen cirkuski kompleks nadomak Budimpešte. Retki su anahroni primeri nomadskih cirkusa koji i dalje žive po nekim starim pravilima, stalno putujući u potrazi za publikom i zaradom.

images-2012-12-zivot_u_cirkusu_aps_443697367Dok posmatram jedan od tih tradicionalnih putujućih cirkusa kako tromo, u dugoj koloni vozila, nestaje iza linije horizonta u smiraj dana, setni prizor me tera da se zapitam da li će u godinama koje dolaze neko dete osetiti iskrenu radost i ushićenje dok posmatra Melani kako graciozno pleše na leđima svoje slonice.

Ova reportaža, objavljena u izdanju časopisa za oktobar 2011. godine, dobila je nagradu „Best Edit“ u konkureciji vše od 30 redakcija National Geographica

Autor: Marko Risović/nationalgeographic.rs/

___________________________________________________________________________________________

 

KORACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

50.

TamoiOvde-imagescbpxz  U dvorani misli,

   plešemo.

Volimo se u krug.

   U međuvremenu,

dozvoljavamo sebi pogrešne korake.

   Trudimo se,

da ništa ne naučimo.

Vremenom,

 zaneseni u mislima plesom ,

stižemo do kraja zajedničkog kruga.

   Pre nego se rastanemo,

   ne mudrujmo.

   Otidimo,

manje ponosni i prkosni.

Neka zavesa padne u tišini.

 

Neka nam rastanak,

    nasmejan bude.

B.S.(Sunce u džepu-sveska 1)

***

Povodom Plesa…

Možda još jedna ljubavna.Ili refleksna.Pleše se u njoj u paru ili u parovima-u svakom slučaju u mislima, ali u “Dvorani misli”.

A ona kraja nema jer je kružna, a korak ljudski pravolinijski i teturav.

Kako bi Rilke rekao- “Na kom smo instrumentu i ko nas satka i koji ovo svirač drži nas…”.

Ovde pesnik, međutim blagom ironijom nudi izlaz, odškrinuvši vrata dvorane, mada svestan promaje, kojoj se valja izložiti.

Pesma- dobitnik treće nagrade na konkursu.

Svetislav Stevanović, prof.

MASKIRAN ILI SAMO MISLIM DA SAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

SIGURAN

Siguran sam
Ili samo mislim da sam siguran
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj žici

Maskiran sam
Ili samo mislim da sam maskiran
Pod ovim bojama
Govorim samo reči sto me kriju

Sastaviću krajeve
Iscepane poruke
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom

Kao u snu…

Oprezan sam
Tvoje oči gledaju u moj dlan
Ti ne znaš ko sam ja
Ja ne znam ko bih mogao biti

Pokušaj saznati
Ni iz čega sklopiti
Podigni zavesu
Pokaži sve sto misliš da krijem

Milan Mladenović