PLJUNI, PA ZALEPI…

Da li biste se usudili da ga dodirnete?

ULAZ U ULICU ŽVAKA, FOTO: FLICKR, DAVEYNIN

Šriom sveta postoje različite prakse, nekada i tradicije lepljenja i kačenja određenih nazovimo predmeta na zidove i mostove.

Amerikanci u proseku žvaću od 160 do 180 žvaka po osobi godišnje što je oko 800 grama po osobi godišnje.

To ih svakako donekle čini zavisnicima, jer se ukupno u Americi sažvaće 250.000 tona žvaka godišnje!

Većina žvaka na kraju završi na nečijim cipelama, dakle na ulici, često na zidovima, u školi ispod klupa, a neretko i na stolicama gradskog prevoza tj. na nečijoj garderobi.

ZDI JEDNE OD ZGRADA, FOTO: FLICKR, RLEVANS

 Na čišćenje žvaka Amerikanci godišnje potroše milione dolara!

Ali ko bi rekao da žvake zbog svoje rastegljivosti, ali i boja mogu da inspirišu i ponekog umetnika. Pogledajte samo ovaj gadan zid koji zaista privlači ogromnu pažnju u Americi.

Nazivaju je Ulica žvaka, a nalazi se u San Luis Obispu u Kaliforniji. Četiri ipo metra visoka, a 21 metar dugačka uzana ulica izlepljena je žvakama prolaznika.

LEPI SE I PO PROZORU, FOTO: FLICKR,JAREED

Žvake se nalaze na zidovima i jedne i druge strane, a kada se sve žvake sa zida saberu dobijemo dužinu od oko 20 metara!

Ko je započeo lepljenje ovih žvaka nije baš najjasnije. Istoričari veruju da je tradicija lepljenja žvaka počela nakon Drugog svetskog rata i to od strane maturanata San Luis Obispa.

OBE STRANE ZIDA SU POTPUNO IZLEPLJENE, FOTO: FLICKR,DAVEYNIN

Moguć rivalitet između Srednje škole San Luis Obispa i Politehničkog univerziteta Kalifornija i takmičenje ko će više žvaka zalepiti eskaliralo je u jedu ulicu sa zidovima od žvaka.

 Već 1970. godine ova uska ulica postala je popularna među lokalnim stanovništvom.

Javile su se i mnogobrojne žalbe vlasnika prodavnica zbog čega su zidovi te godine čak dva puta potpuno očišćeni.

Al džaba!

A REKLO BI SE DA UOPŠTE NE MIRIŠE PRIJATNO, FOTO: FLICKR,JHAYNE

Mnogi stanovnici ovoga grada sada zidove od žvaka smatraju umetnošću.

Na njima su žvake izlepljene u raznim obilcima, znakovima, slovima. Tu ima portreta, cveća, pisama.

Na primer od žvaka u raznim bojama preko zida je ispisano „Ja volim SLO“, što su prva slova imena ovoga grada.

 

DA LI BISTE I VI ZALEPILI JEDNU ŽVAKU?, FOTO: FLICKR,MORGAN_KERN

Da li biste i vi zalepili jednu žvaku?

Izvor:prva.rs

___________________________________________________________________________________

ZID SUZA…

Planina Waialeale, Havaji

Waiʻaleʻale je planina / vulkan na Havajima koji se uzdiže na visinu od 1,569 metara.

Često se piše kao Waialeale, a na havajskom jeziku ova reč označava ‘vodu koja talasa’.
Sa više od 11.500 mm kiše, koliko ovde godišnje padne, i sa rekordnih 17.300 mm zabeleženih 1982. godine, vrh ovog vulkana je jedno od najkišovitijih mesta na Zemlji.

Upravo zbog obilnih kiša, jedan deo planine je dobio ime ‘Zid Suza’, obronak na kojem se nalazi veliki broj vodopada zbog kojih Waiʻaleʻale izgleda kao da plače.

Jedini način da turisti uživaju u ovom fantastičnom pogledu jeste da krenu na vožnju helikopterom.

A čak i tada, male su šanse da će uopšte i videti vodopade, s obzirom da je planina gotovo uvek omotana gustim slojem oblaka.
Na samom vrhu planine, uprkos obilnim kišama, nalazi se uglavnom pustoš.

Razlog je taj što jako malo biljaka i drveća može podneti toliku količinu kiše.

Još jedan razlog su oblaci i magla zbog kojih sunčeva svetlost gotovo nikad ne dopire do vrha.

Ipak, to nije loša vest za sve žive organizme.

Gljive i lišajevi uživaju i jako dobro napreduju u ovako surovim uslovima.

___________________________________________________________________________________________________

Izvor: pixelizam.com

___________________________________________________________________________________________________

ŽIVOT NA VRHU STENE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Gruzijski monah Maksim Kvavtaradze (59) već 20 godina živi u potpunoj osami na 40 metara visokoj steni Katshkhi.

Kada želi da siđe sa stene iznad manastira, Maksim je potrebno 20 minuta da se spusti niz stepenice.

Namirnice mu obično donose i podižu vernici pomoću kanapa, a on sam silazi dva puta nedeljno kako bi se molio s njima.

Pre nego što se zamonašio 1993. godine, radio je kao radnik na dizalici, pa je oduvek voleo visine.

„Ovde je tolika tišina da možete osetiti Božije prisustvo”, kaže o. Maksim.

 Njegovi jedini posetioci su sveštenici i grupe problematičnih mladih ljudi koji traže utehu u manastiru u podnožju planine.

Fotograf Amos Šaple posetio je monaha, ali mu on nije odmah dozvolio da se popne na stenu. Umesto toga proveo je četiri dana moleći se po sedam sati. Na kraju mu je dozvoljeno da se popne uz stepenice.

Maksim mu je rekao da se zamonašio nakon boravka u zatvoru, kada je odlučio da promeni svoj život. Kada je tek došao na vrh stene, spavao je u frižideru.

 Sada se na vrhu stene nalazi udobna koliba sa krevetom.

Stenu Katshki koristili su stolpnici, hrišćanski podvižnici koji žive na vrhovima stubova i stena. Praksu je, u 15. veku, zaustavila otomanska okupacija.

Vekovima je ova stena bila napuštena, a lokalno stanovništvo je samo proučavalo misteriozne ruševine u njenom podnožju.

Planinar Aleksander Japardize je 1944. godine predvodio grupu koja je prva dokumentovala vrh stene i otkrila ostatke kapele i skelet monaha koji je tu živeo.

Ubrzo nakon pada komunizma i ponovnog oživljavanja religije u Gruziji, o. Maksim je odlučio da živi na vrhu stene, kao što su to nekada činili stolpnici.

„Kao mladić sam pio, prodavao drogu i slično. Kada sam završio u zatvoru, znao sam da je vreme za promenu. Sa prijateljima sam pio u okolini i viđao sam ovo mesto, gde se zemlja sreće sa nebom. Znali smo da su monasi nekada živeli ovde i osećali smo veliko poštovanje prema njima. Prve dve godine nije bilo ničega, te sam spavao u starom frižideru, koji me je štitio od vremenskih neprilika“, ispričao je Maksim.

Naknadno je, zajedno sa lokalnom hrišćanskom zajednicom, napravio stepenice, obnovio crkvu i izgradio kolibu.

Ljudi koji se nađu u životnim problemima dolaze, ostaju i traže savet od o. Maksima i mladih sveštenika. Bivaju ugošćeni pod uslovom da se pridruže sveštenicima u molitvi po sedam sati dnevno, a pomažu i u službi.

Stolpnici su bili grupa ranohršćanskih asketa koji su provodili vreme sedeći ili stojeći na vrhu uskih stubova.

Najpoznatiji je Sveti Simeon Stolpnik, koji je od 423. godine proveo 30 godina na vrhu stuba.

Sveti Alimpije Solpnik je u šestom veku proveo 67 godina na stubu. Poslednjih 14 godina je proveo ležeći, budući da više nije mogao da stoji.

Izvor: The Telegraph/radiosvetigora.wordpress.com

---

KLOT CRNO…PA SE NE VIDI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

   Radio ja i kao moler.

   I taj, razumeš kaže:

   – Hoću jedan zid klot crno. Gledam ga belo,

   – Kako jedan zid kažete. Opet čovek kaže:

lepo ga čujem: – Klot crno. U redu, kažem mu ja.

Plati unapred pa hoću. I plati čovek.

 

I napravim ja. Grozno mi bilo da gledam, al

platio čovek, šta mogu.

Posle došla žena.

Muž tražio razvod pa namerno hteo da je zezne, razumeš.

Nadala ona dreku, skupio se komšiluk i

kažu mi u oči: – Vidi ga samo kakav je, to nije moler,

to je kriminalac- upropastio ženi sobu.

 

Uglavnom, potučem se ja sa komšilukom i tako

Ponovo zaglavim kod sudije za prekršaje.

             ( Dečak 17 godina.

            Odgovarao više puta kod sudije za prekršaje.)

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

  Čuo sam das se čovek može   kretati po mahovini,

možda je to bolje, ali ja ne znam kako.

Kada bih se izgubio u šumi, prvo bih se okrenuo oko sebe

i potražio senku. Kad bih je našao, pošao bih za njom.

Kuda ide senka išao bih

i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani „Banana“. Smešten u Prihvatilištu zbog skitnje i

prošnje.)

„Juče smo vodili decu u pozorište. Svi su bili veoma disciplinovani. Uz put je

„Banana“ rekao: – Nastavnice, neko će možda pomisliti

da smo mi đaci.

(Beleška vaspitača)

„POZDRAVI NEKOG“- V.Ognjenović/B. Nešić

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POVEZANI TEKSTOVI: https://tamoiovde.wordpress.com/2012/01/14/dobar-dan-dobar-dan-ali-ne-silazim-s-magarca/

Priredio: Bora*S