TAMNOOKI ZA PRIJATELJSTVO, SVETLOOKI ZA LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________

SVETLOOKI ZA LJUBAV

Dok tragamo za utočištem u kestenjastim očima, pažnju nam ipak najviše privlače svetle, premda u njihove „vlasnike“ nemamo mnogo poverenja, pokazuju nova istraživanja, ali i stara verovanja

Oči su ogledalo duše kaže stara izreka. Zaista, šta mislite o novom prijatelju ili prijateljici koje ste stekli? Kakve ima oči? Da li ste odmah osetili poverenje? Ili ste, pak, i dalje oprezni? Neko bi, vraćajući se na pomenutu izreku, kazao da jedan deo utiska o osobi koju upoznajemo u značajnoj meri zavisi od očiju. A kada smo kod očiju i lica uopšte, stvari postaju zanimljive. Kako i ne bi? Oko je nesumnjivo najsnažniji i značenjima najbogatiji telesni simbol. Ono je izvor (na hebrejskom ajin, označava i oko i izvor) saznanja, moći i želje.

Verovanje da zlonameran pogled može da nanese štetu onome na koga se spusti zajedničko je za gotovo sve civilizacije. Stoga nije čudno što oči privlače toliku pažnju. I neka nova naučna istraživanje tiču se boje očiju i uticaja na druge ljude.

Dakle, izvesno je sledeće: svetle (plave ili zelene) oči na prvi pogled doprinose utisku da se toj osobi može manje verovati. To su nedavno, posle obimnog ispitivanja, zaključili češki psiholozi. Ruku na srce, taj zaključak i nije najnoviji. Eto, od kako se zna za fotografiju, u unutrašnjosti Srbije zaključivali su ko je kakav na osnovu očiju: kada osoba s izuzetno svetlim očima na fotografiji „izađe” tako da joj se oči provide, onda se te osobe valja kloniti! Takve „providne” oči su, najblaže rečeno, loš znak. I za tu osobu, a i za njenu okolinu!

Koje lice uliva poverenje?

Narodno verovanje podudara se sa rasprostranjenim mišljenjem da ljudi inače tragaju za takozvanim toplim očima. Onima u koje bi bezbedno utonuli. Uz blagotvorno osećanje prijatnosti i poverenja.
Da li svetloplava može da bude topla boja? Ne zvanično, ali možda bi i mogla. Međutim, stvar je u tome što je kod plavookih zenica lako uočljiva, odnosno jasno vidljiva.

Pored ostalog, taj kontrast između zenice i dužice jasno pokazuje da li je zenica raširena (što inače svedoči o osećaju prijatnosti i zadovoljstva). Ukratko, kod svetlookih nema prevare. Mi vidimo da li oni uživaju u našem društvu ili ne. Kod onih čije su oči kestenjaste ta razlika nije baš uočljiva, stoga njihov pogled izgleda toplije… Jednobrazno i umirujuće. Crno plave ili crno svetlozelene kombinacije deluju veoma privlačno, kao što ćemo videti, ali nepouzdano, za šta takođe postoji još objašnjenja. Kontrast privlači, ali istovremeno izaziva sumnju.

Postoji još jedno zanimljivo narodno objašnjenje. Većina novorođenčadi ima plavkaste oči. A ima li šta lepše i slađe od bebe? One su slatke, ko im se ne bi divio, ali mi ne znamo šta one misle! I nemamo u njih poverenja!

   U pomenutom istraživanju čeških univerzitetskih profesora, čiji je cilj bilo da odredi koja su lica (uključujući i oči) ona što kod drugih izazivaju osećanje poverljivosti i sigurnosti, učestvovalo je više hiljada ispitanika. Dva su činioca uzeta u obzir: boja očiju i oblik lica. Ispostavilo se da ljudi tamnih očiju i okruglastog lica – kako muškarcima, tako i ženama – već pri prvom susretu ulivaju više poverenja. Više od plavookih ili zelenookih. Muškarci okruglastog lica i punih usana su oni kojima se prijatelji radije poveravaju, ali i prijateljice. Što se utiska koje ostavljaju žene, tu oblik lica nije važan. Mogu da budu i duguljasti i okruglastog lica. Privlačnije su žene sa svetlim očima.

   Da li to pokazuje da su pri prvom susretu oči važnije od oblik lica? Da bi i to ispitali, praški istraživači dobrovoljce su podvrgli još jednom testu, pokazujući im ovoga puta ista muška lica, ali sa drugačijom bojom očiju. Kod muškaraca, pobedio je oblik lica. Naposletku, jednako su bili poverljivi i plavooki i tamnooki!
Dakle, oblik lica je ono što nam uliva poverenje kod muškaraca. Statistike pokazuju da muškarci tamnih očiju imaju oblija lica, deblje usne (sa uglovima češće podignutim uvis), krupnije oči, bliže postavljena obrve, Muškarci plavih očiju, u proseku, imaju uža lica, veće čelo, manje usne. Uglovi njihovih usana u većem broju slučajeva okrenuti su nadole. Ali, treba imati u vidu – to su samo statistike.

Da li su plavooke neverne?

Kako onda i u Severnoj Evropi, tamo gde veći deo stanovništva ima plave oči, i dalje vlada nepoverljivost prema ženama koji imaju plave oči? Zašto se njima ne može verovati, niti se na njih osloniti na prvi pogled? Odgovor se izgleda krije u privlačnosti, odnosno seksepilu. Plave oči nesumnjivo prizivaju seksualnu pažnju mogućih partnera. Više nego tamnooke. U tome je njihova prednost. Ipak, iako se više dopadaju, manje im se veruje!
Zašto?

RIMSKI LEK ZA BISTRE OČI

Da bi jedan tako moćan „telesni instrument” bio lep i privlačan, treba o njemu voditi računa. Ne samo uz pomoć šminke, razume se. Kraj obale Toskane u Italiji more je nedavno vratilo zanimljiv tovar, u kojem je nađen i stari lek za oči. Potiče iz vremena Plinija Starijeg. Tečnost je bila zatvorena u vrlo tajanstvene cilindre prečnika između četiri i pet centimetara. More ih je izbacilo na obalu… Nije bilo teško izračunati njihovu starost: potiču iz vremena između 140. i 120. godine pre nove ere. Dok su u Rimu uživali u bogatstvu posle pobede u Trećem punskom ratu, jedrenjak koji se vraćala sa putovanja po Sredozemlja zahvatila je oluja i on je potonuo u zalivu Varati, nedaleko od današnjeg mesta Piombino. U ostacima olupine koja je posle toliko vekova najzad isplivala, nađeni su vrlo zanimljivi predmeti, između kojih i kutija sa lekovima.

   Naučnici s Univerziteta u Pizi objavili su hemijsku analizu pomenutog leka za koji se veruje da pomaže „čišćenju” očiju. Lako je zamisliti da su mornari patili od različitih oblika očnih infekcija, premda je sasvim mogućno da su lek nosili i na obalu. Zanimljivo je da tim starim sredstvima za lečenje očiju morska voda nije naškodila. Hemičari sa Univerziteta u Pizi bili su veoma iznenađeni kako su te „pilule” sa tečnošću tako dobro očuvane. Jedan od glavnih sastojaka leka je cink koji u svojim tekstovima pominju Teofrast i Plinije Stariji. Istraživači iz konzervatorskog odeljenja „Smitsonijana” u SAD takođe su pre izvesnog vremena pronašli slične lekove, ali mislili su da je reč o tabletama za lečenje stomačnih tegoba. Izveštaji, odnosno uputstva koja potiču upravo iz Plinijevog pera, dali su dodatno objašnjenje. Bili su to lekovi za oči! Nešto kao današnje kapljice.

—————–

   Naime, prema brojnim istraživanjima, mladićima su najprivlačnije devojke višeg rasta, sa oblinama na svom mestu i – plavim očima. I plava kosa doprinosi ukupnom utisku, odnosno privlačnosti. To je stara priča. Norveški naučnici nedavno su takođe istraživali ovu slabost takozvanog jačeg pola. Profesor Bruno Leng i njegovi saradnici, pokazali su dobrovoljcima slike devojaka različitih boja očiju, Ispostavilo se da su plavooki mladići u najvećem broju slučajeva odabirali plavooke devojke. Zašto su njima lepše devojke sa svetlim očima od onih koje imaju „tople” oči?

   Smatraju da je to svojevrsni genetski zov. Par plavookih roditelja ima veću priliku da dobije (takođe) plavooko dete i tako podsvesno drži pod prismotrom vernost svoje partnerke. Ako se iz veze svetlookih rodi dete tamnih očiju, onda može da dođe do neprijatnih pitanja o vernosti. Dakle, podsvesna ljubomora, strah od nevernosti, takođe igra ulogu u izboru izgleda partnera. Eto još jednog dokaza da se svetlookima ne veruje. Trebalo bi isto da važi i za parove s tamnim očima. Ukoliko im se rodi plavooko dete…. Preostaje mogućnost da se nađe neki plavooki pradeda!

   Razume se, uz naučna istraživanja postoje i brojne predrasude o tome kakvi su ljudi određene boje očiju. Doktor Tatjana Mrđa, specijalista oftalmolog, inače redovni saradnik „Zabavnika”, kaže da boja očiju sa oftalmološke tačke gledišta nema veze sa karakterom osobe. Ali, upućuje na metodu alternativne medicine, iridologiju. To je oblast alternativne medicine (poznate još u drevnoj Kini i staroj Grčkoj) koja se zasniva na uverenju kako se na osnovu boje, linija i mrlja u dužici (šarenici) može da govori o zdravstvenom stanju određene osobe. I utvrditi od kojih će bolesti oboleti! Za one koji se bave iridologijom boja oči je, dakle, nesumnjivo važna. A još više, promena u boji očiju.

   Nezavisno i od iridologije, prema odavno ustaljenim predrasudama, osobe kestenjastih, tamnih očiju su prijatne, hrabre i inteligentne.   Premda… mogu biti i lenje! Plavookima međutim svi redom zavide! Jer, oni su navikli da su stalno u središtu pažnje! Zato i misle da im sve pripada. Sevaju svojim plavim očima kao da gađaju Amorovim strelama! Zaključak? Lako su zaljubljivi!

   Žene sa zelenim očima? Razni narodni kalendari i priručnici za hiromantiju označavaju zelenooke žene kao pakleno ljubomorne. Ne daje se objašnjenje zašto su takve. Ali je navodno pouzdano da su strastvene! Muškarci sa zelenim očima? Obični hvalisavci. Najčešće sami sebe hvale. Njima je bitno samo da im se drugi dive. Oni su zapravo rođeni zavodnici. Baš kao i žene. Možda čak i veći zavodnici od plavookih. Kako uostalom kaže stara gradska pesma koja navodi na pomisao da su zelenooki i slatkorečivi, odnosno blagoglagoljivi:

 

 A veliki francuski pesnik Pol Valeri, doduše, ne dajući nikakvu prednost boji očiju, napisao je sledeće:
   „Kad bi pogled mogao da oplođuje ili ubija, ulice bi bile pune trudnica i leševa!”

Autor: Mirjana Ognjanović

Izvor:politikin-zabavnik.rs  broj: 3181     2013

---

ČITAČ LICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – Pol Ekman

Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, rekavši mu da propušta suštinu. I tako je rođena I mikroekspresija, nesvesna radnja kojom ne možemo da upravljamo.

                  Nikada više nećete posmatrati ljude na isti način kao pre” – napisao je Malkom Gladvel, britansko-kanadski novinar i pisac, na knjigu Pola Ekmana – „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed). Jednom počnete da se zanimate za psihologiju, govor tela ili uopšte za istraživanje ljudskog ponašanja, sa svakim novootkrivenim podatkom, novim znanjem i vaš pogled na čoveka mora da se menja.

A šta se tek dešava, ako dozvolite da Vas ova tematika uvuče u svoje zanimljivo polje istraživanja u toj meri da počnete kao Ekman da ispitujete detalje detalja, odnosno one najsitnije, najproblematičnije za analizu, izraza lica – mikroekspresije?

Dešava se upravo to da ljude posmatrate iz drugog ugla – analitički. Analizirajući gotovo svaki pokret svaku sitnu mimiku ocrtanu na nečijem licu više, ne možete da vodite najobičniji opušten razgovor. Stoga, bavljenje ovom tematikom može da bude koliko korisno, toliko i štetno, osim ako vam sâma profesija nije u polju psihologije. O čemu je zapravo reč?

                                                   Jezik izraza

    Bilo da verujete ili ne u Darvinovu teoriju evolucije, mnoge pretpostavke koje tako prirodno idu uz nju s vremena na vreme pokazuju se kao ispravne. Upravo ova teorija zanimljiv je primer kako ponekad osnovna teorija ne mora da bude istinita ali zamisli i pretpostavke koje je prate mogu da budu. I to je ono što bi trebalo biti cilj svake nauke usuditi se i pretpostaviti nešto novo, jer čak iako se na kraju to ne ispostavi kao važeća teorija, vrlo je moguće da će se iz njenih pomoćnih hipoteza izroditi nešto novo, revolucionarno i ispravno.

Naime, kada je reč o osećanjima Darvin je, još davne 1872. godine, smatrao kako postoje opšti izrazi lica kojima se pokazuju osećanja. 
   Ovu zamisao podržavali su mnogi naučnici, ali je drugi i opovrgavali. Pobijanje te zamisli najviše je došlo do izražaja Klajnebergovim tumačenjem da su svi izrazi osećanja na licu čoveka predodređeni isključivo nacionalnom kulturom osobe. Do tog mišljenja došao je posle upoređivanja knjiga kineske i Zapadne kulture u kojima se opisuju izrazi lica izazvani osećanjima, gde su i više nego očigledne velike razlike. Ipak Klajneberg, kanadski socijalni psiholog, nije imao tako ograničeno mišljenje i bio je voljan da dopusti zamisao da postoje neke određene mimike koje su zajedničke svim ljudskim zajednicama, za razliku od Američkog antropologa La Bara, spremnog da zaključi: „Ne postoji prirodan jezik emocionalnih izraza.”

I šta je zaista istina – univerzalnost ili kulturalna posebnost? Da li su svi svesni važne razlike između običnih sporazumnih gestova (poput pomeranja glave u potvrdnom i odričnom maniru, podizanja obrve i tome slično) i gestova izazvanih određenim osećanjem? Upravo nesvesnost ove razlike navela je razne autore na zaključak sličan La Barovom. Ali ono što je najzanimljivije od svega je naći odgovor na sledeće pitanje: Kako doći do pravog uzroka neke posledice?
    Da razne kulture pokazuju drugačije izraze lica i mimike u istim ili sličnim okolnostima nesporna je i očigledna činjenica.  Međutim, ono što je mnogim naučnicima promaklo u istraživanju jeste povezivanje više ideja i pojmova u isti skup. Uzmimo, kao i sam Ekman primer obreda sahrane. Ovaj običaj ne doživljava se na isti način u svim zajednicama koje ga sprovode, samim tim ne prate ga na ista osećanja. Ako se isti događaj ne doživljava na emotivno isti način, kako izraz lica može da bude podudaran? Nikako. Upravo ovde je ključna tačka Ekmanove psihološke analize mikroekspresija na našim licima. Osećanja koja izazivaju određene sitne pokrete u istoj situaciji su drugačija, a to jeste stvar kulture, običaja, nasleđa, a ponekad i samog čoveka.
   Naravno Ekman, ne osporava ni određene društveno nametnute obrasce ponašanja, pa čak i pokreta, ali zastupa i dokazuje ideju sveopštosti kod čoveka kao vrste. Simbolično, Ekmanova teorija kao da odražava jednu humanu i toplu misao suštinskoj jednakosti među ljudima.

                                            Jedna država, ceo svet

    Pol Ekman rođen je u Vašingtonu 1934. godine. Isuviše željan novih saznanja da bi sačekao diplomu srednje škole, sa svega petnaest godina upisuje osnovne trogodišnje studije na Univerzitetu u Čikagu. Nakon toga na Univerzitetu u Njujorku dobija diplomu osnovnih akademskih studija. Nekoliko godina kasnije doktorira kliničku psihologiju na Univerzitetu Adelfi i počinje jednogodišnje stažiranje na neuropsihijatrijskom institutu Lengli Porter. Dok je studirao u Čikagu, najviše su ga zanimale oblasti istraživanja grupne terapije, odnosno razumevanje grupne dinamike. Želeo je da postane terapeut i ono što mu je otpočetka bilo neverovatno jeste to što je kod psihoterapije bilo vrlo malo podataka o sâmim osećanjima, jedino sa čime se radilo u to vreme bile su reči.

Iako je Ekman danas daleko poznatiji po svom ispitivanju i sistemu o mikroekspresijma lica, njegova prvobitna potraga za znanjem odnosila se, pre svega, na osećanja. Krenuvši od emocija, prirodno je stigao do primarnog sistemskog signala za njih – lica. Izraz lica je apsolutno prvi signal kojim se izražava bilo koje osećanje, dok je glas drugi. Međutim u njegovo vreme nije bila razvijena nikakva alatka, nikakav način, postupak po kojem bi mogli da se mere pokreti lica. I trebalo mu je čitavih osam godina da razvije, uobliči i upotpuni svoj sistem. Godine putovanja po svetu, fotografisanja izraza lica svih ljudi, rasa, uzrasta, priče sa njima, ispitivanja – bile su samo prikupljanje materijala, a šta je tek sa ispitivanjem prikupljenog?

U svojim istraživanjima obišao je SAD, Japan, Brazil, Argentinu, Indoneziju i (bivši) Sovjetski Savez. Ipak, većinu istraživanja sproveo je u krajnje zanimljivoj državi – Papui Novoj Gvineji. koja se nalazi u Okeaniji, a izuzetna je po tome što broji oko 1000 različitih kulturnih grupa, u njoj se govori više od 700 jezika. Ima i katolika i muslimana i baptista, adventista, Jehovinih svedoka, evanđelista i mnogih drugih. Mnogo različitih crkvi i crkvenih udruženja. Ovde se ljudi bave i poljoprivredom i starim zanatima i sportom. Obišavši ovu zemlju Ekman kao da je obišao ceo svet. Bilo je to najpribližnije moguće istraživanje i pokazalo se kao više nego dovoljno, omogućivši mu razvijanje novog sistema po kojem će ostati zapamćen u istoriji.

                                           Za petnaestinu sekunde

    Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, kazavši mu da propušta suštinu. A kako je po prvi put „uhvatio suštinu”? Zahvaljujući čudima moderne nauke, odnosno – uz pomoć kamere. Oko 1966. godine, dok je radio u bolnici, Ekman je snimao sve svoje pacijente beležeći dvanaestominutne razgovore. Od zaposlenih je saznao da je jedna od pacijentkinja tokom celog razgovora namerno lagala da joj je bolje. Nekoliko puta je puštao snimak i nije video nikakav trag laži, pacijentkinja je izgledala veoma veselo i zadovoljno.
    Ekman se našao u čudu. Pokušao je ponovo, ovaj put puštajući snimak usporeno. I desilo se – video je znak, video je izraz bola i mučnine na ženinom licu. Po prvi put u životu video je nečiju mikroekspresiju. Zatim još nekoliko. Trik sa mikroekspresijama lica je u tome što se one javljaju kada osoba pokušava da sakrije nešto, i javljaju se izuzetno kratko, trajući svega dvadesetpetinu ili čak petnaestinu jedne sekunde.
    Uzevši ovo u obzir, nije nam toliko čudno što je do njihovih otkrića došlo tek u skorije vreme. Mikroekspresije su nevoljni izrazi, koje nije moguće savladati, kao što to radimo sa običnim osećanjima i gestovima. Ne samo što treba imati dobro oko za njih, neophodno je da je osoba upoznata s celom pozadinom priče, da zna koja mikroekspresija odgovara kom osećanju i, pre svega, gde tačno na nečijem licu da je traži. Nakon niza godina istraživanja i rada, Pol Ekman ustanovio je da postoji sedam osećanja kojima odgovaraju određene opšte mikroekspresije lica, a to su: bes, strah, prezir, gađenje, tuga, iznenađenje, i sreća.

                                                  Ko to tamo može

    Iako mu to nije bila zamisao kada je počeo sa proučavanjem emocija, i traženjem opštih mimika kod ljudi, put ga je odveo u smeru rada na proučavanju laži i prevara. Naime, Pol Ekman već dugo pomaže ljudima koji rade sa zakonom, saveznim službama svima onima kojima je potrebna pomoć kako bi otkrili neku laž, prevaru, na pravilan način ispitali osumnjičenog. Nije uopšte neuobičajen primer pomenute žene koja se trudila da sakrije svoje pravo stanje. To se najčešće dešava sa mogućim samoubicama, depresivnim pacijentima koji lažu da su dobro kako bi bili pušteni i mogli da ostvare svoje namere.

Sve ovo dalo je zanimljivu zamisao za postojeću televizijsku seriju pod imenom „Laži me”, a čiji je glavni lik doktor Kal Lajtman zapravo po doktoru Ekmanu, ali samo u onoj meri u kojoj je sam naučnik, prilikom sklapanja ugovora sa televizijskom kućom to dozvolio. A dozvolio je samo da se iskoristi osnovna ideja, ono što je otkrio i čime se bavi – mikroekspresije i „čitanje” ljudi. Zahtevao je da se sve ostalo u stvaranju lika Kala Lajtmana razlikuje od njega samog, uvek držeći svoj privatni život van očiju javnosti. Pisanje scenarija sprovodilo se uz njegova uputstva, a takođe je i svaku epizodu detaljno je ispitivao objavljujući svoja zapažanja na internetu, kako bi ukazao na razliku između stvarnosti i televizije. Čini sve što je u njegovoj moći da se njegovo otkriće ne protumači pogrešno i upotrebi u pogrešne svrhe: – „Ja vodim školu za detektovanje laži, a ne za lažljivce.”
    Uputstva za otkrivanje laži mogu da se upotrebe u obrnutom smeru, odnosno za prikrivanje mikroekspresija koje ih otkrivaju. Međutim, nije još sa sigurnošću ustanovljeno da li je tako nešto moguće, s obzirom na to da se mikroekspresije ubrajaju u nesvesne radnje nad kojima ne možemo da upravljamo.
    Ekmanov neverovatan sistem u kojem je do detalja objašnjeno kako se ove sitne mimike pojavljuju i šta označavaju, potkrepljen brojnim fotografijama široko je dostupan, kako u nekoliko knjiga koje je objavio poput „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed), „Laganje” (Telling lies), „Zašto deca lažu” (Why kids lie), i u vidu specijalizovanog računarskog programa koji služi za obuku, a radi tako što prikazuje fotografije na kojima se vide određena osećanja i to upravo u vremenskom trajanju pravih mikroekspresija. Fotografije se veoma brzo smenjuju, a osoba što uči, ima ponuđene odgovore na osnovu kojih na kraju vidi koliko toga je uspela da proceni.
    Ekman kaže da su mikroekspresije kao note u muzici, note za čitanje lica. I pored straha da se njegov sistem ne zloupotrebi ili, zbog nedovoljno znanja i iskustva, upotrebi pogrešno, svestan je koliko dobra čini i koliko je važan za lekare, medicinske sestre, policijske inspektore, sudije… Kada se obuhvati celokupan sistem procene lica, tela, glasa i govora tačnost koju daje iznosi čak 95 odsto Televizijska serija mu je svakako donela veliku omiljenost, kao i dobru prodaju knjiga, ali, pored velike razlike u odnosu na glavnog junaka, Pol Ekman je zahvaljujući njoj postao poznat i kao „čitač lica” ili, jednostavno, „ljudski poligraf”.

                                   Braća iz prošlog života

    Ekman je studirao psihologiju u želji da pomogne drugima, da ih razume i da im pomogne da sami sebe razumeju. Najvažnije područje njegovog istraživanja bila su osećanja. Iz te želje i dugogodišnjeg iskustva sa ljudima, a u saradnji sa dalaj lamom proistekla je čarobna knjiga pod imenom „Osvešćivanje emocija“ (Emotional Awareness). Ne samo što su teme koje ova knjiga obrađuje krajnje zanimljive i korisne, i ne samo što su se dve ugledne osobe udružile u pokušaju da nađu odgovore na mnoga pitanja koja muče ljudski rod od davnina, već je i sam način nastanka knjige nesvakidašnji.

Knjiga je nastala posle 40 sati razgovora dalaj lame i Pol Ekmana, i ostala je u obliku dijaloga, kao razgovor, bez ikakve obrade u komercijalne svrhe. Napisana je jednostavno i istinito, prikazujući umne, humane i nadahnute rasprave o osećanjima, saosećanju i opraštanju, rasprave između dvojice stručnih i otvorenih ljudi, koje mogu da služe za primer kako se nauka, filozofija i vera mogu da nadopunjuju, a ne suprotstavljaju. Kroz ove razgovore, Pol Ekaman i dalaj lama su se veoma zbližili, a kako sâm naučnik kaže, po prvi put je našao odgovarajućeg sagovornika za teme koje su ga zanimale celog života. Ekman je dalaj lamu doživeo kao brata, a ovaj je, u skladu sa svojim verovanjima, kazao da su verovatno i bili braća u prošlom životu. Dijalozi su protkani humorom, i primetno je duhovno sazrevanje oba govornika kroz knjigu.

Ako su sličnosti u ponašanju primetne i kod slepe dece i kod one koja vide, ako se pokazalo da i osećanje za koje se verovalo da je samo ljudsko – prezir – postoji i kod određene vrste majmuna, ako smo uvideli da su kulturne razlike zapravo razlike u samo jednom smislu te reči, a da postoji vidljiv dokaz za nešto što imamo svi – osećanje – ako iz svega ovoga sledi opšta povezanost duša širom planete, odakle onda toliko nesporazuma u svetu?
    Zahvaljujući Polu Ekmanu, sada imamo potvrdu ideje da učivši o drugima zapravo učimo o sebi samima, da smo svi podložni istim osećanjima i da je vreme da počnemo da obraćamo pažnju na njih, umesto da ih kod sebe sputavamo, a kod drugih preziremo.
Autor: Nina Zdinjak/Ilustrovala: Tanja Milatović

politikin-zabavnik.rs broj:3176  2012

____________________________________________________________________________________________