ČUDA ZASAVICE…

tamoiovde-logo
Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Zasavica

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.
– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 

_________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DAN MAGARICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

U vizitorskom centru Specijalnog rezervata prirode Zasavica, kod Sremske Mitrovice, četvrti put obeležen je Dan magarica.

засавица2

Specijalni rezervat prirode Zasavica

   Želja organizatora ove privredno-turističke manifestacije je da ukažu na vrednost ovih životinja.

   Farma magarica u Zasavici podignuta je radi proizvodnje kvalitetnog mleka, ali i  da se sačuva ova stara vrsta domaćih životinja kojih u našim selima ima veoma malo.

   Odrasli su ih fotografisali, deca su ih jahala a svi zajedno uživali su u prirodi i lepom danu.

Sa više od stotinu grla, farma magarica u Zasavici najveća je na Balkanu. Većina mališana prvi put je videla magarca uživo.

U magarećem mleku, Kleopatra se kupala, Grci su ga smatrali odličnim lekom a Rimljani luksuznim pićem. Analize su pokazale da sadrži 60 puta više vitamina Ce nego kravlje.

засавица 5„Napravili smo farmu muznih magarica koje su specifične po tome što daju mleko koje je isto ljudsko i zaista je izuzetan lek za razne bolesti“, objasnio je Slobodan Simić, upravnik Specijalnog rezervata prirode Zasavica.

Magareće mleko, kažu u Zasavici, otklanja umor, jača imunitet i podmlađuje. Od njega u specijalnom rezervatu prirode, prave sir, sapun i kreme za lice.

 „Sapun i kreme sadrže po 20 odsto magarećeg mleka“, naglasila je Tamara Vladisavljević, proizvođač kozmetike. „Poznato je po tome što hrani kožu, zateže i izbeljuje.“

Zbog bogatstva biljnog i životinjskog sveta u Zasavici, uskoro bi trebalo da se otvori i terapijski vrt.

Po rečima Mirjane Novković iz Inkluzivnog centara, vrt će biti pogodno mesto za odmor osoba sa invaliditetom i svih onih koji žele da ublaže posledice stresa jer, kako je rekla, zaista doprinosi da se čovek bolje oseća.

засавица 4Povodom Dana magarica, održano je i takmičenje u pripremanju paprikaša.

Među dvadesetak ekipa, najbolji su bili gosti iz Noćaja. Član pobedničke ekipe Zoran Getejanac otkrio je tajni recept: jača vatra, duže vreme kuvanja i ljubav prema  kulinarstvu. Ove godine održan je i izbor za najleše ukrašenu životinju.

Titulu je osvojila mala Runda, koja ima samo osam meseci.

Izvor: rts.rs/subota, 27. apr 2013.

FOTO PLUS  by Bora*S_____________________________________________________________________________________________________

DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

__________________________________________________________________________________________________________

DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

JEDINSTVENI PODUHVATI JEDNE ŽIVOTINJSKE VRSTE..

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

GRADITELJSKA VEŠTINA DABROVA-DOSTOJNI PRAVIH NEIMARA
Prepoznatljivi po snažnim, isturenim sekutićima u obliku zašiljenog skalpela, koji im služe kao prirodno oruđe za obaranje drveća i izvođenje njihovih graditeljskih poduhvata, dabrovi dele jednu zajedničku osobinu sa čovekom, sposobnost da menjaju svoje okruženje i prilagođavaju ga svojim potrebama.
Ove životinje, podjednako dobro prilagođene životu na kopnu i u vodi, u stanju su da pomoću stabala koje obore podignu savršeno konstruisane jazbine i brane. Pri tom obično biraju stabla sa prečnikom između pet i dvadeset centimetara.
Jazbina koju podižu duž obala reka i jezera predstavlja jedinstvenu strukturu u životinjskom svetu, a sagrađena je od isprepletenih grančica, trave i mahovine, ojačanih blatom kako bi konstrukcija bila što čvršća. Snabdevena je sa jednim ili više ulaza kojima se može prići samo ispod vode. Ovi hodnici vode ka nekoj vrsti predsoblja smeštenog malo iznad nivoa vodene površine, gde se dabar oslobađa vode koja mu se zadržala na krznu.

Odatle ulazi u glavnu, mnogo veću prostoriju, visoku oko jedan i široku oko dva metra, koja je znatno izdignuta iznad nivoa vode. Na tavanici glavne prostorije postoji otvor zamaskiran poklopcem od tankih isprepletenih grančica, koji služi za razmenu vazduha, a pod je pokriven komadićima kore, travom i drvetom.

Druga vrsta građevine koja, takođe, služi kao sklonište ovim životinjama je koliba. Većih je dimezija i sagrađena na nekom mestu iznad nivoa vode. Ova konstrukcija sastavljena je od stabala, grana i blata i veća je od običnih jazbina. Da li će se dabar opredeliti za izgradnju jedne ili druge vrste skloništa, zavisi isključivo od uslova u okruženju, od konfiguracije obale, nivoa vode i prisutne vegetacije.

Osim “kuće” za sebe i svoju porodicu, dabar podiže i brane duž reka i jezera. One su sagrađene od grana i stabala drveća, učvršćenih blatom i kamenjem, a namena im je da podignu nivo vode i tako obrazuju zaštitinu barijeru oko jazbina. Osim toga, tako se stvaraju veštački baseni koji služe za skrivanje zaliha hrane, a istovremeno predstavljaju novo stanište koje privlači razne životinjske vrste, ribe, kornjače, žabe i druge, čak i neke ptice kao što su plovke.
Brane koje podižu dabrovi mogu da dostignu impozantne dimenzije, jer ove životinje neprestano rade na njima, popravljaju ih i povećavaju. Obično su široke više od tri metra, a visoke oko metar i po. Ponekad u dolini podižu još jednu manju, kako bi aukumulirala višak vode i smanjila pritisak na glavnu branu.

Dabrovi žive u kolonijama od šest ili više jedinki, sastavljenim od roditelja, mladunaca iz prethodne godine i ovogodišnjih mladunaca. Svi žive u miru i slozi i zajedno rade na održavanju jazbine i podizanju brana. U područjima gde ima hrane u izobilju, može se na jednom mestu okupiti nekoliko porodica.

 Ove životinje obrazuju stabilne parove, a stalnog partnera nalaze u trećoj godini života. O mladuncima čiji život počinje u bezbednom okrilju jazbine, staraju se oba roditelja, a porodicu napuštaju u uzrastu od dve godine, kad polaze u potragu za novim staništem i svojim životnim partnerom.
Prosečan životni vek dabrova u prirodnim uslovima je dvadesetak godina. Zbog oblika jazbine, čiji je ulaz pod vodom, ovim životinjama veoma je važno plivanje, pri čemu im zadnje noge, snabdevene plovnim kožicama između prstiju, obezbeđuju potisak, dok prednje drže priljubljene uz telo, a rep im služi kao kormilo. Dabrovi su i dobri ronioci koji mogu sasvim mirno da ostanu pod vodom i dva do tri minuta.
Jazbinu obično napuštaju u predvečerje, jer su ovo pretežno noćne životinje koje su veoma oprezne i strpljivo čekaju da se smrkne kako bi krenule u potragu za hranom i materijalom neophodnim za njihove građevinske poduhvate. Inače, kad je reč o ishrani dabrova, oni su izraziti vegetarijanci.

Brojnost
Zbog socijalne strukture i staništa ograničenog na obale jezera i reka sa sporim tokom, veoma retko se događa da populacija dabrova nekontrolisano poraste. S jedne strane zbog neke vrste prirodne kontrole koja sprečava preterano razmnožavanje, a s druge zbog toga što su mladunci od trenutka kad napuste jazbinu izloženi napadima raznih predatora, kao što su sokolovi, vidre i sove, pa mali broj uspeva da doživi zrelost. Odrasle jedinke takođe nisu sasvim bezbedne, jer im preti opasnost od vukova, medveda i pasa, ali i od zamki koje im postavlja čovek.

Zaštićena vrsta
Dabrove su nekada masovno lovili zbog mekanog i kvalitetnog krzna, ali i zbog ukusnog mesa i lekovitih svojstava, pa su evropske i američke populacije ovih životinja drastično smanjene. Nekontrolisan lov počeo je u XVIII veku i nastavio se u XIX, dok ova životinja, koja je nekada bila veoma rasprostranjena u celoj Evropi i mnogim delovima Azije i Severne Amerike, nije dovedena na ivicu istrebljenja. Danas je situacija znatno bolja, jer je dabar proglašen zaštićenom vrstom.

Pripremila S. J. (zov.rs)

Zar nisu kreativni, vredni, ma -divni?  Da bi ste ovo shatili i nije vam neophodno znanje stranih jezika. Samo pogledajte…

Priredio: Bora*S

IZVINI, MORAM DA ODEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

…ZOVE ME MAMA


 


U Zasavici, oktobra 2011.

Foto-priča(o) sa Magom: Bora*S