JESU LI ZAISTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Mladi, drski i raspušteni

Nove generacije su se prilagodile kriznoj situaciji: cene materijalno, često su lenji i samoživi. Porodica više nema snagu i uticaj da se izbori za stasanje valjane generacije.

11-1_620x0JEDAN Zvorničanin šokirao je, ali i nasmejao javnost, početkom nedelje, kada je objavio oglas, u rubrici „konji“, da prodaje sina, „matorog konja“, koji neće ništa da radi, već samo spava, skita i jede.

Mada verovatno šala, u ovoj situaciji prepoznali su se mnogi roditelji koji imaju problem u komunikaciji sa vlastitom decom.

 Jedno ovogodišnje britansko istraživanje vezano za decu između sedam i 14 godina pokazalo je da se moć u porodici pomerila u korist dece, koja sada imaju veću kontrolu nad roditeljima nego ikada pre. Njihova reč ne samo da se sluša, već je često i presudna kada porodica kupuje, odlučuje o godišnjem odmoru, nabavlja mobilne telefone i računare… Ranije su roditelji bili gospodari kuće, a mlađi su morali da se ponašaju kako im je rečeno. Starijima, pa i bliskima, obraćali su se sa „vi“. Danas će tek retki ustati u prevozu kada uđe starac ili starica. Ako im se prekorno obrati, izazvaće salvu zadirkivanja ili čak i pogrda, sve sa onim „šta hoćeš, matori?!“ Jer, savremena kultura okrenuta je isključivo mladima i mladosti, možda i zato što je svetska populacija sve starija.

VAŽNA I DISCIPLINA

KADA roditelji pokazuju samo ljubav, a izbegavaju da disciplinuju, svaki pokušaj discipline biće shvaćen kao napad i „neljubav“. Zato deca često nemaju granice.

Tinejdžeri i mladi su opsednuti zvezdama pop kulture i trošenjem novca. Razmažene dece sve je više, istraživanja pokazuju da je danas takvo – svako treće. Psiholozi upozoravaju da su za to krivi roditelji i ubrzan životni tempo koji im ostavlja malo vremena da brinu o svojim potomcima. Doduše, i ranije su ljudi radili po ceo dan u fabrici ili na njivi, pa im deca ipak nisu bila razmažena. Ali, ranije im svoje odsustvo nisu nadoknađivali novcem. Danas to čine.

Prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, poslednjih decenija se insistira da je roditeljska dužnost da usrećuju mališane:

– Detetovo osećanje sreće nastaje kada mu se ispuni želja, roditelji to onda često čine čak i kad misle da te želje nisu dobre za njega. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kojem dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto.

Ovakav model stvara novu patologiju, razmaženu i prezaštićenu decu. Ova prva, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u sebične, nezrele i egocentrične ličnosti, koje nemaju radne navike i slabo kontrolišu impulse, i dugo ostaju u čvrstoj simbiozi s roditeljima. Ovi drugi su pasivni, o sebi misle da su nesposobni, svet doživljavaju kao opasno mesto, i takođe su u čvrstoj vezi sa primarnim porodicama ili dominantnim partnerima.

11-2– Mladi su uvek bili buntovni i borili se protiv autoriteta, uključujući roditelje, i obezvređivali ih. Uvek su želeli sve i odmah, sa minimumom ulaganja. To je u prirodi tih godina i potrebe da se što pre bude odrastao, odakle potiču i zahtevi za uvažavanjem njihovog mišljenja, ma kakvo ono bilo. U sadašnje vreme, uz to, neki od njih, pragmatičniji, racionalniji, žele i očekuju da kroz život prođu što bolje, sa što manje truda. Po pravilu, što su nezadovoljniji sobom to više žele lakša i spektakularnija rešenja. Srećom, većina njih ipak ima realno poimanje života i realna očekivanja, vrlo su vredni, trude se i ulažu u svoje živote – smatra prof. dr Vojislav Ćurčić iz KBC „Dragiša Mišović“.

On dodaje da su neke osobine i ponašanja možda u kontekstu životnih i moralnih vrednosti problematični, ali su za vreme i trenutak u kome oni žive verovatno dobri. Sve generacije se prilagođavaju vremenu i okolnostima u kojima rastu, pa i ova. To može da se ne dopada starijim generacijama, ali je funkcionalno.

Naravno da su roditelji kreatori svoje dece i od najvećeg uticaja na njih, ali je sve veći značaj vršnjaka, ulice, škole, medija, elektronskih komunikacija i društvene sredine na formiranje mladih. Kao i sve druge generacije, i ova živi u svetu koji su stvorili odrasli, pa je odgovornost podeljena.

11-4– Pogrešan je stav da su mladi uvek u pravu, ali to je više izraz nemoći odraslih a ne realne situacije. Zato odrasli imaju odgovornost da postave granice i pravila, jer mladi to ne mogu, ne zbog nemanja pameti, već zbog nezrelosti i nemanja iskustva.

Psiholog Prvoslav Plavšić veruje da negativne osobine novih generacija ne preovlađuju, mada jesu široko rasprostranjene. Nabraja brojne uspehe mladih u školama, sportu, stvaralaštvu i kritikuje medije koji o tome ne govore više, već daju publicitet svemu devijantnom:

– Bilo bi lako reći da su nam deca takva kakvi smo mi, odnosno kakvo nam je društvo. To često čujemo i, mada ima istine, to je previše sažet i nepotpun odgovor. Mladi tokom odrastanja primaju mnoge pouke i poruke, trpe razne uticaje, ali se i sami bore sa pojavama i ljudima. Nisu svi ti uticaji loši i deca nisu plastelin, već individue koje „od malih nogu“ nešto hoće, a nešto neće. Tu njihovu uslovnu žilavost ne cenimo koliko zaslužuje, a da nje nema bili bismo svi isti. Dvoje dece iz iste porodice, uprkos istom vaspitanju, često ne kreću istim putem.

JOŠ IMA ŠANSE

MLADI koji ostanu površni, razmaženi, lenji potrošači, produbljuju i svoj i naš problem, i često se ne vraćaju na ono što površno nazivamo „pravi put“ – smatra Prvoslav Plavšić. – Oni se postepeno suočavaju sa novim problemima, od zakonskih do socijalnih, od porodičnih do ličnih i emotivnih. Srećom, stvari nisu tako crne kakve nam se čine dok pratimo medije. Srbija još ima dosta duha, razboritosti i vedrine, koje ni siromaštvo, očajna privatizacija, grabež, organizovani kriminal i zaglupljujuća estrada nisu uništile.

Ponašanje mladih je uslovljeno i situacijom u društvu i neposrednoj okolini. Istraživanja njihovih uzora pokazuju da tu retko nalazimo poznate ličnosti iz kulture, nauke, umetnosti, ali je mnogo onih iz različitih segmenata estrade.

– Važno je biti poznat i aktuelan. Umesto mukotrpnog učenja ili rada sa neizvesnim statusom u društvu lakše se prihvata neposredan uspeh i materijalno blagostanje. To postaje model kojem se teži. Istovremeno, to pokazuje i poraz naših institucija – od porodice i škole, do socijale i rada, privređivanja. Ako u spornim situacijama stvar morate da „uzmete u svoje ruke“ jer nemate na koga da se oslonite, brzo se stiže do nezadovoljstva, razočaranja i problematičnog ponašanja – uveren je Plavšić.

Mladi su nezadovoljni neposrednim učinkom prethodnih generacija. Oni se, često s pravom, bune. Raste međugeneracijski jaz i više neće da čine ono što se od njih očekuje. Snažniji pokušavaju nešto drugo, ostali postaju tek jetki kritičari, drski i osorni:

– Za celu situaciju nekad su krivi popustljivi roditelji, nekada škola (i sama u problemima), a uvek društvo ili pojedinci – od političara i poslanika do tajkuna ili nekompetentnih činovnika. Porodicu stavljam na prvo mesto, ali naše porodice više nemaju snagu i uticaj da bi se borile za izrastanje valjane generacije. One se iscrpljuju u površnoj i lažnoj podršci samo svojoj deci. Zamenica „naše“ gotovo je iščezla iz upotrebe.

Ne može se reći da ovakvo stanje i ponašanje mladih vodi nekoj dekadenciji, smatra Ćurčić, i konstatuje da oni jednostavno grade sistem koji im pomaže da prežive i da se snađu u okolnosti u kojima žive i u kojima će živeti:

– To je u redu, jer svaka generacija mora da pronađe svoj put i način življenja, razmišljanja i odlučivanja.

V. C. Spasojević | 17. avgust 2013../ Izvor: novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

SINDROM PRODUŽENOG DETINJSTVA: Kod roditelja sa 30 godina

Zbog krize polovina tridesetogodišnjaka ostaje u svojoj porodici, kod tate i mame. Čak 57 odsto stanovništva Srbije od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću.

 dru-karikatura_310x186PROFIL prosečnog našeg tridesetogodišnjaka izgleda ovako: nema stalan posao, niti stalnog partnera, živi kod roditelja, o obavezama i odgovornosti nema potrebe da razmišlja. A i zašto bi? Računi su plaćeni, hrana skuvana, odeća ispeglana.

Poslednja istraživanja agencije „Medijum Galup“ pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću. Ko je kriv – roditelji, deca ili ekonomska kriza?

 Sindrom produženog detinjstva postao je učestala pojava, a glavni razlog je, tvrdi psihoterapeut Zoran Milivojević, lagodnost i udobnost koju roditelji pružaju detetu, kao i to što se u našoj kulturi često smatra da nema potrebe za odvajanjem od roditelja dok se ne nađe prilika za udaju ili ženidbu.

POPULACIONA POLITIKA

DUGO ostajanje u „kratkim pantalonama“ i odlaganje osamostaljivanja ima dugoročne posledice, a glavna je izbegavanje ozbiljnih veza, a braka pogotovo, kaže Milivojević. – Ima sve više onih koji smatraju da je roditeljstvo previše zahtevno i odgovorno da bi se time bavili. Formula je: što manje dece, što kasnije. Dokaz za to je i što država nema nikakvu populacionu politiku.

Naravno, ekonomska kriza, velika nezaposlenost i opšta besparica dodatno su podstakli mlade da što duže ostanu u porodičnom gnezdu, zbog čega sada u Srbiji, ali i u zemljama regiona, imamo situaciju da više od polovine tridesetogodišnjaka još nije definisalo svoj životni put.

– Ekonomska kriza nema mnogo veze sa sindromom produženog detinjstva – kaže Milivojević za „Novosti“. – I ranije su ljudi teško živeli, pa su opet želeli da odrastu, da se osamostale, da krenu svojim putem. Danas se roditelji trude da svojoj deci pruže srećno detinjstvo, a onda toj deci, kojoj je komotno i udobno, ne daju da odrastu.

Milivojević smatra da su roditelji zaboravili da je njihov cilj da pripreme decu za samostalni život u ljudskom društvu.

– Danas majke i očevi pogrešno misle da im je cilj da usreće svoju decu. Ne! Oni moraju da nauče decu da žive tako da usreće sama sebe. Čak i onda kada postoji mogućnost da se mlada osoba odvoji, neki roditelji vrše pritisak u stilu: „Zašto da napustiš dom? Zašto da bacaš novac stanodavcima? Šta nije u redu kod nas?“ Problem je što ljudi ne razlikuju odvajanje od napuštanja.

KOD RODITELjA

U NAŠOJ zemlji čak 27 odsto populacije između 45. i 54. godine živi u roditeljskom domu! Onih između 35 i 44 godine što se još nisu odvojili od mame i tate, u Srbiji ima 32 odsto. Najviše je, ipak, pokazuje istraživanje agencije „Medijum galup“ mladih između 25. i 34. godine, koji više od polovine, čak 57 odsto, živi u roditeljskom gnezdu.

Međutim, zahvaljajući krizi, na odvajanje se ne odlučuju ni oni, koji za to imaju potpunu podršku roditelja. Bojan Negušević ima 36 godina, radi u privatnom novosadskom preduzeću kao prodavac i ima 30.000 platu.

– Sve bih dao da se odselim! – kaže Bojan, koji sobu u roditeljskoj kući deli sa svojom mlađom sestrom. – Umesto da se ja brinem o svojim roditeljima, pomažem im finansijski i dolazim kod njih na nedeljni ručak, ja se sa njima prepirem oko troškova, a oni ne propuste nijedan dan da me ne pitaju kad planiram da se osamostalim.

Ovaj muškarac u četvrtoj deceniji života kaže da u kući vladaju neprirodni odnosi. Roditelji u besu često znaju da mu kažu kako bi trebalo da im daje novac jer mu, praktično, iznajmljuju sobu.

– U dva navrata sam se odselio i oba puta sam se vratio posle tri, četiri meseca – priča Bojan. – Sa platom nisam uspeo da pokrijem troškove, samo sam se dodatno zadužio.

STATISTIKA

ŽENE i muškarci u Srbiji se sve ređe i kasnije odlučuju za brak, pokazuju istraživanja Republičkog zavoda za statistiku. Muškarci se prvi put žene sa prosečno 29,8 godina, dok se žene za ulazak u bračne vode odlučuju sa 26,6 godina. Za urbanu populaciju, ovi podaci su još dramatičniji.

 I.Brcan | 14. avgust 2012./Izvor: novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

FAJRONT NA PIVSKOJ PENI: Male slike sa „Bir festa“ u zoru, kad većina krene kući…

369837_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-182_ffI Dunav je bio pijan ove noći.

Bir fest je svoj klimaks doživljavao negde oko pola tri iza ponoći, kad je vazduh bio maksimalno zasićen oporim mirisom piva i oblacima sitne prašine koje su sekli zraci lasera i zaglušujući ritmovi sa bine, a onda je najveće pojilište na Balkanu polako počinjalo da presušuje.

Kolone su oticale u suprotnom pravcu od mesta događaja, ostajali su oni najuporniji ili najolovnijih nogu po koje će oko pola pet krenuti redari s organima reda da im pokažu pravi put, a kad se gužva razišla, na poljani je pod svetlima reflektora blesnulo nepregledno more odbačene pivske ambalaže. Ne znam šta zakeraju ovi stariji, ali mi imamo vrlo konzervativnu omladinu, sudeći bar po broju zgaženih limenki utabanih do neprepoznatljivosti. Reciklaža je napola odrađena i prava je šteta što unutar ograde nisu puštali mučenike koji su okolo skupljali konzerve, gotovo se otimajući o njih. Žalili su kako su im mangupi usred sezone oborili cenu – pa umesto jedan, sad dobijaju samo pola dinara po konzervi.

  ***

Predah su hvatali i točioci piva, sa tinjajućim grčem u ruci kojom su na hiljade puta potezali one ručice na točilicama, a jedan od njih se odmarao na ramenu supruge koja je pristigla da ga umornog odvede kući. Policajci su se dosađivali po svojim kombijima ne znajući više čime da ubiju vreme, pa je jedan od njih u trenutku onomatopejom odgovorio na urlik pevača sa bine. Dve cure sa živopisnim perikama koje su cele noći u epruvetama prodavale rakiju zbrajale su pazar i merile u flaši ostatke „urinovače“ , kako tu rakiještinu zovu zbog specifične prodajne ambalaže. Zaista, kad naiđu s onim epruvetama ispunjenim žućkastom tečnošću, izgledaju kao maskirane medicinarke koje su tu zalutale s uzorcima iz kakve laboratorije, ali gadljivost brzo bude savladana i epruvete za sto dinara menjaju vlasnike i rakija kreće u ispomoć pivu.

 ***

369838_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-168_ffA pravi posao tek je čekao gradsku čistoću i odredi ovih vrednih ljudi će satima skupljati suvenire bahanalijske noći, da bi sve bilo spremno za reprizu. Jer, posetioci su, što bi rekli fudbaleri, „ostavljali srce na terenu“, a mnogi su mu zavetovali i još ponešto, naročito sadržaj prenapučenih bešika. I dok se na počecima žurke imalo koliko-toliko obzira pa se sporadi sebe, a naočigled svih nas, odlazilo dole na dunavsku obalu, pred zoru su popustile sve kočnice i fiziologiji se izlazilo u susret tamo gde je i priteralo. Uz sigurnosnu ogradu, točkove kamiona, prvi slobodni žbun, a ispred jednog dase koji je klateći se petljao oko šlica preventivno su se sklonila trojica policajaca, za njega tako zgodno postrojenih.

  ***

Kod pravih posvećenika ovih manifestacija teško pijanstvo se podrazumeva i oni iskreni će vam još u treznom stanju priznati kako su došli da se „odvale“, „uzvere“ ili „ubiju“ od piva. A u tom pivskom pijanstvu ima nešto što ga odvaja od onog rakijskog i vinskog, neka doza povišene ubeućenosti – hod, to jest teturanje je drugačije, očni kapci padaju sa više težine i beonjače su mutnije. Apsolutni šampion večeri nastupao je šetalištem, a način na koji se borio sa prokletom gravitacijom izazivao je i smeh i divljenje. Go do pojasa, maksimalno raširenih ruku gotovo da je trčao, dok su mu ostali pravili mesta, a onda je samo naglo skrenuo u park, obrušavajući se na prvo drvo koje tanušno i mlado nije izdržalo zagrljaj. Uskoro se stabljika pridigla, ali je birfestovski Ikar ostao prizemljen, kao i mnoge njegove kolege poređane po trotoaru bulevara gde su pregovarali sa nogama koje su otkazivale poslušnost.

***

369839_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-169_ff

Starci koji skupljaju neprekidno more pivske ambalaže imaju jedan cilj – da prežive još jedan običan dan…

369840_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-165_ff

Teško pijanstvo se podrazumeva i oni iskreni će vam još u treznom stanju priznati kako su došli da se „odvale“, „uzvere“ ili „ubiju“ od piva…

 A u sredini parka, naslonjen leđima na drvo, jedan svat je imao sopstveni koncert u društvu dvolitarskog „apatinera“ i mobilnog telefona sa koga je Šaban Šaulić dozivao Snežanu i sneg usred avgustovske zore.
– Šaban je kralj! Kralj! – podignutim palcem je dodavao stepen više sopstvenom uverenju sa željom da ga prenese i na nas!
– Car!!! – dao sam mu za pravo.
– Ne car, kraalj! – pobunio se, a onda se malo zamislio. Uverenje mu je bilo poljuljano, više nije bio siguran u prevlast titule na kojoj je insistirao i zapitao se ozbiljno očekujući odgovor.
– A, šta misliš, ko je moćniji od njih dvojice? Kralj ili car?
Pravo pitanje za pola pet ujutro podvučeno jakim bosanskim akcentom i zadahom ukiseljenog piva, na pravom mestu u prašini ispod ove umorne topole! Slegnuo sam ramenima i produžio dalje u neznanju, dok je kralj-car, uz ispomoć obožavaoca, glasovnim krešendom testirao krhki mikrofon stare „nokije“:
…Ko onda kad smo se sreeeliiii..!
Jeste, sneg je, Snežana! Il‘ to beše samo bela pivska pena!

Izvor:blic.rs/ Ranko Pivljanin | Foto: N. Marković | | 19. 08. 2013.



 Priredio: Bora*S

ARSENE DEDIĆU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

SREĆAN TI ROĐENDAN!

imagesArsen Dedić, pevač, kompozitor, pesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar, danas proslavlja svoj rođendan.

Rođen je 28. jula 1938. u Šibeniku, a danas živi i uspešno stvara nova umetnička dela u Zagebu.

 Godine prolaze, no  Arsenove „vinile“ još uvek držim na gramofonu, a zbirku pesama „Brod u boci“,  na omiljenoj polici.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

ARSEN je 2. novembra 2012. godune,  održao koncert u Novom Sadu.

U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…

***

Arsen-2-300x225Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.

Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.

 A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.

[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.

 NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.

Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.

 NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?

AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.

NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?

AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.

 NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?

AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.

NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?

AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.

 NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?

AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.

Sava Nikić/novinenovosadske.rs

Porodica na prvom mestu

– Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.


Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.


Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.


Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.


Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.


Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.


Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.

„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.

Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majka hrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.

Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.

Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.

Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)

Sa uživanjem,

Priredio: Bora*S

PREUČIO, SAŽALJENJE I PRAŠTANJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PREUČIO

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.

imagesZapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.

Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…

U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.

Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…  Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora. 

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet… Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala.

Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta! 

Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog… Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja…

Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

Momo Kapor

____________________________________________________________________________________________

DOBRO DRVO, PRIČA O UMEĆU DAVANJA…

tamoiovde-logo

PRIČA ZA ČITAOCE SVIH UZRASTA …

Pre nego počnete sa čitanjem (dobro, može i nakon čitanja i razgovora sa sobom)- iskrenujte mi malo.

Dajete li, primate ili uzimate?

Koliko znate, a koliko sudite?

 Da li ste pronašli Komadić koji vam nedostaje? 

  Šta stoji na putu ka vašoj sreći?

Tragate li? 

Kotrljate se?

Ili ste možda, postali jedno Veliko O?

Bora*S


 DOBRO DRVO

Bilo jednom jedno drvo…Dobro drvo,

Puno ljubavi

Za jednog dečaka.

Dečačić je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao popalo lišće.

I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj.

Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama i jeo njegove slatke plodove, jabuke.

Dobro drvo i dečačić ponekad bi se igrali žmurke i kad bi se umorio Dečačić bi zaspao u senci drveta.

Mali dečak veoma je voleo drvo… Zaista, voleo ga je i srcem i dušom.

I Dobro drvo bilo je srećno.

Ali vreme je neumitno prolazilo…                                                                

I dečak je odrastao.

 Dobro drvo sada je često ostajalo samo.

 A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: ”Hajde, Dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, i najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci.

I budi srećan.”

“Ali suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom”, odgovori dečak Dobrom drvetu.

“Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam…

Ali znaš, potreban mi je novac. Možeš li da mi daš malo para?”

“Žao mi je”, odgovori Dobro drvo, “ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke…

Ipak, Dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu…

Tako ćeš doći do para i biti srećan.”

I dečak se uzvera uz drvo i pobra njegove jabuke, i potom ih odnese sa sobom.

 I Dobro drvo opet se oseti srećnim.

 

Dugo je vremena opet prošlo i dečak se nije vraćao…

I Dobro drvo bilo je veoma tužno.

A onda, jednog dana, dečak ponovo stiže, i drvo radosno zašumori.

“ Hajde Dečače”, reče ono,

“ uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama…

I uživaj!”

 “ Nemam vremena za to, imam previše posla”, odgovori dečak.

Želim kuću u kojoj će mi biti toplo”, objasni on.

“ Želim da imam ženu i decu, i zato mi je potrebna kuća…

Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?”

“ Ni ja nemam kuću”, odgovori drvo.

“ U stvari, čitava šuma je moja kuća…

Ali evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću.

I tako ćeš biti srećan.”

 

I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih.

I od njih sagradi sebi kuću.

 I Dobro drvo je ponovo bilo veoma srećno.

 

Još mnogo vremena prođe, ali dečak nije navraćao.

I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko srećno da je jedva bilo u stanju da reč izusti.

“ Hajde Dečače ” pozva ga drvo šaputavim glasom, “ dođi i poigraj se”.

“ Odveć sam star i tužan da bi se igrao”, odgovori dečak.

“ Ali želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde… Možeš li mi naći neki čamac?”

“ Pa poseci moje stablo i načini sebi čamac”, odgovori Dobro drvo.

“ Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde…

I da budeš srećan.”

 

I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta…

… i načini čamac i odjedri daleko, daleko.

 

I drvo je bilo srećno…

Ali ne i presrećno.

 

Mnogo je vremena minulo, i dečak se, najzad, ponovo pojavi.

“ Žao mi je, Dečače, dočeka ga drvo,

“ ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati…”

“ Znaš, ne rađam više jabuke.”

“ Zubi su mi se već odavno istrošili, i više ne mogu da jedem jabuke”, odvrati dečak.

“ Nemam više ni grana”, nastavi Dobro drvo,

“ na kojima bi se mogao ljuljati…”

Odveć sam star za takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama, primeti dečak.

“ Nemam više ni deblo”, reče Dobro drvo,

“ na kojima bi se mogao uzverati…”

“ Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću”, zaklima glavom dečak.

“ Žao mi je ”, uzdahnu Dobro drvo.

“ Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam…ali ništa mi više nije ostalo.

Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…”

“ Pa, više mi mnogo ne treba”, uzdahnu i dečak.

“ Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.”

“ U redu onda” odvrati Dobro drvo, istežući se što god mu je više bilo moguće,

“stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara.

Dođi, Dečače, i sedi.

Sedi i odmori se.”

 I dečak postupi kako mu bi rečeno.

 

I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim.

Shel Silverstein


Ako vam se dopalo, imate malo slobodnog vremena i nešto duše, vodim vas odmah OVDE :KOMADIĆ KOJI NEDOSTAJE/tamoiovde/______________________________________________

ŠTA DONOSI SREĆU…

tamoiovde-logo

MOŽDA -TALISMANI I AMAJLIJE

 Talismani i amajlije su predmeti sačinjeni od metala, kože, pergamnta, kristala ili kamena na kojima su urezani, odnosno, ispisani  znakovi.

Veruje se da su nosioci magične vrline i zaštite.

U novije vreme postoji mnoštvo talismana, ali postoje neki koji se koriste od davnih vremena. Mi smo za Vas izdvojili neke od njih.

Bubamara je prihvaćena kao amajlija iz dva razloga: jedno je da njeno sletanje na čoveka označava dolazak gostiju, a drugo da će predskazati finansijski uspeh pod uslovom da je niste ubili ili oterali. Danas se bubamara nosi obično u vidu privezaka.

 Delfin je tretiran kao mitološko biće i pripisivan Apolonu, pa je prihvaćen kao amajlija ljudi sklonih muzici, književnosti i umetnosti uopšte.

 Detelina je jedna od najpoznatijih amajlija, pogotovo ako je sa četiri lista. Jedan list donosi slavu, drugi bogatstvo, treći vernost, a četvrti zdravlje. Talismani i amajlije koji su u obliku deteline, danas se popularno nose kao privezak.

 Ključ je u staroj Grčkoj bio simbol života. Danas se obično nose tri ključa kao talisman – jedan za ljubav, drugi za bogatstvo, treći za zdravlje. Pretpostavka je da ključevi otvaraju vrata iza kojih se kriju ova dragocena svojstva.

  Oko predstavlja Sunce, jer je ono „oko dana“ i simbolizuje vrhunsku inteligenciju. U početku je bilo prikazivano stilizovano kao krug sa tačkom u sredini i smatralo se da štiti od uroka, neprijatelja, bolesti i nesreće.

 Potkovica je verovatno najrasprostranjeniji talisman i da bi delovao mora se staviti tako da ispupčeni deo bude okrenut nagore. Smatra se da talismani i amajlije ovog tipa donose sreću onome ko je zakuca iznad vrata, pogotovo ako je ta potkovica pronađena na putu.

 Riba je simbol blagostanja zbog svoje velike plodnosti. Danas se često viđa kao privezak na lančiću.

 Rog izobilja je legendarni rog iz kojeg su u beskraj izlazili voće i povrće, pa se i talismani i amajlije prave u vidu malog roga, jer se smatra da onaj nosi ovu amajliju nikada neće imati problema materijalne prirode.

 Sidro se oduvek smatralo simbolom nade, bezbednosti i sreće i amajlija je koju nosi skoro svaki mornar.

 Sova je vrlo stari simbol znanja i mudrosti. Talimani i amajlije ovog tipa bili su posebna zaštita i dobra sreća za ljude zainteresovane za nauku.

 Žir produžava mladost, a time i seksualnu moć. Takođe, veruje se da pomaže da se vrati izgubljena ljubav.

 Zmija je od pradavnih vremena smatrana simbolom mudrosti, posebno medicinske. Oko štapa boga medicine Eskulapa obavijena je zmija, a ovakvi talismani i amajlije nose se hiljadama godina, posebno kao zaštita od bolesti.

 Zvono se koristi kao amajlija jer se veruje da njegov zvuk rasteruje zle duhove. Zbog toga se zvona stavljaju domaćim životinjama oko vrata.

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________

A šta to vama donosi sreću ? Zapravo, ko ili šta vas čini srećnim?

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________