PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

tamoiovde-logo

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

 

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

TekstIvan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________________

FotoPlus by Bora*S

 

Advertisements

IZBLEDELA SLAVA…

tamoiovde-logo

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

585619_profimedia0155541554_ffČuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

585620_profimedia0166048697_ffIzvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

585621_profimedia0195536415_fNagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

NA PUTU DO LUDILA…

TAMOiOVDE-logo______________________________________________________________________________________________

CRVENO PILE, ŠARENA PODVALA

10Ofarbani pilići, radost za decu koja se završava razočarenjem

Veoma često se mogu videti neobične fotografije na kojima su pilići crvene, plave, zelene, ljubičaste, narandžaste i druge, za ovu vrstu živine, neuobičajene boje.

O čemu se zapravo radi? O fotomontaži, optičkoj varki, o novoj egzotičnoj podvrsti domaćih ptica, ili je to plod nečije fantazije, realizovane pomoću kompjuterskog programa? Nije reč ni o jednoj od pomenutih mogućnosti. Cilj spomenutih ostvarenja je sticanje materijalne koristi, bez zazora od neprirodnih i nehumanih postupaka.

Velika potražnja
Pilići u boji zaista postoje i proizvode se zbog velike potražnje u mnogim zemljama. Njihovo odgajanje ne smatra se nikakvim čudom, naprotiv, u mnogim zemljama to je uobičajena pojava. Ukrašavanjem pilića prvi su počeli da se bave u u SAD, Kini i Indiji. Onda su se u to upustile mnoge arapske države (Iran, Irak, Bahrein, Sadijska Arabija, Liban, Jordan i dr.). Naročito velika potražnja za obojenim pilićima je u Kini, Maleziji, Indiji, Maroku i SAD, gde raznobojni, pahuljasti pilići neprestano privlače pažnju potencijalnih kupaca. Posebnu reakciju oni izazivaju kod dece, i kad ih povodom nekog praznika dobiju na poklon kao kakvu „igračku“ onda su najsrećniji na svetu. Nažalost, njihova radost je kratkog veka. Ubrzo tokom procesa izrastanja perja pilići gube boju, taj unikatni ukras koji ih je činio privlačnim. Umesto radosti i oduševljenja nastupa razočarenje i odbačene „igračke“ vrlo često dospevaju na ulicu, gde ubrzo stradaju.

„Farbanje“ embriona
Neprirodna, odnosno nestandardna obojenost pilića nastaje primenom specijalnog postupka koji mogu sprovesti samo obučeni profesionalci, koristeći pritom i specijalne uređaje. U određenom stadijumu razvoja embriona, odnosno osamnaestog dana inkubacije, u embrion u jajetu se, pomoću naročite igle, ubrizgava određena doza tzv. hranljive boje. Nakon ubrizgavanja, otvor na ljuski jajeta zatvara se nekom vrstom voska.

Kao rezultat pomenutog postupka, iz jajeta će se izleći pile odabrane boje.

Plavi, zeleni, crveni ili drugačije obojeni pilići nisu više poslednji modni krik. U besomučnoj trci za profitom već su se pojavili fluorecentni pilići koji sijaju ultravioletnom svetlošću. I ta predstava svetlećih „igračaka“ traje nekoliko nedelja, odnosno do trenutka kad „pahuljastim raznobojnim lopticama“, umesto obojenog paperja, počne da raste pravo perje i pilići se postupno pretvaraju u obične sasvim neupadljive kokice i petliće.

(Bez)opasne boje
Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome koliko je bezopasan pomenuti postupak. Proizvođači tvrde da boje apsolutno ni na koji način ne utiču na razvijanje samog embriona i da su specijalne hranljive boje sasvim bezopasne. One jedino utiču na boju njegovog paperja.

Međutim, društva za zaštitu životinja tvrde da mnogi embrioni uginu posle tretmana ubrizgavanja boja i da za to postoje mnogi dokazi. Pretpostavljena smrtnost nije jedini i osnovni razlog negodovanja društava za zaštitu životinja i Partije zelenih. Stvar je u tome što kupci tih ljupkih raznobojnih pilića u većini slučajeva kupuju upravo njih kao ukras, dečju igračku, a ne kokice koje će ubrzo od njih postati.
Partija zelenih ulaže napor kako bi se zaustavila prodaja ovih živih loptica koje kupci nabavljaju kao igračke, ne razmišljajući o tragičnoj sudbini jadnih pilića. Zeleni su, kao i mnogi drugi ljudi koji su uključeni u borbu za zaštitu bespomoćnih pilića, uspeli da na Floridi, putem zakona, zabrane bojenje životinja. U planu je da se takav zakon primeni i u ostalim saveznim državama Amerike.
Da bi se podržao pokret ljubitelja prirode jednostavno treba sprovesti bojkot kupovine obojenih pilića.

Ali, kako odoleti i ne obradovati dete kad ih vidi i poželi kao svoju igračku?!

Ljubiša Ž. Petrović

Izvor:zov.rs/Naslov:Bora*S

______________________________________________________________________________________________

APSURDNO KAO REALNO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Luis Bunjuel, španski filmski reditelj, dobitnik „Oskara“,  rođen je u Kalandi, 22. februara 1900. godine.

_____________________________________________________________________________________________________________________

Luis Bunjuel – azbuka nekonformizma

Umetnici nisu trkački konji i nezahvalno je praviti liste najboljih među njima. Ne nose redne brojeve i  nemaju prolazna vremena, iako se neki od njih mogu više pohvaliti odličnim startom a drugi izvanrednim finišom. Ko god bi ovde uzeo ulogu sudije dobio bi težak, Sizifov posao.

images-1Kako god, na svakoj od lista najboljih reditelja svih vremena, koja je uprkos svemu bila napravljena, Luis Bunjuel zauzimao je jedno od vodećih mesta, spokojno ušuškan između velikana kao što su Felini, Orson Vels, Bergman, Tarkovski, Godar, Kurosava… Veliki Alfred Hičkok išao je dotle da ga proglasi najvećim filmskim autorom, otvoreno mu zavideći na veštini čitavog života.

Na pitanje zašto pravi filmove, Luis Bunjuel je odgovarao: „Da pokažem ljudima da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova“.

I zaista, Bunjuelovi filmovi nisu od onih koji se konzumiraju sa uživanjem. Čestosablažnjive scene i morbidne šale u njegovim filmovima  izbacuju gledaoca iz stanja udobnosti i teraju ga da se zamisli nad stvarima koje se obično uzimaju zdravo za gotovo.

Rođen 1900. u Španiji, Bunjuel je imao sreće da pripada generaciji izuzetno nadarenih umetnika koji su ostavili veliki trag za sobom (njegovi najbolji prijatelji u mladosti bili su ni manje ni više nego Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali). Studirao je najpre prirodne nauke, zatim inžinjering, da bi se konačno prebacio na filozofiju. Za vreme Frankove fašističke vladavine Bunjuel odlazi u Pariz i tu postaje jedna od vodećih figura nadrealističkog pokreta. U to vreme imao je i velikih uspeha u amaterskom bavljenju boksom.

Bunjuel je imao strogo jezuitsko obrazovanje koje ga je proganjalo čitavog života i ostavilo traga i na njegovom stvaralaštvu, pre svega kroz opsednutost temom religije i sklonosti ka subverzivnom ponašanju kako njegovih likova tako i njega samoga. Filmovi Mlečni put, Nazarin, Simon pustinjak i drugi direktno su razračunavanje sa katoličanstvom i religijskim dogmama gde Bunjuel kombinuje ozbiljnost i podsmevanje na čudan način tako da su ti filmovi bili najpre zabranjivani a zatim nagrađivani od strane crkve. To je bilo jednako paradoksalno kao i Bunjuelova čuvena izjava: „Bože, hvala ti što sam ateista“ i činjenice da je poslednje mesece života proveo družeći se sa katoličkim sveštenikom.

Le_Fant_me_de_la_libert_U svom bogatom opusu Bunjuel je zahvatio i nadrealistički filmski eksperiment kao i melodramu, i socijalno angažovane komedije kao i postmodernističi umetnički film. Sa druge strane, svojim stalnim promenama mesta stanovanja i snimanjem filmova širom sveta (Španija, Francuska, Meksiko, SAD) doveo je u pitanje značaj nacinalne kinematografije kada se govori o umetničkom filmu.

Napadi na buržoaziju su stalna tema njegovih filmova. Ti napadi su istovremeno puni humora i gađenja pa je evidentno da Bunjuela buržoaski način života istovremeno i zabavlja i tera na pobunu. Jednom je izjavio „U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići.“

Potpuno u saglasnosti sa nadrealističkim „veruju“ Bunjuel je pre svega bio opsednut nesvesnim i potisnutim i otud toliko snova i seksa u njegovim filmovima kao oblasti gde se potiskivanje raskrinkava i prava priroda izlazi na videlo.

Takođe, i opsednutost temom buržoazije jeste rezultat toga da dobri maniri koji karakterišu ovu klasu mogu biti ostvareni jedino konstantnim potiskivanjem želja i prave ljudske prirode. Već rano, u Bunjuelovom drugom filmu pod nazivom Zlatno doba imamo protagonistu koji udara šamar starijoj ženi zbog toga što ga je usipala pićem i šutira slepca kako bi umesto njega uzeo mesto u taksiju.

PDVD_002Bunjuelov stilski manir je nadrealistički, logika sna, šokantni prizori, morbidni humor, apsurdne situacije, a on je primenjen na jedan određen krug tema koje ga okupiraju i stalno se provlače tako da neki kritičari govore o Bunjuelovom tematskom svetom trojstvu: samozadovoljnost buržoazije, religijsko licemerje i patrijarhalni autoritet. Međutim, privatno je Bunjuel uživao u blagodetima klase koju je ismevao i napadao, sam bio dobro odgojeni katolik iako se zahvaljivao Bogu što je ateista i živeo u braku u kom je zauzimao stav pomalo tiranske figure muškarca koji je glava porodice.

Svojim umetničkim angažmanom podrivao je upravo ono što je praktikovao i u čemu je uživao u svom privatnom životu. Paradoksalno možda, ali ova činjenica upućuje na suštinski problem buržoaskog mentaliteta kao nečega što se nameće kao nužnost i kao bolest jedne civilizacije a što sa druge strane čini Bunjuelove filmove autorefleksivnim i otvara pitanja interesantna psihoanalitičarima.

Luis Bunjuel umro je 1983. godine u Meksiku.

 Za sobom je ostavio bogato delo u kom se izdvajaju naslovi: Andaluzijski pas, Zlatno doba, Zaboravljeni, Viridiana, Isterivanje anđela, Dnevnik sobarice, Lepotica dana, Tristana, Mlečni put, Diskretni šarm buržoazije, Fantom slobode, Taj mračni predmet želja.

Nagrađivan je na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji.

Dobijanje Oskara smatrao je vrhuncem moralne degradacije za jednog umetnika ali ga je ipak dobio.

 Njegov film Diskretni šarm buržoazije poneo je nagradu za Najbolji strani film 1972. godine.

Piše: Dušan Stojanovićmladireporter.net

____________________________________________________________________________________________

„Diskretni šarm buržoazije” – apsurdno kao Realno

714

Foto preuzet: tv.aladin.info

Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja.

Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.

 U prvom planu filma jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju, počev od prvih kadrova filma. Za ove situacije jednostavno ne postoji adekvatno objašnjenje – svaka sledeća je apsurdnija od prethodne, i ma koliko se trudili da pronađemo objašnjenje ili smisao u svakoj pojedinačnoj situaciji, čini se da toga nema. Sve one izgledaju kao upadi, prodiranja u fino uređeni društveni svet grupe buržuja – a upravo je večera kao posebni oblik ceremonije u visokom društvu najviši izraz ove uređenosti, ovog dobro struktuiranog poretka. Upravo su ove dve glavne osobine apsurdnih situacija – njihova pojedinačna nesupstancijalnost, odnosno nemogućnost pronalaženja njihovog značenja u njima samima, i intruzivnost u dobro uređeni poredak – ono što apsurdne situacije konstituiše kao lakanovsko Realno, nasuprot Imaginarnom i Simbolnom, gde su sva tri elementi strukture stvarnosti iz perspektive lakanovske pshioanalize. U tekstu ću se truditi da ove situacije konstituišem kao Realno i da im, shodno tome, pronađem mesto u „stvarnosti” filma. Osim toga, u filmu je ključan i ideološki karakter večere, uzevši u obzir ulogu večere u životu privilegovanih klasa kao trenutka u kome ne samo što se prikazuje raskoš njihovih privilegija, već dolazi i do ispoljavanja društvenog identiteta koji pripadnici te klase dele. Ipak, ispod tog identiteta, ispod te društvene maske, persona-e u klasičnom smislu, nalazi se drugi identitet koji se otkriva tek kada se njegovi nosioci nađu u apsurdnim situacijama. 

 Napokon, tematika snova je ovde nezaobilazna, kao i njihova uloga u životu ove grupe buržuja. 

Dakle, apsurdne situacije kao upadi Realnog, ideološki karakter večere i značenje snova jesu tri glavne tačke na kojima ću zasnovati svoj tekst. 

 „Šta ovo treba da znači?” 

 Pitanje koje Fransoa Teveno postavlja više puta u toku filma, i to u apsurdnim situacijama – „šta to treba da znači?„ ili, preciznije, „šta je značenje ovoga?” – već naglašava mesto apsurdnih situacija u filmu. Pitanje je prvi put postavljeno kada grupa buržuja, predvođena Tevenoom, stiže u dom Senešalovih na zakazanu večeru, ali se ispostavlja da je večera dogovorena za sutradan, iako je ambasador Akosta ubeđen da je poziv bio za večeras – ovde nastupa prvi apsurd, prvi konflikt između onoga što je Akosta čuo i onoga što „jeste”. Već ovde vidimo da buržuji deluju pomalo zbunjeno – pitaju se zašto sto nije postavljen, a prošlo je osam; nisu sigurni da li da u potpunosti odustanu od dogovora ili da odu na drugo mesto itd. Neobična situacija u kojoj su se našli narušava njihove ustanovljene odnose i oblike ponašanja, planove i dogovore, što je tek nagoveštaj osnovne karakteristike apsurdnih situacija. Potom svi zajedno odlaze u restoran, ali nalaze da je vlasnik restorana umro i da mu se telo, unutar kovčega, nalazi u glavnoj prostoriji restorana, ali, uprkos tome, osoblje restorana je voljno da ih usluži, a šef sale im obećava i odličnu večeru, bez obzira na to što je mrtvac u istoj sobi, mada skriven od očiju buržuja paravanom. I ovde se modusi ponašanja remete neočekivanim neprijatnostima. 

 Pitanje je, zašto ove situacije nazivamo apsurdnim, neobjašnjivim? U slučaju mrtvaca u restoranu, nižu se pitanja: otkud on tu, zašto pogrebna služba nije došla po njegovo telo, zašto je restoran otvoren uprkos nesrećnom događaju? Na ova pitanja nema odgovora zato što su sama pitanja apsurdna, ili bar nema smislenog odgovora. Ukoliko pokušamo da ga pronađemo, to će biti nemoguće i zapašćemo u nerešive protivrečnosti. Slično je i sa kasnijim situacijama – primera radi, sa nestašicom čaja, kafe i mleka u kafeu ili sa ulaskom vojnog bataljona u kuću Senešalovih, trenutak nakon što je večera konačno otpočela ili, pak, situacije u kojoj Teveno zatiče svoju ženu kod Akoste.

I tu se nižu slična pitanja koja ukazuju na apsurdnost i inherentnu nemogućnost smislenog i, uslovno rečeno, logičnog odgovora: kako to da nema čaja, kafe i mleka? Koliko je to gostiju bilo da svega toga nestane? Ili, kakvi su to vojni manevri koji se odigravaju u sred Francuske? Kakav je to običaj da pukovnik sa čitavom četom svrati na večeru? Ili: kako to Teveno tako staloženo i smireno reaguje na činjenicu da mu je žena kod Akoste i odlazi da je čeka kod automobila? Kako tako lako prihvata izgovor da Ako šta želi da joj pokaže „sursik”, iako to ne postoji? 

 Šta nam govori ova inherentna nemogućnost smislenog, logičnog odgovora? Šta je suštinski pokušaj davanja odgovora na ovo pitanje, pokušaj traženja smisla u ovim intruzijama? Na ovo pitanje je, za razliku, moguće odgovoriti, ali da bismo to učinili, referisaćemo na trodelnu strukturu stvarnosti lakanovske perspektive – podelu na Imaginarno, Simbolno i Realno. Ovu podelu je najbolje ilustrovati primerom bilo koje društvene igre: Simbolno je element strukture stvarnosti koji zahteva da bude pravila, ali pravila uopšte, ne konkretnih pravila x ili y (za taj nivo pobrinuće se simboličko, o čemu će biti reči malo kasnije). U tom smislu, Simbolno određuje formu, ono daje formu koja mora biti forma pravila, ma kakva ta pravila bila – simboličko ispunjava formu sadržajem, konkretnim pravilima x ili y – dakle, u primeru sa društvenim igrama, Simbolno zahteva uređenost pravilima. Imaginarno su ovde imena figura i njihov fizički oblik, ali ne samo to – ukoliko smo Simbolno odredili kao apstraktnu formu pravila, Imaginarno se tiče sadržaja u svim njegovim oblicima. Lako bi bilo zamisliti igru u kojoj postoji uređenost pravilima, ali su svi sadržaji zamenjeni u odnosu na prethodni sadržaj. Napokon, Realno je ovde kontingentno (na ovo ću se vratiti malo kasnije) – inteligencija igrača ili neki događaj koji bi mogao da poremeti igru ili da je u potpunosti prekine, dakle, nešto što ne pripada simbolnom poretku, ali nije ni Imaginarno. 

 Apstraktnije govoreći, simbolni poredak predstavlja stvarnost koja je simbolizovana, u kojoj „sve ima svoje mesto” u poretku i ništa mu ne izbegava, i u kome su stvari preko mehanizma označitelja i označenog uhvaćene u simbolnu mrežu kojom subjekti uređuju svoju stvarnost. Simbolno je pre svega, ali ne samo, lingvistička kategorija, stvar jezika. Simbolni poredak se sastoji iz pravila, i onih kojih smo svesni i kojih nismo, a koja moramo pratiti (baš kao i pravila u društvenim igrama) da bismo mogli da komuniciramo sa drugima, odnosno da se preko te komunikacije konstituišemo kao subjekti (opet, kao što su figure u društvenim igrama konstituisane preko pravila). Očigledno je da komunikacija i pravila komunikacije predstavljaju nešto što je poput druge prirode svih nas, nešto bez čega ne možemo – drugim rečima, i mi smo uhvaćeni u simbolnu mrežu, kao i sve ostale stvari koje tu smeštamo. Poredak je „veliki Drugi” – deluje kao da smo zbog toga što moramo da se pokorimo pravilima da bismo bili prepoznati kao subjekti potčinjeni nekom agensu koji upravlja našim radnjama. U smislu u kome nas to određuje, jesmo – simbolnom poretku kao velikom Drugom, koji može biti otelotvoren, npr., u Boga koji sve vidi i sve kontroliše. 

 Koja je razlika između simbolnog i simboličkog, s obzirom da ova dva termina zvuče slično? Ovde je zanimljiva prva pojava biskupa u filmu, koji dolazi kod Senešalovih kako bi postao njihov baštovan. Osim mogućeg tumačenja podređenosti Crkve najmoćnijoj, najvišoj klasi, kojoj ona služi samo da okopava baštu i brine se o travnjaku kako prosperitetno kapitalističko imanje, odnosno kapitalistički poredak, ne bi ogrezlo u korov i trnje, odnosno u „nemoral i greh”, biskup je biskup po simbolizaciji, ali simbolizaciji koja je drugačija od simbolnog poretka o kome smo malopre govorili. Dok simbolni poredak podrazumeva simbole koji su u vezi samo sa drugim simbolima (zahteva apstraktnu formu), simbolizacija o kojoj ovde govorimo, koja je simbolička, u vezi je sa stvarima. Tako biskupa konstituiše njegova crkvena odora i krst oko vrata – u trenutku u kome se on pojavljuje u baštovanskom kombinezonu, gospodin Senešal ga grubo izbacuje iz kuće, ali kada se vrati u svom „pravom odelu”, prepoznaju ga kao sveštenika, iako je u pitanju čovek istog fizičkog izgleda. U tom smislu, moglo bi se reći da sveštenik nije sveštenik zato što poseduje neke esencijalne osobine koje ga određuju kao sveštenika, već zato što je tako prepoznat od drugih subjekata. Hipotetički, kada bi svi subjekti prestali da svešteničku odoru prepoznaju kao pripadnost crkvenim redovima, sveštenik više ne bi bio sveštenik. 

 U samom filmu se jasno „vide” sva tri elementa strukture stvarnosti – Simbolno su pravila po kojima se buržuji ponašanju, njihovi fini maniri i bonton, upućenost u hranu i piće i načine na koji se oni najukusnije, „najprimerenije” konzumiraju, za razliku od prostog konzumiranja (kakvo vidimo kod Akostinog šofera); Simbolno je isto tako mesto koje zauzimaju u društvu – Akosta je ambasador, Senešalova žena je – prosto – Senešalova žena, Teveno i Senešal su dobrostojeći biznismeni itd. Kada se ne bi ponašali po propisanim pravilima i ne bi zauzimali te društvene funkcije, ne bi bili to što jesu. S druge strane, njihova imena, prošlost, fizički izgled ili boja glasa jesu ono Imaginarno, i mogli bismo zamisliti da izgledaju potpuno drugačije i imaju druga imena, pa da opet budu grupa buržuja koja uporno pokušava da večera ali joj ne polazi za rukom. Ipak, Imaginarno nije slučajno, nije proizvoljno, već je, strukturalno gledano, determinisano Simbolnim. 

 Koja je uloga Realnog u svemu ovome? Slično kao i u apsurdnim situacijama u filmu, Realno je, uslovno rečeno, neobjašnjivo, neuhvatljivo, nešto što izmiče simbolizaciji i smeštanju u simbolni poredak – kao što se apsurdne situacije ne mogu objasniti i izmiču smeštanju u „smisao”, kao kada Teveno pita: „Šta je značenje ovoga?” ali ne dobija odgovor – već je ono traumatični ostatak, višak koji nije mogao biti simbolizovan. Lakan to naziva Stvari, sa velikim „s”, ali ne u smislu u kome je to kantovska stvar-po-sebi, transcendentalna, nedostupna razumu, lišena svojstava, neproizvedena i s one strane nama dostupne stvarnosti. Realno nije nešto eksterno simbolnom poretku što je supstancijalno i pozitivno postoji, neka opipljiva stvar, već se nalazi u središtu samog poretka – ono je njegov nedostatak, ono je istovremeno višak, u smislu da izmiče simbolizaciji, i manjak, u smislu da je posledica nekoherencije, nesavršenosti i nedostataka samog poretka. Tako Realno u isto vreme i proizvodi ali je i proizvedeno – ne samo što remeti simbolni poredak i unosi pomenute nedoslednosti, nepravilnosti i konflikte u njega, već je proizvod upravo tih nepravilnosti i konflikata, odnosno nemogućnosti simbolizacije. Na tom tragu, Realno bi se moglo kvalifikovati kao „ekstimno” – eksterno intimno – u smislu da je spolja ali i da je istovremeno i unutra, na neki način ni tamo ni ovde, što samo dodaje neobjašnjivosti i izmičućem karakteru Realnog. Ovo direktno sledi iz boljeg pogleda na apsurdne situacije. Iako su situacije definitivno apsurdne i nemaju objašnjenja, ne padaju sa neba i ne predstavljaju neko „čudo” – ne, svaka od tih situacija je proizvedena od strane nepravilnosti i pukotina u simbolnom poretku: primera radi, vojna četa koja upada u kuću Senešalovih (i pritom konzumira marihuanu, što samo čini stvar apsurdnijom) je tu usled manevra koji se obavlja (što možemo da predstavimo kao pukotinu u poretku pošto vojne vežbe u gradu inače nisu deo poretka) i tako biva proizvedena iz nekoherencija u simbolnom poretku. U isto vreme, one remete simbolnu stvarnost subjekata i tako proizvode niz posledica tamo gde vrše svoj upad (odnosno, gde Realno vrši svoj upad) – buržuji opet ne mogu da večeraju zbog vojske ili ih misteriozni nestanak Senešalovih tera u beg pošto misle da je u pitanju policijska racija, time efektivno upropašćujući sebi priliku za ručak. Tako je odnos Realnog i Simbolnog dijalektički odnos – Realno je proizvod Simbolnog, jer sama manjkavost poretka uzrokuje nemogućnost simbolizacije Realnog, ali takođe uslovljava Simbolno jer zauzvrat biva uzrokom te manjkavosti. 

 Treba napomenuti još jedan aspekt nepostojanja Realnog – ono ne mora da se desi, ne mora da ga ima bilo kako osim kao uzroka nereda u poretku. Poput traumatičnog događaja koji se identifikuje kao traumatičan tek onda kada se prepozna kao uzrok simptoma, Realno se retroaktivno prepoznaje kao Realno tek nakon distorzije ili ponavljanja (poput ponavljanog neuspeha večeranja) koju unosi u simbolni poredak. Tako u filmu, situacije se ne definišu po sebi – prepoznajemo ih kao apsurdne, odnosno lakanovski Realne, tek po posledicama koje imaju. 

 Ako smo Realno konstituisali istovremeno kao manjak i kao višak, ono ne može a da nas ne podseti na objet petit a: isto kao što Realno ne mora da postoji da bi imalo posledice, da bi bilo efikasno, tako i objet petit a ne postoji, ono je manjak, praznina u simbolnom poretku, praznina u kojoj je simbolizacija izostala. Istovremeno, ono je i višak, i to višak jouissance-a. Ako smo stavili znak jednakosti između Realnog i apsurdnog, postaje jasno da samo teorija koja rukuje pojmovima poput Realnog, objet petit a i jousissance-a, pojmovima koji istovremeno jesu i nisu, kojoj su inherentne naizgled apsurdne konstrukcije može da adekvatno analizira i bavi se apsurdnim situacijama – ali ne tako da se stvara novi apsurd, kao u filmu, već se dobija jedna drugačija vrsta racionalnosti. To nije pozitivistička racionalnost, koja rukuje formulama A = A i ne-A = ne-A, već dijalektička racionalnost u kojoj se suprotnosti prožimaju, čije se elementarne čestice ne mogu svesti na puke identitete samima sebi i čiji pojmovi uslovljavaju jedni druge u naizgled, i samo naizgled, apsurdnom krugu. 

 Kuvanje i ideologija 

 Pošto smo ustanovili objasnili funkcionisanje simbolnog poretka, očigledno je da večera (uzeta u širem smislu, kao obred jela) ima vrlo važno mesto u poretku. Nije slučajno što baš buržoazija pokušava da večera tokom celog filma – u životu viših klasa, večera nikad nije samo večera. Postoji još nešto u vezi sa njom što joj daje posebnu važnost. Kada buržoazija večera, sama hrana nije bitna – to je prilika da se razgovara o mnogo unosnijim stvarima, poslovanju, političkim prilikama itd. Hranu ovde možemo da posmatramo kao fetiš – kao materijalni objekat koji sam po sebi nije bitan i može da uzima razna obličja, ali je zato bitno ono što je ’„iza objekta”, svojevrsna „aura” koju fetišizirani objekat poseduje i koja je zapravo ono što je važno, što zanima fetišistu – u ovom slučaju, buržoaziju. No, na funkciju fetiša ovde ćemo se vratiti malo kasnije. 

 Ovde je uputno referirati na Levi-Strosov semiotički trougao hrane, odnosno na tri načina pripreme hrane koji označavaju odnos prirode i kulture: sirova hrana kao ono što označava prirodu, pečena kao ono što označava kulturu i civilizaciju, i kuvana kao posrednik između dve suprotnosti. Čitav odnos označava suprotstavljanje prirode i kulture, prirode i civilizacije, odnosno prirode kao neproizvedene i istorije kao proizvedene, u određenom smislu. Pošto je odnos prirode i istorije predmet skoro svake ideologije (a naročito filozofije kao najvišeg oblika ideologije, da se poslužimo Marksovim rečima), možemo da zaključimo da su svaki doručak, svaki ručak i svaka večera stvar ideologije, da taj obred, uredno smešten u simbolni poredak, nikako nije običan, stvar svakodnevnice. U tom smislu, kada buržoazija sedne za sto da obeduje, onda ona uživa u jednom buržoaskom obedu koji je do kolena u ideologiji. Pitanje je: u kojoj ideologiji? Ako dalje sledimo Marksa i potvrdimo da su vladajuće ideje jednog društva u jednom periodu ideje njegove vladajuće klase, onda je jasno da je večera do kolena u vladajućoj ideologiji. Večera ima svoja pravila i u tom smislu je potpuno smeštena unutar simbolnog poretka. Ne stiče li se takav utisak direktno iz filma? Kada naša grupa buržuja sedne za sto, ona bira sa ukusom, vrlo probrano na primeren način; kada pije martini, pije ga gutljaj po gutljaj, kako je primereno. Kao što sam već pomenuo, Akostin šofer to radi na sasvim drugačiji način, i tu možemo da vidimo naznake klasnih razlika i klasnog sukoba koji se kasnije opravdavaju rečima gospođe Senešal – „on je običan, neobrazovan čovek”. Drugim rečima, da bi se propisno konzumirala hrana i piće, potrebno je obrazovanje, odnosno tretman i način života rezervisan samo za privilegovane. 

 Ovde večera ima karakter rituala sa jasno propisanim odredbama, skoro poput ceremonije – u tu svrhu, zanimljivo je da se restoran u kome je mrtav čovek zove „La sabretache”, a reč označava deo uniforme konjičkih oficira iz Napoleonovog vremena, što nas ne može podsetiti ni na šta drugo osim na ceremonijalnost, svečanost. Možemo da zamislimo da se buržuji redovno sastaju u pokušaju da večeraju i da postaje svojevrsnom tradicijom, a tradicija se pojavljuje tamo gde postoji odsustvo institucija, odsustvo zakonske regulacije. Rituali su pokušaj da se nadoknadi nedostatak pomenutog – kao u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, pa i ovde, gde se nakon raspada institucija zarad slobodnog protoka kapitala osvežavaju rituali – verski, sekularni, lični itd. Ni sam film nije daleko od te asocijacije – korumpiranost ambasadora Akoste i njegovih saučesnika u švercu drogom implicira odsustvo regulacije, baš kao i vojne vežbe u sred grada, sa vojskom koja nepozvana upada u kuću, pritom slobodno pušeći marihuanu. U tu svrhu, buržuji pokušavaju da svojim ritualima, ovde konkretno ritualom večere, zamene odsustvo institucija i odbrane svoje uređene živote od nasrtaja deregulacije. 

 Što se ritualnosti i ideologije tiče, interesantan je obrt koji Bunjuel pravi u svom filmu Fantom slobode, u kome gosti sede za stolom na toaletnim šoljama, vode prijatan, prijateljski razgovor, a kada žele da jedu, pitaju domaćina za ’’onu sobu’’. Na isti način, i delatnost suprotna jelu jeste itekako ideološka, što samo potvrđuje to da simbolni poredak uređuje sve, da je poput ’’druge prirode’’ subjekata, i da se subjekti konstituišu unutar poretka i preko poretka. 

 Vratimo se sada na fetišistički karakter večere. Fetiš po pravilu služi da bude nadoknada manjku, nečemu čega nema – on predstavlja neprestanu potragu za pravim objektom želje, za objektom koji nikad neće moći da bude zadobijen. Nameće se pitanje manjka: ako fetiš služi da prikrije manjak, onda on prikriva manjak – čega? 

 Kada se odigravaju upadi Realnog, kada dolaze do izražaja pukotine i nekoherencije u simbolnom poretku, dolazi i do pukotina i nekoherencija u Simbolnom u odnosu na buržuje – od finih, uzornih subjekata građanskog društva buržuji postaju zbunjeni, odbacuju svoje manire i ponašaju se drugačije nego pre. Možda se baš u ovome krije diskretni šarm buržoazije – moraju nas šarmirati svojom sposobnošću da se indiskretno i neprimereno izvuku iz svake neprijatne situacije da bi nakon toga povratili prisebnost i nastavili po starom – diskretno i primereno. I taman kad pomislimo, u sceni u kojoj u kuću upadaju naoružani teroristi, da je s buržujima gotovo i da ovoga puta neće moći da izbegnu smrtonosni susret sa Realnim, ispostavlja se da je to bio Akostin san, nakon čega se sve vraća u normalu. 

 Ovde možemo da pokušamo da primenimo pojam persona-e u antičkom smislu. U antici je taj izraz označavao društvenu ulogu koju je pojedinac preuzimao na sebe; vremenom je taj izraz počeo da označava ličnost, individuu, neponovljivost i vlastitost svakog od nas, tj. osobu, kako i glasi doslovan prevod. Od identifikacije društvene uloge, pojam je počeo da označava naročitu vrstu individualnosti koja je došla do izražaja u periodu uspona buržoazije na mesto vladajuće klase. Ipak, ako oživimo pojam persona-e u klasičnom značenju, možemo da kažemo da prilikom intruzije Realnog u simbolni poredak, buržujima spada ova maska društvene uloge i ispod nje se vidi njihova „prava suština” – licemerje, egoizam, pohlepa (npr. kada Akosta pokušava da zgrabi komad mesa sa stola prilikom upada naoružanih muškaraca) itd. Ipak, ovo je lažni trag, jer je ispod maske otkriva pozitivna egzistencija, otkriva se da nečega ima, što je u direktnoj suprotnosti sa stavom da buržuji pokušavaju da večeraju zato što je večera fetiš koji prikriva manjak, pošto se ovde otkriva da manjka nema. 

 O čemu se zapravo radi? Što se buržuja kao pojedinaca tiče, njihova promena ponašanja ne otkriva ništa drugo do nekoherencije u simbolnom poretku. Doduše, manjak ostaje. Fetiš služi da prikrije manjak – fetiš je uvek zamena za originalni objekt želje koji je izgubljen i koji se ne može povratiti, ali uprkos tome, želja ne jenjava i potraga za objektom želje se nastavlja, kao što je već rečeno. Zato buržuji uporno i pokušavaju da večeraju, jer su potaknuti željom za (nedostižnim) objektom želje. Međutim, večera je nemoguća – same pukotine u simbolnom poretku stvaraju upade Realnog i zato, hipotetički, ako buržuji pokušaju da večeraju stotinu puta, desiće se stotinu apsurdnih situacija. To može da znači samo jedno – da je manjak koji fetiš prikriva manjak u samom simbolnom poretku, manjak inherentan poretku, a da mi fetišom pokušavamo da „zaboravimo” da je simbolni nedostatak manjkav. Time večera postaje začarani krug – nemoguća je, ali to ne sprečava buržuje da pokušavaju da večeraju. Drugim rečima, fetiš je S, odnosno označitelj manjka u Drugom, označitelj manjka u simbolnom poretku, tj. velikom Drugom. Takođe je i označitelj objet petit a, nedostatka, praznine u simbolnom poretu. Upravo je taj manjak ono što proizvodi Realno, što proizvodi apsurd; istovremeno, Realno proizvodi manjak, apsurd proizvodi sopstvenu nemogućnost „deapsurdizacije’’ – preciznije, apsurd samom sebi onemogućava ukidanje preko simbolnog poretka. Apsurd je nužan – buržoazija ne može bez njega. Na taj način se čini da je upornost s kojom buržuji pokušavaju da večeraju u vezi sa njihovom šarmantnom veštinom bega iz svake neprijatne situacije – ako je apsurd nužan, onda je nužan i ovaj šarm indiskretnog izvlačenja iz situacije; paradoksalno, da bi se desio svaki sledeći apsurd, neophodno je da buržuji budu sposobni da se vrate na staro, a sposobni su za to upravo zahvaljujući neuništivom Realnom koje iznova i iznova prodire u simbolni poredak. 

 Simbolnost snova 

 Naposletku, treba se pozabaviti temom snova koji preovladavaju u, provizorno rečeno, drugom delu filma. Tematika snova nije retka u nadrealizmu, a Bunjuel joj je ovde posvetio dužnu pažnju. Iako izgleda da su snovi besmisleni kao i apsurdne situacije, ukoliko ispratimo dosadašnju liniju misli, videćemo da film ima i ovde mnogo toga da nam kaže. 

 Najinteresantniji je san gospodina Senešala, koji je zapravo „san u snu” koji sanja Teveno. Prvo što možemo da uočimo jeste da Senešalov san izražava strah buržuja da budu razotkriveni – čak je i hrana, taj fetiš, lažna jer batleru na pod ispada veštačka piletina – u svojim zadnjim namerama i prevarama koje vrše nad svojim „prijateljima”. Kada se podigne pozorišna zavesa i prekine ih (ponovo) u večeri, najupečatljivi je momenat šaptača koji im govori tekst koji treba da izgovore. Upravo šaptač igra ulogu velikog Drugog, simbolnog poretka, koji subjektima govori šta da govore i šta da rade; s druge strane, i publika istovremeno igra ulogu velikog Drugog – ona je poput kriterijuma pred kojim se moramo dokazati ili doživeti sramotu. Nije li Senešalova reakcija – preznojavanje i zbunjenost, odnosno strah od nestanka na dubljem nivou – upravo ono što bi nam se desilo kada bismo sutra naprasno zaboravili jezik kojim govorimo i bili onesposobljeni da komuniciramo sa drugima unutar poretka? Kada pojedini buržuji počinju da odlaze i odbijaju da ispune zadatu ulogu, publika negoduje i odbacuje ih – da je moguće odbiti zadatu ulogu u simbolnom poretku, bili bismo odbačeni. Ukoliko bi se to desilo, prestali bismo da budemo subjekti – drugim rečima, prestali bismo da budemo ljudi. Ipak, otelovljenje Drugog ukazuje na još jednu osobinu simbolnog poretka – na njegovu ranjivost. Onog trenutka kada Drugi prestane da funkcioniše kroz simbole, kroz reči i kontrolu nad rečima i komunikacijom, već uzima fizički oblik, podseća na duha koji uzima telo – a onda se taj duh bar može napasti, ako ne i uništiti. Dobar primer toga jeste skorašnja revolucija u Egiptu – onog trenutka kada je vlast prestala da upravlja simbolima i kada je posegnula za fizičkim, odnosno za oružjem i fizičkom silom, represijom, dala je jasan znak da je u krizi. S druge strane, kada se poredak otelovi, može da posluži kao desničarska fetišizacija Jevrejina (ili Arapina, crnca, Albanca itd.) koji povlači sve konce i upravlja subjektima, jer desničari svih provenijencija ne vide strukturu, ne vide odnose i veze, nego telo na koje mogu uperiti prstom. Međutim, s obzirom da nadrealizam, kao i psihoanaliza, želi da govori o onome o čemu je zabranjeno govoriti, želi da govori o razlozima usled kojih neko ne želi da govori o zabranjenom i da, u naznačenom smislu, Bunjuelov film nosi subverzivnu poruku, legitimno je otpisati ovaj desni pokušaj fetišizacije. Desničari, kada se radi o zabranjenom govoru, ne žele da govore o tome, jer je bitno očuvati red, ne unositi zbrku – u neku ruku, ne stvarati apsurd, a već smo rekli da psihoanalitička teorija jedina može da analizira apsurd, s obzirom da i sama rukuje naizgled apsurdnim pojmovima. 

 Nakon što se Senešal budi, odlaze na okupljanje kod pukovnika. Odmah je jasno da se ambasador Akosta ne uklapa u ambijent, do te mere da na provokacije pukovnika odgovara hicima iz pištolja, usmrtivši pukovnika. Ubrzo zatim, otkriva se da Teveno sve sanjao, pa i Senešalov san. Šta nam ovo govori? Prvo, da se Teveno brine da će Akosta burno odreagovati i kompromitovati sebe, Senešala i samog Tevenoa i ugroziti šverc drogom u kome učestvuju, što bi ih sve upropastilo. S druge strane, možemo opet da se vratimo na simbolni poredak i Realno. Ukoliko vojsku razumemo kao Realno, što je u saglasnosti sa apsurdnim situacijama koje smo malopre analizirali, kao nešto što vrši intruziju u simbolni poredak buržoazije koji obiluje ritualima i tradicijama, možemo reći da pukovnik kao otelotvorenje vojske predstavlja pretnju ovom poretku, zbog čega se Akosta odvažio na ubistvo. Odnos Realnog i simbolnog poretka ostaje isti kao i pre – unutrašnje protivrečnosti buržoaskog društva, odnosno klasni antagonizmi, sami rađaju vojsku i militarizam uopšte. Istorijski gledano, vojska se nije suzdržavala od pučeva i pobuna – prevedeno sa jezika marksizma na jezik psihoanalize, kontradikcije buržoaskog društva su pukotine simbolnog poretka koje rađaju vojsku koja je Realno i, s vremena na vreme, vrši intruzije u poredak. S druge strane, vojska održava buržoasko društvo, pa samim tim i njegove kontradikcije, tako ponovo iscrtavajući začarani krug Realnog i Simbolnog. 

Autor: Vuk Vuković/Izvor: Filmske radosti | Filmovi koji nas gledaju

_______________________________________________________________________________________________

 Uronite u nadrealni svet Luisa Bunjuela

U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Meksiko Sitiju gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagoveštaj o bizarnim i šokatnim predstavama koje su u njoj smišljene.

bunuel3Luis Bunjuel, otac nadrealističnog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije.

Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eletantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovde živeo iznenađujuće pitomo i mirno.

Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenom izložbom u čast filma na španskom jeziku. Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.

Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima „Zlatno doba“ i „Opskurni predmet želje“ koji su pomerali granice dobrog ukusa ali i naracije.

Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. Njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu „Ponoć u Parizu“ iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.

I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakvim kakav je bio za života režisera i nije ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revlucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.

Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada, što, na primer, nije slučaj sa meksičkim režiserom Giljermom del Torom čiji je dom u južnoj Kaliforniji prepun čudovišta i slika junaka iz njegovih filmova.

Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom „bezličan kao zubarska čekaonica“. Ironično, budući da je Bunjuel živeo kao mali buržuj, kaže Hoze de la Klina, jedan od autora serije intervjua sa režiserom pod nazivom „Luis Bunuel, Don’t Peek Inside“.

„Nije pokušavao da se pretvara da je boem ili neshvaćeni umetnik. Njegov život je bio prilično normalan i miran“.

Ili, kako je Bunjuel naveo u svojim memoarima, „osećam se dobro jedino u svojoj kući gde sam lojalan svakodnevnoj rutini“.

I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo.

Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljom.

Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je reditelj voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.

„Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane“, rekao je njegov sin Huan Luis koji je takođe režiser.

U kući ipak postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za „Mlade i proklete“. Scenarija i rolne takođe su izložebi kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.

Izgrađena početkom 1950ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kome su rasli slikar Salvador Dali i pesik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.

„Na neki način, bio je nostalgičan prema Španiji“, kaže Havijer Espada, direktor Centra Bunjuel u Kalandi, Španija. „Kuća podseća na španski stil i liči na arhitekturu egzila“.

Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011 povodom pola veka filma „Viridiana“ koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kome su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal koja je igrala u njegovim filmovima.

Nekadašnja Bunjuelova muza rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao „bunjueloni“. I pored strogog izgleda, u kući je atmosfera bila karnevalska, rekla je ona a prenosi AP.

„Kuća će pokazati Bunjuela koga mnogi ne znaju“, rekla je Pinal. „On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće. Ali gde je kantina?“

filmske-radosti.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

TERAPIJA BOJAMA…

tamoiovde-logo

ŠTA JE HROMOTERAPIJA ?

TamoiOvde-boje

Foto:mondo

 Hromoterapija, ili terapija bojama, je holistička metoda lečenja. Koristi frekvencije koje stvaraju različite boje kako bi vratila telo u ravnotežu.

 Boja je svetlost različitih talasnih dužina i frekvencija koje čine samo mali deo elektromagnetnog spektra. Istorija lečenja bojama korene ima u starom Egiptu, što ukazuje da terapija bojama ima veze s drevnim civilizacijama.

 Oko 2500 godina, Pitagora primenjuje terapiju lečenja boja, a su korišćene za lečenje u starom Egiptu, Kini i Indiji. Postoje drevni tekstovi koji dokazuju da ova vrsta terapije datira hiljadama godina unazad.

 Terapija bojama se može koristiti za lečenje fizičkih, mentalnih, emocionalnih ili duhovnih problema, kao i za opuštanje.

To je siguran i efikasan tretman za odrasle, decu, bebe i životinje podjednako, te ga je najbolje koristiti zajedno sa drugim prirodnim metodama očuvanja zdravlja, kao što su pravilna ishrana, adekvatan odmor, opuštanje i vežbe.

Kako hromoterapija funkcioniše?

Na osnovu činjenice da sve ima vibracije i deluje na određenoj frekvenciji, uključujući i ljudska bića, boje se koriste za ravnotežu tamo gde je potrebno. Ove različite frekvencije svetlosti, ili boje, mogu imati duboke i lekovite učinke na sve. Terapija bojama ima za cilj da uravnoteži energetske centre ili čakre tela pomoću sedam boja svetla, uključujući i sunčevu svetlost. Mogu stimulisati vlastiti proces isceljenja tela.

Svaka od boja je jednostavno svetlost različitih talasnih dužina sa sopstvenom energijom. Ova energija rezonira sa energijom jedne od sedam glavnih čakri u telu. Primenom odgovarajuće boje ili energije čakri, obnavlja se ravnoteža i stimuliše dobro zdravlje. Terapeut primenjuje svetlost i boje u obliku alata (drago kamenje, kristali, sveće, laseri, tkanina), vizualizacijom, verbalnim predlogom za ravnotežu energije u oblastima tela kojima nedostaje živost, bilo fizička, emocionalna, duhovna ili mentalna.

Pionir moderne terapije bojama je Danac Niels Finsen. Finsen je proučavao mogućnost pomaganja zaceljivanju rana svetlom. Koristio je crveno svetlo da smanji ožiljke od boginja. Godine 1932., Gerrard i Hessai, dva kalifornijska psihologa, naučno utvrđuju da plava svetlost ima smirujuće dejstvo, a crvena da podstiče snagu u ljudskim bićima.

Plava i crvena boja predstavljaju dva ekstrema, a žuta predstavlja sredinu. To su ujedno i tri glavne boje u dugi. Ljubičasta ima najkraću talasnu dužinu, crvena najdužu talasnu dužinu. Pacijent se prvo podvrgava pregledu kako bi se utvrdilo koje boje mu nedostaju. Nedostatak se određuje posmatranjem boje očiju, noktiju, mokraće i izmeta. U slučaju nedostatka crvene boje oči i nokti će biti plavkasti, a urin i izmet bele ili plavkaste boje. Ako postoji nedostatak plave boje, oči i nokti će biti crvenkasti, a urin i izmet žućkaste ili crvene boje.

Svaka materija na zemlji sadrži boje. Zrake sunca sadrže sedam različitih boja: ljubičastu, indigo, plavu, zelenu, žutu, narandžastu i crvenu, koje sve odgovaraju čakrama tela. To su prirodne boje koje su vrlo korisne za održavanje zdravlja i za ozdravljenje bolesti.

Sunčeva svetlost igra važnu ulogu u oporavku od hroničnih bolesti. Razumno korišćenje sunca može biti deo procesa isceljenja u gotovo svakoj nevolji. Zraci sunca poboljšavaju varenje i ishranu, krv i limfnu cirkulaciju i uklanjanje nečistoća kroz kožu.

.Ljubičasta.

Odgovara krunskoj čakri koja se nalazi na vrhu glave. Srodni organi ove čakre su mozak, moždana kora, veliki mozak i centralni nervni sistem.

Ljubičasta se odnosi na znanja i duhovne svesti. To je jedinstvo s višim Ja, duhovnošću i višom svesti. Sedma čakra je temelj našeg duhovnog tela i povezuje se sa stvaranjem. Utiče na duhovnost, inspiraciju, idealizam i nebeska znanja. Ova boja je poznata kao jedna od hladnih boja. Ima vrlo smirujuće dejstvo i stoga je vrlo korisna za one koji imaju poteškoće sa spavanjem ili stresom. Međutim, može imati kontraefekat za one koji pate od depresivnih poremećaja.

Neki od povezanih problema koji se odnose na krunsku čakru su: depresija, Parkinsonova bolest, šizofrenija, epilepsija, demencija, Alchajmerova bolest, mentalni poremećaji, konfuzija i vrtoglavica.

Pozitivni aspekti: poštovanje za sav život, izvanredna u izabranom poslu, velika mentalna snaga, humanitarnost ,idealizam i požrtvovnost .

Negativni aspekti: osećaj superiornosti, agresivnost na poslu, interes za crnu magiju ili misticizam, neosetljivost na druge, fanatizam i nedostatak dodira sa stvarnošću.

Ljubičasta se odnosi na našu duhovnu vezu, može biti vrlo korisna za meditaciju i duhovne stvari. Ljubičasta je korisna u lečenju nervnih i emocionalnih poremećaja, artritisa, akutnih slučajeva nesanice. Korisna je u lečenju glavobolje, briga i teskobe, poremećaja imunog sistema, zatvora, mnogih poremećaja želuca i materice, katarakte, migrene i bolesti kože. Deluje umirujuće na oči, uši i nervni sistem.

.Indigo.

Odnosi se na čakru čela ili treće oko koje se nalazi u središtu čela. Srodni organi ovoj čakri su mozak, oči, glava i sinusi, te hipofiza.

Indigo se odnosi na odgovornost prema sebi, to jest, odgovornost za sopstveni život, sleđenje puta duše i potreba. Verovanje vlastitoj intuiciji je sedište ove čakre. Treće oko utiče na našu sposobnost da vidimo stvari koje su tek u začetku ili vidovitost kao temelj naše psihičke moći, sposobnost da vidimo stvari iz „višeg “ stanovišta, a ne iz čistog zadovoljstva ega ili nečije materijalne udobnosti. Intuitivne poruke su isključivo vezane uz vas i vaš lični rast.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: tenzijske glavobolje, migrene, kratkovidost, dalekovidost, glaukom, katarakta, problemi sa sinusima i uhom.

Pozitivni aspekti: intuitivnost, vernost , osećaj jedinstva, neustrašivost , osećaj dužnosti, osetljivost i praktični idealizam.

Negativni aspekti: odvojenost, strah, netolerantnost, nepraktičnost, osuđivanje ,bezobzirnost i depresivnost .

Indigo je sedativ, pomaže da se otvori naša intuicija. To je boja božanskog znanja i višeg uma. Može ublažiti probleme s vidom i sinusima, glavobolju i noćne more, a isto tako može pomoći dobiti jasnoću i analizirati okolnosti. Ona pomaže u poboljšanju koncentracije i ublažava psihološke probleme, napade panike i depresije. Indigo takođe može biti korisna boja za meditaciju. Nije prikladna za područja zabave, više je za tiha mesta, poput spavaće sobe.

.Plava.

Odnosi se na čakru grla i nalazi se u grlu. Fizički utiče na usta, zube, grlo, štitnu žlezdu i imunološki sistem. Gornji deo digestivnog trakta može biti pogođeni neravnotežom u tom području.

Plava se odnosi na izražavanje. Govor, komunikaciju, sposobnost komuniciranja o našim potrebama i zahtevima. Duh istine i svrhu. Utiče na komunikaciju, sanjanje, umetničko izražavanje, dobru procenu, mudrost, istinitost, vantelesna iskustva i jasnoću. Deluje umirujuće, ublažava bol, smanjuje krvarenje i leči opekotine.

Neki problemi povezani sa čakrom grla su: problemi sa štitnom žlezdom, anoreksija, astma, bronhitis, problemi sa sluhom, zujanje u ušima, problemi gornjeg dela digestivnog trakta, čirevi u ustima, upale grla i krajnika.

Pozitivni aspekti: Odanost,taktičnost, pouzdanost…

Negativni aspekti: nevernost, nepouzdanost, hladnoća.

Plava je smirujuća, opušta i leči. To je boja komunikacije. Plava je korisna u lečenju dizenterije, kolika, astme, respiratornih poremećaja, visokog krvnog pritiska i kože. Može se koristiti u bilo kojoj sobi, osim onih koje se koriste za fizičku aktivnost ili igru.

TamoiOvde-images zena blic.rs

Foto:zena.blic.rs

   Zelena.

 Odnosi se na čakru srca, a nalazi se u središtu grudnog koša. Organi povezani s ovom čakrom su srce i pluća, a to utiče na cirkulaciju krvi.

 Četvrta čakra je poveznica između fizičkog i duhovnog, to pokreće ljubav. Utiče na oprost, saosećanje, empatiju, poverenje, ravnotežu i lakoću življenja.  Ova čakra se odnosi na ljubav i samo ljubav: sposobnost da dajemo i uzimamo bezuslovno. Kada je izbalansirane u mogućnosti smo dati ljubav.

Zelena se smatra bojom harmonije.

 Neki povezani problemi koji se odnose na čakru srca su: bolesti srca, bolesti imunološkog sistema, alergije i rak dojke.

 Pozitivni aspekti: velikodušnost, empatija, milosrđe, razumevanje, harmonija, prilagodljivost, praktičnost, ljubav prema deci, životinjama i prirodi.

Negativni aspekti: beskrupuloznost, ravnodušnost, ljubomora, jad, posesivnost, nedostatak razumevanja.

Zelena je boja ravnoteže, u sredini vidljivog spektra. Korisna je u lečenju nervnih stanja, polenske groznice, čireva, gripa, malarije, prehlade, polnih bolesti i raka. Ona čuva i jača vid, od velike je pomoći u lečenju upalnih stanja. Zelena je boja ravnoteže i sklada, stoga može biti korisna u periodima stresa.

 .Žuta.

Odnosi se na čakru solarnog pleksusa, a nalazi se u blizini pupka. Ova čakra fizički uključuje jetru, slezinu, žučni mehur, želudac, tanko crevo, nervni sistem i gušteraču.

Na psiho-duhovnom nivou, žuta se odnosi na sopstvene vrednosti, samoprihvatanje i poverenje, ličnu moć. Što osećamo prema sebi i kako nas drugi percipiraju. To je područje ličnosti, ega, intelekta i emocionalnih problema. Ova čakra naglašava razumevanje sopstvenih unutrašnjih mehanizama. To nam omogućava da vratimo unutrašnju ravnotežu, naše vlastite snage, kako bi krenuli napred sa samopouzdanjem.

Neki od povezanih problema sa ovom čakrom su: dijabetes, pankreatitis, bolesti jetre, peptički ulkus i žučni kamenci.

Pozitivni aspekti: otvorenost, dobra narav, uverenost, mudrost, logika, pozitivnost, intelektualnost.

Negativni aspekti: osvetoljubivost, laskanje, osećaj inferiornosti, preterana analitičnost, pesimizam, kukavičluk i nepoštenost.

Žuta je jedna od tri boje u donjem delu vidljivog spektra i ima stimulišući efekat. To je boja intelekta i može biti vrlo korisna gde je potrebna koncentracija. Žuta nam može pomoći da se nosimo s ljutnjom i frustracijom, kao i problemima koji se bave moći i vlasti. Žuta je laksativ i diuretik. To je stimulans za mozak, jetru i slezinu. Takođe je efikasna u lečenju čireva, dijabetesa, probavnih smetnji, bolesti bubrega i jetre, opstipacije, infekcija oka i grla, sifilisa i impotencije.

.Narandžasta.

Ova boja se odnosi na sakralnu čakru koja se nalazi u donjem delu trbuha. Organi na koje se ova čakra odnosi su bubrezi, bešika i reproduktivne žlezde, jajnici i testisi.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na samopoštovanje i simbol je prosperiteta i ponosa. To je izvor kreativnosti i inspiracije. Temelj je emocionalnog tela, utiče na našu sposobnost da imamo emocije, osetimo atmosferu, te kontrolišemo sposobnost delovanja u skladu sa emocijama. Utiče na seksualnost i senzualnost, fizičke sile, ljubav, otvorenost i sposobnost da doprinosimo i sarađujmo s drugim ljudima.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: predmenstrualni sindrom, problemi sa menstruacijom, fibroidi, ciste jajnika, sindrom iritabilnog kolona, endometrioza, bolesti testisa i prostate.

Pozitivni aspekti: radost, samouverenost, oduševljenje, samostalnost, društvenost, konstruktivnost i kreativnost.

Negativni aspekti: malodušnost, ponos, egzibicionizam, zavisnost, razaranje stavova,nedruštvenost i poteškoće u interakciji sa drugima

Zanimljivo je da je narandžasta boja najmanje popularna. No, narandžasta je tako dobra boja za nas na mnoge načine. Korisna je za podsticanje snabdevanja krvlju i opuštanje živaca. Korisna je u lečenju bubrega i kamenaca, hernije i slepog creva. Takođe se koristi za podsticanje proizvodnje mleka nakon porođaja. Ovo je odlična boja za kreativnost. Promoviše toleranciju i strpljenje koji nam zauzvrat pomažu da se odnosimo prema drugima na pozitivan način. Narandžasta podstiče intuiciju, energiju i uspeh. Može pomoći s infekcijama bešike, impotencijom ili frigidnošću, i problemima sa reproduktivnim organima i plodnosti. Narandžasta je boja zabave i društvenosti i može se koristiti u bilo kojem području aktivnosti i kreativnosti. Takođe podstiče apetit, ali nije idealna za spavaće sobe ili područja mogućeg stresa.

.Crvena.

Odnosi se na čakru koja se nalazi na dnu kičme. Deo tela povezan sa ovom čakrom su nadbubrežne žlezde.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na svest o sebi. Naša svest o sebi kao ljudskim bićima i naše mesto na zemlji. Utiče na imunološki sistem, energiju, osnovne impulse, instinkte i izdržljivost. Ova čakra je temelj drugih šest čakri i bavi se opstankom, uključujući potrebu za hranom, zaklonom i zaštitom. Crvena nam daje hrabrost i snagu. Ova boja se odnosi na stabilnost i sigurnost.

Neki problemi vezani uz ovu čakru su: konstipacija, proliv, hemoroidi, kolitis, Kronova bolest, hladni prsti i noge, učestalo mokrenje, hipertenzija (visok krvni pritisak), bubrežni kamenci, impotencija, problemi sa kukovima, nogama i stopalima.

Pozitivni aspekti: Hrabrost, pionirski duh, vođstvo, jaka volje, uverenost, energija, odlučnost, spontanost.

Negativni aspekti: strah, strah od napretka, nemilosrdnost, agresivnost ,umišljenost, ogorčenje samosažaljenje, tvrdoglavost .

Simbolizira toplotu, vatru i ljutnju. Crvena stimuliše arterijski protok krvi i dovodi toplotu u hladne ekstremitete. Vrlo je vredna u lečenju problema kao što su nizak krvni pritisak, umor i pospanost, reumatizam, paraliza, anemija, napredni slučajevi tuberkuloze i cirkulacija. Crvenu ne sme koristiti bilo ko. Ružičasta se može koristiti umesto crvene u takvim slučajevima. Crvena, u najpozitivnijem smislu je boja za hrabrost, snagu i pionirski duh.

Međutim, u većini negativnih aspekata, to je boja ljutnje. U kući, crvena uzbuđuje emocije, a može i stimulisati apetit.

Izvor teksta:centarzdravlja.rs

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE

 Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja?

Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje?

952657_lepoLisce

Foto: vreme.com

 Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

 Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

 Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

 

  Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

  Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor?

Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

 

Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

 

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno.

 

Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova.

Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

 

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala.

Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala.

Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.

 

 Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.

 Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

 

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

 

Koja stabla proizvode crvenu boju listova?

 Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.

 Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima.

Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.

 

Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

 

 Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši.

Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

 

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“

Tako glasi teorija.


Ivan Umeljić
/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

____________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________

 TAMOiOVDE-Boje-banja1TamoiOvde-boje-DSC03914

  

____________________________________________________________________________________________

 

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

TamoiOvde-thumb.php

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

TamoiOvde-952605_njutnSvako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićIIzvor:Vreme

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________.

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

TamoiOvde-pavichMilorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HAZARSKI REČNIK Milorad Pavić 

08bb42203297a97b7b6a2c1eff6a3eaaHazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

Nastavite sa čitanjem

BOJE SU U NAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

PSIHOLOŠKI UTICAJ BOJA

 Crvena boja ostavlja dubok utisak na svakog čoveka, ona razdražuje, pobuđuje i uzbuđuje, podseća nas na krv, vatru i revoluciju. To je ujedno i boja strasti i seksualnosti. Crvena boja signalizira opasnost pa je koristimo prilikom upozorenja. Podstiče mišićnu snagu i stimuliše telesnu cirkulaciju, instinktivno je povezujemo s primitivnim, osnovnim nagonima.

Narandžasta boja nalazi se između žute i crvene, no po značenju je bliža crvenoj iako nije toliko nametljiva. Zrači snagom i toplinom. Ona je vesela i ponosna, a često označava blaženstvo. Budisti tako nose narandžastu odeću kako bi označili pozitivnost, strpljivost i posvećenost duhovnom razvoju.

Žuta je najsvetlija boja, vesela i topla simbol je sreće i uspeha, a u čistom je tonu sjajnija i primetnija čak i od bele. Ona ima širok raspon značenja pre svega zato što je najosjetljivija. Najmanja primesa druge boje može joj promeniti značenje te od simbola raskoši, strasti pa čak i oholosti koje pripisujemo snažnoj i jasnoj žutoj lako može postati boja nečasnosti i sramote (u srednjem su veku prostitutke nosile marame prljavo žute boje). Živahna, energična, radosna i vesela ona na našu psihu deluje podsticajno. Kad se žuta približava beloj deluje ljupko i sanjalačko, no kad je tamna i zasićena neće više biti prijatna oku. Tamno žuta i žuta sa nijansom zelene smatra se simbolom zavisti (tako se udomaćio izraz: pozeleneo je od zavisti), ljubomore, izdaje, nevere i kukavičluka.

Zelena boja simbolizuje zdravlje, plodnost, samopoštovanje. Uz malo plave nijanse ostavlja utisak svežine i mira dok uz primese žute deluje malo aktivnije i toplije. Smatra se simbolom skitnica i lutalica. Deluje umirujuće, odmara fizički (naš je vidni sastav najosjetljiviji u ovom području pa se najmanje napreže) i psihički. Asocira na odmor, oporavak i novi početak, poput prirode koja nakon duge zime u proleće zazeleni.

Plava boja simbolizuje mudrost, vernost, snagu, nepokolebljivost, nedostižnost i beskonačnost. Ona je boja visoke plemenitosti, pa se za aristokrate često kaže da imaju plavu krv. Pobuđuje na meditaciju, poniranje u unutrašnji mir i prošlost; često deluje sanjivo i nostalgično, pa u engleskom jeziku reč „blue” označava upravo takvo raspoloženje.

Ljubičasta. Iako se nalazi na suprotnom kraju spektra od crvene, na slikarskoj paleti ljubičasta nastaje kombinovanjem crvene i plave, pa može dobiti crvenu ili plavu nijansu. Kao takva ona se nalazi na prekretnici između toplih i hladnih boja, dveju suprotnosti s obzirom na psihološki učinak. Ljubičasta je boja mistike, magije, odricanja; simbolizuje tajnovitost, strpljivost i unutrašnje bogatstvo. U tamnijim tonovima simbolizuje žalost, tugu i patnju.

Bela boja simbol je nevinosti, čistoće i poštenja. No ove odrednice važe samo za zapadne civilizacije, u drugim su kulturama poveznice često drugačije, tako u mnogim azijskim zemljama bela boja simbolizuje tugu i žaljene.

 Crna boja,sjajna, blještava predstavlja otmenost i formalnost, a zagasita, mutna crna pokoru, žalost i smrt.