To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne meseca februara u kuhinji neko je ponizio služavku
Ranio je u dubinu njenog bića nešto što je bilo još netaknuto upravo je načeto i opustošeno Nešto što je još bilo živo i što se smejalo ćutke Ali neko je ušao rekao neku tešku reč jer je razbila nešto i to što se u njoj još moglo radovati prestalo je zauvek da se smeje Služavka je ostala ukočena ukočena pred kantom za smeće i onda je počela da drhti Ne sme nikako sada da počne da plače Jer ako počne da plače služavka za sve dobro zna da neće nikako umeti da se zaustavi Ona u sebi nosi toliku bedu već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života Ona zna dobro čim prva suza krene sve druge će za njom i to će napraviti takvu buku koju niko živ neće moći podneti oteraće je to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti
Nikog se nije bojao Ničeg se nije plašio Ali jednog jutra jednog lepog jutra Učini mu se da je video nešto Al’ reče sebi Verovatno ništa I imao je pravo Tako kako je on shvatio stvari To i nije bilo ništa Ali tog jutra tog istog jutra Učini mu se da je nekog čuo Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko I imao je pravo Tako kako je on shvatao stvari Nije ni bilo nikog Ali ga odjednom uhvati strah I razumede da je sam Ali ipak nije baš sasvim sam I tek tada vide Niko i Ništa kako stoje ispred njega.
Ne sanjajte
(Računar)
Ne sanjajte samo ubacite karton rintajte šljakajte rmbajte crnčite Ne sanjajte elektronika će sanjati za vas Ne čitajte elektročitač će čitati za vas Ne tucajte više elektrotucač će to raditi za vas
Samo ubacite karton rintajte šljakajte rmbajte crnčite Ne počivajte nikad Rad počiva na vama.
Jesen je doba koje nas podseća da lišće mora pasti, da leto mora završiti, da će život opet ići dalje. Каo u predivnoj obradi Manuele Mameli jazz standarda „Autumn Leaves“, komponovane stihove francuskog pesnika Jacques Préverta, „Les feuilles mortes“ (mrtvo lišće).
Ko to u šumi daje daje „komandu“ da je vreme sušenju, i da drveće počne da poprima predivne crveno-žute i ljubičaste boje? Zašto lišće menja boju i opada? Ko pritišće taj prekidač ? Zašto je priroda uredila stvari baš tako da listopadno drvo mora da se odrekne svoga dela tela i prepusti ga umiranju ?
Naučni odgovori i na ta pitanja postoje naravno i ima ih više. Pre nego krenemo, pitanje :
Hoćemo li pokvariti taj stari dobri osećaj jesenje nostalgije ako zavirimo u nauku opadanja lišća ?
Mislim da nećemo. To je uobičajena priča o prirodi: iza svega se odvija jedan veoma složen proces, jedan čitav svet za sebe. Treba ga upoznati i pokušati razumeti. Prvo što većina ljudi nauči na časovima biologije o toj temi jeste da lišće svoju zelenu boju dobija od hlorofila i tu se već negde priča završava.
Ali šta je uopšte hlorofil? Hlorofil (grčki. hloros = zelen) je zeleni pigment smešten u hloroplastima. To su zelena telašca (organele) smeštena unutar biljnih ćelija lista. Hloroplasti su ključni akteri u procesu fotosinteze, to jest transformacije svetlosne energije u hemijsku i njeno smeštanje u šećere koje biljne ćelije mogu dalje da koriste.
Biljne ćelije, male zelene loptice u njima su hloroplasti
Postoje razne vrste hlorofila, neki su prisutni samo na odredjenim vrstama biljaka, neki na algama, neki daju crveni pigment, a neki su prisutni i u bakterijama koje su u stanju takodje da rade fotosintezu (tkz. fotosintetičke bakterije), a koje mogu fotosintezu da vrše čak i u mraku.
Po endosimbiotičkoj teoriji (teorija spajanja više organizama u jedan) smatra se da su se upravo te fotosintetičke bakterije – medju kojima su i čuvene cijanobakterije – spojile sa ranim eukariotskim ćelijama putem endocitoze, čime su se formirale prve biljne ćelije.
Po istoj teoriji, hloroplasti bi mogli biti te iste fotosintetičke bakterije koje su evoluirale i prilagodile se životu unutar biljne ćelije. Kao i mitohondrije, hloroplasti i danas imaju svoju sopstvenu DNK, koja je odvojena od DNK ćelijskog jezgra biljke domaćina. Ono što dodatno potkrepljuje teoriju o endosimbiozi je da su geni unutar DNK hloroplasta veoma slični onima u cijanobakterijama.
Ono što se još zna jeste da je prvo lišće nastalo pre oko 360 miliona godina i da se fotosinteza u početku odvijala samo na vrhovima grana. U stvari, ona i nije bila moguća u ovolikoj količini kao danas, jer je u zraku bilo znatno manje ugljen dioksida nego danas i tek povećanjem njegove koncentracije su se povećali i listovi.
Zašto je hlorofil u lišću baš zelene boje, zašto nije recimo plav?
Razlog je taj što molekuli hlorofila, dok apsorbuju svetlost, koriste onu svetlost koja je u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra, a zelenu svetlost najmanje koriste, što omogućava toj svetlosti da se probije i reflektuje do naših očiju. Kao posledicu toga mi vidimo lišće kao zeleno. Hlorofil ima i sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali samo kao svetlost veće talasne dužine, tamnocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje.
Hlorofil najmanje apsorbuje zelenu svetlost što omogućava istoj da se jedina probije i dalje reflektuje do naših očiju
Osim hlorofila, u listovima su zastupljeni i crveni, narandžasti i žuti karotin ali ga zeleni pigment prekriva. Tokom razgradnje hlorofila u jesen, kada je sunčeve svetlosti sve manje, karotin dolazi do izražaja i listovi postaju crveno-žuti.
Gašenje lista je proces eliminacije potrošača resursa ?
Pored šećera za kojeg znamo da ga biljka dobija fotosintezom, drveću za preživljavanje treba svakako i voda. Medjutim, zimi vlada oskudica zbog zamrzavanja tla i vode. Da ne bi presušilo u to vreme, drvo odbacuje lišće preko kojeg se u običnom sunčanom danu isporučuje i do 70 litara vode, a u ekstremno vrućem danu i do 400 litara, zasivno od veličine i vrste drveta. Budući da drvo zimi može koristiti samo najmanje količine vode, ono odbacuje one delove tela preko kojih najviše vode gubi. A to su listovi.
Sada se samo još postavlja pitanje: kako drvo „zna“ gde i kako da otkači list ?
Tim naučnika oko Johna C. Walkera na biološkom institutu u Misuriju pokušao je da odgovori na to pitanje. Iz istraživanja su zaključili da na mestu koje spaja list sa drvetom postoje odredjene ćelije koje u trenutku razgradnje hlorofila podstiču proizvodnju jedne vrste specifičnog proteina. Ovaj protein izaziva lančanu reakciju čiji je rezultat bukvalno „takmičenje“ medju ćelijama, a što za posledicu ima blokiranje transporta hranjivih materija izmedju drveta i lista. Na ovaj način na prelazu izmedju lista i drveta nastaje fino napuknuće zbog kojeg vetar može lagano da ga otkine.
Teorija otpadnog mehanizma (excretion mechanism theory)
Pored teorija da lišće opada zbog eliminisanja nepotrebne potrošnje vode, pada temperature vazduha i navodnog ulaska biljke u fazu mirovanja i čuvanja energije za zimu, postoji i još jedna veoma zanimljiva teorija, koju je dao naučnik Brian Ford. On smatra da se na taj način biljke rešavaju svojih otpadaka. Brajan je otkrio da lišće ne otpada zbog pada temperature vazduha i nedostatka vode, već da bi se biljka rešila pre svega otpadnih materija.
Dugo vremena na list se gledalo kao na organ koji fotosintezom zadržava energiju. Ali list je i skup ćelija u kojima biljka taloži svoje otpadne materije tokom godine i kojih se rešava u trenutku kada list otpadne. Pri kraju životnog veka jednog lista u njemu se zapravo poveća količina štetnih materija kao što su tanini i teški metali.
U svakom slučaju, jesenja promena boje lišća i njegovo opadanje i dalje će inspirisati pesnike, nostalgičare i ostale zaljubljenike.
Ako ste jedan od njih, predlažemo da isprobate posmatranje lišća tokom različitih delova dana (ujutru, u podne i u sumrak) i zapazite razliku u njegovoj boji. Takodje, na zaboravite da uključite svih pet čula kako bi efekat posmatranja bio što bolji.
Reference • BJF, 1986, [preprint lecture summary] Excretion in Higher Plants, A Physiological Purpose For Abscission , Inter Micro 86, McCormick Center, Chicago, Illinois, July. • Regulation of floral organ abscission in Arabidopsis thaliana, (2008) Sung Ki Cho, Clayton T. Larue, David Chevalier, Huachun Wang, Tsung-Luo Jinn, Shuqun Zhang, and John C. Walker. PNAS USA 105: 15629-15634 http://ipg.missouri.edu/faculty/walker.cfm • BJF, 1986, Even Plants Excrete, Nature, 323: 763, 30 October – 5 November. • [Technology Correspondent, 1986, (telephoned interview) re Plant Excretion theory, Daily Telegraph, 1 November]. • Stevenson, Nigel, 1986, Welsh Boffin’s Theory could rewrite Biology, Western Mail: 2, 1 November. • BJF, 1986, How Plants Excrete [abstract], The Microscope, 34 (3): 261. • BJF, 1986, A Physiological Purpose for Abscission, The Microscope, 34 (4): 329-330. • BJF, 1986, A General Theory of Plant Excretion, Journal of Biological Education, 20 (4): 251-254, [published March 1987]. [Text only version]. • Simons, Paul, 1987, A Message in the Yellowing Leaves, Futures Column, The Guardian, 9 October. • Hart, Vanessa, 1998, My story [of the theory], Peterborough Evening Telegraph: 4, 28 November. • Report, 2006, Brian J Ford and asbscission on the curezone.com website, 11 July. • BJF, 2006, The Autumn Revolution, Biologist 53 (6): 300-304 Izvor:bioloska.blogspot.com
Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.
A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.
Čudna su ljudska bića Vi kao i ja Ja kao i vi I sve je to gola stvarnost sve je to život to vam je tako
Čudna su ljudska bića Kad dođu tako kod nekog neki padnu u pravi čas neki opet u nevreme Onome koji padne u pravi čas kažu pali ste baš dobro posluže ga pićem i daju mu da sedne Onome ko nezgodno padne niko ništa ne kaže
Čudna su ljudska bića sad padnu kod jednih sad padnu kod drugih čudna su ljudska bića
Onaj što je nezgodno pao samo što prekorači prag ponovo se skemba niz stepenište sledeći samo preleti preko njega preskačući stepenike u letu Kad izađe na ulicu pošto se pridigao prolazi neprimećen zaboravljen izbrisan Na njega pada kiša na njega pada noć
Čudna su ljudska bića padaju stalno padaju padaju kao noć dižu se kao dan.
Obletao je oko mene Za vreme mnogih meseca dana i časova I stavio je najzad ruku na moje grudi Nazivajući me svojim malim malim srcem Istrgao mi je obećanje K’o što se istrže cvet iz zemlje I zadržao ga u svome sećanju K’o što se čuva cvet u zimskoj bašti A ja Zaboravila sam na svoje obećanje I cvet je brzo svenuo Oči su mu se iskolačile Pogledao me je popreko I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio Ali me je celu obuhvatio pogledom U času za njega bila sam naga Od glave do pete I kada me je svukao Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće A nisam znala ni ko je on
Ranio je u dubinu njenog bića
