VINU U POHODE…

tamoiovde-logo

Sveti Trifun – Vinu u pohode!

Osvećenjem loze, vinogradari širom Srbije obeležavaju svog zaštitnika – Svetog Trifuna. Veruje se da lepo vreme na ovaj dan obećava berićetan rod, te samim tim i dosta “božanskog napitka”.

Našim vinogradarima želimo dobru berbu, a vama, našim dragim čitaocima da se uputite put naših najpoznatijih vinogorja i ako već niste probate najbolja srpska vina.

87456_oplenac-drvored--d.bosnic_af

Šumadijski vinski put

Predeo oko Topole i Oplenca je oduvek bio poznat po gajenju vinove loze. Pogodna klima i sama konfiguracija terena uslovila je da se žitelji ovog kraja opredele za gajenje sortnih loza i pravljenje ukusnih i kvalitetnih vina.

73668_topola-03-foto-n-raus_afGrožđe i vino predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti, stoga ovaj kraj sa ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota, a od skoro i “šumadijska Toskana”.

U Vinči, nedaleko od Topole, čije ime potiče od rimskog vincea, koje nam jasno govori o tome čime se stanovništvo ovde od davnina bavilo, nalazi se vinarija Arsenijević. Iako mlada, ova vinarija je među ljubiteljima i poznavaocima vina uspela da se izdvoji pre svega izuzetno izbalansiranim Sauvignon blanc – om.

Nakon finog uvoda u ovoj vinariji posetite čuvenu vinariju Aleksandorvić. Regent, Vizija, Varijanta, Trijumf su samo neke od etiketa pred kojima nećete ostati ravnodušni!

Za kraj ostavite ono najbolje – odlazak do Kraljeve vinarije! Oprema iz kraljevog vremena postala je deo muzejske postavke, a posebna muzejska atrakcija jesu najstarije bačve, lični poklon kralja Petra iz 1906. godine. U muzejskoj postavci nalazi se i najstarija srpska vinoteka.

Riznica tajni – vinska tura Srema

87166_sr-karlovci---d.bosnic_afKažu da se u Sremskim Karlovcima prave najbolja vina u Sremu. Još u rimsko doba vinovu lozu u ove krajeve doneo je imperator Marko Aurelije Prob.

Karlovačka vina točena su i u evropskim prestonicama, od dvora u Beču, preko Češke, Poljske, Švajcarske, Belgije i Moldavije, do krčmi u Londonu. Poznato je da su se karlovačka vina pila i na čuvenom „Titaniku“!

100528_jutro2-1318583839_afBermet je vino koje je proslavilo Karlovce. Čak je i carca Marija Terezija da bi uživala u ovom čuvenom vinu provodila nekoliko dana u godini na Fruškoj Gori.

Nikola Tesla je Bermet cenio i smatrao da podstiče intelektualne sposobnosti, dok mnogi smatraju da ima afrodizijačku moć.

Vinarija „Kiš“ je jedna od najzasluženijih u Sremskim Karlovcima kada je u pitanju promocija Bermeta i vraćanje starog sjaja ovog zaista posebnog vina. Ova vinarija datira još iz davne 1830. godine.

Vršačko vinogorje

122731_Two-churches-1317203201_af

Foto: vladam l fotokonkurs

Vršac i njegova okolina poznati su kao vinogradarski kraj još od vladavine Rimljana. Za ljubitelje dobre kapljice, one pravljene po tradiciji starih majstora, svakako je doživljaj poseta i degustacija vina u privatnim podrumima.

Tu su i gostoprimljivi domaćini, koji su svoje stare podrume preuredili u mesta, gde uz degustaciju vina možete uživati u ukusu specijaliteta “začinjenim” zvukom tamburice.

122732_foto-mala-1317160097_gfZnačaj vinogradarstva za ovaj kraj ogleda se u činjenici da je od 1804. godine, vinova loza sastavni deo grba grada Vršca. Uživajte u šetnji kroz ovaj lepi barokni gradić, posetite staru Apoteku u kojoj se nalazi galerija slika Paje Jovanovića, jednog od najpoznatijih srpskih slikara.

Posebna atrakcija je odlazak do sela Gudurice u kojem se nalazi čuveni podrum Le chateau d’ amitie .

Srpski Bordo

88965_DSCI0958-1319573335_srbija_af

Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. Nekada su tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume u Župi.

73225_aleksandrovac-02-fontana-vina-foto-gvozden-zdravic_hlSrpska Šampanja, kako je Župu nazivao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrebca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.

Vino u Župi vekovima je bilo znak moći, bogatstva, vlasti ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, srpski carevi i turski begovi.

Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte u Srbiji. Još se gaje i bojadiser, smederevka, sovinjon, semijon, župljanka, šardone i italijanski rizling. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja odlično se slaže lokalno vino župljanka, uz koju dobro ide i gibanica.

Rajačke pimnice
100545_P7170178-1318412208_hlRajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju, predstavljaju važan deo srpske baštine. Vinova loza u ovom kraju gaji se još od rimskog perioda. Početkom prošlog veka kajinska vina su nosila epitet najboljih u Evropi.

Kažu da ovo vino podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.

Rajačke pimnice su građene od polovine XVIII veka do 30tih godina prošlog veka, te je tako nastalo oko 270 jedinstvenih kuća za vino. U njima se odvijao ceo proces proizvodnje vina, a kasnije i skladištenja vina.

U Negotinskoj Krajni bogatu vinsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

MAJKA SRPSKIH GRADOVA…

 tamoiovde-logo

Kad je naše Novo Brdo bilo veće od Londona

SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA!

Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao “središte svih zemalja” i “svu kao jedan majdan zlata i srebra”. Ovo nije bilo preterivanje.

U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.

novo_brdoKao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata.

Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!

plan-grada-novog-brda-670x445

Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.

GRAD NAD GRADOVIMA

novo-brdo-castle-04-mediumxxxOvaj “grad srebrni i u istinu zlatni”, kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova “srebrna i zlatna planina” kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika!

Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.

Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.

Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara (od nemačke reči “burger”, građanin) i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju.

Ostalo je zabeleženo da “vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu”. Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal (od nemačkog “butel), a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.

Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

NOVOBRDSKI RUDARI

Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!

Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški “rupnici”.

Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.

Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da “bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen” odzvanjaju kao kletva kroz vekove.

Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.

novo-brdo-castle-mediumnGrad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani “jedu nepristojne i zabranjene stvari”, pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.

1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu.
Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.

Izvor: srpskaistorija.com/preuzeto MOJA TV

________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

tamoiovde-logo

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

372434_1Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

SVETOSAVCI NA PUTU KA EU…

tamoiovde-logo

POLITIKA I VERA: SVETOSAVCI NA PUTU KA EU

Srbija je deo evropske i hrišćanske civilizacije . Taj svoj ispit polagala je u vreme dinastije Nemanjića i Svetog Save. Svetosavski duh u Srba proveravan je tokom vekova Otomanske imperije, posebno u vreme stvaranja i vaskrsa srpske države od 1804. godine, ali i 1878. godine otkada je deo moderne Evrope. Srbija je sada na putu ka EU, na putu ka eknomsko-političkoj zajednici u kojoj su u većini slučaja države hrišćanske provenijencije.

sv-sava-i-simeon-15Među državama EU su i pravoslavne države, poput, Grčke, Rumunije, Bugarske, Kipra. Sve ove članice EU teže da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet i da ga ugrade i uvežu sa katoličko-protestantskim delom EU na način specifičnosti i održanja hrišćanske Evrope. Najveći otpor EU kao hrišćanskoj zajednici stvarala bi Turska ukoliko bi postala članica EU.

Srbija, dakle, u svojoj svetosavskoj tradiciji treba da teži održanju svog indentiteta i svoje spcifičnosti, uz uključivanje u evropske ekonomske, kulturne i političke tokove.

Svetosavska filosofija života nije negacije Evrope, niti pravoslavlje može da bude smetnja za put Srbije ka EU. Svetosavlje je bogato nasleđe Srba kao evropskih hrišćana u nacionalnoj samobitnosti i održanju.

Ako sagledamo domete svetosavlja i nemanjićkog duha, onda je reč o prosvećenosti i kulturi, verskoj autentičnsti i poštovanju zakona i društvenih pravila. Zato je Sveti Sava i pisao svoj “Nomokanon“ kao pravni i državni akt.

Sveti Sava je kao izdanak svetorodne loze Nemanjića bio jedan od najuglednijih evropskih diplomata svog vremena koji je mirio narode i države. Bogatstvo svetosavlja je zadužbinarstvo, ktitorstvo, ulaganje u obrazovanje i znanje. Svetosavski duh je održao Srbe u vekovnoj borbi za oslobođenje i stvaranje države.

Danas od oca Svetoga Save, Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona Mirotočivog, treba da usvojimo bogato “Zaveštanje“, a tiče se zemlje, krvi, grobova i kostiju, jezika, crkve, države, vlasti, knjige i pisma, pesme i svirke, te zaveštanja imena srpskih.

Sva ova zaveštanja su “so soli“ i duhovna snaga Srba kroz vekove. Danas više nego ikada je potrebno da se podsetimo, u vrmenima kada je svet postao “globalno selo“, i kada se gubi snaga, duh i potencijal srpskog naroda, na poruke i pouke Svetoga Save i Stefana Nemanje.

Srbija na putu ka velikoj centralizovanoj šengenskoj Evropi, koja trenutno grca u teškoj krizi indentiteta treba da sačuva svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, jer će se jedino tako sačuvati od globalne asimilacije i poništavanja same sebe.

Narod čini njegov jezik, vera, kultura i obrazovanost. Srbiji nije potrebna druga doktrina od primenjenog svetosavlja u poslu, politici, državi, u međunarodnim odnosima.

Srbija ne treba da teži protestantizmu, jer to ne rade ni druge pravosalvne države članice EU. SAD počiva na bibliji. Takva je i Evropa, te bi svaka promena duhovne, odnosno tradicionalne svesti u Srbiji dovela do dezintegracije nacionalnog bića.

“Novo doba“ ne nosi sa sobom lik Boga, već veliča novac, velelepne građevine i tehnologije sa ljudima bez duše i korena. Svetosavlje nije prepreka Srbiji na putu ka EU, ali može biti smetnja onima koji žele da odbace sve vekovne vrednosti da bi stekli trenutnu moć i vlast.

Tomislav Kresović

Izvor: bogoljubsnagasrbije.com

____________________________________________________________________________________

JELO ZA SVA VREMENA…

tamoiovde-logo

CICVARA

Cicvara se kuva odvajkada u krajevima koje naseljavaju Srbi. Najstarije recepture su zapisane još u manastirskim knjigama i u njima se cicvara priprema od brašna žitarica, pre svega pšenice, ali i raži, ječma, ovsa…

15812787389d5e520282cfe444c2e037_L

Foto: srbijuvolimo.rs

A od kada je kukuruz „preplivao“ okean i počeo da osvaja evropske njive kukuruzno brašno je preuzelo ulogu glavnog sastojka cicvare.

Tu su još mast, ulje, maslac i kajmak kao neophodne masnoće za dobru cicvaru i, jaja, povrće, pavlaka, razne vrste sireva, koji ukus dovode do – savršenstva.

Kako se pravi cicvara?

Rastopi se prvo masnoća pa joj se zatim doda brašno i onda meša sa bezgraničnim strpljenjem, jer tek kada se brašno sasvim sjedini sa rastopljenim kajmakom i postane jednolična masa bez grudvica, i kada počne da se odvaja od zidova posude u kojoj se spravlja, cicvara je gotova (za otprilike 250 grama kajmaka treba potrošiti 4-5 kašika brašna).

Veliki majstori kuhinje tvrde da postoji i jedna „mala tajna“: nikako ne sme da se menja smer u kome se meša cicvara, to mešanje mora da bude neprestano i u jednom te istom ritmu. Jedna od tajni ukusa cicvare je da mora da se služi – topla.

Najprostija cicvara se dobija, kada se u pola litra vode koja vri dodaje uz stalno mešanje pšenično belo brašno sve dok se ne dobije masa bez grudvica. A onda se dodaje so po ukusu, kajmak po mogućnosti, kao i mleko, mast ili grudvice sira. Na laganoj vatri se meša dok se sve ne skuva. Za ovakvu cicvaru se može koristiti i belo projino (kukuruzno) brašno.

Naravno, vešti kulinari ne prave pitanje, umešaju zajedno i kajmak, i beli sir, i kačkavalj, i mocarelu…. šta „napipaju“ u frižideru. Svaki put, u zavisnosti od pojedinačnog učešća ovih dodataka, ukus je različit, a po pravilu, onaj ko jede – prste na kraju mora da poliže. A uz kiselo mleko sve ide još bolje.

Do kada se cicvara meša na vatri?

Sve dok mast ne počne da izlazi na njenu površinu, a to se lako prepoznaje, čim se stvori fini tanki sjajni sloj odozgo, a cicvara počne da se lagano kašikom odvaja od dna. Tada se i prvi put proba i dosoli ako treba.

Kada se skine sa vatre mogu da se ubace 2-3 umućena jajeta i pažljivo promeša. Pa se vrati na vatru uz mešanje još otprilike 3-4 minuta.

Autor: R. Popović
Izvor: family.rs/Srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________________

SUSRET SA NEBESKIM LOVCIMA…

tamoiovde-logo

One su direktni potomci dinosaurusa, predstavljaju simbol brzine, spretnosti i uzvišenosti, nalaze se na vrhu lanca ishrane a ipak spadaju u jednu od najugroženijih vrsta. One su korišćene kao simboli vladara, nacija i država. Jedna od njih, dvoglavi beli orao je krasio grbove naše srednjevekovne vlastele, a danas se nalazi  na državnom grbu Srbije.

One su ptice grabljivice.

TAMOiOVDE-Nebeski lovci-101_6168Posmatranje prica grabljivica u prirodnom okruženju danas predstavlja retku privilegiju.

Zbog ovog i mnoštva drugih razloga borska publika ima privilegiju da narednih tridesetak dana u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije razgleda izložbu Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Nebeski lovci“, koja je otvorena u petak, 13. novembra.

Izložba „Nebeski lovci“ posvećena je pticama grabljivicama sa našeg područja i prikazuje njihovu raznovrsnost, njihov značaj u prirodi, status u životnoj zajednici kao i visok stepen ugroženosti.

101_6141Na postavci su predstavljeni eksponati koji se izdvajaju po svojoj ekskluzivnosti ili dimenzijama poput beloglavog supa ili orla belorepana, eksponati isčezlih vrsta, kao i onih kojima preti opasnost od isčezavanja u prirodi, među kojima su orao krstaš, riđa lunja, kratkoprsti kobac i drugi.

Pored njih postavku čine i orao bradan, crni lešinar, suri orao, orao zmijar,orao kliktaš, jastreb, kobac, sivi, stepski, krški i soko lastavičar, vetruška, eja livadarka i eja močvarica, crna i bela kanja i druge.

101_6143Izložba je namenjena publici svih nivoa obrazovanja i svih uzrasta a njen primarni cilj je da predstavi svet ovih čudesnih ptica, istakne njihov značaj u prirodi, istorijsku i naučnu vrednost, da široku publiku na naučno-popularan način upozna sa njihovim načinom života, ishranom, razmnožavanjem, migratornim kretanjima, životnim staništima, ali i opasnostima koje im prete.

101_6147Beloglavi sup pravi gnezdo na liticama i stenama visine od 500 – 1200 metara.

Mužjak i ženka se sparuju za čitav život. Ženka polaže smo jedno jaje iz kojeg se nakon 52 dana inkubacije izleže mladunac o kojem brinu oba roditelja. Pripada strogo zaštićenim vrstama“– (sa legende na izložbi „Nebeski lovci“)

Autori gostujuće izložbe beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Nebeski lovci“ su Marko Raković, kustos ornitolog i mr Daliborke Stanković, koja je u društvu sa Suzanom Mijić, direktorkom borskog Muzeja svečano otvorila ovu zanimljivu i edukativnu izložbu.

101_6159Prirodnjački muzej Beograd je jedna od najstarijih srpskih nacionalnih ustanova. U Srbiji je jedini muzej takve vrste, a po bogatstvu i raznovrsnosti primeraka, postignutim rezultatima u oblasti muzeologije i nauke jedan je od vodećih prirodnjačkih muzeja u jugoistočnoj Evropi.

Zvanično je osnovan 1895. godine, kao Jestastvenički muzej srpske zemlje.

101_6166U privremenom prostoru čuva se prirodna i kulturna baština u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1500000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali celog sveta.

Po broju primeraka izdvajaju se minerološka, petrološka, zbirke fosilnih i  recentnih mekušaca, insekata, ptica,sisara, kao i Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzeološku vrednost.

Autor: Bora Stanković

Reference: Katalog izložbe, legende na izložbi, izjave autora izložbe

_________________________________________________________________________________________


________________________________________________________________________________________

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

MALU SVETU GORU ČUVA 800 SELJANA…

tamoiovde-logo
Meštani Zabrege, nedaleko od Paraćina, godinama spasavaju srednjovekovnu srpsku baštinu. U kanjonu ostaci pet manastira i pet crkava koje su gradili monasi izbegli sa Sinaja i Atosa

Selo Zabrega sa 150 živih kuća i 800 duša čuva bez ičije pomoći dragocenu srednjovekovnu baštinu „male Svete Gore“ u klisuri reke Crnice!

pertus1-1-593x445

Foto: ucionicaistorije.wordpress.com

U njoj se nalaze ostaci pet manastira i pet crkava koje su vešto sagradili u 14. i 15. veku na malim proširenjima uskog kanjona monasi sa Sinaja i Atosa, izbegli pred Osmanlijama.

Naseobine kaluđera sinaita posvećenih tihovanju i prepisivanju knjiga štitila je moćna tvrđava Petrus, srce Petruškog krajišta, granične oblasti srpske države od vremena Nemanje.

Tu je bilo sedište petruškog vojvode Crepa Vukoslavića, koji je slomio tursku invaziju 1381. i koga knez Lazar u poveljama naziva bratom. Pretpostavlja se da su zajedno poginuli u Kosovskom boju.

Uspomene na veliku prošlost čuvaju žitelji Zabrege, ugnežđene u proširenju klisure pod obroncima Kučajskih planina, na 18 kilometara od Paraćina. Skriveno selo je ušlo u legendu u Velikom ratu, kad austrougarski vojnici nisu uspeli da ga nađu pa su raportirali štabu: „Zabrege na karti ima, a na zemlji je nema“.

Meštani kažu da bi selo bilo kraj sveta da nema Društva za negovanje tradicije, kulturu i umetnost „Petrus“, koje je uz pomoć skromnih sredstava i truda Zabrežana uspelo da očisti Stazu petruških monaha i organizuje umetničke kolonije i smotre narodnog stvaralaštva.

Osnivači „Petrusa“ Dragan i Vladan Vučković su entuzijasti koji pored svakodnevne borbe za preživljavanje nalaze vremena da čuvaju i promovišu srpsku nacionalnu baštinu. Ipak, brine ih da li će i u budućnosti imati šta da pokažu.

INSTITUCIJE zadužene za zaštitu baštine ne haju za naša upozorenja i molbe – kaže Vladan Vučković. – Ne samo što neke crkve i manastiri nikad nisu istraživani, već i one koje su otkrivene a nezaštićene, pa ih uništavaju kiše i snegovi. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da nemaju para, pa su Zabrežani predložili da petruške svetinje sami stave pod krov. Iz Zavoda su upozorili da će u tom slučaju podneti krivične prijave protiv nas zbog uništavanja spomenika kulture.

Petrus_Kula_nad_klisurom-593x445

Ostaci kule nad klisurom Crnice.  Foto: sr.wikipedia.org

Zabrežani se vajkaju da su njihove svetinje ni na nebu ni na zemlji: zakonom zaštićene od onih koji bi da ih sačuvaju, ali ne i od vlage koja ih razara. Da bi nam pokazali lepotu petruške Svete gore i nebrigu koja je ugrožava domaćini su nas poveli drevnom stazom kroz klisuru.

Narod je vekovima čuvao sećanje na petruške svetinje, a retki naučnici koji su dolazili u naš kraj potvrdili su istinitost predanja – kaže Vučković.

Tako se od srednjeg veka održala tradicija saborovanja kraj ostataka manastira Petruše posvećenog Ognjenoj Mariji, podignutog na ogromnoj steni u podnožju tvrđave Petrus.

Do njega se stiže uskom stazom pribijenom uz liticu klisure i gaženjem kroz reku. Iako je u divljini, u crkvi Petruši često gore kandila koja pale meštani okolnih sela. Oni dolaze da se mole na mestu kome pripisuju isceliteljske moći, kao i okolnim izvorima.

PETRUŠU nazivaju i „malim Hilandarom“ zbog njene arhitekture specifične za Atos – kaže Vučković. – Crkva, zaštićeni spomenik kulture, nije se videla od šikare dok je Zabrežani, od najstarijih do dece, nisu sami očistili.

manastir-petrusa-593x445

Manastir Petruša Posvećeno Ognjenoj Mariji. Foto: paracin.autentik.net

Od Petruše vodi strema staza do vrha brda kroz žbunje koje krije tvrđavske zidine debljine i do 2,5 metra. Put se završava na platou gde se nalazi divovski megalit zvani Krstata stena okružen ostacima kula stražara nad ponorom. Na samom vrhu brega su ostaci velike vlastelinske citadele, zarasle u šipražje i pune rupa koje su iskopali tragači za blagom.

O ovoj važnoj tvrđavi, koja je čuvala granicu srpske države od upada iz moravske doline, malo je pisanih podataka, a sistematska arheološka istražovanja nikada nisu obavljena. Prvo sigurno svedočanstvo je povelja cara Dušana koji poklanja „Petrušku pustinju“ na upravu vlastelinu Vukoslavu i njegovim sinovima Držmanu i Crepu, koga docnije Knez Lazar imenuje za vojvodu. Vukoslavići su od nesigurne krajiške oblasti stvorili bezbedan prostor gde su utočište našli monasi sinaiti koji obnavljaju i grade manastire i isposnice.

Srednjovekovni grad prekopavaju divlji arheolozi, a i ono malo obavljenih pravih istraživanja napravilo je mnogo štete, jer otkriveni zidovi nisu konzervirani i ruše se – kaže Vučković. – Najveća šteta što malo Srba zna za grad vojskovođe Crepa koji je na Božić 1381. kod Dubravice porazio Turke u njihovom prvom pohodu na Srbiju posle Maričke bitke.

NAJVEĆI deo sinaitskih naseobina formiran je u bezbednoj klisuri uzvodno od tvrđave, kojoj je najbliži Manastir Jovana Glavoseka, kako narod naziva Svetog Jovana Preteču. Utemeljen je još u doba ranog hrišćanstva, a od njegove crkve raškog stila danas su ostali samo zidovi pocrneli od čađi bezbrojnih sveća koje vekovima pale vernici.

Sećanje na ovu svetinju takođe je vekovima održavao sabor – kaže Vučković. – Društvo „Petrus“ je 2010. našlo donatore i zajedno s opštinom Paraćin dalo novac Zavodu za zaštitu spomenika u Kragujevcu da iskopa ostatke manastira – Želeli smo da ga potpuno obnovimo i stavimo pod krov, ali sad kažu da ne može, jer je reč o spomeniku kulture.

Pecina_i_stena_iz_Jovana-593x445

Pogled na Krstatu stenu i pećinu ispod Petrusa. Foto: sr.wikipedia.org

Zabrežani su, čekajući institucije, sami uredili manastirski plato i sagradili mostić preko Crnice, pa iz sela sad lako stiže do Petrusa.

Obnovili su i srednjovekovnu seosku crkvu Petkovicu raškog stila, od koje se zabreški amfiteatar među bregovima ponovo sužava u klisuru koja počinje kod ruševina manastira Namasije, velikog srednjovekovnog duhovnog i zanatskog centra. Od njega su ostali samo delovi zidova, crkvica posvećena Svetom Nikoli i poslednji sačuvani srednjovekovni mutvak – višenamenska peć visine jednospratnice, koju opasno ugrožava vlaga.

Ipak mi ne odustajemo, posle nekoliko vekova probili smo staru monašku stazu kroz gornji deo klisure – naglašava Vučković. – Ona vodi pored ostatka još nekoliko crkava koje uopšte nisu istraživane do manastira Sisojevca, gde je iguman bio Sveti Sisoje sinait, po predanju duhovnik kneza Lazara.

VATRE ZA UZBUNU

Petrus je podignut na brdu gde se od gvozdenog doba podizana utvrđenja sa zadatkom sprečavanja vojski koje su marširale dolinom Morave da kanjonima prođu ka crnorečkom kraju ka Zaječaru ili dolinom Mlave stignu do Dunava.

Reč je o jednoj od najvećih brdskih tvrđava srednjovekovne Srbije, bio je praktično nepoznat široj javnosti dok entuzijasti iz Zabrege nisu sami raščistili šumske staze i počeli da dovode goste koji su ostajali bez daha na ostacima kula koje se nadnose nad ponorom klisure.

Legende kaže da su plamenovi paljeni na njima bili signal za uzbunu koji se prenosio preko Gradine na planinini Babe, kule Todora od Stalaća i grada Koznika dižući Srbiju na oružje.

Boris Subašić |  novosti.rs

Izvor:magacinportal.org

__________________________________________________________________________________________

Preporuka: MOJE VREME U SISEVCU

ZVEZDA JESENJIH FESTIVALA…

tamoiovde-logo

BUNDEVA

Još od vremena kad se pretvorila u kočiju i odvezla Pepeljugu na bal, zna se da je bundeva povrće sa magičnim moćima. Čak ni oni koji ne veruju u bajke ne mogu osporiti bogata nutritivna i lekovita svojstva bundeve koja je svrstavaju u jednu od najkvalitetnijih namirnica na našoj trpezi.

934Kod nas se bundeva obično gaji kao pridruženi usev u poljima kukuruza.

Cveta u junu i julu, kada je njen raskošni cvet ispaša za pčele, a sazreva u septembru i oktobru. Iskusni uzgajivači znaju, treba je ostaviti u polju da je „uhvati” prvi mraz koji je prirodno konzervira za zimu.

Plodovi bundeve mogu težiti i preko 50kg, što nije neuobičajeno. U ishrani ljudi se koristi pečena ili kuvana na mnogo načina, a domaćim životninjama se daje sveža i usitnjena, kao najkvalitetnija organska hrana za njihov uzgoj.

pumpkins_01Plod bundeve se preporučuje u ishrani u obiku soka, svež ili kratko skuvan kao pomoćno diuretičko sredstvo, lek protiv crevnih parazita, kod zapaljenja bubrega ili bešike.

Oblozi od sveže strugane bundeve deluju blagotvorno na upaljene i proširene vene i otoke ekstremiteta.

Seme bundeve je priznat i čuven lek protiv bolesti prostate, i treba ga jesti u sirovom stanju, zajedno sa zelenom opnom koja ga obavija jer se u njoj nalazi najviše lekovitih materija.

Ulje semena bundeve, pored toga što ima izuzetno prijatan karakterističan ukus, prebogato je vitaminima A, B kompleksom, C, D, E i K i sadrži više od 60% nezasićenih masnih kiselina.

seme_bundeveEsencijalne masne kiseline omega 3 i omega 6 podmlađuju organizam, daju mu vitalnost, regulišu holesterol, poboljšavaju funkciju reproduktivnih organa i centralnog nervnog sistema, a imaju i fantastičan učinak na izgled i zdravlje kože.

Zbog toga se ovo ulje najčešće proizvodi presovanjem semena hladnim postupkom, pre kojeg se kratko zagreva na samo 60°C, čime se čuvaju njegova blagotvorna svojstva.

Svake godine u oktobru, u engleskom selu West Sussex održava se Festival Bundeve koji privlači veliki broj turista. Neki od njih dolaze iz daleka, Nemačke, Japana i Australije, da uživo vide živopisne murale od bundeva koje zaljubljenici u ovo povrće prave sve maštovitije.

ze5fwzrqTradiciju je započeo Ralph Upton, 1968. godine, kada je na svom tremu izložio bundeve da dozrevaju na jesenjem suncu.

Pošto je privukao pažnju svojih komšija koje su zastajale da se dive živopisnim plodovima, sledeće godine se potrudio i od svojih bundeva napravio mural. Svake godine, mural je postajao sve veći iraskošniji, dok istu praksu nisu usvojili i ostali seljani.

Tako se rodio sada već svetski poznat West Sussex Festival bundeve.

Kod nas, svake godine sredinom oktobra Kikinda na nekoliko dana postaje centar sveta za ljubitelje bundeve, jer se već tradicionalno održavaju „Dani ludaje”. Sve je krenulo još u davnoj prošlosti kada su ljudi, da bi opisali koliko je Kikinda ravna, govorili: „Popneš se na ludaju i vidiš celu Kekendu”. Lokalna svetkovina se od 1986. godine, od kad postoji, pretvorila u pravu srednjeevropsku svečanost na kojoj se bira najbolja, najveća i najduža bundeva (ludaja).

Autor: Mirjana

Izvor i fotogalerija:medias.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuka: NJENO JESENJE VELIČANSTVO

JABUKE KOJE NE MIRIŠU…

tamoiovde-logo
Umesto starih sorti, posebnog ukusa i arome, prevladale su nove hibridne, pogodnije za intenzivnu sadnju

Voće je nekada bilo mirisnije i slađe, a da se to nostalgija za prošlim vremenima ne poigrava sa čulima, potvrđuje mr Karlo Slavić, agronom.

jabuke--------novo

Foto A. Isakov

Izučavajući prošlost agrara na terenu severne Bačke, u arhivima je pronašao brošure i reklame za nekadašnje rasadnike i u njima začuđujuće veliku ponudu voćnih sorata.

Prvi rasadnik u Subotici otvoren je 1861. godine, a već cenovnik rasadnika iz 1872. godine donosi spisak od 43 sorte jabuka, a posebno se reklamiraju noviteti sa dodatnih 13 sorata. Krušaka ima čak 54 sorte, plus 14 noviteta. To je daleko više nego što danas u ponudi imaju rasadnici voća – navodi Slavić.

Na nedavno završenim „Berbanskim danima” na Paliću, Slavić se kao član žirija založio da nagradu dobije proizvođač Ferenc Marki, koji je pred kupce izneo carsku krušku, jednu od sorata koje nestaju sa ovog područja, jer smatra da na ovakvim manifestacijama treba posebno da se vrednuju proizvođači starih voćnih sorata. Međutim, strahuje da se za neke već zakasnilo te da su nepovratno nestale sa ovog područja.

Izbor sorte je stvar mode. Danas se traže jabuke sorte ajdared ili greni smit, sortiment je ograničen, a nekada nije bilo tako. Da li danas iko zna za funtaču? Bez nje se nekada nije pravila čuvena bečka štrudla sa jabukama. Subotica je izvozila 100 vagona te jabuke u Beč. To je, kako joj ime kaže, velika jabuka teška i funtu, odnosno pola kilograma, mirišljava i kašasta. Da li se neko još seća petrovača? Jabuka kojima smo se prvo radovali jer sazrevaju oko Petrovdana, 12. jula – navodi Slavić.

Nekada se voće sadilo nasumično raspoređeno po vinogradu, voćnjaci su „ušoreni“ tek kada je počela konjska obrada zasada. Na ceni je bilo bujno drvo jabuke koje je sve svoje sokove usmeravalo u miris i ukus ploda. Danas se, nasuprot tome, vrednuju i sade hibridne sorte koje daju plod ujednačene veličine, sposobne za intenzivnu proizvodnju neophodnu da se brzo napuni šleper.

Mr Karlo Slavić i njegov kolega Sava Turanov su još 1986. godine, dok su radili u velikim firmama „Peščara“ i „Agros“, pokrenuli akciju očuvanja starih sorata. Namera je bila da uzmu pelcere i od svake sorte zasade bar po pet stabala. Nažalost, sa raspadom „Peščare“ sav ovaj trud otišao je u nepovrat.

Na ovom terenu pronašli smo stabla 36 ranih jesenjih i zimskih sorata. To su bila aktivna stabla a zanimljivo je da smo najviše očuvanih sorata našli u pojasu od 100 metara od granice, jer uredbom nije bilo dozvoljeno da se tamo menja zatečeni zasad. U voćnjacima smo našli sorte kao što su srčika, koja se ovde toliko gajila da je dobila pridev subotička, zlatna pramenka ili devojačke grudi – priča Slavić, objašnjavajući kako su bogatu aromu pratila i živopisna imena jabuka.

Prema svim analizama, jabuka sa peska ima sastav čiji hemijski ekvivalent stvara ukus nedostižan jabukama sa drugih podloga. Slavić primećuje da se danas ipak voćnjaci sele ka crnici, ostavljajući pesak nebranjen od dalje erozije.

Postoji zbirka sorata na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i na Institutu za voćarstvo u Čačku, ali mislim da ni jedna od njih nije celovita. Poneko još iz entuzijazma skuplja i gaji stare sorte, ali ova svojevrsna banka gena je osiromašena i sužena, pa su pojedine osobine jabuka, krušaka ili drugog voća, sa njihovim mirisom, ukusom i drugim kvalitetima, zauvek izgubljene– kaže Karlo Slavić.
Aleksandra Isakov
Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuke: JABUKA IZ RAJA IZAŠLA

                          DONEĆU TI DEST KILA

RETKA BILJKA KOJA NESTAJE…

tamoiovde-logo

Vlasinska rosulja

Vlasinska rosulja je retka biljna vrsta. To je biljka mesožderka.

e4210687fa864c72dcbfd1fbb3f624b2_XLNekada su pod njom bila čitava polja. Gazilo se po njoj kao po prirodnom tepihu. Danas rosulja „beži“ pred naletom hemije.

Sadnja semenskog krompira koji ovde uspeva uz upotrebu pesticida i drugih hemijskih sredstava deluje pogubno na ovu biljku.

Javlja se na mestima osiromašenim mineralnim materijama, pa to nadoknađuje proteinskom ishranom — digestijom životinja.

Hvata ih pomoću listova na kojima su žlezde koje prave lepljivu tečnost na koje se potom zalepi insekt.

Rosulja nije velika biljka. Pravi rozetu od nekoliko listova. Gornji deo svakog lista te biljke lako je prekriven izraslinama poput dlaka koje ispuštaju sladunjavu tečnost primamljivu za insekte.

Ta tečnost liči na rosne kapi što svetlucaju kad na njih padnu sunčevi zraci, te je zato biljka i dobila ime „rosulja“.

Čim neki insekt dotakne jednu jedinu dlakastu izraslinu, nema mu više spasa. Tog istog trenutka sve ostale dlakaste izrasline počinju da se savijaju ka središtu lista, sklapajući se oko insekta sve dok ga sasvim ne poklope. Tečnost koju biljka izlučuje natapa insekta i odmah započinje varenje.

Posle dva dana insekt je svaren, dlakasti pipci se opet otvore i spremno čekaju na novu žrtvu.

Vlasinska rosulja ne može da bude presađena u neki drugi deo Srbije. Ona je tu starosedelac.

Izvor:srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

POGLEDAJ JOŠ MALO…

tamoiovde-logo

DA LI SMO PRESTALI DA BUDEMO LJUDI: Ovaj tekst Moma Kapora će vas naterati da se zamislite
Bilo koji društveni status da imate.
Svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši.

Ako ovaj tekst u tome uspe, onda je on ispunio svoju svrhu. Prenosimo ga bez izmena.

Momo-Kapor-e1440449965580-600x360“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: “Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju…

Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.

A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“.

I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
(Momo Kapor, etrafika.net)
Izvor:vestinet.rs

JAVNI FRIŽIDER SOLIDARNOSTI…

tamoiovde-logo

Zanimljiv izum za borbu protiv bacanja hrane

U baskijskom gradu Galdakaou krajem aprila ove godine na ulici je postavljen javni „frižider solidarnosti“ kako bi se smanjila količina bačene hrane, što se pokazalo kao uspešan potez.

thumbnail.php-hrana

Foto: Shutterstock

Frižider je bio ideja Alvara Saiza, koji je čitao o ovakvom projektu u Nemačkoj, nazvanom Foodsharing.de, koji pomaže ljudima da se reše neželjenih ostataka hrane koje bi drugi mogli želeti, te je takvo nešto poželeo implementirati i u svom gradu.

Rezultat svega bio je „frižider solidarnosti“ koji je gradonačelnik španskog grada Ibon Uribe entuzijastično podržao sa 5.500 dolara kojima je kupljen uređaj, plaćena struja, održavanje i studija zdravstvene sigurnosti.

Volonteri lokalnog udruženja kažu da ove namirnice najčešće koriste siromašni, a neki dolaze čak i iz drugih mesta. U frižideru završe i jela, salate, frapei, omleti ili cele korpe hrane koje ostavljaju stanovnici, ali i restorani i barovi. Na svakom proizvodu naznačen je rok trajanja.
„Dosad ništa nismo bacili“, ponosni su ovi humani ljudi.

Nema ograničenja u količini hrane ili napitaka koje se mogu uzeti iz frižidera, a uskoro bi još jedan takav frižider trebao biti postaljen u drugom delu grada.

Važno je dodati da volonteri redovno proveravaju svaki pojedinačni proizvod kako bi bili sigurni da ništa nije pokvareno. Dobrim ljudima sugeriše se da u frižider ne ostavljaju sveže meso, ribu niti jaja, a sve što je skuvano kod kuće mora imati adekvatnu nalepnicu na kojoj piše šta je i kad je napravljeno.

Samo u prvih pet sedmica od propadanja je spašeno na stotine kilograma hrane, a siromašni su nahranjeni.

Pokretač projekta kaže da su ga već kontaktirali iz brojnih drugih gradova koji su zainteresovani da pokrenu nešto slično.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

SREĆAN JE KO UME DA VOLI…

tamoiovde-logo

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju.

3f1e97757a3063c4ed4823d533fdc555_L

Fotot ilustracija: niskevesti.rs

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni.

Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.

Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život.

Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli. Zato je bio srećan filozof koji je ljubav prema svetu negovao u svojim mislima i na taj način uvek nešto novo saznavao. Ali ja nisam bio filozof. …

Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi. Sa tog stanovišta, načela Novog zaveta odjednom su mi se učinile istinitim i dubokim. „Dok ne postanete kao deca“ ili „Carstvo nebesko je u vama.“

Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je stvar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na njega, na sebe i na sva bića mogu da gledam s ljubavlju, s divljenjem i sa strahopoštovnjem.

Čudna je ljubav, čak i umetnosti. Ljubav ima moć koju kultura, intelekt i kritika nemaju; povezuje ono što je udaljeno i spaja ono što je različito. Savlađuje vreme jer svaku stvar stavlja u svoje središte.

Samo ona daje sigurnost, samo ona je uvek u pravu jer joj to nije cilj.
Herman Hese
Izvor: filosofskimagazin

____________________________________________________________________________________