LJUDI KOJI SU POMERALI GRANICE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HORHE LUIS BORHES 

Svako doba ima svoje heroje i mitove, ljude koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag, a jedan od takvih heroja, koji je obeležio XX vek, živi i danas, zahvaljujući delima koja je ostavio u amanet čovečanstvu. Čovek koji je raj zamišljao kao biblioteku, i čijim se pisanim rečima uvek rado vraćamo, nezaboravni Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borhes). Krenimo svi zajedno u šetnju stazama njegovog života.

jorgeluisborgesBilo je leto, avgust mesec  1899. godine, i kalendar je pokazivao dan dvadeset i četvrti.

Tog dana Leonor Asevedo Suares (Leonor Acevedo Suarez), u svojoj porodičnoj kući u ulici Tukuman 840 u Buenos Ajresu, rodila je sina kojem su ona i njen suprug Horhe Giljermo Borhes (Jorge Guillermo Borges) dali ime Horhe Luis (Jorge Luis).  Borhesovi preci bili su odlični vojnici koji su učestvovali u poznatoj bici Hunin za oslobađanje Argentine, samo je njegov otac, poznati argentinski advokat, jednog dana odlučio da prekine familijarnu tradiciju i postane profesor engleskog jezika i psihologije. Kada je Horheu bilo dve godine, porodica dobija novog člana, malu Noru, i seli se u veću kuću, u poznati kvart Buenos Ajresa koji se zove Palermo,  a u kojem će budući književnik pronaći svoju vokaciju. Ljubav prema literaturi, pogotovo britanskoj, steći će zahvaljujući ocu i porodičnoj biblioteci koja je ubrzo postala Horheov magični svet u kojem je provodio svaki svoj slobodni momenat.

Borhes u sebi vuče ne samo španske i portugalske, već i engleske korene, pa zato nije čudo što se u kući govorilo na oba jezika. Horhe je čak, iako je bio perfektni bilingval, isprva naučio upravo engleski jezik, kojim ga je učila ne samo porodica. Godine 1906., kako njegov otac nije imao poverenje u državne institucije, a Horhe patio zbog problema sa vidom koji nije poštedeo ni njegovog oca, ali ni šest prethodnih generacija njihove familije, odlučio je da mu dovede britansku guvernantu, miss Tink, koja je podučavala mladog Borhesa sve do njegove devete godine kada upisuje četvrti razred osnovne škole. Te godine, sedmogodišnji Borhes napisao je svoju prvu priču,  a kada mu je bilo devet uradio je i svoj prvi prevod “Srećnog princa“ Oskara Vajlda (Oscar Wilde), objavljen u španskom listu “El País“ pod imenom Horhe Borhes. Naravno, svi su mislili da je to bilo delo Borhesovog oca, koji je i sam želeo da bude pisac ali nije baš imao uspeha.

 

jorge-luis-borgesZbog zdravstvenih problema sa vidom koji neće zaobići ni Horhea, 1914. njegov otac Giljermo odlazi u penziju i porodica odlučuje da provede neko vreme u Evropi. Nakon Pariza i Londona odlaze u Švajcarsku. U Ženevi, gde je Horheov otac trebao da se podvrgne lečenju kod poznatog specijaliste, zateći će ih Prvi svetski rat, a grad na istoimenom jezeru postaće njihov novi dom. Naredne četri godine Horhe upoznaje francuske autore, kao što su Volter (Voltaire) i Viktor Igo (Victor Hugo), ali i nemačke filozofe poput Šopenhauera (Shopenhauer) i Ničea (Nietzsche),  čija dela prosto  “guta“ među zidinama gimnazije “Jean Calvin“.  Kažu da mu francuski jezik nije išao baš najbolje pa se zato odlučio za nemački, koji je diplomirao na ženevskom univerzitetu 1918. Pored francuskih i nemačkih autora, mladi Borhes uživa i u čitanju dela španskih književnika kao što su Hose Ernandes (José Hernández), Leopoldo Lugones i Evaristo Karijego (Evaristo Carriego).

Nakon smrti Horheove bake po majci, porodica napušta Ženevu i odlazi u Italiju, tačnije u Lugano, gde će se zadržati  godinu dana.  Kasnije stižu na Majorku,  gde će Horhe napisati prve stihove “Crveni ritmovi“ (“Salmos rojos”), posvećene oktobarskoj revoluciji, koji nikada neće ugledati svetlost dana.  Posle Majorke došla je na red Sevilja gde je 1919. po prvi put objavljena Horheova poezija u listu “Gecia“, pod naslovom “Himna moru“ (“Himno del mar”). Na kraju su stigli u Madrid gde će Horhe upoznati Rafaela Kansinos –Asensa (Rafael Cansinos-Assens), poznatog španskog poliglotu i prevodioca koji će postati njegov maestro. U Madridu Borhes nastavlja da se bavi prevođenjem nemačkih pesnika ekspresionista, koji su do tada bili totalno nepoznati u Španiji, ali i da sarađuje sa lokalnim književnicima koji će imati uticaja na njegov literarni razvoj.

 

Jorge-Luis-Borges3Kada su se međunarodne vode malo smirile, porodica Borhes se vraća u domovinu, u rodni Buenos Aires, gde će Horhe sa grupom mladih 1921. osnovati literarne časopise “Prizma“ i “Proa“. Pre odlaska na drugo putovanje po Evropi, godine 1923. , objaviće svoju prvu zbirku poezije “Oduševljenje Buenos Ajresom“ (“Fervor de Buenos Aires”) posvećenu rodnom gradu.  Kasnije nastaju i ostala njegova dela, objavljivana u  literarnom časopisu “Martin Fiero“ (Martin Fierro), jednom od najprestižnijih argentinskih časopisa prve polovine dvadesetog veka.  Iako se Horhe formirao kao književnik u Evropi, većina njegovih dela govori o njegovim argentinskim korenima, što se vidi ne samo u njegovoj prvoj zbirci pesama već i u drugim kolekcijama poezije kao što su “Mesec preko puta“ (“Luna de enfrente”), objavljene 1925. i “Sveska San Martin“ (“Cuaderno de San Martín”), iz 1929.

 

600full-jorge-luis-borges4Krajem tridesetih godina, tačnije 1938. godine, umire Borhesov otac Giljermo, iste godine kad Horhe počinje da radi kao bibliotekar, što je za njega predstavljalo veliki udarac. Na dan dočeka Nove 1939. godine, Borhes doživljava tešku saobraćajnu nesreću, koju je prouzrokovao njegov već tada veoma oštećen vid, a u kojoj zadobija ozbiljnu povredu glave. Za vreme oporavka nastavlja da piše i tako nastaje njegova prva kolekcija kratkih priča “Vrt razgranatih staza“ (“El jardín de senderos que se bifurcan”) objavljena 1941. godine. U ovoj zbirci nalazi se i priča “Jug“ (“El sur”), autoru posebno draga, koja u sebi nosi autobiografske elemente. Tri godine kasnije izlazi njegovo umetnički možda najbolje delo, zbirka pripovedaka “Fikcije“ (“Ficciones”).

Sa dolaskom na vlast  Huana Dominga  Perona (Juan Domingo Perón), koji nije bio populan među Borhesovima, u Argentini se mnogo toga promenilo. Njegova majka Leonor i sestra Nora bivaju uhapšene zbog svojih izjava protiv novog režima, a i sam Borhes će morati da plati visoku cenu zbog svoje “neposlušnosti“. Kako ostaje bez posla u biblioteci, da bi preživeo tih teških godina postaje predavač. Bez obzira na očiglednu netrpljivost nove vlasti, biće veoma uspešan i na tom polju.  Godine 1949. objavljuje još jednu zbirku pripovedaka, “Alef“ (“El Aleph”). Tada je već jedna od veoma popularnih javnih ličnosti što će mu omogućiti da postane predsednik, ne samo Argentinskog društva pisaca (u periodu od 1950. do 1953.), već i društva profesora engleske i američke književnosti u Argentinskom udruženju engleske kulture (1953 – 1955). Negde baš u tom periodu počinje da se bavi i pisanjem scenarija, nakon što je od njegove kratke priče “Emma Zunz“ 1954. nastao film “Dani mržnje“ (“Días de odio”) u režiji Leopolda Torea Nilsona (Lepoldo Torre Nilsson).

 

120001_600 5Kada je Peron sišao s vlasti i otišao u egzil, nova vlast postavila  je 1955. Borhesa na čelo Nacionalne biblioteke, a sa tog mesta otići će dobrovoljno kada se Peron bude vratio u zemlju 1971. Tada je već naveliko bio slep, ali zahvaljujući majci Leonori, koja postaje njegova lična sekretarica, nastavlja da stvara nova dela. Od 1956. do 1970, Borhes predaje književnost na univerzitetu u Buenos Ajresu, ali i izdaje nove knjige među kojima su: “Knjiga izmišljenih stvorenja“ (“El libro de los seres imaginarios”), iz 1967., “Brodijev izveštaj“ (“El informe de Brodie”), iz 1970. i “Knjiga od peska“ (“El libro de arena”) iz 1975. Mnoga od njegovih predavanja sakupljena su u zbirke kao što je “Sedam noći“ (“Siete noches”).

Šezdesetih godina prošlog veka počinju da stižu i prva međunarodna priznanja na Borhesovu adresu. Godine 1961. osvaja Formenter Prize, koju deli sa poznatim irskim piscem i dramaturgom Semjuelom Beketom (Samuel Beckett). Beket je u to doba bio veoma cenjen među ljudima sa engleskog govornog područja, dok je Borhes bio totalno nepoznat i nepreveden, pa su se ljudi nakon dodele nagrade zainteresovali za njega. Godinu dana nakon Formenter nagrade Borhes biva preveden na engleski jezik po prvi put. Iako je međunarodna studija objavljena u italijanskom dnevnom  listu “Corriere della Sera“ pokazala da je Borhes trebalo da dobije Nobelovu nagradu za književnost umesto Solzencina (Solzhenitsyn) 1970. godine, ova prestižna nagrada nikada nije dospela u Borhesove ruke. Najpoznatije međunarodno priznanje za književnost na hispanskom jeziku, “Premio Servantes“, dobiće tek 1980. godine.

 

Jorge-Luis-Borges6Što se tiče privatnog života argentinskog književnika, opšte je poznato da se ženio dva puta. Prvi put 1967. godine, kada će sklopiti brak sa dugogodišnjom prijateljicom Elzom Astet Miljan (Elsa Astete Millán). Nažalost, njihov brak je bio kratkog veka, pa su se već nakon tri godine razveli. Drugi put je na ludi kamen Horhe stao 1986. negde baš pred samu smrt. Izabranica njegovog srca bila je Marija Kodama (María Kodama) sa kojom je proveo poslednje godine svog života. Vezivalo ih je to što su oboje proučavali anglosaksonsku kulturu, a i Marija mu je pomagala u radu baš kao što je to radila njegova majka Leonor koja je preminula 1975. Posle njene smrti Borhes počinje da obilazi razne zemlje sveta, putuje. Preminuće u Ženevi, u gradu u kojem je odrastao, gde i danas počivaju njegovi ostaci na groblju “Cimetière de Rois“.

 

jorge_luis_borges_maria_kodama7Dvadeseti vek ispoštovao je mnoge književne heroje, mitove koji su u srcima čitalaca širom sveta ostavili neizbrisiv pečat. Jedan od najomiljenijih književnika tog perioda bio je i ostao nesumnjivo Horhe Luis Borhes. Pamtimo ga kao pisca, pripovedača i esejistu koji je bio uzor i nadahnuće novih literarnih generacija, pa i one koja vam sve ovo piše, čija dela su kao niska bisera koju ni godine koje neminovno prolaze nisu pokidale. Iako je prošlo četvrt veka od njegove smrti, Borhesov plamen emocija i mašte ne prestaje da gori.


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.

Izvor:wannabemagazine.com

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik – kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim – koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, ‘biti’ i nastaviti da budem.

 Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas ‘biti’ i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.

„Nema ni jednog jedinog postupka koji ne krije opasnost da bude magična radnja. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu.“

 Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

„To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.“

najboljicitati.blog.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________

NE POSTOJI DRUGA SUDBINA

Zašto pišete?

Borhes:  Zato što ne mogu da ne pišem bez tog posebnog osećanja nesreće koja proizvodi kukavičluk i nelojalnost. Smatram da bolje rezonujem i da sam bolji izumitelj od drugih pisaca: znam da svi pisci koji su bolji od mene, da su opremljeni onom spontanom lakoćom koja me je odbijala i koju ja neću postići ni meditacijom, ni radom, indiferentnošću, ili čudesnom slučajnošću. Pišem zato što za mene ne postoji druga sudbina (To znam još od detinjstva). Za moje zdravlje, ništa mi ne bi poslužilo da osvajam bitke kao moj pradeda Suarez*, da umrem na krstu kao Spasitelj, ili da izdam Spasitelja za 30 srebrnjaka kao što je uradio Juda Iskariotski, kome je misteriozna sudbina bila da izda. Svakom čoveku njegova sudbina, iznad etike; ta čovekova sudbina je njegov karakter (Heraklit je to rekao pre 2500 godina u Maloj Aziji); ta sudbina je tajna etika čoveka; tako ja tumačim maksimu koju čitamo na svakoj korici od četiri toma Istorije San Martina**: “Bićeš ono sto moraš biti, ili nećeš biti ništa.” (Moj otac je diskutovao o ovoj maksimi sa mnom: potvrdio je da je San Martin manje–više rekao ovo: Bićeš ono što moraš biti-bićeš jedan čovek, katolik, Argentinac, član džokej kluba, divićeš se Uriburu*** i rustičnim prostranstvima Kirosa-, ili nećeš biti ništa-dakle bićeš jedan izrailit, anarhista, običan grubijan, pomoćnik, Nacionalna komisija za kulturu će ignorisati tvoje knjige, i doktor Rodrigez Lareta**** ti neće poslati svoje knjige sa autogramom… Mislim da moj otac nije bio u pravu).

Koja je vaša najveća literarna ambicija?

Borhes:   Da napišem jednu knjigu, jedno poglavlje, stranicu, paragraf, koji bi bio za sve ljude kao Prva Poslanica Svetog apostola Pavla (1 Korinćanima 9, 22), knjigu koja bi ismevala moje averzije, naklonosti, navike, koja čak ne bi ni aludirala na neprekidnog H. L. Borhesa, koji se pojavljuje u Buenos Ajresu, kao što bi se mogao pojaviti i u Oksfordu ili Pergamu, koja se ne hrani mojom mržnjom, mojim vremenom, ili mojom nežnošću, koja zadržava (za mene kao i za sve ostale) jedan ugao promenljiv od tame, koja pripada na izvestan način i prošlosti kao i tajnoj budućnosti, i koju analiza ne može iscrpeti, koja bi bila ruža bez zašto, platonska i bezvremenska ruža “Kerubinskog putnika” Angelusa Silesijusa*****.

Šta sada pripremate?

Borhes:    Za udaljenu i problematičnu budućnost, dugačku priču, ili tekst, koji će se zvati “Kongres” i koji će pomiriti (u ovom trenutku ne mogu biti konkretniji) stil Vitmana i Kafke.  Za neposrednu budućnost, “fantastičnu” priču o jednom gradu besmrtnih, koja će biti ilustrovana od strane Leticije Alvarez de Toledo; jednu simboličnu priču (u stilu određenih kompozicija Brauninga) koja proizilazi iz jednog paragrafa Renana i koja će se zvati “Averroes”;  još jednu “fantastičnu” priču na temu večnog vraćanja, koja će se zvati, ako se ne varam, “Prevodilac Hjuma”******, priča o krijumčarima smeštena u 1890.godinu u blizini Apreja, policijska pripovest, u saradnji sa Adolfom B. Kasaresom,  u kojoj su protagonisti Isidro Parodi, Gervasio Montenegro, i neobjavljeni Marcelo N.Frogman (koji je Sevastanova hiperbola), i čiji naslov do danas ne znamo.

 *Pukovnik Manuel Isidoro Suarez (1799-1846), heroj u ratovima za peruansku i kolumbijsku nezavisnost, pradeda Borhesov sa majčine strane

**Istorija San Martina i južnoamerička emancipacija (1869) klasična biografija Bartolomea Mitrea o argentinskom generalu Hose Fransisku od San Martina, (1778-1850), heroj zajedno sa Bolivarom u borbi za južno-američku nezavisnost.

*** General Hose Feliks Benito Uriburu, predsednik Argentine u periodu od 1930 do 1932.godine

**** Enrike Rodrigez Lareta (1875-1961), argentiski pisac i diplomata, cenjen od strane većine konzarvaticaca, posebno za njegov roman Slava don Ramira (1908)

*****Poetički zbornik nemačkog mistika Angelusa Silesiusa. Čuveni stih „“Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta“ je duboko obeležila kako Hajdegera tako i Borhesa, koji je navodi u zaključku sa jedne konferencije objavljene u Sedam noći, na španskom a kasnije i na nemačkom.

****** Ovaj naslov se nije zadržao, već se verovatno odnosi na priču pod naslovom „Druga smrt“ uvrštene u zbirku priča Alef.

-Ovaj intervju je objavljen 1.februara 1945.godine u argentinskom časopisu Latitud.

Pronašla sam ga u časopisu Le magazine litteraire iz juna 2012. u francuskom prevodu tako da sam prevodila sa francuskog a ne sa španskog.

-Sam intervju je urađen nakon što su objavljene Fikcije (1944) i pre zbirke priča Alef koja je objavljena 1949.godine

-Prva poslanica Svetog Apostola Pavla Korinćanima koju Borhes spominje u intervjuu glasi: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.“

Intervju sa Horhe Luis Borhesom

Café de flore

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Trenuci

   Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

   Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam osamdesetpet  godina,
i znam
da umirem.

 Priredio: Bora*S

SVAKO IMA NEKOG KOGA NEMA…

tamoiovde-logo

„Tako je malo ljubavi među ljudima.“
„Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.“

Dusan_Radovic_crtez_Dusana_Petricica,1975

Dušan Radović
crtež Dušana Petrićića,1975

 „Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.“

 „Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.“

 „Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.“

 „Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.“

 „Ima muškaraca i muškaraca. Neki su u stanju da usreće mnogo žena a neki jedva uspeju da unesreće samo jednu.“

 „Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.“

„Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.“

 „Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje.“

 „San svakog praseta je da umre kao svinja.“

“ Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.“

„Ko prvi devojci njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.“

 „Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite – kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo – kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. u mesecu.“

“ Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.“

 „Biće i danas gužve po kućama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno.“

„Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.“

„Niko nema više od jednog života. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života.“

Dušan Radović


DUŠAN  RADOVIĆ

(književnik, pesnik, pisac, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji)

Dusan-Radovic-1

Duško na lokomotivi svog oca mašinovođe

Dušan Radović rođen je u Nišu, u Prilepskoj ulici, 29.11.1922. od oca Uglješe, železničara, sina prote Mihaila iz Čačka, i majke Sofije, domaćice, rođene Stefanović, iz Niša. Bio je treće od četvoro dece. Živeo je, kako sam kaže, između dve porodice, veoma različite.

Porodica Radović bila je iz Čačka – prosvećena, obrazovana, stroga i puna vrlina. Druga je bila porodica Stefanović iz Niša u kojoj je bilo običnih ljudi – železničara, ali punih topline i ljubavi.

Porodica Dušana Radovića se iz Niša preselila u Suboticu 1928. godine gde on završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Od 1938. živi u Beogradu. Studira filozofiju a zatim radi na raznim poslovima (Urednik u „Pionirskim novinama“, urednik dečje redakcije Radio Beograda, glavni urednik Dečje redakcije TV Beograd itd.). Sa poznatog ,,Studija B“ odlazi 1983. u penziju.

Preminuo je 16.avgusta 1984.god.

Dusan-Radovic-2

Duško sa gitarom…

 U njegovoj porodici se živelo strogo i ozbiljno. Otac je bio veoma privržen porodici i Dušan ga je obožavao bez obzira što je bio strog.

Prvu pesmu napisao je sa 9 godina i posvetio je njemu.

Dusan-Radovic-6Dušan Radović je bio književnik, dečji pisac, urednik dečjih emisija radija i televizije, dečjih časopisa i TV serija. Pisao je pesme, priče, humoreske, aforizme, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Pojedine njegove knjige prevedene su na nemački, ruski, engleski i druge jezike.

Za svoj rad dobio je niz nagrada. Izdvajamo nagradu ,,Zmajevih dečjih igara“, ,,Neven“, ,,Mlado pokoljenje“ i druge. Za tekst pozorišne predstave ,,Na slovo, na slovo“ dobio je nagradu ,,Sterijinog pozorja“, a za zbirku ,,Smešne reči“ počasnu diplomu ,,Hans K. Andersen“ međunarodnog društva za brigu o knjigama za decu .

 Posthumno dobija BIGZ-ovu nagradu.

Zahvaljujući njemu u Beogradu izlazi „Poletarac“, jedan od najboljih časopisa za decu u Evropi. Beograđani i sada pamte njegovu radio-emisiju ,,Beograde,dobro jutro“ kojom ih je budio.

Dusan-Radovic-3

Tekstovi i ime Dušana Radovića nalaze se u Bukvaru, čitankama,
domaćim lektirama, enciklopedijama, nazivima ulica i ustanova, časopisima.

Od 1954. do 1984. Dušan Radović je objavio sledeće knjige:

,,Poštovana deco“, ,,Tužibaba i još 9 jednačinki“, ,,Smešne reči“, ,,Zašto deca čačkaju nos“, ,,Kako je kit postao domaća životinja“, ,,Pričam ti priču“, ,,Gde je zemlja Dembelija“, ,,Razbojnik Kađa i princeza Nađa“, ,,Vukova azbuka“, ,,Če, tragedija koja traje“ ( sa M. Bećkovićem ), ,,Crni dani“, ,,Zoološki vrt Beograd“, ,,Dokolice“, ,,Beograde, dobro jutro“ ( 3 knjige ), ,,Volimo Beograd svakoga dana po malo“, ,,Poziv dobrim ljudima“, ,,Nikola Tesla“, ,,Nije – jeste“, ,,Igre i igračke“, ,,Krokodokodil“, ,,Sedi da razgovaramo“, ,,Plavi žaket“, ,,Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak“ – poezija i proza za decu u 4 knjige.

Posthumno su priređene knjige: ,,Na slovo, na slovo“, ,,O plakanju“, ,,Vestern“, ,,Ženski razgovori“, ,,Kratke priče“ i ,,Na ostrvu pisaćeg stola“.

 

Dusan-Radovic-4

Kompozitori pišu muziku na njegove stihove:
,,Najbolja mama na svetu“, ,,Zdravica“, ,,Jesenja pesma“…

Dušan Radović je mislio da poezija treba da obraduje, a ne da zbunjuje čitaoce. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici.

Njegov rad je riznica pouka i poruka kao što su: ,,Čast đaku“, ,,Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodušni“,

,,Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje“,

,,Radost je privilegija onih koji misle skromno o sebi, a lepo o životu“,

,,Ne morate vi trčati – neka trče deca, deci je to lakše i prirodnije“,

,,Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati – nema prijatelja“,

,,Neko iz detinjstva ponese samo uspomene, a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima“,

,,Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu“.

Dusan-Radovic-5Dragi moj čitaoče!

Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš . A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini.

Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života.

Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma.

Izvor:duskoradovic.info/


STRAŠAN LAV

Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva…

Strašno, strašno!

Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
– tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!

                       Dušan Radović

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 Priredio: Bora*S


 

FRANCUSKO I SRPSKO NEBO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CRTEŽI SVIH VREMENA

Slikar, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti VLADIMIR VELIČKOVIĆ, rođen je na današnji dan 1935. godine.

Veličković je završio arhitekturu u Beogradu. Bio je učenik Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Francuskoj. Redovni je profesor Likovne akademije u Parizu.

Imao je oko 250 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima širom sveta. Pariski Bobur mu je otkupio šest crteža za svoju stalnu zbirku. Izlagao je u Galeriji SANU u Beogradu 1986, povodom prijema za člana Akademije i 2002. godine.

Ušao je u svetsku antologiju „Najveći crteži svih vremena“. Monografija o slikaru kod nas je objavljena 1987. godine. Dobitnik je nagrada“Oktobarskog salona“, „Velikog pečata“ Grafičkog kolektiva, „Politikine“ i „Herderove“ nagrade, kao i  najvećeg francuskog priznanja za kulturu „Ars et Letres“.

Član je Francuske akademije lepih umetnosti. Njegovo slikarstvo odlikuje veliki format, preciznost crteža, preokupacija ljudskom figurom u pokretu, anatomija i kolorit koji ide od crne i bele do crvene boje. Predmet njegovog interesovanja je dramatičnost življenja, stradanje i uništavanje kao likovna filozofija i pogled na svet. Slika nasilje, surovo prikazuje obezglavljene, proganjane ljude u očajničkom, bezuspešnom bekstvu od neprijatelja.

Izvor: www.rts.rs

____________________________________________________________________________________________

Srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković priča za Telegraf o odrastanju na Dorćolu, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, ulasku Srbije u EU i razlici između francuskog i srpskog neba

SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbiji ne treba ulazak u EU, ako mora da se ponizi!

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-4

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic

  Pre susreta sa akademikom Vladimirom Veličkovićem, slavnim beogradskim “medialistom” koji ceo život savršeno balansira između poetske fantastike i nadrealizma razmišljam o tome kako je stvarao remek-dela s kojima ćemo se uskoro “sresti”.

Vidim ga pod staklenim krovom pariskog ateljea na rubu Pariza. Zarobljen je ispod parčeta, kako sam voli da kaže “teškog” francuskog neba. Ateljeom od 500 kvadrata, na čijem je mestu svojevremeno bila fabrika, odjekuju zvuci sa radija. Dinamično se smenjuju najnovije vesti iz politike i kulture sa standardima Ele Ficdžerald dok Veličković strpljivim potezima završava krila centralnog simbola na svojim slikama – grabljivog crnog gavrana.

 Baš tako. Nakon 60-ih godina gavran se ponovo vratio na Veličkovićeva impozantna platna – na njih 38, koliko je posle pauze od deset godina izloženo u galeriji SANU, baš kao i na 31 crtež izložen u galeriji “Cepter”.

Sudeći po onome što vidimo na izložbi sasvim prikladno nazvanoj “Let i krik”, zaključujemo da je srpski (i francuski) akademik ostao veran apokaliptičnom vizionarstvu. Zajedno sa njim komentarišemo za njega tako karakteristične morbidne prizore destrukcije u kojima je ljudska figura predmet zastrašujuće torture.

Iako svesna toga da ne voli da se na njegovim slikama traži religijski kontekst, ipak ne mogu da ostanem imuna na prvi utisak. Činjenicu da me raspeća neodoljivo asociraju na Hrista.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-9

Foto: Milena Đorđević

– Ovaj izbor teme je nešto što je permanentno prisutno u istoriji ove civilizacije. Raspeće je pre svega ilustracija violentnog, agresivnog i bolnog čina, koji je suština onoga što čovek radi čoveku – objašnjava u hodu Veličković dodajući da ga ne čudi što nam je to bila prva socijacija.

U više navrata ste objasnili da je gavran, koji se nakon 60-ih, ponovo pojavljuje kao dominantan motiv na vašim slikama zapravo personifikacija grabljivog vremena u kojem živimo. No, ima li taj vaš gavran bar jednu osobinu sa kojom biste mogli da se identifikujete?

– Jedino što bih od tog mog gavrana voleo da preuzmem je da mogu da poletim. Mislim da je suvišno dodavati da bih za razliku od njega leteo sa sasvim drugačijom funkcijom (smeh). Ovaj gavran je klasična personifikacija vremena u kojem živimo, a koje ima sve moguće nekrofilske karakteristike.

Rodili ste se u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Kako je tada izgledao Beograd. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?

– Rođen sam na Dorćolu. Tamo sam proveo čitavo detinjstvo, koje je podsećalo na ono Molnarovih junaka iz knjige “Dečaci Pavlove ulice”. Od malih nogu sam bio zatrpan knjigama i papirima. Otkad znam za sebe nešto sam crtao, pomno posmatrajući sve detalje oko sebe. Inače važio sam za ambicioznog dečaka. Bio sam uvek odličan đak. Čak sam i Arhitektonski fakultet, koji sam upisao na savet oca završio na vreme. Interesantno je da sam samouk slikar. Nikada nisam pohađao ni kurs slikanja. Kada bacim pogled unazad, čini mi se da sam ličnost izgradio sa sopstvenom željom i ambicijom.

Važili ste za dobrog momka. No, moram da vas pitam da li vas je ikada privlačila “dorćolska boemija”? To je morate priznati prilično izazovna tema za slikare?

– U jednom trenutku sam shvatio da mi je boemija, koja je u to vreme bila dosta prisutna u Beogradu, bila totalno strana! Istina, boemija sama po sebi može da bude veoma atraktivna i zabavna… No, nikada nisam imao želju da se pod uticajem, a po pravilima generacije priključim tom ponašanju. Od vajkada sam voleo da radim konstruktivnije stvari. Svaki slobodan trenutak koristio sam da se nagnem nad parčetom papira i do detalja proučavam kako su svoj posao radili majstori renesanse – Leonardo, Mikelanđelo, Goja, Rembrant. Oduvek sam ih zvao svojim učiteljima. 

Tan2013-3-21_211712747_6

Foto: Tanjug/AP

To znači da ste preskočili i čuvene gradske žureve 50-ih, brze vožnje automobilima, ludovanje za amerčkom kinematografijom?

– Ja se sećam velikog slavlja kada nam je stigao telefon u kuću (smeh)! Na žureve nisam išao, jer ih i nije bilo toliko u moje vreme. Oni su tek stigli sa generacijom iza mene. A, prvog filma, koji sam gledao u bioskopu sećam se kao da sam ga juče gledao. Bilo je to za vreme okupacije. Davao se, razume se, crno-beli film “Baron Minhauzen” u donjoj sali hotela “Palas”. Sećam se scene kada junak izleće sa đuletom iz topa (smeh)… Bili su to najsavremeniji specijalni efekti u to vreme. Sa kakvim sam samo ushićenjem gledao taj film!

Bilo vam je svega 16 godina kada ste se prijavili na konkurs afirmisanih slikara u “Cvjeti Zuzorić” ne pominjući svoje godine. Šta ste naslikali na toj slici?

– Bio je to neki pejsaž. Nisam naznačio koliko imam godina, i tako sam prošao taj konkurs na koji su se mahom prijavili etablirani slikari. Upravo sa te izložbe mladih slikara Srbije vodi se moja prva javna aktivnost i prva bibliografska jedinica. Interesantno je da sam nakon nje bio primećen kao kolorista, što je apsurdno!

DEVOJKE NA DORCOLSKOM KEJU

Foto: Tanjug

Kako je izgledalo vaše snalaženje kada ste 14 godina kasnije takoreći “na neviđeno” otišli u Pariz? Da li vam se dešavalo da ostanete na ulici bez dinara u džepu?

– Nikada. Zaista, nikada nisam imao nikakvih problema. Neke stvari koje pritom nisu zavisile samo od mene dešavale su se jedna za drugom, i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Da li su neke zvezde intervenisale u svemu tome, ili je to bila moja zasluga, to već ne bih znao da vam kažem. Samo mogu da dodam: Hvala bogu na tome, jer nisam ni milimetar morao da skrenem sa svog puta. Rekao bih da je taj put začuđujuće glatko išao. Skoro po matematičkom redu!

Svojevremeno ste izjavili da vam je žao što niste naučili da svirate klavir i govorite engleski. Da li ste listi neispunjenih snova u međuvremenu dodali još nešto?

– Ostao sam veran tim dvema neostvarenim aktivnostima. Recimo da je sada već kasno da počnem da ih upražnjavam.

Izjavili ste i da biste se zaprepastili ako biste u svom kupatilu naišli na Botičelijevu Veneru? Zar vam nije palo na pamet nešto drugo, a ne da biste se samo zaprepastili?

-Pa da mi miš izleti iza nekog ormara zaprepastio bih se, a kamoli da u svom kupatilu ugledam Botičelijevu Veneru (smeh). Doduše, moram da dodam da bih bio prijatno zaprepašćen!

Vlada-Velickovic-slika

Vlada-Velickovic-slika-Foto: Telegraf

Koja knjiga vam stoji pored kreveta?

– U krevetu ne čitam, već isključivo spavam! Pritom moram da dodam da se svojski trudim da spavanje svedem na najmanju moguću meru. Poslednja knjiga, koju sam pročitao i stoji mi i dalje na natkasni je “Autobiografija o drugima” Borislava Mihajlovića Mihiza. Nije reč samo o uspomenama jednog od najvećih srpskih kritičara. Mihiz piše precizno i duhovito sa izvesnom dozom cinizma o svojoj mladosti u Sremu, ratnim vremenima, drugovanju sa Dobricom Ćosićem, Veljkom Petrovićem, Mićom Popovićem, Dejanom Medakovićem. Ova knjiga me vraća u neko vreme, koje mi je poznato. Vreme kada sam kao dečak iz prikrajka posmatrao generaciju stariju od mene, kojoj sam se divio. Vinovnike promena ne samo na likovnom već i drugim društvenim planovima.

Da li možete u tom smislu da kažete, recimo “da smo u tom trenutku skrenuli desno umesto levo, sve bi bilo drugačije”?

– Slušajte, mislim da se nešto što se prelomilo ’48 godine, pozitivno odrazilo na funkcionisanje jednog društva, koje je doživelo velike promene. Bio je to jedan hrabar gest, da se na neki način eliminiše nešto što je bio mogući diktat, kako politički tako i kulturološki. Tako da smo izbegli priklanjanje nečemu što se zvalo socijalni realizam. Za dlaku smo izbegli vrstu moguće stagnacije i nerazvijanja onoga što je posle rata u normalnim uslovima trebalo da se razvija. Ti normalni uslovi su na neki način, ne potpuno, ali bar delimično bili omogućeni.

Tan2013-4-16_143442648_0

Foto: AP

Opišite mi do detalja vaš atelje u Parizu.

– Moj atelje ima površinu od 500 kvadrata. Rekao bih, sasvim odgovarajuću formatu mojih slika. Nalazi se na rubu Pariza na mestu gde je svojevremeno bila fabrika. Ulaz je sa ulice, a krov je izrađen od staklenog crepa, te je ceo osvetljen prirodnom svetlošću. U njemu sam po ceo dan. Radim stojeći. Često ne sedam ni kada jedem. U dnu dvorišta posadio sam jedno drvo…

Koje drvo?

– Pa, greškom sam posadio japansku trešnju… I kajem se zbog toga…

Zašto greškom, pa to je predivno drvo?

– Problem je što je japanska trešnja lepa samo kada procveta. To traje svega desetak dana. Nakon toga latice popadaju svugde unaokolo i samo predstavljaju smetnju.

Vodite li računa o tome ko su kupci vaših slika i kako se odnose prema njima?

– Imam kompletnu arhivu svojih slika. Uglavnom znam gde su. To pre svega važi za one, koje se nalaze na važnim mestima. Inače, dešava se i da neke jednostavno “odu svojim putem”… Što se kaže, ne zna se koji su putevi Gospodnji koji ih vode na ovu ili onu stranu.

 Na pitanje čiji ste slikar imali ste običaj da kažete – jugoslovenski. Da li se i dalje tako izjašnjavate, i da li je neko nekada zloupotrebio vaše izjave ovoga tipa, ili vaše ime?

– I dalje sam, i uvek ću biti jugoslovenski slikar sa boravkom u Parizu. Iz Beograda sam otišao onoga trenutka kada je jugoslovenska teritorija postala pretesna za mene. Jednostavno sam tražio nova bojišta. Što se zloupotreba mog imena tiče, ne znam da li je bilo nekih… No, uvek ima ljudi, koji su spremni da vas kritikuju ponekad čak i zbog apsurdnih stvari. Uglavnom, trudim se da radim svoj posao najbolje što umem i da se ne obazirem na komentare.

Volite džez. Da li uz njega i slikate?

– Čim uđem u atelje, odvrnem radio. Obavezno slušam političke, i vesti iz kulture. Volim da čujem šta se novo dešava. Od muzike, to su svakako džez standardi, ali i klasična muzika.

Možda i neka pesma, koja vas podseća na majku ili oca?

– Mi smo bili frankofilska porodica. Svi, od dedova do mojih roditelja i mene. Tata je često putovao, te nam je donosio razne ploče. Otkad pamtim za sebe, u kući su se slušali Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Šarl Trene. Sa istom pažnjom ih i danas slušam. Nisu mi uopšte dosadili.

S obzirom na to da ste bili atletičar Crvene zvezde i da ste deklarisani Zvezdaš, moram da vas pitam da li ste gledali poslednji derbi? I, naravno, ko je najbolji fudbaler svih vremena?

– Bio sam i ostao Zvezdaš. Bez pogovora najbolji fudbaler svih vremena je Dragoslav Šekularac, a poslednji derbi nisam gledao. Međutim, video sam ono što se desilo posle njega, i uopšte mi se nije svidelo. Inače, kao atletičar sam trčao kratke staze. Čak smo u jednom trenutku držali jugoslovenski juniorski rekord u štafeti 4 puta 100 metara.

Živite na relaciji Pariz-Beograd. Mislite li da Srbiji treba ulazak u Evropsku uniju?

– Mislim da treba sačuvati dostojanstvo. Ne treba da se priklanjamo i poklanjamo svim mogućim ucenama koje Evropska unija postavlja, a koje zapravo dolaze od Amerike. Ne mislim da će Evropska unija učiniti nešto epohalno da se ovdašnja situacija popravi. Mi zamišljamo da će to biti jedna otvorena kasa iz koje ćemo zagrabiti i spasiti ono što se spasiti može. Treba biti obazriv i sagledati šta se dešava u zemljama koje su ušle u Evropsku uniju. Čak i Slovenija za koju se govorilo da je najbolji đak EU, ispostavilo se da nije u baš sjajnoj situaciji. Kroz istoriju smo se borili za svoje dostojanstvo i ne treba olako i po svaku cenu da ga se odreknemo.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-2

Foto: Milena Đorđević

Koliko vam je značilo to što je uprava Muzeja savremene umetnosti u Tuluzu, povodom vaše izložbe iznela zavesu, koju je Pikaso pravio za pozorišni komad Romena Rolana “14 juli” 1936. godine?

– Nisam to prihvatio kao moguću agresiju na ono što sam izložio pored njega. To je bila jedna efektna ogromna “sličurina”, dimenzija 9 puta 12 metara… Muzej mi je svakako učinio čast time što je izneo tu Pikasovu zavesu na kojoj je bio predstavljen arlekin u zagrljaju jedne ptičurine. Sve se sjajno poklopilo sa mojim stvaralaštvom.

Zamolila bih vas još samo da mi uporedite francusko i srpsko nebo.

– Francusko nebo je teško! Pre svega zato što ga proizvodi atlantska klima, koja je veoma promenljiva. Otud u toku jednog dana možete i po tri, četiri puta da vidite neverovatne promene, pre svega boje! Od plavog, preko polu-sivog do sivog i natrag. Mom bioritmu to premeštanje svetlosti strašno smeta… Često na njega reagujem zevanjem (smeh). U Srbiji je nebo između dve krajnosti: leda i vreline. Daleko je postojanije. No, moram da kažem da u poslednje vreme i ovde primećujem promene.

 Katarina Vuković/telegraf.rs/26/05/2013

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

ARSENE DEDIĆU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

SREĆAN TI ROĐENDAN!

imagesArsen Dedić, pevač, kompozitor, pesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar, danas proslavlja svoj rođendan.

Rođen je 28. jula 1938. u Šibeniku, a danas živi i uspešno stvara nova umetnička dela u Zagebu.

 Godine prolaze, no  Arsenove „vinile“ još uvek držim na gramofonu, a zbirku pesama „Brod u boci“,  na omiljenoj polici.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

ARSEN je 2. novembra 2012. godune,  održao koncert u Novom Sadu.

U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…

***

Arsen-2-300x225Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.

Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.

 A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.

[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.

 NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.

Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.

 NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?

AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.

NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?

AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.

 NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?

AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.

NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?

AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.

 NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?

AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.

Sava Nikić/novinenovosadske.rs

Porodica na prvom mestu

– Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.


Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.


Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.


Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.


Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.


Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.


Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.

„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.

Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majka hrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.

Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.

Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.

Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)

Sa uživanjem,

Priredio: Bora*S

IGRA OČIJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ELIJAS KANETI, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost 1981.godine, rođen je na današnji dan, 25. jula 1905. godine u Bugarskoj.

 Studirao je u hemiju u Beču, gde je živeo do 1938. potom odlazi u Englesku, a od 1970. boravi u Švajcarskoj. Umro je u Cirihu, 14. avgusta 1994.godine.

 Najpoznatija dela su mu roman „Zaslepljenost(Die Blendung) i studija „Masa i moć“ (Masse und Macht).

Uvod:Bora*S

____________________________________________________________________________________________

Igra očiju

Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život.

Santa_Philip_Elias_Canetti_Illustration

Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

***
Masa i moć

Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili, bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira prerasta vrlo često u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.

Jedino se u masi čovek može osloboditit straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri, da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki.

Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona  želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće.

Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu –  dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.

***
Srce koje kuca na daljinu

Ostvarenje sna predstavlja pravo ispunjenje, ali se on ostvaruje drugačije no što to izvikani tumači snova zamišljaju. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. No, on mora da ga stekne sam ; pošto se uvlači u likove stvarnosti, ne smemo da ga oblikujemo spolja“

***

Igra očiju

Što god je neko dodirnuo, treba da to ponese sa sobom. Ako zaboravi, valja ga potsetiti. Ne radi se tu o ponosu na svoje poreklo, koji je uvek pomalo sumnjiv. Radi se o tome da se ništa preživljeno ne poriče. Vrednost je čoveka u tome da nosi u sebi sve što je doživeo i što doživljava. Tu spadaju zemlje u kojima je živeo, jezici koje je naučio, ljudi čije je glasove slušao. Tu spada i njegovo poreklo, ako može o njemu nešto saznati.“

***
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima, baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam. Prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.

Ja starim i malo – pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao da živim bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.“

Izvor:livano85.blogspot.com

_________________________________________________________________________________________

MASA I MOĆ (1)

Između spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja

Piše: Elijas Kaneti

  Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati.

r

Photo: Stock

Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti.

Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja. Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu.

E-novine donose delove iz knjige „Masa i moć“ Elijasa Kanetija, u izdanju novosadskog Mediterran Publishing, uz dozvolu izdavača. Knjigu je sa nemačkog preveo Tomislav Kargačin. Na Sajmu knjiga ova izdavačka kuća pojaviće se pod sloganom: Fuck folk stars, go read books!

MASA

Neočekivano iščezavanje straha od dodira
Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira vrlo često prerasta u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.

Svako odstojanje koje su ljudi stvorili među sobom diktirano je strahom od ovog straha od dodira. Čovek se zatvara u kuće u koje niko ne sme da uđe, jer se samo u njima oseća makar do izvesne mere sigurnim. Strah od provalnika ne postoji samo zbog njegove namere da krade, nego i zbog jednog iznenadnog, neočekivanog nasrtaja iz mraka. Kao simbol za ovaj strah uzima se šaka izobličena u kandžu. Ovo stanje stvari sadržano je u dvostrukom značenju nemačke reči angreifen (1). Ona sadrži značenje kako bezazlenog dodira, tako i opasnog napada, a prvo značenje uvek nosi sa sobom konotaciju drugog. Imenički oblik Angriff ograničen je samo na negativno značenje te reči.

Odbojnost prema dodiru ne napušta nas ni onda kada idemo među ljude. Način na koji se krećemo među njima u restoranima, u vozovima i autobusima, diktiran je ovim strahom. Čak i tamo gde stojimo sasvim blizu drugih, kada ih možemo posmatrati i podrobno ispitivati, mi izbegavamo koliko god je to moguće da dođemo s njima u dodir. Ako postupamo suprotno, to znači da nam se neko dopada, a približavanje tad potiče od nas samih.

Spremnost da se izvinimo zbog nenamernog dodira, napetost s kojim se ovo izvinjenje očekuje, žestoka i katkad agresivna reakcija koja sledi ukoliko ono izostane, odvratnost i mržnja koju ljudi osećaju prema „onom koji čini zlo“, čak i onda kada se ne može sa sigurnošću utvrditi njegov identitet – čitav ovaj splet duševnih reakcija na dodir nečega nepoznatog svojom ekstremnom labilnošću i osetljivošću dokazuje da se ovde radi o nečem veoma dubokom, uvek budnom, uvek veoma zapletenom, o nečemu što čoveka više nikako ne napušta čim je utvrdio granice svoje ličnosti. Čak se i san, u kojem je čovek daleko bespomoćniji, može veoma lako poremetiti ovom vrstom straha.

Jedino se u masi čovek može osloboditi straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu – dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.

Otvorena i zatvorena masa
Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje. Odjednom se sve crni od ljudi. Sa svih strana pristižu kao da ulice vode samo u jednom jedinom pravcu. Mnogi i ne znaju šta se događa, nisu sposobni da daju odgovor ni na kakva pitanja – pa ipak se žure da stignu tamo gde se nalazi većina. To je upravo odlučnost u njihovom kretanju, koja predstavlja jasnu razliku od izraza obične radoznalosti. Neko bi mogao pomisliti da je pokret to što ljude jedne s drugima povezuje, ali nije samo to u pitanju: oni imaju jedan cilj. Taj cilj postoji pre nego što su reči za njega pronađene, taj cilj je mesto gde se većina ljudi nalazi na okupu.

files.php4-9Može se mnogo toga reći o ovom ekstremnom obliku spontane mase. Tamo gde nastaje, u svojoj jezgri, ona i nije tako spontana kako se to isprva čini. Međutim, uopšteno govoreći, ako zanemarimo pet, deset ili dvanaest ljudi od koje je potekla, ona je zaista spontana. Čim nastane, masa hoće da obuhvati što više ljudi. Potreba za povećanjem prvo je i najznačajnije svojstvo mase. Ona želi da obuhvati svakog ko god joj je dostižan. Ko god ima oblik čoveka može da se pridruži. Prirodna masa je otvorena masa: njeno povećanje nema nikakvih granica. Ona ne priznaje ni kuće, ni vrata, ni brave; svi koji se pred njom sklanjaju, sumnjivi su. „Otvoreno“ ovde treba shvatiti u smislu da je masa otvorena naprosto – svugde i u svim pravcima. Otvorena masa postoji sve dok se povećava. Njeno raspadanje počinje onoga trenutka kada prestaje njen rast.

Masa se raspada isto onako naglo kao što je i nastala. U svojoj spontanoj formi ona predstavlja jednu osetljivu tvorevinu. Otvorenost, koja joj omogućuje rast, ujedno je ono što je ugrožava. Slutnja raspadanja koja joj preti neprestano živi u njoj. Brzim povećanjem nastoji da izbegne raspadanje, sve dok može – ona sve prima u sebe. Ali, baš zato što sve prima, mora da se raspadne.

U suprotnosti spram otvorene mase, koja može da se povećava do beskonačnosti, koja postoji svugde, i koja upravo zbog toga zaslužuje opšti interes, postoji zatvorena masa.

Zatvorena masa najveću pažnju poklanja postojanosti, a ne povećavanju. Ono što kod nje prvo upada u oči jeste granica. Zatvorena masa se utvrđuje. Ona stvara sebi svoj prostor tako što se ograničava. Prostor koji treba da ispuni dat je unapred. Prostor se može uporediti sa posudom u koju se sipa tekućina – tačno se zna koliko u nju može da stane. Tačno se zna i koliko ulaza ima u taj prostor. Nije moguće ući bilo kako. Granica se poštuje. Ona može biti od kamena ili čvrsti zid. Možda je potreban poseban dokument o primanju, možda se mora platiti ulaznica. Kad se prostor jednom popuni, više nikoga ne puštaju unutra. Čak i u slučaju da je prostor dupke pun, najvažnija stvar ostaje gusta masa u zatvorenom prostoru – njoj ne pripadaju oni koji su izvan tog prostora.

Granica sprečava nekontrolisani rast i istovremeno otežava i usporava raspadanje. Ono što masa gubi u pogledu mogućnosti povećavanja, dobija u pogledu stabilnosti. Ona je zaštićena od spoljašnjih uticaja koji bi za nju mogli biti neprijateljski i opasni. Ona naročito računa na ponavljanje. Masa se može, izgledima na ponovno okupljanje u nedogled, zavaravati u pogledu svog raspadanja. Zgrada je čeka, ona je tu radi nje, sve dok je ona tu – svi će se na isti način ponovo okupiti. Prostor joj pripada, čak i onda kada je u njemu oseka, kada svojom prazninom podseća na vreme plime.

Rasterećenje
Najvažniji proces koji se odvija u masi je rasterećenje. Masa zapravo i ne postoji pre toga, nju rasterećenje tek stvara. To je trenutak u kojem se svi koji joj pripadaju oslobađaju iz svojih različitosti i osećaju se jednakima.

Pod različitostima treba podrazumevati naročito one razlike koje su nametnute spolja – razlike u položaju, staležu i imovini. Ljudi su, kao pojedinci, uvek svesni ovih razlika. One ih opterećuju i jasno međusobno razdvajaju. Na nekom određenom sigurnom mestu čovek stoji i posredstvom delotvornih i propisanih postupaka drži podalje od sebe sve što mu se približava. Kao vetrenjača na ogromnoj visoravni, čovek je tu, izražajno i u pokretu, a do sledećeg mlina nema ničeg. Čitav se život, takav kakvog ga on poznaje, zasniva na distancama. Kuća u koju zatvara sebe, svoju imovinu, mesto na kome radi, položaj kome teži – sve to služi da stvori distancu, da se ona učvrsti i uveća. Sloboda svakog dubljeg kretanja od jednog čoveka ka drugom je zaprečena. Pokreti i protivpokreti presušuju kao u pustinji. Niko ne sme da se približi ili da se uzvisi do drugoga. Čvrsto etablirane hijerarhije u svakom području života ne dozvoljavaju nikome da dotakne onoga koji je više, niti da se spusti, osim prividno, do onih koji su niže. Ove su distance u različitim društvima na različit način izbalansirane. U nekima je težište na razlici i poreklu, u drugima na razlikama u zanimanju ili imovini.

files.php4

Photo: Stock

  Ne radi se ovde o tome da se te hijerarhijske razlike okarakterišu u pojedinostima. Od suštinskog je značaja da one postoje svuda i da su se svuda učvrstile u svesti ljudi, određujući na odlučujući način njihovo ponašanje jednih prema drugima.

Zadovoljstvo koje neko nalazi u tome što u hijerarhiji zauzima više mesto nego neko drugi nije obeštećenje za gubitak slobode kretanja. Okamenjen u distancama – čovek vene. On vuče ovaj teret, ali nije u stanju da se pomeri s mesta. Zaboravlja da ga je sam uzeo na svoja leđa i istovremeno čezne za tim da ga se oslobodi. Ali, kako sam da se oslobodi? Što god da učini, bio u ma kojoj meri odlučan, on će se naći među drugim ljudima koji će osujetiti njegova nastojanja. Dokle god se ljudi drže svojih distanci, neće se ni najmanje približiti drugima.

Samo se svi zajedno mogu osloboditi svojih distanci. Upravo je to ono što se događa u masi. U rasterećenju se odbacuje sve što ljude razdvaja, svi se osećaju jednakima. U ovoj gužvi jedno je telo pritisnuto uz drugo, među njima skoro i da nema mesta. A svako je svakom drugom isto toliko blizu koliko i samom sebi. Ovo je olakšanje ogromno. Radi ovog srećnog trenutka, kada niko nije više od drugog, niko nije bolji od drugog, ljudi postaju masa.

Ovaj srećan trenutka rasterećenja, međutim, za kojim se toliko žudi, krije u sebi naročitu opasnost. On pati od jedne temeljne iluzije. Ljudi koji se trenutno osećaju jednakim nisu u stvarnosti i zauvek postali jednaki. Oni se vraćaju u svoje odvojene domove, ležu u svoje krevete da bi spavali, zadržavaju svoju imovinu, ne odbacuju svoje ime, ne odriču se svojih rođaka, ne napuštaju svoje porodice. Samo u ozbiljnim preobraćenjima ljudi napuštaju stare veze i ulaze u nove. Takve saveze, koji po svojoj prirodi mogu primiti samo ograničen broj članova i koji moraju svoj opstanak obezbediti pomoću strogih pravila, nazivam kristalima mase. O njihovoj funkciji biće više reči kasnije – u posebnom odeljku.

Masa se raspada. Ona oseća da će se raspasti i boji se tog raspadanja. Masa može opstati samo ako se proces rasterećivanja nastavi, uz pomoć novih ljudi koji se pridružuju. Samo prirast mase sprečava njene pripadnike da otpuze nazad pod svoje privatne terete.

Strast za razaranjem
Često se govori o strasti mase za razaranjem. To je ono što se kod nje najpre uočava i što nije moguće poreći da postoji svugde u najrazličitijim zemljama i kulturama. Ona je ustanovljena i osuđivana, ali nije nikada stvarno objašnjena.

files.php2Masa najradije uništava kuće i predmete. Budući da se radi o lomljivim predmetima, kao što su prozori, ogledala, posuđe, grnčarija i slike, čovek je sklon da veruje da je upravo lomljivost tih predmeta to što masu izaziva na uništavanje. Sigurno je tačno da buka pri razaranju, razbijanju posuđa, zvečanje stakla, značajno doprinose radosti – to su glasni zvukovi života jednog novog stvora, plač novorođenčeta.

Omiljenost ove buke samo povećava to što ju je lako izazvati. Svako urla sa svakim drugim. Zveket lomljave je aplauz stvari. Čini se da posebna potreba za ovakvom bukom postoji na početku događaja, kada je masa još malobrojna i kada se dogodilo tek nešto neznatno ili uopšte još ništa. Buka obećava pojačanje, a tome se čovek nada jer predstavlja povoljan znak za predstojeće akcije. Bilo bi, međutim, pogrešno verovati da je odlučujuća stvar ovde lakoća kojom se uništavanje vrši. Navaljivalo se i na skulpture od tvrdog kamena i niko se ne bi smirio sve dok one ne bi bile osakaćene do neprepoznatljivosti.

Hrišćani su uništavali glave i ruke skulptura grčkih bogova. Pristaše reformacije i revolucionari skidali su slike svetaca, ponekad i sa visina opasnih po život, a kamen koji su nastojali da unište bio je ponekad toliko tvrd da su samo delimično mogli ostvariti svoju nameru. Uništavanje slika koje nešto prikazuju predstavlja uništavanje hijerarhije koja se više ne priznaje. Tako se krše opštepriznate, svima vidljive i svuda važeće distance. Čvrstoća kamena bila je izraz trajnosti ovih distanci koje su postojale dugo – nekima se čini oduvek – čvrste i nedodirljive. Prosto je bilo nemoguće da im se čovek približi sa neprijateljskim namerama. Ali, sada su srušene, i leže u krhotinama. Ovim činom ostvareno je rasterećenje.

Razaranje, međutim, ne ide uvek tako daleko. Razaranje u običnom smislu, o kojem je bilo reči u početku, nije ništa drugo do napad na granice. Prozori i vrata pripadaju kućama i predstavljaju najosetljiviji deo razgraničenja od spoljašnjeg sveta. Kada se oni razbiju, kuća gubi svoju individualnost. Svako po želji može da uđe i niko i ništa unutra nije zaštićeno. Veruje se da se u ovim kućama obično skrivaju oni koji se pokušavaju izdvojiti iz mase – njeni neprijatelji. Sada je sve ono što ih od nje razdvaja uništeno. Ništa više ne stoji između njih i mase. Oni mogu izaći i pridružiti se masi, masa ih može pokupiti.

Ali, ima tu još nešto. Čovek pojedinac ima osećaj da u masi prevazilazi granice svoje ličnosti. On oseća olakšanje zato što su prevaziđene sve distance koje su ga vraćale samom sebi i koje su ga zatvarale u sebe samog.

Ukidanjem opterećenja distance, on se osetio slobodnim. Sloboda je prekoračenje tih granica. Ono što se dogodilo njemu treba da se dogodi i drugima, od njih on očekuje isto. Zemljani lonac ga izaziva jer nije ništa drugo do granica. Na kući ga izazivaju zaključana vrata. Rituali i ceremonije, sve ono što održava distance, ugrožavaju ga čineći mu se nepodnošljivim. Uvek se, i svuda, nastoji raspršenu masu vratiti nazad u ove unapred napravljene posude. Masa mrzi svoje buduće tamnice koje su oduvek i bile njene tamnice. Goloj masi sve izgleda kao Bastilja.

Vatra je najupečatljivije sredstvo razaranja. Vidi se nadaleko i privlači druge. Ona uništava nepovratno. Posle vatre ništa nije kao što je pre bilo. Masa koja podmeće vatru je neodoljiva. Svi će pohrliti njoj dok se vatra rasplamsava. Sve što je neprijateljsko vatra će uništiti. Vatra je, kao što ćemo pokazati, najsnažniji simbol za masu koji postoji. Isto kao što se i masa jednom mora raspasti, tako se i nakon svakog razaranja vatra mora ugasiti.

Erupcija
Otvorena masa je masa u pravom smislu te reči, ona koja se slobodno prepušta nagonu za rastom. Otvorena masa nema jasan osećaj ili sliku o tome koliko velika bi mogla da postane. Ona nije vezana ni za kakvu zgradu, na primer, koja bi joj bila poznata i koju bi morala ispuniti. Njena veličina nije određena. Ona hoće da se povećava do u beskonačnost, a ono što joj je za to potrebno jeste sve više i više ljudi. Masa je najupadljivija u tom golom stanju. Ipak, ona sadrži nešto neobično i, budući da se stalno raspada, nikada se ne shvata potpuno ozbiljno. Možda joj se ne bi ni posvećivala pažnja koju zaslužuje da ogroman porast broja stanovnika i brzi rast gradova, što su karakteristike našeg modernog doba, nisu pružali sve više prilika za stvaranje mase.

Zatvorene mase iz prošlosti – o kojima će još biti reči – postale su dobro poznate institucije. Svojstveno stanje u kojem su se njeni pripadnici često nalazili činilo im se kao nešto prirodno. Ljudi su, naime, uvek bili zajedno podređeni nekom određenom cilju, bio on religijskog, prazničnog ili ratnog karaktera, a cilj izgleda da je opravdavao to stanje. Onaj ko je prisustvovao nekoj propovedi sigurno je čvrsto verovao u to da mu je do same propovedi stalo, pa bi se začudio, a možda i razljutio, da mu je neko počeo dokazivati kako mu upravo veliki broj prisutnih pruža veće zadovoljstvo nego propoved sama.

Ceremonije i pravila koja su deo takvih institucija teže za okruženjem mase. Bolje je sigurna crkva puna vernika, nego ceo jedan nesigurni svet. Redovnost odlaska u crkvu, pažljivo ponavljanje određenih poznatih rituala obezbeđuje masi nešto kao pripitomljeni doživljaj same sebe. Vršenje obreda u tačno određeno vreme postaje zamena za potrebe dublje i žešće prirode. Možda bi ovakvi običaji i bili dovoljni da je broj ljudi ostao manje-više isti. Ali, u gradovima je bilo sve više ljudi, broj stanovnika poslednjih stotinak godina ubrzano je rastao, što je dalo podsticaj za stvaranje novih i većih masa, tako da ni najiskusnije i najrafiniranije vođe nisu bile u stanju da ih, pod ovim pretpostavkama, zaustave.

Sve pobune protiv tradicionalnih ceremonijala o kojima istorija religije izveštava usmerene su protiv ograničavanja mase koja ponovo želi da oseti svoj rast. Treba se prisetiti propovedi na Gori u Novom zavetu. Ona se odvija na otvorenom, hiljade ljudi mogu da je slušaju i nema nikakve sumnje da je ona uperena protiv zatvorenog vršenja obreda u službenom hramu. Treba se setiti tendencije pavlinskih hrišćana da prevaziđu nacionalne i rodovske granice jevrejstva eda bi postali univerzalna vera za sve ljude.

Treba se setiti prezira koji je imao budizam za kastinsku podelu u ondašnjoj Indiji. Unutrašnja istorija pojedinih svetskih religija bogata je sličnim događajima. Hram, kasta i crkva uvek su preuske. Krstaški ratovi vodili su stvaranju masa takve veličine kakvu nijedna crkva tadašnjeg sveta ne bi mogla prihvatiti. Čitavi su se gradovi pretvarali u posmatrače bratstva bičevalaca (2) koji su tada putovali od grada do grada. U osamnaestom veku Vesli (3) zasniva svoj pokret na propovedima na otvorenom. On je potpuno svestan značaja velike mase svojih slušalaca, pa u svojim dnevnicima ponekad računa koliko ga je ljudi ovaj put moglo čuti. Izbijanje iz zatvorenih obrednih lokaliteta znači da masa obnavlja staro zadovoljstvo naglog, brzog i neograničenog povećanja.

1

Photo: vachal.cz

   Nazivam erupcijom nagli prelaz jedne zatvorene u otvorenu masu. To je čest proces, ali se ne sme shvatiti prostorno. Često, naime, izgleda kao da se masa preliva iz jednog prostora, u kojem je bila dobro zaštićena, na trg ili ulice nekog grada gde, vukući sve za sobom i bivajući svemu izložena, postaje razuzdana. Od ovog spoljašnjeg procesa važniji je njemu odgovarajući unutrašnji proces – nezadovoljstvo masa ograničenošću broja učesnika i nagla volja da se ljudi privuku, strasna odlučnost da se dopre do svih.

Od Francuske revolucije ove erupcije su dobile oblik koji smatramo modernim. Možda baš zato što se masa u velikoj meri oslobodila sadržaja tradicionalnih religija, pa je od tada možemo lakše videti golu, moglo bi se reći biološki, bez transcendentnog davanja smisla i ciljeva koji su joj ranije bili usađivani. Istorija poslednjih sto pedeset godina zaoštrila se u sve veću učestalost ovakvih erupcija. U njih su uključeni i ratovi, koji su postali masovni ratovi. Masa se više ne zadovoljava pobožnim uslovljavanjima i obećanjima. Ona hoće sama da doživi najveći osećaj svoje životinjske snage i strasti, i u tu svrhu ona iskorišćava sve što joj nude društvene slobode i ograničenja. Važno je shvatiti da se masa nikada ne oseća sitom. Ona oseća apetit sve dok postoji ijedan čovek kojeg nije zahvatila. Ne može se sa sigurnošću reći da li bi se to održalo i u slučaju kad bi stvarno obuhvatila sve ljude. To bi se moglo samo naslućivati. Nastojanja mase da se održi ima u sebi nešto bespomoćno. Jedini put koji nešto obećava jeste stvaranje dvostrukih masa, gde se jedna masa suočava sa drugom. Što su bliže jedna drugoj po snazi i intenzitetu, to duže ostaju u životu.

Osećaj progonjenosti
Jedna od najupadljivijih karakteristika masa je ono što bi se moglo nazvati osećaj progonjenosti. To je naročita preterana osetljivost i razdražljivost prema onima koji su jednom obeleženi kao neprijatelji. Bez obzira na to šta oni rade, da li postupaju nemilosrdno ili predusretljivo, saosećajno ili hladno, čvrsto ili blago, svaki će njihov postupak biti objašnjen kao rezultat uporne zlonamernosti, neprijateljstva prema masi i otvorene ili prikrivene namere da se ona uništi. Da bi se objasnio ovaj osećaj neprijateljstva i progonjenosti, potrebno je ponovo krenuti od osnovne činjenice da će se masa, čim nastane, brzo povećavati. Teško je zamisliti snagu i nepokolebljivost kojom se ona širi.

Dok oseća da je u porastu – na primer u revolucionarnim uslovima, u kojima se započinje sa jako malim masama, ali gde vlada velika napetost – sve što se suprotstavlja njenom porastu ona doživljava kao ograničenje. Masu može raspršiti ili rasterati policija, ali to ima samo privremeni učinak, kao ruka koja rasteruje roj komaraca. Ona se, međutim, može napasti i iznutra, i to tako da se udovolji zahtevima koji su doveli do njenog stvaranja. Tada se iz nje izdvajaju slabiji; oni pak, koji su se spremali da joj se pridruže, odustaju na pola puta.

Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati. Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja.

files.phpMasa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu. Tokom borbe ona privlači sve više pristaša. Pred svim kapijama se okupljaju njeni novi prijatelji i snažno lupaju tražeći da ih puste unutra. U povoljnim trenucima udovoljava se njihovoj želji. Ponekad se penju i preko zidina. Grad se sve više puni borcima. Ali, svaki od njih nosi sa sobom svog malog nevidljivog izdajnika koji se na brzinu povlači u podrum. Opsada se sastoji u tome da se pokušavaju pohvatati pridošlice.

Za spoljašnjeg neprijatelja zidine su važnije nego za one unutar tvrđave. Oni koji opsedaju tvrđavu stalno grade zidine koje tako postaju sve više. Oni nastoje potkupiti pridošlice, i ako ih već ne mogu potpuno odvratiti od njihove namere, onda se uvek pobrinu za to da mali izdajnik kojeg nose sa sobom na svoj put u grad ponese dovoljnu količinu neprijateljstva. Osećaj progonjenosti od kojeg pati masa nije ništa drugo do ovaj osećaj dvostruke ugroženosti. Spoljašnje zidine postaju sve tešnje, obruč se sve više steže, dok su podrumi iznutra sve potkopaniji. Sredstva kojima se služi neprijatelj dok gradi zidine otvorena su i očigledna, dok su ona koja se upotrebljavaju u podrumima skrivena i podmukla.

Nedostatak ovakvih metafora je to što one pogađaju samo deo istine. Oni koji pristižu spolja i koji žele u grad nisu samo nove pristalice, podrška, pojačanje, već su i hrana za masu. Masa koja se ne povećava posti. Postoje načini kako da se taj post prebrodi. Religije su u tom pogledu razvile pravo majstorstvo. Pokazaćemo kako svetskim religijama uspeva da očuvaju svoje mase a da ih akutno i značajno ne povećaju.

(1) Angreifen znači dohvatiti, hvatati, latiti se, ali i napasti (prim. prev.)

(2) Bičevaoci ili flagelanti su verski fanatici koji su se radi ispaštanja greha sami bičevali ili su davali da ih drugi bičuju; ovakve sekte su bile masovna pojava u srednjovekovnoj Evropi (prim. prev.)

(3) John Wesley (1703–91), engleski verski reformator. S bratom Charlsom osnovao je metodiste, hrišćansku crkvenu organizaciju u Oksfordu. Najviše pristalica ima u SAD.


MASA I MOĆ (2)

Svi protiv svih

Piše: Elijas Kaneti

   Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre.

2-7

Photo: wikimedia.org

 Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana

Obuzdavanje masa u svetskim religijama
Čim su postale priznate, religije sa univerzalističkim pretenzijama vrlo brzo su promenile težište svoje propagande. U početku im je stalo do toga da se domognu i pridobiju sve one koje mogu pridobiti i kojih se mogu domoći. One imaju pred očima masu koja je univerzalna. Važna je svaka pojedinačna duša – ona mora postati njihova. Borba koja im predstoji, međutim, vodi ih postepeno do jedne vrste skrivenog poštovanja prema nekadašnjim protivnicima čije institucije već postoje. Uviđaju koliko je teško održati se. Institucije koje obezbeđuju solidarnost i održanje čine im se sve važnijim. Inspirisani institucijama svojih protivnika, sve preduzimaju da bi i sami osnovali neke institucije, a kad im to pođe za rukom upravo te institucije vremenom postaju najvažnija stvar.

Autonomnost institucija, koje vremenom počinju da žive svoj život, postepeno obuzdava silinu prvobitne propagande. Crkve se grade tako da mogu da prime već postojeće vernike. Povećavaju se nerado i promišljeno, samo ako za to zaista postoji potreba. Postoji jaka tendencija da se postojeći vernici obuhvate u posebnim celinama. Upravo zato što su postali tako mnogobrojni, povećava se mogućnost raspadanja, što je opasnost protiv koje se treba boriti.

Osećaj za ćudljivost mase istorijske svetske religije imaju takoreći u krvi. Njihova ih sopstvena tradicija, koja ima obavezujući karakter, podučava o tome kako su iznenada i neočekivano narasle i one same. Njihove vlastite priče o masovnim obraćenjima čine im se čudesnima – što one i jesu. U jeretičkim pokretima, kojih se crkve boje i koje progone, to se isto čudo okreće protiv njih, a rane koje im zadaju bolne su i njima samima i teško se zaboravljaju. Njihovo nepoverenje prema masi pothranjivano je i jednim i drugim: svojim sopstvenim naglim rastom na početku i ne manje brzim razvijanjem otpadništva.

Ono što oni žele je nešto potpuno suprotno od mase – poslušno stado. Uobičajeno je da vernike smatraju za ovce i da ih hvale zbog poslušnosti. Oni se odriču suštinske tendencije mase – one, naime, brzog rasta. Zadovoljavaju se privremenom fikcijom jednakosti među vernicima, ali ova jednakost nikada nije suviše strogo sprovedena; zadovoljavaju se određenom gustinom koja se održava energičnim upravljanjem u granicama umerenosti. Cilj rado postavljaju veoma daleko – na drugi svet, tu gde čovek ne može stupiti odmah, jer još uvek živi, a pristup tom cilju mora se zaslužiti pokornošću i velikim naporima. Postupno, ovo usmerenje postaje najvažnije. Što je cilj dalje, to su veći izgledi održanja. Na mesto onog drugog principa (prividno) neophodnog rasta, postavlja se jedan sasvim različit: ponavljanje.

files.php2-6

Photo: Stock

Vernici se okupljaju u za to određenim prostorima u određeno vreme i pomoću uvek istih obreda dovode se u blaženo stanje mase, koje na njih ostavlja utisak, a da pri tome ne postaje opasno, i na koje se oni onda navikavaju. Osećaj jedinstva posreduje im se dozirano. Od ispravnosti tog doziranja zavisi opstanak crkve. Gde god su ljudi naviknuti na ovaj precizno ponavljani i precizno ograničeni ritual u svojim crkvama i hramovima, oni više ne mogu bez njega.

Zavisni su od njega kao od hrane i od svega ostalog što inače čini njihov život. Iznenadna zabrana njihovog kulta, potiskivanje njihove religije ediktom države ne može ostati bez posledica. Narušavanje njihove brižljivo izbalansirane organizovanosti mase nakon nekog vremena mora dovesti do erupcije otvorene mase. Ona ima sve osobine stihije koje poznajemo. Ona zahvata sve oko sebe. Ona sprovodi stvarnu jednakost umesto fiktivne. Ona ostvaruje novu i mnogo intenzivniju gustinu. Ona za trenutak napušta daleki i teško ostvarljivi cilj na kojem je odgajana, postavljajući sebi cilj ovde – u neposrednom okruženju ovog konkretnog života.

Sve religije koje iznenada postanu zabranjene svete se nekom vrstom posvetovljenja: u erupciji velikog i neočekivanog divljaštva potpuno se menja karakter njihove vere, i to tako da ni oni sami ne razumeju prirodu te promene. Oni je smatraju svojom starom verom i misle da se drže svojih najdubljih uverenja. Međutim, u stvarnosti ona postaje potpuno drukčija, stekavši snažan i jedinstven osećaj otvorene mase koja se sada stvara i iz koje ne želi izaći ni po koju cenu.

Panika

Kao što je već često bilo primećeno, panika je u pozorištu raspadanje mase. Što su ljudi bili u većoj meri povezani tokom predstave, što je zatvoreniji oblik zgrade koja ih drži na okupu, to je žešće njeno raspadanje.

Sama predstava, međutim, ne bi mogla biti u stanju da stvori pravu masu. Često publika nije ponesena predstavom i ostaje na okupu samo zato što se već tamo našla. Ono što nije ostvarila predstava, postiže vatra. Ona je najjači i najstariji simbol mase. Ona je za ljude isto toliko opasna koliko i za životinje. Opasnost od vatre zaoštrava naglo i do krajnosti osećaj zajedništva publike bez obzira na to koliki je on bio do tog trenutka. Zbog opšte i nedvosmislene opasnosti nastaje strah koji je zajednički svima. Zbog toga u publici za kratko vreme nastaje prava masa. Da nisu u pozorištu, ljudi bi mogli zajedno pobeći kao životinjsko krdo u opasnosti i pomoću jednako usmerenih pokreta još i povećati energiju bega. Aktivni masovni strah ove vrste zajednički je doživljaj svih životinja koje žive u krdu i koje se kao dobri trkači zajednički spasavaju.

Nasuprot tome, masa u pozorištu mora se raspasti nasilno. Vrata propuštaju, u nekom određenom trenutku, samo jednog ili nekolicinu. Energija bega sama od sebe postaje energija odbijanja. Između redova može proći samo po jedan čovek. Svaki čovek je jasno odvojen od drugih i svako sedi sam, svako stoji sam i svako ima svoje mesto. Udaljenost od najbližih vrata je za svakog drukčija, jer je pozorište uobičajeno zamišljeno tako da ljude fiksira na mestu i da im ostavlja samo slobodu ruku i glasa. Pomeranje nogu je ograničeno koliko god je to moguće.

Iznenadna naredba da se beži, koju ljudima daje vatra, trenutno nailazi na nemogućnost zajedničkog kretanja. Vrata kroz koja svako mora proći, koja svako vidi, i u kojima svako vidi sebe potpuno odvojenog od ostalih, čine okvir slike koja ubrzo obuzima svakog pojedinca. Zbog toga se masa mora nasilno raspasti dok je još na vrhuncu. Promena se najsnažnije izražava u nastojanjima pojedinca – čovek se gura, udara i divlje gazi sve oko sebe.

Athenians battle to contain fires burning out of control

Photo: EPA/ORESTIS PANAGIOTOU

   Što se čovek više bori „za svoj život“, to jasnije postaje da se bori protiv drugih koji mu smetaju sa svih strana. Drugi tamo stoje kao stolice, balustrade, zaključana vrata, ali s tom razlikom što nas ovi drugi napadaju. Oni nas guraju ovamo i onamo, kako njima odgovara, ili tamo gde guraju i njih. Niko ne štedi ni žene ni decu ni starce, niko ih ne razlikuje od muškaraca. Ustrojstvu mase pripada to da su svi jednaki. Dok se pojedinac više ne oseća kao masa, ona ga još uvek potpuno okružuje.

Panika je raspadanje mase u masi. Pojedinac se od nje odvaja i nastoji od nje da pobegne zato što je ona kao celina ugrožena. Međutim, budući da je on fizički još uvek deo nje, mora da se okrene protiv nje. Prepustiti se masi sada bi značilo propast pojedinca, budući da i samoj masi preti propast. U takvom trenutku pojedinac neprestano hoće da naglasi svoju posebnost, guranjem i udarcima izaziva guranje i udarce. Što više udaraca deli, to ih više i dobija i jasnije oseća sebe, pa se jasnije za njega ponovo utvrđuju granice njegove sopstvene ličnosti.

Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre. Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana.

Vatra kao šumski ili kao stepski požar jeste neprijateljska masa i ovaj se intenzivan osećaj može probuditi u svakom čoveku. Vatra kao simbol mase ušla je u duševno ustrojstvo pojedinca i predstavlja njegov nepromenljivi sastavni deo. Ono mahnito gaženje ljudi, koje se često može primetiti pri izbijanju panike i koje se čini tako besmislenim, nije ništa drugo nego gašenje vatre nogama.

Panika kao raspadanje može da se izbegne tako što se produži prvobitno stanje jedinstvenog masovnog straha. To se može postići u crkvi koja je ugrožena: ljudi se mole u zajedničkom strahu, pred zajedničkim bogom, koji ima moć da vatru nekim čudom ugasi.

Masa kao prsten

Dvostruko zatvorenu masu susrećemo u areni. Važno je ispitati ovu neobičnu karakteristiku.

Arena je jasno razgraničena prema spoljašnjosti. Obično je vidljiva izdaleka. Opštepoznat je njen položaj u gradu, prostor koji zauzima. Uvek se razabire gde se ona nalazi, čak i ako se na nju ne misli. Galama iz nje dopire daleko. Ako je odozgo otvorena veliki deo života koji se u njoj odvija prenosi se u grad koji je okružuje. Ma kako bili uzbudljivi znaci tog života, neograničen priliv ljudi u arenu nije moguć. Broj sedišta je ograničen. Njenoj je gustoći postavljen određeni cilj. Sedišta su postavljena tako da se ljudi ne guraju previše. Ljudima je potrebna udobnost u areni. Treba dobro da vide – svaki sa svog mesta – i ne smeju da smetaju jedan drugom. Izvan, prema gradu, arena pokazuje beživotan zid. Prema unutra nju čini zid od ljudi, prisutni gradu okreću leđa. Oni su se izdvojili iz povezanosti grada, njegovih zidova, njegovih ulica. Za vreme boravka u areni ne zanima ih ništa što se događa u gradu. Njihovo je zajedništvo u velikom broju na izvesno vreme osigurano. Obećano im je uzbuđenje – ali pod jednim odlučujućim uslovom – masa mora da se rastereti prema unutra.

Redovi su postavljeni jedan iznad drugog, tako da svi vide šta se dole događa. Posledica toga je, međutim, da masa sedi samoj sebi nasuprot. Svako pred sobom ima hiljade ljudi i glava. I sve dok je čovek tamo, tamo su i svi drugi. Ono što uzbuđuje njega, uzbuđuje i njih – i on to vidi. Oni sede ponešto udaljeni od njega, a pojedinosti koje ih razlikuju i koje ih čine pojedincima nestaju. Svi oni postaju veoma slični i slično se ponašaju. Pojedinac na njima primećuje samo ono što i njega samog ispunjava. Vidljivost njihovog uzbuđenja pojačava i njegovo.

Masa koja na ovaj način izlaže pogledu samu sebe nigde nije prekinuta. Prsten koji ona stvara je zatvoren. Njoj ne izmiče ništa. Prsten fasciniranih lica, koja su postavljena jedno iznad drugog, ima u sebi nešto neobično homogeno. On obuhvata i zadržava sve što se dole događa. Ne ispušta nikoga i niko ne želi da ode. Svaka praznina u ovom prstenu mogla bi upozoriti na raspadanje, na kasnije razilaženje. No, nikakve praznine nema: masa je prema napolje i u sebi zatvorena, dakle zatvorena na dvostruki način.

Svojstva mase

Pre nego što pokušamo da izvedemo podelu mase, sažeto ćemo izložiti njena glavna svojstva. Potrebno je istaći četiri karakteristike:

1. Masa hoće uvek da raste. Njenom rastu, u suštini, nisu postavljene nikakve granice. Tamo gde su granice veštački stvorene, dakle u svim institucijama koje se upotrebljavaju u svrhu očuvanja zatvorenih masa, erupcija je, sledstveno tome, uvek moguća, što se s vremena na vreme i događa. Ne postoje institucije koje bi jednom zauvek mogle sprečiti rast mase i koje bi bile potpuno sigurne.

2. Unutar mase vlada jednakost. Ona je apsolutna i neosporna, sama masa je nikada ne dovodi u pitanje. Ona je toliko suštinski važna da bi se stanje mase gotovo moglo definisati kao stanje apsolutne jednakosti. Glava je glava, ruka je ruka, razlike među njima nisu važne. Masa i postoji zbog te jednakosti. Ono što bi od nje moglo odvratiti pažnju – zanemaruje se. Svi zahtevi za pravednošću, sve teorije jednakosti, u krajnjoj liniji crpe svoju energiju iz tog doživljaja jednakosti, koji je svakom pojedincu na određen način poznat iz mase.

3. Masa voli zgusnutost. Ona nikada ne može biti previše gusta. Ništa ne može stajati između, ništa ne može upasti između, gde god je moguće, svuda, treba da bude ona sama. Osećaj najveće zbijenosti mora da ima u trenutku rasterećenja. Kasnije ćemo biti u mogućnosti pobliže odrediti tu zgusnutost i izmeriti je.

4. Masi je potrebna usmerenost. Ona se kreće i kreće se uvek prema nečemu. Pravac koji je svim pripadnicima zajednički pojačava osećaj jednakosti. Cilj koji je izvan svakog pojedinca, i koji je za sve zajednički, potiskuje različite privatne ciljeve koji bi za masu značili smrt. Cilj je neophodan za njen opstanak. Strah od raspadanja, koji je u njoj uvek živ, omogućava da se ona usmeri prema određenim ciljevima. Masa postoji sve dok ima neostvaren cilj. U njoj, međutim, postoji još jedna mračna tendencija kretanja koja vodi ka novim i višim povezanostima. Često nije moguće predvideti prirodu ovih povezanosti.

Od ova četiri svojstva svako može biti prisutno u većoj ili manjoj meri, i u zavisnosti od toga na koje od njih obratimo pažnju dolazimo do jedne od nekoliko mogućih podela mase.

files.php2-4

Photo: Stock

Bilo je reči o otvorenim i zatvorenim masama, gde smo razjasnili da se ova podela odnosi samo na njen rast. Masa je otvorena sve dok se njen rast ne sprečava. Zatvorena je čim se rast ograniči.

Postoji još jedna razlika, razlika između ritmičke i mase u zastoju, o čemu ćemo još govoriti. Ona se odnosi na dva glavna svojstva, naime jednakost i zgusnutost – i to na obe istovremeno.

Masa u zastoju živi u očekivanju rasterećenja. Ali, ona je sigurna u rasterećenje, pa ga odgađa. Ona želi relativno dug period zgusnutosti, eda bi se pripremila za trenutak rasterećenja. Moglo bi se reći da se ona zagrejava kroz svoju zgusnutost, a da rasterećenje odgađa koliko je to moguće. Proces mase kod nje ne počinje sa jednakošću, već sa zgusnutošću. Jednakost je glavni cilj mase, koji se konačno i postiže. Jer, svaki zajednički povik, i svako zajedničko očitovanje, izražava tu jednakost.

Ritmička masa je dijametralno suprotna masi u zastoju. Kod nje se već u početku zgusnutost i jednakost podudaraju. Sve zavisi od kretanja. Unapred su određeni svi telesni nadražaji koji će slediti i koji će biti izraženi kroz ples (ritam). Izmicanjem i ponovnim primicanjem svesno se oblikuje zgusnutost. Jednakost, pak, predstavlja samu sebe. Osećaj mase se veštački stvara simulacijom zgusnutosti i jednakosti. Ove ritmičke tvorevine nastaju brzo, a okončava ih samo fizički umor.

Sledeći par pojmova sačinjavaju spora i brza masa. Ovi se pojmovi isključivo odnose na osobine cilja mase. Sve upadljive mase – o kojima obično govorimo i koje sačinjavaju bitan deo našeg običnog života, političke, sportske i ratničke mase, koje danas imamo svakodnevno pred očima – brze su mase. Od njih su potpuno različite religiozne mase, mase onoga sveta ili hodočasnici, čiji je postavljeni cilj u daljini, a put do istinskog stvaranja mase je dugačak. On se pomiče u neku daleku zemlju ili u carstvo nebesko. Od ovih sporih masa mi vidimo samo pritoke, jer su krajnja stanja kojima one teže nevidljiva i – za one koji nisu vernici – nedostižna. Spora masa se okuplja sporo i sebe kao postojanu vidi u velikoj daljini.

Sve ove forme, čiju smo suštinu ovde skicirali, moramo pobliže razmotriti.

Ritam

Ritam je izvorno ritam nogu. Svaki čovek hoda i, budući da hoda na dve noge, stopalima naizmenično udara o tlo. Napredovati može samo ako neprestano udara o tlo. A tako nastaje ritmički šum bez obzira na to da li je on proizveden namerno ili ne. Stopala nikada ne stupaju istom snagom. Razlika između njih može biti veća ili manja, u zavisnosti od ličnih sklonosti pojedinca ili od raspoloženja. Čovek može hodati brže ili sporije, može trčati, iznenada zastati ili skočiti.

files.php2-3Oduvek je čovek osluškivao korake drugih ljudi i veću je pažnju obraćao na njih nego na svoje vlastite korake. Životinje takođe imaju svoj dobro poznati hod. Mnogi su životinjski ritmovi bili bogatiji i uočljiviji nego ritam ljudskih koraka. Kopitari su bežali u krdima, što je odjekivalo poput regimente bubnjara. Najstarije čovekovo znanje bilo je poznavanje životinja koje su ga okružavale, ugrožavale i koje je lovio. On je naučio da ih prepoznaje po ritmu njihovog kretanja.

Prvo pismo koje je naučio bili su tragovi. To je bila neka vrsta ritmičkog notnog pisma koje je oduvek postojalo. Ono se samo urezivalo u meko tlo i čovek koji ga je čitao povezivao je s njim šum njegovog nastanka.

Mnogi od tih tragova stopala pojavljivali su se u gusto zbijenom mnoštvu. Ljudi, koji su isprva živeli u malim hordama, mogli su čak i pri mirnom posmatranju takvih tragova postati svesni razlike između svoje malobrojnosti i veličine nekih krda. Bili su gladni i stalno u potrazi za plenom. Što je veći bio plen, to bolje za njih. No, oni su hteli da i njih bude više. U čoveku je oduvek postojao jak osećaj za vlastito razmnožavanje. To se nipošto ne sme shvatiti samo kao ono što se obično na neodgovarajući način nazivalo nagonom za produženjem vrste. Ljudi su hteli da budu mnogobrojni – sada, na tom određenom mestu, u tom određenom trenutku. U njihovom su se osećanju na poseban način objedinili broj životinja u krdu koje su lovili i njihov vlastiti broj koji su hteli da povećaju. To je došlo do izražaja u određenom stanju zajedničke egzaltacije koju ću nazvati ritmičkom ili konvulzivnom masom.

Za to stanje prvo izražajno sredstvo bilo je ritam njihovih nogu. Kad hoda većina, pridružuju se i ostali. Koraci koji se brzo ponavljaju iza drugih koraka ostavljaju utisak većeg broja ljudi, iako se oni ne miču s mesta, već stalno plešu na istom mestu. Zvuk njihovih koraka se ne gubi, već se ponavlja, duže vreme ostajući jednako glasan i živ. Koraci intenzitetom nadoknađuju malobrojnost. Kad se stupa snažnije, onda to zvuči kao da ih ima više. Na sve ljude u njihovoj blizini koraci deluju kao privlačna snaga koja ne popušta sve dok se ples ne okonča. Sve što živi u dosegu tog zvuka hrli njima i ostaje na okupu. Bilo bi prirodno da njima hrle stalno novi ljudi, ali budući da novih ljudi više nema, prisutni moraju simulirati porast sami, iz svog ograničenog broja, krećući se tako kao da ih ima sve više. Njihovo uzbuđenje raste i pretvara se u mahnitost.

Kako oni nadoknađuju ono što ne mogu ostvariti u smislu brojčanog porasta? Od suštinskog je značaja da svaki od njih radi isto. Svako stupa nogama i svako to radi na isti način. Svako maše rukama, svako mrda glavom. Jednakost učesnika grana se u jednakost njihovih udova. Sve ono što se na čoveku može micati dobija svoj vlastiti život, svaka noga, svaka ruka, živi kao da je za sebe. Svi se udovi poklapaju. Nalaze se sasvim blizu, često se oslanjajući jedan na drugoga. Tako se njihovoj jednakosti pridružuje zgusnutost, a zgusnutost i jednakost postaju jedno te isto. Konačno, pred nama pleše jedno jedino stvorenje sa pedeset glava, sa stotinu nogu i stotinu ruku koje se sve kreću na potpuno isti način i u istoj nameri. Na vrhuncu uzbuđenja ljudi se osećaju zaista kao jedno, i samo ih fizička iscrpljenost obara s nogu.

Upravo zahvaljujući ritmu koji u njima vlada, sve konvulzivne mase imaju u sebi nešto slično. Izveštaj koji treba da nam predstavi jedan ovakav ples potiče iz prve trećine devetnaestog veka. Radi se o plesu haka Maora sa Novoga Zelanda, koji je izvorno bio ratnički ples.

„Maori su stali u dugačak red po četvorica jedan iza drugoga. Ples koji se naziva haka morao je da ispuni užasom i strahom svakog ko ga je doživeo prvi put. Čitava zajednica, muškarci i žene, slobodni i robovi, bili su pomešani bez obzira na položaj. Osim što su nosili fišeklije, svi muškarci su bili potpuno goli. Bili su naoružani puškama ili bajonetima, koje su pričvršćivali na vrhove kopalja i štapova. Mlade žene, uključujući i poglavičine, učestvovale su u plesu razgolićene do struka. Strogo su se pridržavali ritma pesme koja je pratila ples. Bili su neverovatno gipki. Iznenada bi, u istom trenutku, svi skočili kao da sve plesače zajedno okreće jedna volja. U istom bi trenutku zavitlali oružje i izobličili lica tako da su svojom dugom kosom – koju muškarci kod njih nose isto tako često kao i žene – ličili na armiju gorgona. Pri doskoku su svi istovremeno sa obe noge udarili u zemlju. Taj su skok ponavljali često i sve brže.

Crte lica bi izobličavali onoliko koliko to dopuštaju mišići ljudskog lica, i svi bi plesači istovremeno napravili istu novu grimasu. Kada bi jedan od njih izopačio lice kao da ga je zavrteo vijkom, svi bi ga odmah oponašali. Kolutali su očima tako da su se ponekad videle samo beonjače i činilo se kao da će im oči istog trenutka ispasti iz duplja. Razvlačili bi usta od uha do uha i svi bi istovremeno isplazili jezik, tako da ih u tome ne bi mogao dostići nijedan Evropljanin. Tome su se naučili ranim i dugotrajnim vežbama. Lica su im izgledala stravično. Bilo je pravo olakšanje odvratiti pogled od njih.

U tom kretanju svaki deo njihovog tela bio je odvojen, prsti na rukama, prsti na nogama, oči, jezici, isto kao i ruke i noge. Zatim su se glasno udarali dlanom, čas po levoj strani grudi, a čas o bedra. Buka njihove pesme bila je zaglušujuća. U plesu je učestvovalo više od trista pedeset ljudi. Možemo samo zamisliti kakav je učinak ovaj ples imao u doba rata, koliko je povećavao hrabrost i kako je zaoštravao neprijateljstvo zaraćenih strana do vrhunca.“

files.php

photo/kultura/vesti/mediterran_publishing/mediterran_publishing_logo_01_t_961200785.jpg

Kolutanje očima i plaženje jezika znakovi su prkosa i izazova. Iako je rat, uopšteno govoreći, stvar muškaraca – i to slobodnih muškaraca – svi se prepuštaju uzbuđenju koje donosi haka. Masa ovde ne poznaje ni pol ni starost ni položaj – svi se ponašaju kao jednaki. Ono, međutim, po čemu se ovaj ples razlikuje od drugih koji imaju sličan cilj, jeste izuzetna razgranatost jednakosti. Čini se da je telo raščlanjeno na svoje sastavne delove, i to ne samo ruke i noge, jer se to često događa, već i na prste na nogama, prste na rukama, jezike i oči, tako da se u nekom trenutku svi jezici slože i izvode nešto potpuno jednako. Čas su jednaki svi prsti na nogama, a čas svako oko u jednom te istom pokretu.

Ljudi su obuzeti tom jednakošću sve do najmanjeg dela svog tela. I ova jednakost se neprestano prikazuje u nekoj aktivnosti koja se naglo intenzivira. Pogled na trista pedeset ljudi koji istovremeno skoče u vazduh, istovremeno plaze jezik, istovremeno kolutaju očima, mora ostaviti utisak nesavladivog jedinstva. Gustina nije samo zgusnutost ljudi, već i zgusnutost pojedinih udova. Moglo bi se pomisliti da bi se i prsti i jezici, čak i kad ne bi pripadali tim ljudima, isto tako složili i sami borili. Ritam hake ističe svaku od tih jednakosti ponaosob. Intenzivirane i objedinjene, te su jednakosti jednostavno neodoljive.

Sve se, naime, događa pod pretpostavkom da to neko gleda – da ih posmatra neprijatelj. Haka se sastoji u intenzitetu zajedničke pretnje. Čim ples otpočne, on se razvija u nešto više. On se uvežbava od malih nogu, ima različite oblike i izvodi se u svim prilikama.

Ovim se plesom mnogim putnicima izražava dobrodošlica. Pomenuti opis takođe možemo zahvaliti jednoj takvoj prilici. Kad jedna grupa naiđe na neku drugu prijateljsku grupu, pozdravljaju se tako što otplešu jedan haka ples, a pri tome sve izgleda tako ozbiljno da se neupućeni posmatrač plaši da će svakog trenutka izbiti borba. Na pogrebnim svečanostima povodom smrti nekog velikog poglavice, nakon svih faza velikog naricanja i samosakaćenja – koji su kod Maora običaj – nakon svečanog i vrlo obilnog obroka, odjednom svi skaču u vazduh, hvataju puške i započinju ples.

U tom plesu, u kojem mogu da učestvuju svi, pleme se oseća kao masa. Oni plešu svaki put kad osete potrebu da budu masa i da se kao takvi prikažu ljudima. Haka ispunjava svoju svrhu jer je u njoj postignuto ritmičko savršenstvo. Zahvaljujući ovom plesu, jedinstvo mase nikada nije ozbiljno ugroženo iznutra.


MASA I MOĆ (3)

Đavoli u gomili

Piše: Elijas Kaneti

  Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola.

  U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka

Zastoj

Masa u zastoju je tako gusto zbijena da joj je onemogućeno svako slobodno kretanje. U njenom stanju ima nečeg pasivnog, jer ta masa čeka. Ona iščekuje – jednu glavu koja treba da se pokaže, jednu reč ili da posmatra neku borbu. Ovde je naročito važna gustina. Pritisak koji se oseća sa svih strana može čoveku služiti kao merilo snage tvorevine čiji je deo. Što se više ljudi okupi, to je veći pritisak. Noge se ne mogu ni pomeriti, a ruke su sputane. Slobodne ostaju samo glave eda bi videle i čule. Tela jedna drugima direktno prenose podražaj. Svojim telom pojedinac učestvuje u masi tela zajedno sa telima ostalih ljudi koji ga okružuju. On zna da ima više ljudi, ali se oni nalaze tako gusto zbijeni jedan uz drugog da ih oseća kao jednu celinu. Ovakva zgusnutost ne žuri; njeno delovanje je konstantno tokom izvesnog vremena. Ona je amorfna i nije podređena nikakvom poznatom i uvežbanom ritmu. Dugo vremena ne događa se ništa, ali strast za delovanjem se gomila i jača, da bi konačno izbila još snažnije.

 

Strpljenje masa u zastoju možda i neće biti tako neobično, ako tačno predočimo značenje koju za nju ima ovaj osećaj gustine. Što je masa zgusnutija, to više ljudi privlači. Prema svojoj gustini ona meri svoju veličinu, jer je upravo gustina podsticaj za daljnji rast. Najgušća masa raste najbrže. Odgađanje rasterećenja je očitovanje gustine. Što masa duže odgađa rasterećenje, to duže oseća i pokazuje svoju gustinu.

S tačke gledišta pojedinaca koji sačinjavaju masu, trajanje odgađanja je trajanje čuđenja; čovek odlaže svoje oružje i štapove kojima je inače dobro naoružan protiv drugih. Dodiruje druge ljude, ali se ipak ne oseća skučenim. Ti dodiri nisu više opasni i čovek više ne oseća strah od dodira. Pre nego što se krene u ma kom pravcu svi hoće da budu sigurni da će ostati zajedno. Sraslost je ta koja zahteva neometanost. Stagnirajuća masa nije sasvim sigurna u svoje jedinstvo, i zato ostaje mirna što je duže moguće.

 

Strpljenje, međutim, ima svoje granice. Rasterećenje je, na kraju krajeva, neizbežno, jer bez njega se uopšte ne bi moglo reći da li je masa stvarno postojala. Urlanje – kakvo je pre bilo uobičajeno prilikom javnih smaknuća, kada bi krvnik podigao glavu zločinca, ili urlanje koje danas poznajemo sa sportskih takmičenja – jeste glas mase. Spontanost tog glasa izuzetno je važna. Uvežbani povici koji se ponavljaju u jednakim vremenskim razmacima još ne pokazuju da je masa počela da živi sopstvenim životom. Doduše, trebalo bi da oni dovedu do toga, ali to može ostati samo nešto spoljašnje, poput drilovanih pokreta vojne jedinice. Spontani krik, nasuprot tome, koji masa ne može tačno unapred da odredi, nesumnjiv je znak – njegov učinak je ogroman. On može izraziti sve vrste afekata. Često i nije toliko važno o kojim se afektima radi, nego je važan njihov intenzitet i različitosti, kao i njihov slobodan redosled. Oni su ti koji masi daju njen duševni okvir.

 

Doduše, oni mogu da budu tako snažni i koncentrisani da u momentu rastrgnu masu. Takav efekat imaju javna smaknuća. Jedna te ista žrtva može se ubiti samo jedanput, a ukoliko se radi o nekom za koga se uvek mislilo da je neuništiv, onda se do poslednjeg trenutka sumnja da on može biti ubijen. Sumnja, za koju ovde ima povoda, povećava prirodnu sporost mase. Zbog toga pogled na odrubljenu glavu deluje još upečatljivije i oštrije. Urlanje koje tada sledi biće strašno, ali to je poslednji krik ove određene mase. Može se, dakle, reći da u ovom slučaju masa plaća svoje dugo iščekivanje, kojim se sama najintenzivnije naslađuje, svojom sopstvenom smrću, koja nastupa odmah.

 

Moderna sportska takmičenja su svrsishodnija. Gledaoci mogu da sede. Opšte strpljenje postaje vidljivo. Oni mogu slobodno lupkati nogama, ostajući ipak na istom mestu. Ruke su im slobodne za aplauz. Određeno vreme predviđeno je za priredbu. U principu, ne treba očekivati da će ovo vreme biti skraćeno. Sigurno je da će bar određeno vreme svi ostati zajedno. Unutar tog vremenskog perioda može se dogoditi svašta. Nikad se ne može znati unapred da li će, kada i na kojoj strani pasti gol. A pored tih, priželjkivanih, glavnih događaja ima i podosta drugih koji izazivaju glasne reakcije. Glasovi se čuju često i u različitim prilikama. Bolni karakter konačnog raspadanja – razilaženja – donekle je ublažen time što je trajanje unapred određeno. Osim toga, pobeđeni će imati priliku za revanš – nije sve gotovo zauvek. Masa se ovde stvarno može raširiti. Ona se gomila na ulazima, a onda miruje na sedištima, viče na sve moguće načine kad za to dođe pravi trenutak, pa čak i kad je sve gotovo, jer se može nadati budućim sličnim prilikama.

 

files.php3-2Masa u zastoju daleko pasivnije vrste stvara se u pozorištu. Idealan je slučaj kada se nastup odvija pred punim gledalištem. Željeni broj gledalaca dat je od samog početka. Oni se skupljaju sami i, osim manjih redova pred blagajnama, svaki čovek odvojeno nalazi svoj put u dvoranu. Odvode ga do njegovog mesta. Sve je određeno: predstava koja će se izvoditi, glumci koji nastupaju, vreme početka i gledaoci sami na svojim mestima. One koji zakasne dočekuju s izvesnim neprijateljstvom. Ljudi sede kao poređano krdo, tihi i beskrajno strpljivi. Ipak, svako je potpuno svestan posebnosti svoje egzistencije – on je platio svoju ulaznicu i tačno zapaža ko sedi pored njega. Pre početka on u miru posmatra red okupljenih glava, koje u njemu bude prijatan ali ne i previše snažan osećaj zgusnutosti. Jednakost među gledaocima sastoji se, zapravo, u tome da svi moraju prihvatiti ono što će se dogoditi na pozornici. Njihove spontane reakcije su ipak ograničene. Čak i aplauz ima propisano vreme trajanja i ljudi aplaudiraju samo onda kada treba aplaudirati. Iz jačine aplauza može se videti u kojoj meri su se pojedinci pretvorili u masu – aplauz je jedino merilo za to, a tako ga ocenjuju i sami glumci.

Zastoj se u pozorištu u toj meri pretvorio u ritual da se oseća kao blag spoljašnji pritisak koji na čoveka ne deluje dublje i koji jedva da mu daje osećaj unutrašnjeg jedinstva i zajedništva. Ne smemo, međutim, zaboraviti koliko je veliko zajedničko očekivanje s kojim ljudi tamo sede i kako ovo očekivanje traje tokom cele predstave. Retki su slučajevi da gledaoci napuštaju pozorište pre kraja predstave. Čak i kad su razočarani, izdrže do kraja – što, međutim, ne znači da do kraja ostaju na okupu.

Suprotnost između tišine slušalaca i glasnoće instrumenata koji na njega deluju još je očitija na koncertima. Ovde je najvažnija potpuna neometanost. Nepoželjan je svaki pokret, zabranjen je svaki glas. I mada muzika koja se izvodi velikim delom živi od svoga ritma, ne sme se ništa osetiti od delovanja ritma na slušaoce. Afekti koje izaziva muzika u neprestanom izmenjivanju ritmova različiti su i najintenzivnije su prirode. Isključeno je da ih većina prisutnih ne oseća, a isključeno je i to da ih ne oseća istovremeno. Ali, sve spoljašnje reakcije ipak izostaju. Ljudi sede nepomično, kao da ne uspevaju da čuju išta. Jasno je da je nužno bilo dugotrajno umetničko vaspitanje za ovu vrstu zastoja, na čije smo rezultate već navikli, jer, objektivno gledano, u našem kulturnom životu ima malo fenomena koji su toliko neobični kao koncertna publika. Sasvim se drugačije ponašaju ljudi koji dopuštaju da muzika na njih deluje prirodno, a oni koji muziku još uopšte nisu čuli mogu da postanu neverovatno uzbuđeni kada je dožive prvi put. Kada su pri iskrcavanju na Tasmaniju mornari odsvirali domorocima Marseljezu, domoroci su izrazili svoje zadovoljstvo tako neobičnim iskrivljavanjima tela, i tako zapanjujućim pokretima, da su se mornari tresli od smeha. Jedan mladić je čupao kosu, češao se po glavi sa obe ruke i neprestano ispuštao glasne povike.

Jadni ostaci ovog izvornog telesnog rasterećenja sačuvali su se i na našim koncertima. Aplauz je izraz dopadanja upućen izvođačima, haotična i kratkotrajna buka za dobro organizovanu, dugotrajnu buku. Ako aplauz potpuno izostane, ljudi se razilaze isto onako tiho kao što su i sedeli, tako da se osećaju kao da su u sferi religiozne predanosti.

Iz ove predanosti potiče tišina na koncertima. Zajedničko stajanje pred bogom je vežba raširena u mnogim religijama. Ona se odlikuje istim karakteristikama zastoja koje su nam poznate i kod svetovnih masa i koje mogu isto tako da dovedu do iznenadnog i snažnog rasterećenja.

 

files.php2-3Možda je najupečatljiviji slučaj poznato „stajanje na Arafatu“, koje predstavlja vrhunac hodočašća u Meku. Na ravnici Arafat, udaljenoj nekoliko časova hoda od Meke, tačno određenog, ritualno utvrđenog dana, sakuplja se šeststo do sedamsto hiljada hodočasnika. Oni se grupišu u velikom krugu oko „Brda milosti“, jedne goleti, koja se uzdiže usred te ravnice. Oko dva sata posle podne, kada je najtoplije, hodočasnici zauzimaju određeni položaj i ostaju tako da stoje sve do zalaska sunca. Svi su gologlavi i obučeni u istu belu hodočasničku odeću. Reči propovednika, koji im se obraća s vrha brežuljka, slušaju sa strasnom napetošću. Njegova propoved neprestano je veličanje boga. Hodočasnici odgovaraju jednom formulom koja se ponavlja hiljadu puta: „Čekamo tvoje zapovesti, Gospode, čekamo tvoje zapovesti!“ Mnogi jecaju od uzbuđenja, mnogi se udaraju u grudi, mnogi padaju u nesvest na neverovatnoj vrućini. Ali, od suštinskog je značaja to da u tim užarenim, dugim satima, izdržavaju na svetoj ravnici. Tek kad zađe sunce – daje se znak za polazak.

Ostala zbivanja koja spadaju u najzagonetnije verske običaje obradićemo i protumačićemo u drugom kontekstu. Ovde nas zanima samo ovaj momenat zastoja koji traje satima. Stotine hiljada ljudi stoje u sve većem uzbuđenju na ravnici Arafat i ne smeju, ma šta da se desi, da napuste ovo mesto pred Alahom. Dolaze svi zajedno i svi zajedno dobijaju znak za odlazak. Propoved ih podstiče, a i sami sebe podstiču povicima. U formuli kojom odgovaraju sadržana je reč harren, u značenju čekati i izdržati, koja se ponavlja. Sunce, koje se neprimetno sporo kreće, utapa se u istu blistavu svetlost, u istu jaru. Ovo bi se moglo nazvati otelovljenje zastoja.

Među religioznim masama postoje svi stepeni nepokretnosti i mirovanja, ali najveći stepen pasivnosti koji se uopšte može doseći nameće se masi nasilno – spolja. U borbi jedna masa navaljuje na drugu, svaka želeći da nadjača onu drugu. Ratnim pokličima nastoje dokazati sebi i neprijatelju da su oni zaista jači. Cilj borbe je ućutkivanje protivničke strane. Kada su svi neprijatelji poraženi, njihov je snažni glas, koji se stopio u jedan, zamukao, tako da je pretnja koje smo se opravdano bojali jednom zauvek utihnula. Masa mrtvih neprijatelja najtiša je masa. Što je ona bila opasnija, to nam je draže kad je vidimo nepomičnu na jednoj gomili. Posebnu strast predstavlja želja da ih vidimo bespomoćne kao gomilu leševa, jer su oni pre navaljivali na nas, kao gomila, i kao gomila su vikali na nas. Ova ućutkana masa mrtvaca se ranije nipošto nije doživljavala kao beživotna. Pretpostavljalo se da će negde drugde na svoj način nastaviti život, ponovo svi zajedno, i taj život je u osnovi trebalo da bude sličan onom po kojim su bili prepoznavani. Za posmatrače su neprijatelji, koji su ležali pred njima kao leševi, predstavljali ekstremni slučaj mase u zastoju.

Ali, i ova predstava doživljava još jednu gradaciju. Umesto palih neprijatelja, svi mrtvi uopšte mogu postati oni koji zajedno leže u zemlji i čekaju svoje uskrsnuće. Svako ko umre i bude pokopan – povećava njihov broj. Njima pripadaju svi oni koji su u jednom trenutku živeli, a takvih ima beskonačno mnogo. Njihova je zgusnutost zemlja koja ih povezuje, tako da, čak i kada leže odvojeno, imamo osećaj da su sasvim blizu jedan drugoga. Oni ostaju da leže beskonačno dugo, sve do dana poslednjeg suda. Njihov život je zastao, odgađa se sve do trenutka uskrsnuća, a to je trenutak o kojem će se svi okupiti pred bogom, koji će im suditi. Nema ničega između, oni tamo leže kao masa i kao masa će i uskrsnuti. Nema veličanstvenijeg dokaza za realnost i značaj mase u zastoju nego što je stvaranje ove koncepcije uskrsnuća i poslednjeg suda.

Sporost ili udaljenost cilja

Sporim masama pripada udaljenost cilja. Ljudi velikom upornošću kreću prema određenom cilju, koji je postojan i koji ih tokom puta u različitim slučajevima održava na okupu. Put je dug, prepreke su nepoznate, a opasnosti vrebaju sa svih strana. Pre nego što se cilj dostigne, rasterećenje nije dopušteno.

Spora masa ima formu voza. Ona može od početka da okuplja sve one koji joj pripadaju kao pri izlasku dece Izrailja iz Egipta. Njihov cilj je obećana zemlja, i oni ostaju jedna masa sve dok veruju u ovaj cilj. Istorija njihovog lutanja je istorija ovoga verovanja. Vrlo često su teškoće prevelike, tako da ljudi počinju da sumnjaju. Oni su gladni i žedni, i čim počnu da gunđaju – preti im raspadanje. Čovek koji ih vodi neprestano se trudi da učvršćuje njihovu veru. U tome svaki put i uspeva, a ako on i ne uspe, onda uspevaju neprijatelji koji ih ugrožavaju. Istorija lutanja, koja se proteže preko četrdeset godina, sadrži nagla i akutna oblikovanja masa, o kojima će biti dosta reči kad se za to ukaže prilika. Ali, sva su ova oblikovanja podvrgnuta opštoj predstavi o jednoj jedinoj sporoj masi koja se kreće prema svom veličanstvenom cilju, zemlji koja im je obećana. Odrasli stare i umiru, deca se rađaju i odrastaju, ali unatoč tome što se svi pojedinci menjaju – povorka kao celina ostaje ista. Ne pridružuju im se nikakve nove grupe. Od samog je početka određeno ko im pripada i ko ima pravo na obećanu zemlju. Budući da ova masa ne može skokovito rasti tokom svog lutanja, postavlja se osnovno pitanje: kako sprečiti njeno raspadanje?

files.php3-4

Photo: wikimedia.org

 Drugi oblik spore mase mogao bi se uporediti sa sistemom vodotokova. Ona počinje malim potocima koji se postepeno slivaju u reku, u koju se, opet, sa svih strana ulivaju druge reke. Ova celina na putu koji prelazi postaje jedan tok čiji je cilj more.

Hodočašće u Meku je verovatno najupečatljiviji primer za ovaj oblik spore mase. Iz najudaljenijih krajeva islamskog sveta upućuju se prema Meki karavani sa hodočasnicima. Mnogi od tih karavana su ispočetka mali, a drugi, koje moćnici raskošno opremaju, treba da služe na čast zemljama iz kojih dolaze. Tokom svog putovanja svi oni nailaze na druge karavane koji imaju isti cilj. Tako sve više rastu, pa se u blizini svog cilja pretvaraju u moćne struje. Meka je more u koje se ulivaju. Suštini takvih hodočašća pripada i to da ostaje dosta prostora za doživljaje koji nemaju nikakve veze sa smislom i ciljem putovanja. Čovek živi svoj svakodnevni život, nosi se sa mnogim opasnostima, a opet, budući da je uglavnom siromašan, mora se pobrinuti za hranu i piće. Život ovih ljudi u tuđini, u krajevima koji se neprestano menjaju, mnogo je više izložen opasnostima nego što je to život kod kuće. To nisu opasnosti koje su isključivo povezane s njihovim pothvatom. Hodočasnici ostaju u velikoj meri individue koje žive odvojeno svaka za sebe, kao što ljudi i drugde žive. Međutim, sve dok se drže svog cilja – a to je kod većine slučaj, oni su uvek deo jedne spore mase, koja postoji i dalje, i koja će – bez obzira na to kako se oni prema njoj budu ponašali – postojati i dalje, sve dok ne stigne na svoj cilj.

Treći oblik spore mase nalazimo u svim onim tvorevinama koje se pozivaju na nevidljiv i u ovom životu nedostižan cilj. Drugi svet, na kome blaženi čekaju sve one koji su zaslužili svoje mesto u njemu, dobro je artikulisan cilj, koji pripada samo vernicima. Oni ga jasno vide pred sobom, tako da se ne moraju zadovoljavati nekim maglovitim simbolom za njega. Život je kao put hodočasnika do tog sveta, a između njih i drugog sveta stoji smrt. U pojedinostima, ovaj put je neobeležen i nepregledan. Mnogi zalutaju i izgube se. U svakom slučaju, verovanje u drugi svet u toj meri prožima život vernika da je opravdano govoriti o sporoj masi, kojoj pripadaju sve pristaše jedne vere. Budući da oni jedan drugog ne poznaju i da žive raštrkani po mnogim gradovima i zemljama, veoma je upečatljiva anonimnost te mase.

Ali, kako izgleda ova masa u sebi i šta je najviše razlikuje od brzih formi mase? Sporoj masi uskraćeno je rasterećenje. Moglo bi se reći da je ovo njeno najvažnije obeležje, tako da je moguće govoriti – umesto o sporim masama – o nerasterećenim masama. Prvi je naziv ipak pogodniji, jer nije istina da se ova masa može potpuno odreći rasterećenja. Ono je sadržano u predstavi o krajnjem stanju. Ono se prebacuje u veliku daljinu – tamo gde se nalazi cilj, nalazi se i rasterećenje. Snažna vizija ovog rasterećenja uvek je prisutna, dok njegova izvesnost dolazi na kraju.

Kod spore mase radi se o tome da je proces koji vodi do rasterećenja ujedno i odgađanje cilja u nedogled. Velike religije su razvile pravo majstorstvo u pogledu ovog odgađanja. Njima je stalo do toga da zadrže sve pristalice koje su stečene, a da bi ih zadržale, te da bi eventualno prikupile nove, moraju se s vremena na vreme okupljati. Kada prilikom tih okupljanja dođe do snažnog rasterećenja, onda se ono mora ponoviti i, po mogućstvu, nadmašiti u pogledu intenziteta. U najmanju ruku, redovno ponavljanje rasterećenja je neophodno onda kada se ne želi izgubiti jedinstvo vernika. Ono što se događa za vreme takve službe božje, koja se odvija u ritmičkim masama, nije moguće kontrolisati na većim distancama. Središnji problem svetskih religija je kontrola nad vernicima, koji se nalaze na velikim udaljenostima. Ta kontrola je moguća samo putem svesnog usporavanja masovnih događaja. Udaljeni ciljevi moraju dobiti na značaju, a oni bliži gubiti na težini da bi se na kraju pojavili kao potpuno bezvredni. Ovozemaljsko rasterećenje nije trajno, postojano je samo ono što je prebačeno u drugi svet.

 

files.phpCilj i rasterećenje se tako poklapaju. Cilj, međutim, mora biti nepovrediv, jer obećanu zemlju na ovom svetu mogu zauzeti i opustošiti neprijatelji, a narod kojem je ona obećana može biti isteran. Meku su zauzeli i opljačkali Karmati, i odvukli iz nje sveti kamen ćabu, te se tako dugo godina tamo nije moglo hodočastiti.

Drugi je svet, nasuprot tome, sa svojim blaženima izvan dometa svih takvih pustošenja. On živi samo od vere, i može da se nađe samo u veri. Raspadanje spore mase hrišćana počelo je u onom trenutku u kojem se počela raspadati vera u taj drugi svet.

Nevidljive mase

Gde god ima ljudi, na celom svetu nalazimo predstavu o nevidljivim mrtvima. Ova bi se predstava mogla označiti kao najstarija predstava čovečanstva. Sigurno nema nijedne horde, nijednog plemena, nijednog naroda, koji se ne bi u velikoj meri predao razmišljanju o svojim mrtvima. Čovek je oduvek opsednut njima; oni su za njega oduvek bili od ogromnog značaja, a njihov uticaj na žive suštinski je deo samog života.

Ljudi su ih zamišljali sve zajedno, kao što živi žive zajedno; bili su skloni da veruju da ih ima mnogo. „Stari Bečuanci, kao i ostali domoroci južne Afrike, verovali su da je čitav prostor pun duhova njihovih predaka. Zemlja, vazduh i nebo bili su ispunjeni duhovima, koji su po svojoj volji mogli da odlučuju da li će vršiti loš uticaj na žive.“

„Pripadnici plemena Boloki u Kongu veruju da su okruženi duhovima koji im u svakoj prilici rade o glavi, koji nastoje naškoditi u svako doba dana i noći. Reke i potoci su puni duhova njihovih predaka. Šume i grmlje takođe su puni duhova. Oni mogu postati opasni za one putnike koji putuju kopnom ili morem i koji dozvole da ih napolju uhvati noć. Niko nije dovoljno hrabar da noću ide kroz šumu koja razdvaja dva sela, pa ni onda ako postoje izgledi za veliku nagradu. Odgovor na takve ponude uvek glasi: ‘Suviše je duhova u šumi’.“

Ljudi obično veruju da mrtvi žive zajedno, u nekoj dalekoj zemlji ili pod zemljom, na nekom otoku ili nekoj kući na nebu. U jednoj pesmi Pigmeja iz Gabona kaže se ovako: „Kapija pećine je zatvorena, duše mrtvih se guraju tamo u gomilama, kao roj muva koje plešu uveče. Roj muva koje plešu uveče, kad noć postane tamna, kad nestane sunca, roj muva: šuškanje mrtvog lišća, u huku oluje“.

Nije, međutim, sve u tome, da se broj mrtvih povećava, i da osećaj zgusnutosti postaje sve veći. Oni se kreću spremajući se na zajedničke pothvate. Za obične ljude oni su nevidljivi, ali ima ljudi naročitih sposobnosti, šamana, koji se razumeju u prizivanje duhova i koji mogu pokoriti duhove i učiniti ih svojim slugama. Kod naroda Čukči u Sibiru, „jedan dobar šaman ima čitave legije duhova-pomagača, i kad ih pozove, oni dolaze u takvim gomilama da sa svih strana okruže mali šator u kojem se obavlja prizivanje“.

Ono što vide, šamani govore. „Glasom koji podrhtava od uzbuđenosti, šaman zaziva kroz kolibu od snega: ‘Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu.

Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi! Duhovi vazduha dahom stvaraju oluju, duhovi vazduha raspršuju sneg po zemlji.’“

Ova veličanstvena slika golih duhova u bekstvu potiče od Eskima.

 

Neki narodi zamišljaju svoje mrtve ili izvestan broj mrtvih kao vojske u borbi. Kod Kelta iz škotskih brda za vojske mrtvih postoji posebna reč – Sluagh. Ova se reč prevodi na engleski kao „mnoštvo duhova“ (Spirit-multitude). Vojska duhova leti ovamo i onamo u velikim oblacima – kao čvorci preko lica zemlje. Oni se uvek vraćaju na mesto svojih zemaljskih greha. Svojim nepogrešivim otrovnim strelama ubijaju mačke, pse, ovce i goveda. Vode borbe u vazduhu kao što to čine ljudi na zemlji. U vedrim, hladnim noćima, moguće ih je čuti i videti, kako se njihove čete povlače i prelaze u napad. Nakon bitke, od njihove krvi stene i kamenje postaje crveno. Reč Ghairm znači vika ili poziv, a Sluagh-ghairm je poziv za borbu mrtvih. Od ove reči je kasnije nastala reč slogan, koja označava poziv za borbu naših modernih masa, a ona potiče od poziva vojski mrtvih iz škotskih brda.

Dva nordijska naroda, koji žive daleko jedan od drugog, Laponci u Evropi i Tlinkit Indijanci na Aljasci, imaju istu predstavu o polarnom svetlu kao borbi. „Kolta Laponci veruju da u polarnom svetlu vide one koji su pali u ratu, koji se kao duhovi još bore u vazduhu. Ruski Laponci vide u polarnom svetlu duhove ubijenih. Oni žive u kući gde se ponekad okupljaju, a onda jedan drugome zadaju smrtonosne ubode tako da je pod pun krvi. Polarno svetlo pokazuje da duše ubijenih počinju svoju borbu. Tlinkit Indijanci na Aljasci veruju da svi koji umiru od bolesti, a ne poginu u ratu, stižu samo u podzemni svet. Samo hrabri ratnici – koji su ubijeni u ratovima – nalaze se na nebu. Nebo se s vremena na vreme otvara da bi primilo u sebe nove duhove. Šamanu se oni prikazuju kao ratnici u punoj vojnoj opremi. Ove se duše poginulih često pojavljuju kao polarno svetlo, naročito kao oni zraci polarnog svetla koji postaju vidljivi kao strele ili snopovi i koji se kreću ovamo ili onamo jureći jedni pored drugih ili izmenjujući mesta, što veoma podseća na način borbe Tlinkit Indijanaca. Oni veruju da jako polarno svetlo najavljuje veliko krvoproliće zato što mrtvi ratnici priželjkuju nove drugove.“

Prema verovanju Germana, ogroman broj ratnika nalazi se zajedno u Valhali. Svi muškarci koji su od početka sveta pali u borbi dospevaju u Valhalu. Njihov broj raste jer rat nema kraja. Oni se opijaju i banče, jelo i piće im se stalno obnavlja. Svako jutro laćaju se oružja i odlaze u borbu. U igri jedni druge ubijaju, ali ponovo uskrsavaju, jer to nije prava smrt. Kroz šeststo četrdeset vrata ponovo ulazi u Valhalu po osamsto muškaraca u jednom redu.

Ne zamišljaju se samo duhovi umrlih u takvim, običnim ljudima nevidljivim gomilama. U jednom starom jevrejskom tekstu piše: „Čovek mora znati i zapamtiti da nema praznog prostora između neba i zemlje, već da je sve puno jata i gomila. Jedan deo njih je čist, pun milosrđa i blagosti, ali jedan deo su nečista stvorenja, štetočine i mučitelji. Svi oni lete kroz vazduh, neki od njih žele mir, a neki traže rat, neki čine dobro, a neki zlo, neki donose život, a neki smrt.“

 

files.php2U religiji starih Persijanaca demoni čine posebnu vojsku koja stoji pod svojim sopstvenim vrhovnim zapovedništvom. Za bezbrojnost tih demona nalazimo u njihovoj svetoj knjizi Zend-Avesti sledeću formulu: „Hiljade i hiljade demona, deseci i deseci hiljada, bezbrojne mirijade“.

Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola. U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka.

Jedan zli sveštenik na samrtnoj postelji rekao je svom rođaku koji je sedeo pored njega: „Vidiš li onaj veliki ambar preko puta? Pod njegovim krovom je toliko slamki koliko sad ima đavola okupljenih oko mene“. Oni čekaju njegovu dušu da bi je kaznili. Đavoli će svoju sreću oprobati i na samrtnoj postelji pobožnih. Na sahrani jedne dobre igumanije bilo je oko nje više đavola nego što je lišća na drveću u velikoj šumi. Oko jednog umirućeg opata bilo ih je više nego što ima peska na morskim obalama. Ove podatke možemo zahvaliti jednom đavolu koji je lično bio prisutan prilikom ovih događaja i jednom je vitezu, s kim je započeo razgovor, odgovorio na sva njegova pitanja. On nije skrivao razočarenje zbog tih bezuspešnih nastojanja i priznao je da je, kad je Hristos umirao, on sam sedeo na jednom kraku krsta.

Vidimo da je nametljivost ovih đavola isto toliko strašna koliko i njihov broj. Kada je opat cistercit, Rihalm, sklopio oči, video ih je oko sebe gusto zbijene kao prašina. On je dao tačnije procene njihovog broja. Od ovih procena, meni su poznate dve, koje se jako razlikuju. U jednoj se spominje 44.635.569, a u drugoj 11 milijardi.

U velikoj prirodnoj suprotnosti prema ovom stoji predstava koju ljudi imaju o anđelima i blaženima. Tu vlada sveopšti mir, ništa se više ne želi postići, čovek je stigao na cilj. I oni su na okupu, nebeska vojska, „nepregledan broj anđela, patrijarha, proroka, apostola, mučenika, vernika, devica i drugih pravednika“. Oni su poređani u velikim krugovima, stoje oko prestola svoga gospoda kao podanici na dvoru naspram svog kralja. Glava stoji kraj glave, a njegova blizina ih ispunjava blaženstvom. On ih je primio jednom zauvek, i oni ga neće napustiti, isto kao što se neće razdvojiti jedan od drugoga. Oni ga slave potpuno zaneseni pogledom na njegov lik. To je jedino što još rade, i rade to zajedno.

Duh vernika je ispunjen takvim predstavama nevidljivih masa. Bez obzira na to da li se radi o mrtvima, đavolima ili svecima, čovek ih zamišlja u velikim, zbijenim gomilama. Moglo bi se reći da religije počinju ovim nevidljivim masama. Njihov je raspored različit, jer se u svakoj veri za njih stvara posebna ravnoteža. Moguća je podela religija prema načinu raspodele nevidljive mase. Ovakva podela bila bi vrlo poželjna. Više religije – a po tim podrazumevamo one koje su postale opšteprihvaćene – time dokazuju svoju suverenu sigurnost i jasnoću. Strahove i želje ljudi kače na nevidljive mase, održavajući ih u životu u svojim propovedima. Krv vere su nevidljivi. Čim oni izblede, vera je oslabljena i, dok postepeno odumire, na mesto ovih izbledelih likova stupaju neke druge mase.

O jednoj takvoj masi – koja je možda najvažnija – još nije bilo govora. To je jedina nevidljiva masa koja se i nama, današnjim ljudima, čini prirodna, svojoj nevidljivostiuprkos – to je potomstvo. Moguće je da čovek, pojedinac, ima pregled, na dve ili tri generacije, ali dalje potomstvo u potpunosti leži u budućnosti. Upravo zbog svoje bezbrojnosti potomstvo je vidljivo. Zna se da se ono mora povećati, isprva postupno, a onda sve brže. Plemena i narodi vode svoje poreklo od jednog rodonačelnika, dok je iz obećanja koje je on dobio vidljivo kakve potomke – ali pre svega koliko potomaka – želi: „Bezbrojne kao zvezde na nebu, ili kao pesak na morskoj obali“. U Šikingu, klasičnoj kineskoj knjizi pesama, nalazi se pesma u kojoj se potomstvo uspoređuje sa rojem skakavaca.

„Krila skakavaca kažu: guraj – guraj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Budu bezbrojna vojska!
Krila skakavaca kažu: vezuj – vezuj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Slede jedni druge u beskonačnom nizu!
Krila skakavaca vele: spajaj, spajaj!
O, neka tvoji sinovi i unuci zauvek budu jedno!“

Mnogobrojnost i kontinuitet niza – dakle, neka vrsta zgusnutosti tokom vremena – kao i jedinstvo, tri su želje za potomstvom izražene u ovoj pesmi. Broj skakavaca kao simbol za masu potomaka naročito je upečatljiv zato što se ti insekti ovde ne posmatraju kao štetna gamad, nego kao nešto uzorno, upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti razmnožavanja.

 

Osećaj za potomstvo danas je isto tako životan kao što je i nekada bio. Pa ipak, predstava masovnosti prebačena je sa vlastitog potomstva na budućnost čovečanstva kao celine. Za većinu nas vojske mrtvih su postale čisto praznoverje. Međutim, nastojanje da se oseti masa još nerođenih, da im se želi dobro, i pripremi bolji i pravedniji život, smatra se plemenitim i korisnim. U opštem strahovanju za budućnost zemlje, osećaj za nerođene od najvećeg je značaja. Moguće je da je zazor od njihovog sakaćenja, pomisao na to kako bi mogli izgledati ako bismo mi danas vodili naše moderne ratove, više doprineo izbegavanju tih ratova, i rata uopšte, nego sve individualne strepnje koje osećamo za nas same.

Ako se zamislimo nad sudbinom tih nevidljivih masa o kojima je bilo reči, možemo reći da su neke od njih velikim delom, a neke potpuno nestale. U ove potonje spadaju đavoli, koje više nigde ne možemo sresti u njihovom poznatom liku, uprkos njihovoj nekadašnjoj mnoštvenosti. Ali, oni su ipak ostavili za sobom tragove. Iz vremena svog procvata, iz vremena Cezarijusa fon Hajsterbaha, na primer, može se dobiti dosta frapantnih svedočanstava o njihovoj malenosti. Od tada su izgubili sve crte koje bi mogle podsećati na ljudski lik i postali su još mnogo manji. Ponovo su se pojavili u devetnaestom veku, potpuno promenjeni i u još većim masama – kao bakterije. Njihov je napad odsad usmeren, umesto na dušu čoveka, na njegovo telo. A za njegovo telo mogu postati veoma opasni. Ima malo ljudi koji su pogledali kroz mikroskop i stvarno ih videli. Ali, svi koji su za njih čuli neprestano su svesni njihove prisutnosti i trude se da s njima ne dođu u dodir, što je, s obzirom na njihovu nevidljivost, u popriličnoj meri uzaludno nastojanje.

Nevidljiva masa, koja je oduvek postojala, ali je kao takva bila priznata tek otkad postoje mikroskopi, jeste sperma. Dvesta miliona spermatozoida istovremeno kreće na put. Oni su svi među sobom jednaki i gusto su zbijeni. Svi imaju jedan cilj, ali na tom putu propadaju svi osim jednog. Moglo bi se reći da oni nisu ljudi i da ovde ne bi trebalo govoriti o masi u dosad opisanom smislu, ali je ovaj prigovor promašen. Svako seme sa sobom nosi sve ono što će ostati sačuvano od predaka. Ono sadrži pretke – ono jeste isto što i preci. Neverovatno je iznenađenje ovde ponovo pronaći, između dve ljudske egzistencije, masu u potpuno promenjenom obliku. Svi se nalaze u jednom sitnom, nevidljivom stvorenju, a opet – ovo se stvorenje nalazi u bezbrojnom mnoštvu.

 

Vešanje, kamenovanje, spaljivanje

Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi.

4-1

Photo: Stock

   Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive

Podela masa po dominantnom afektu
Mase koje smo upoznali ispunjene su najrazličitijim afektima. O vrstama ovih afekata još nije bilo reči. Prvobitna svrha istraživanja bila je podela prema formalnim principima: da li je, naime, masa otvorena ili zatvorena, spora ili brza, vidljiva ili nevidljiva. A ova nam podela malo govori o tome šta masa oseća, o njenom sadržaju.

Samo što se ovaj sadržaj gotovo nikad ne može zahvatiti u čistom obliku. Poznate su nam prilike u kojima masa prolazi kroz čitav dijapazon afekata koji se javljaju brzo jedan iza drugoga. Ljudi mogu provoditi u pozorištu sate i sate, a njihovi zajednički doživljaji mogu biti najrazličitije vrste. Na koncertu, određeni povod još više izaziva njihove osećaje nego u pozorištu, mogli bismo reći da osećaji ovde dostižu vrhunac raznovrsnosti. Ali, to su veštačke prilike. Njihovo bogatstvo je konačni produkt visokih i složenih kultura. Njihov je učinak umeren. Jedna krajnost ukida drugu. Ove institucije služe ublažavanju i smanjivanju strasti kojima su ljudi izloženi na milost i nemilost.

Osnovne afektivne oblike mase treba tražiti mnogo dublje i mnogo ranije. Oni se pojavljuju vrlo rano, njihova je istorija stara kao istorija samog čovečanstva, a u dva svoja oblika još i starija. Svaka od ova dva oblika odlikuje se svojom specifičnom obojenošću, ali njima vlada jedna jedina osnovna strast. Ako ih jedanput jasno shvatimo, nikada ih više nećemo pomešati.

U onome što sledi razlikovaćemo, po afektivnom sadržaju, pet vrsta masa. Najstarije među njima su masa hajke i masa u bekstvu. One se pojavljuju među životinjama isto kao i među ljudima. Verovatno je da je njeno stvaranje među ljudima bilo inspirisano životinjskim uzorima. Nasuprot tome, masa zabrane, masa preokreta i masa koja svetkuje specifične su ljudske tvorevine. Opis ovih pet vrsta veoma je važan, jer njihovo tumačenje može dovesti do dalekosežnih spoznaja.

Mase hajke
Masa hajke stvara se kada se ukaže brzo ostvariv cilj. Cilj je poznat i tačno određen, a osim toga je i blizu. Budući da im je stalo do toga da ga ubiju, znaju ko je taj koga hoće da ubiju. Masa besprimernom odlučnošću kreće ka cilju, stoga nije moguće prevariti je. Dovoljno je objaviti cilj, dovoljno je raširiti glas koga treba ubiti, i već se stvara masa. Koncentracija na ubijanje je posebne vrste, i po intenzitetu je nešto najjače što postoji. Svi hoće da učestvuju, svi udaraju. Da bi mogao zadati udarac žrtvi, svako se gura u njenu neposrednu blizinu.
U slučaju da nije u stanju da udari sam, on hoće da vidi druge kako je pogađaju. Sve ruke koje udaraju kao da su ruke jednog te istog stvora, mada one ruke koje pogađaju imaju veću vrednost i važnije su. Cilj je, međutim, sve. Žrtva je cilj i ona je tačka najveće zgusnutosti zato što objedinjuje delovanje svih; cilj i zgusnutost se podudaraju.

Važan osnov za brz rast mase hajke je bezopasnost pothvata. On je bezopasan jer je premoć mase ogromna. Žrtva joj ne može ništa. Ona beži ili je vezana. Ona ne može udariti i u svojoj bespomoćnosti može biti samo još žrtva. Njoj je otvoren put samo u propast. Njena je sudbina određena i niko se ne mora bojati sankcija zbog njene smrti. Dozvoljeno ubistvo nadomešta sva ubistva kojih se čovek morao odreći, budući da bi zbog njihovog izvršenja morao strepeti od strogih kazni. Bezopasno, dozvoljeno, preporučeno ubistvo, u kojem se učestvuje sa mnogim drugima, za većinu ljudi je neodoljivo. Mora se reći da pretnja smrti, koja je zajednička svim ljudima, i koja je delotvorna u različitim manifestacijama, čak i onda ako ljudima nije neprestano pred očima, stvara potrebu da se smrt skrene na druge. Stvaranje mase hajke izlazi u susret ovoj potrebi.

Radi se o toliko lakom pothvatu koji se odvija tako brzo da čovek mora požuriti da bi stigao na vreme. Žurba, uzbuđenje i sigurnost takve mase imaju u sebi nešto stravično. Ovo je uzbuđenost slepca koji je u najvećoj meri slep baš onda kada iznenada veruje da je progledao. Masa žuri u susret žrtvi i smaknuću da bi se oslobodila smrti svih onih koji je čine. Trenutno i zauvek. Ono što im se zapravo dešava je suprotnost tome. Zahvaljujući smaknuću, ali tek nakon njega, masa oseća veću ugroženost od smrti nego pre. Ona se raspada i razilazi u nekoj vrsti bekstva. Što je žrtva bila uzvišenija, to je strah mase bio veći. Ona se može održati na okupu samo ukoliko brzo usledi niz sličnih događaja.

Masa hajke je veoma stara, ona potiče od najstarijeg dinamičkog jedinstva poznatog među ljudima – čopora koji lovi. O čoporima će, koji su inače mali i po mnogo čemu se razlikuju od mase, kasnije biti reči. Ovde će biti govora samo o nekim opštim prilikama koje daju povoda za stvaranje mase hajke.

 

files.php4-2

Photo: Stock

Razlikujemo dve osnovne vrste smrti na koje pojedinca osuđuje horda ili narod. Prva je proterivanje. Bespomoćnog pojedinca ostavljaju tamo gde je izložen divljim životinjama ili gde će umreti od gladi. Ljudi kojima je pripadao više ne žele s njim imati nikakve veze. Niko mu ne sme dati ni utočište ni hranu. Svaki bi dodir s njim zaprljao druge i učinio ih krivcima. Ovde je najteža kazna usamljenost u svom najstrožem obliku, odvajanje od vlastite grupe je muka koju, naročito u primitivnim zajednicama, mogu preživeti samo malobrojni. Jedna podvrsta ovakvog izolovanja jeste izručivanje neprijatelju. Ono se – kada se radi o muškarcima i kad do njega dođe bez borbe – doživljava kao nešto izuzetno okrutno i ponižavajuće, kao dvostruka smrt.

Drugi oblik je zajedničko ubijanje. Osuđenika izvode na polje i kamenuju ga. Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive.

Kad se žrtva ubija strelicama, ili kad osuđenog na smrt strelja odred vojnika, smaknuće vrši posebna grupa koja predstavlja zajednicu. Pri zakopavanju ljudi u mravinjake, koje nam je poznato iz Afrike i drugih krajeva, neprijatni zadatak prepušta se mravima, koji predstavljaju mnogobrojnu masu.

Sve forme javnog pogubljenja potiču od starog običaja zajedničkog ubijanja. Pravi je krvnik masa koja se skuplja oko gubilišta. Ona odobrava predstavu, ona užurbano pristiže iz daljine da bi mogla posmatrati predstavu od početka do kraja. Ona želi da se to desi, i ne bi htela da joj žrtva pobegne. Izveštaj o osudi Hrista izražava suštinu tog procesa: „Razapnite ga!“ – uzvik je mase. Ona je stvarni, aktivni element, i u neko drugo vreme ona bi se sama pobrinula za izvršenje kazne i kamenovala Isusa Hrista. Sud, koji se obično odvija pred ograničenom grupom ljudi, zastupa veliku masu koja prisustvuje smaknuću. Smrtna presuda, koja je izrečena u ime prava, zvuči apstraktno i nestvarno, postaje stvarna tek kada je izvrši masa, jer ona je izrekla presudu, a pod javnošću prava se, zapravo, podrazumeva masa.

U srednjem veku smaknuća su se vršila sa raskošnom pompom i odvijala su se što je sporije moguće. Događalo se da žrtva opominje posmatrače strastvenim govorima, jer je zabrinuta za njihovu sudbinu. Oni nipošto ne smeju slediti njen primer. Žrtva im predočava u kom pravcu vodi čoveka takav život. Briga žrtve laska posmatračima. Žrtvi to može pružiti zadovoljstvo – da među njima poslednji put stoji, kao neko, jednak njima, pravednik kao što su oni, čovek koji zajedno s njima odbacuje i osuđuje svoj sopstveni raniji život. Kajanje zločinca ili nevernika suočenog sa smrću, što sveštenici nastoje da postignu svim sredstvima, ima, osim navodnog cilja spasa duše, i ovaj smisao: da pripremi masu hajke za prelaz u buduću masu svečanosti. Svako treba da dobije potvrdu za svoje dobre namere i da veruje u nagradu koja ga očekuje na drugome svetu.

U razdobljima revolucija smaknuća se ubrzavaju. Pariski krvnik Samson ponosan je na to što je njegovim pomoćnicima dovoljan „minut po osobi“. Veliki deo grozničavog raspoloženja mase u takvim vremenima proizilazi iz brzog sleda bezbrojnih pogubljenja. Masi je važno da joj krvnik pokaže glavu ubijenog. To, i ništa drugo, je trenutak rasterećenja. Kome god da je glava pripadala, taj je u tom trenutku degradiran, i u tom kratkom trenutku u kojem zuri u masu – on je samo glava kao i sve druge. Ona je mogla stajati na ramenima kralja – u munjevitom procesu degradiranja kralj je pred očima svih izjednačen sa ostalima. Masa koja se ovde sastoji od glava koje zure postiže osećaj jednakosti u onom trenutku kada odrubljena glava počne da zuri u nju. Što je pogubljeni bio moćniji, što je veća bila distanca koja ga je pre delila od nje, to je veće uzbuđenje pri rasterećenju. Ako se radilo o kralju, ili nekom sličnom vlastodršcu, onda se tome pridružuje zadovoljstvo zbog preokreta. Pravo krvave pravde, kojom je on ranije raspolagao tako dugo vremena, primenjeno je na njega samog. Ubili su ga oni koje je on prethodno osuđivao na smrt. Ne treba potcenjivati značaj ovoga preokreta – postoji, naime, jedna forma mase koja se stvara samo zahvaljujući preokretu.

Učinak glave koja se pokazuje gomili nipošto se ne iscrpljuje u rasterećenju. Kad pripadnici mase sa ogromnom silinom prepoznaju glavu kao jednu od svojih, kada ona, takoreći, padne među njih, i više nije ništa drugo nego oni sami, izjednačujući ih sve, onda svaki od njih u toj glavi vidi sebe. Odrubljena glava predstavlja pretnju. Oni, koji su s takvim zadovoljstvom gledali u mrtve oči, ne mogu se više osloboditi ove slike. Budući da glava pripada masi, ona je sama pogođena njenom smrću. Ona je raspoložena i preplašena na neki tajanstven način. Masa se počinje raspadati. To je neka vrsta bekstva od glave, bekstva u kojem se ona razilazi.

Masa hajke, dokopavši se svoje žrtve, raspada se izuzetno brzo. To je činjenica dobro poznata ugroženim moćnicima. Oni masi dobacuju neku žrtvu da bi sprečili njen rast. U tu su svrhu izvedena mnoga politička smaknuća. S druge strane, vođe radikalnih stranaka često uopšte nisu svesni toga da postizanjem svoga cilja, javnog pogubljenja nekog opasnog neprijatelja, više štete sebi nego protivničkoj strani. Može im se dogoditi to da se, nakon takvog smaknuća, masa njihovih pristalica razbeži i da nikada više ne dosegne svoju staru snagu. O razlozima za ovaj preokret biće više reči kada budemo govorili o čoporima, a naročito o čoporu oplakivanja.

files.php4-3

Photo: Stock

Zazor od zajedničkog ubijanja novijeg je datuma, ali ne treba ga potcenjivati. I danas svi učestvuju u javnim smaknućima, ali preko novina. Samo što je to učestvovanje daleko udobnije. Čovek sedi u miru svoje kuće i može se, suočen sa stotinama pojedinosti, zadržati kod onih koje ga naročito uzbuđuju. On izražava svoje odobravanje tek kada je sve gotovo. Ni najmanji trag krivice ne kvari mu užitak. On nije ni za šta odgovoran – niti za presudu, niti za svedoke, niti za njihove iskaze, a pogotovo ne za novine, koje su izveštaj štampale. Čovek o tome zna više nego što je znao u ranijim vremenima, kada je satima morao ići ili stajati da bi, na kraju, video samo malo. Masa hajke održala se u životu u, doduše, ublaženom obliku kao publika čitalaca novina. Ali, zbog svoje distance koju ima prema događajima, ona je još neodgovornija, čak bismo mogli reći da je čitalačka publika masa hajke u svom najodvratnijem i istovremeno najstabilnijem obliku. Budući da se čak ne mora ni okupljati, ona izbegava raspadanje, dok se za raznovrsnost pobrinulo svakodnevno izlaženje novina.

Mase bekstva
Masa koja beži stvara se pojavom pretnje. Za nju je karakteristično da sve povlači za sobom – da sve beži. Opasnost koja preti zajednička je za sve. Opasnost se koncentriše na jednom određenom mestu. Ona ne pravi nikakve razlike. Može da ugrožava stanovnike jednog grada koji su pripadnici jedne vere, ili sve koji govore jednim jezikom.

Ljudi beže zajedno zato što se tako brže beži. Motiv je isti, energija jednog povećava energiju drugog, ljudi guraju jedni druge u istom pravcu. Sve dok su ljudi zajedno, osećaju da je opasnost podeljena. Praiskonska je predstava da je opasnost koncentrisana na jednom mestu – dok se neprijatelj dočepa jednog, drugi mogu da mu umaknu. Krila su prilikom bekstva otvorena, ali razvučena, tako da nije verovatno da će opasnost istovremeno pogoditi sve. U takvoj gomili svako misli da sam nije žrtva. Budući da je cilj kretanja svih spas, svaki pojedinac prožet je osećanjem dostižnosti tog cilja.

Kod masovnog bekstva najupadljivija je snaga njegove usmerenosti. Masa se takoreći potpuno pretvorila u određeni pravac koji je u suprotnom smeru od opasnosti. Budući da je važan jedino cilj, koji za ljude znači spas, put koji vodi do njega, distance koje su ranije postojale među ljudima postaju irelevantne. Ovde se, iznenada, mogu naći zajedno vrlo čudnovata i različita stvorenja koja se nikada nisu približila jedni drugima. U begu se, doduše, ne ukidaju razlike među njima, ali se ukidaju sve distance. Od svih formi mase, masa bekstva je najobuhvatnija. Međutim, neujednačena slika koju pruža masa u bekstvu nije određena samo učestvovanjem svih bez izuzetka. Ona postaje još složenija zbog različitih brzina kojom se ljudi daju u beg. Među njima ima mladih, starih, jakih, slabih, manje ili više opterećenih. Šarolikost ove slike može zbuniti posmatrača koji stoji sa strane. Ona je slučajna i – ako se uporedi sa nadmoćnom snagom usmerenosti – potpuno beznačajna.

Energija bekstva se uvišestručuje ako se učesnici uzajamno poznaju: dok je dopušteno druge gurati napred, nipošto nije dopušteno izgurati ih. U trenutku kada pojedinac počne misliti samo na sebe, a one oko sebe doživljavati kao puku prepreku, karakter masovnog bega se pretvara u svoju suprotnost – on se pretvara u paniku, u borbu pojedinca protiv svih koji mu stoje na putu. Do preokreta najčešće dolazi onda kada se neprestano ometa pravac bega. Dovoljno je da se masi prepreči put da bi ona pojurila u drugom pravcu. Ako se put neprestano preprečuje, onda ona ubrzo više ne zna kuda treba da se okrene. Masa više ne zna svoj pravac kretanja i zbog toga gubi svoju konsistentnost. Opasnost, koja je masu dosada ubrzavala i ujedinjavala, suočava sada pojedinca s drugima kao neprijateljima, jer svako pokušava spasti sebe.

Za razliku od panike, masovni beg crpi svoju energiju iz jedinstva i sve dok se masa ne može rasterati, sve dok ustraje u svojoj nepodeljenosti i sve dok ostaje moćna struja koja se ne deli, strah koji je tera ostaje podnošljiv. Kad krene svojim tokom, masovni beg se počinje odlikovati izvesnim osećanjem uzvišenosti – radi se o osećanju uzvišenosti zajedničkog kretanja. Niko nije manje ugrožen od drugih i, mada svako trči ili jaše iz petnih žila da bi stigao na sigurno mesto, on ipak ima svoje mesto u celini, mesto koje poštuje i kojeg se drži usred sveopšteg meteža.

Tokom bega, koji može trajati danima i nedeljama, neki zaostaju, bilo zbog toga što ih izdaju snage ili zbog toga što ih pogađa neprijatelj. Onaj ko je pogođen postaje žrtva prinesena opasnosti. Sudbina koja ga je zadesila ne pogađa ostale. Ma koliko je pojedinac bio važan drugima kao saučesnik u bekstvu, kada biva pogođen – postaje još važniji. Pogled na njega daje onemoćalima snagu za daljnji beg. On je bio slabiji od njih, pa se opasnost okomila na njega. Izolacija u kojoj on ostaje, i u kojoj ga ostali još kratko vreme mogu videti, povećava ovima vrednost njihovog jedinstva. Ne može se dovoljno naglasiti značaj palog saučesnika za konsistentnost bekstva.

 

files.php4-5Prirodni kraj bekstva je dostizanje cilja. Čim oseti da je na sigurnom, masa se ponovo razilazi. Opasnost se, međutim, može ukinuti na njenom izvoru. Kad se proglasi primirje, grad iz kojeg su ljudi pobegli više nije ugrožen. Oni se vraćaju odvojeno, iako su bežali zajedno; svi su isto onako odvojeni kao što su i ranije bili. Postoji, međutim, još i treća mogućnost. Možemo je nazvati presušivanjem bekstva u pesku. Cilj je predaleko, a okolina neprijateljska, ljudi su izgladneli, postaju slabi i klonuli. Ne samo jedan, već stotine i hiljade njih – padaju. Ovo fizičko raspadanje nastupa postupno, a izvorno kretanje održava se beskonačno dugo. Ljudi puze napred i onda kada je nestao i poslednji izgled za spas. Od svih oblika mase, najžilavija je masa koja beži, jer i poslednji učesnici ostaju zajedno do poslednjeg trenutka.

Ima zaista mnogo primera masovnog bekstva. Naše vreme je postalo vrlo bogato ovakvim primerima. Pre iskustva svetskih ratova, čovek bi najpre pomislio na sudbinu Napoleonove velike armije prilikom njenog povlačenja iz Rusije. To je izvanredan primer: sastav ove vojske, koju su sačinjavali ljudi iz različitih zemalja, različitih jezika, užasna zima i ogromna udaljenost koju je većina prešla peške – to je povlačenje koje se moralo izroditi u masovno bekstvo koje je poznato u svim pojedinostima.

Bekstvo čitave jedne metropole svet je prvi put doživeo kada su se Nemci 1940. približili Parizu. Ovaj poznati „egzodus“ nije trajao dugo, jer je vrlo brzo sklopljeno primirje. Ali, intenzitet i opseg ovog kretanja je bio takav da je za Francuze postao zajednička uspomena iz Drugog svetskog rata od centralne važnosti.

Nije potrebno gomilati primere iz novijeg vremena. Oni su živi u sećanjima svih nas. Ipak, čini se da je vredno istaći da je masovno bekstvo ljudima već bilo poznato i onda kada su živeli zajedno u sasvim malim grupama. Ono je igralo ulogu u njihovim predstavama još pre nego što je to bilo moguće u brojčanom smislu. Setimo se samo verzije eskimskog šamana: „Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu. Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi!“

Mase zabrane
Posebnu vrstu mase stvara zabrana. Mnogi ljudi ne žele više da rade ono što su do sada radili kao pojedinci. Zabrana je iznenadna – oni je nameću sami sebi. To može biti neka stara zabrana koja je već pala u zaborav, ili neka koja se s vremena na vreme obnavlja. Ali, to može biti i potpuno nova zabrana. U svakom slučaju, ona deluje ogromnom silom. Bezuslovna je kao zapovest, ali je kod zabrane odlučujući njen negativni karakter. Uprkos tome što može zadobiti privid spoljašnjosti, ona uvek dolazi iznutra. Zabrana uvek potiče iz neke potrebe onih koje pogađa. Čim je zabrana izgovorena, masa počinje da se stvara. Ljudi oklevaju da čine ono što od njih svet očekuje. Odjednom nipošto ne žele da rade ono što su do sada bez mnogo ustezanja radili, kao da je to prirodno, kao da im ne pada teško. Njihovu uzajamnu pripadnost moguće je spoznati u njihovoj odlučnosti da se kolebaju. Negativnost zabrane masa spoznaje u trenutku njenog rađanja i ona ostaje dominantna karakteristika sve dok masa postoji. Iz tog razloga moglo bi se govoriti o negativnoj masi. Nju stvara otpor: zabrana je njena jedina granica i brana. Ništa ne može preći tu granicu ili probiti tu branu.
Jedan čovek nadgleda drugog da bi video da li je on još uvek deo te brane. Onaj ko popusti i prekrši zabranu biva kažnjavan od strane drugih.

U naše vreme najbolji primer za negativnu masu ili masu zabrane je štrajk. Radnici su navikli da redovno i u određeno vreme vrše svoj posao. Njihov se posao razlikuje, jedan mora da radi ovo, a drugi nešto sasvim drugo. Ipak, oni dolaze na posao u isto vreme i u isto vreme napuštaju svoje radno mesto. Jednaki su s obzirom na zajednički trenutak počinjanja i završavanja radnog vremena. Većina obavlja rad rukom. Oni su bliski još po nečemu, a to je da za svoj rad dobijaju naknadu. Ipak, budući da im se posao razlikuje, razlikuje se i nadnica. Njihova jednakost, kao što se vidi, nije dalekosežna. Ona sama nije dovoljna da dovede do stvaranja mase. Kada, međutim, dođe do štrajka, radnici postaju na jedan određeniji način jednaki – po odbijanju da dalje rade. Čovek postaje u potpunosti obuzet ovim otporom. Zabrana rada stvara jedno akutno raspoloženje koje omogućuje otpor.

 

files.php4-6

Photo: Stock

Momenat obustave rada je značajan trenutak, slavljen u radničkim pesmama. Osećanju olakšanja koji nastupa sa štrajkom doprinosi mnogo toga. Fiktivna jednakost radnika o kojoj se priča, ali koja se u stvarnosti svodi na to da za rad svi upotrebljavaju ruke, odjedanput postaje stvarna. Sve dok su radili, morali su raditi različite stvari koje su im bile zadate. Tog trenutka kada obustavljaju rad svi rade isto. Čini se kao da su svi spustili ruke u istom trenutku, kao da moraju sve snage trošiti na to da ih više ne podignu, bez obzira na to koliko su gladni. Obustava rada čini radnike jednakim. Njihovi zahtevi, kada se uporede sa učinkom ovoga trenutka, gube na težini. Cilj štrajka može biti povećanje nadnice, i sigurno je da se, s obzirom na ovaj cilj, štrajkači osećaju jedinstveni. Ali, sam cilj nije dovoljan da ih pretvori u masu.

Ruke koje se spuštaju deluju zarazno na druge ruke. Celoj zajednici se pokazuje da one ne rade. Štrajk, koji se, zahvaljujući „simpatijama“ dalje širi, onemogućuje i drugima, koji isprva nisu mislili na obustavu, da obavljaju svoj posao. Smisao štrajka je u tome da niko ne treba da radi sve dok radnici ne rade i – što u većoj meri uspevaju da ostvare svoju nameru, to su veći izgledi na pobedu u štrajku.

U okviru samoga štrajka važno je da se svako drži parole o zabrani. Iz same mase spontano se stvara jedna organizacija. Ona ima funkciju države koja nastaje potpuno svesna kratkotrajnosti svog života. U njoj važi samo nekoliko zakona, koji se, međutim, najstrože poštuju. Stražari čuvaju prilaze do mesta s kojeg je potekla njihova akcija – radno mesto je zabranjeno područje. Zabrana pod kojom se nalazi radno mesto ukida njegovu svakodnevnost, prozaičnost i daje mu posebno dostojanstvo. Odgovornost koju radnici za njega snose pretvara ga u vlasništvo svih. Kao takvo, ono je ispunjeno višim smislom i uživa posebnu zaštitu. Ono ima u sebi, u svojoj praznini i tišini, nešto sakralno. Svako ko mu se približi mora položiti računa o svojim namerama. Ko dolazi sa profanim namerama – ko hoće da radi, postaje neprijatelj ili izdajnik.

Organizacija se brine za pravednu raspodelu životnih namirnica ili novca. Zalihe treba da traju što je moguće duže. Važno je da svako dobije jednako malo. Jačem neće pasti na pamet da zatraži više. Čak i lakom čovek postaje umeren. Budući da obično ima vrlo malo za sve, i da se raspodela odvija pošteno, odnosno javno, ona već i svojim načinom doprinosi jačanju ponosa mase na svoju jednakost.

Takva organizacija ima u sebi nešto ozbiljno i vredno poštovanja. Ovog osećanja odgovornosti i dostojanstva tvorevine koja je nastala iz same mase moramo se setiti svaki put kada se govori o divljaštvu mase i njenoj želji za razaranjem. Razmatranje mase zabrane je neophodno upravo zbog toga što pokazuje potpuno drukčije karakteristike mase, gotovo suprotne onima koje su uobičajene. Sve dok ostaje verna svojoj suštini, ova masa oseća odbojnost prema svakom razaranju.

files.php2Istina, nije lako održati je u ovom stanju. Ako stvari krenu loše, i oskudica dostigne nepodnošljive razmere, ali osobito ako se oseti napadnutom ili opkoljenom, negativna masa se obično pretvara u pozitivnu i aktivnu. Štrajkačima, koji su tako iznenada sami sebi zabranili uobičajene delatnosti svojih ruku, može nakon nekog vremena postati vrlo teško da ustraju u neaktivnosti. Čim osete da je jedinstvo njihovog otpora ugroženo, postaće skloni razaranjima, i to najpre razaranjima u sferi svoje sopstvene poznate delatnosti. Tu se javlja najvažniji zadatak organizacije. Ona mora očuvati čistoću karaktera mase zabrane i sprečiti svaku pozitivnu pojedinačnu akciju. Ona, takođe, treba da zna kad je došao trenutak da se ukine zabrana kojoj masa zahvaljuje svoje postojanje. Ako se njihov uvid podudara sa osećanjem mase, ona se sama mora rasformirati čim ukine zabranu.

Mase preokreta
„Dragi, dobri prijatelju, vukovi su oduvek proždirali ovce. Da li će ovaj put ovce proždirati vukove?“ Ova rečenica se nalazi u jednom pismu koje je za vreme Francuske revolucije gospođa Žilijen pisala svome sinu. Ona sadrži, svedena na sažetu formulu, suštinu preokreta. Dosad su malobrojni vukovi napadali mnogobrojne ovce. A sada je vreme da se mnogobrojne ovce okrenu protiv malobrojnih vukova. Zna se da ovce nisu mesožderi, ali uprkos prividnoj besmislenosti, ova rečenica je bogata značenjem. Revolucije su vremena u kojima dolazi do preokreta. Onima koji su dugo bili bespomoćni odjednom rastu zubi. Svojom mnogobrojnošću oni moraju nadoknaditi nedostatak iskustva u činjenju zlodela.

Preokret pretpostavlja raslojeno društvo. Razgraničenost određenih klasa, od kojih jedna ima više prava nego druga, mora postojati neko određeno vreme pre nego što nastane potreba za preokretom. Viša grupa poseduje pravo da izdaje naređenja nižoj, bilo zato što je osvojila njihovu zemlju i zavladala stanovnicima, bilo zato što je do razdvajanja došlo zbog unutrašnjih procesa.

Svaka zapovest ostavlja u onome kome je nametnuto da je izvrši bolnu žaoku. Kasnije će biti više reči o prirodi ovih žaoka koje su neuništive. Ljudi kojima se mnogo zapoveda i koji su puni takvih žaoka, osećaju snažan nagon za tim da ih se oslobode. Oslobađanje je moguće na dva načina. Jedan je da se naredbe koje su dobijene odozgo proslede podređenima koji su spremni da ove naredbe izvrše. S druge strane, ljudi mogu i svojim pretpostavljenima vratiti istom merom ono što su od njih dugo trpeli i gomilali u sebi. Pojedinac koji je slab i bespomoćan teško da će ikada imati sreću da mu se ovakva prilika ukaže. Ali, ako se mnogo njih okupi u masi, moglo bi im uspeti ono što im je kao pojedincima bilo nemoguće. Zajedno se mogu okrenuti protiv onih koji su im do tada naređivali. Revolucionarnu situaciju možemo posmatrati kao stanje takvog preokreta, a masu, čije se rasterećenje uglavnom sastoji u zajedničkom oslobađanju od žaoka naredbi, možemo nazvati masom preokreta.

 

files.php4-8Početkom Francuske revolucije smatra se napad na Bastilju. Revolucija je, međutim, počela već ranije jednim krvoprolićem među zečevima. U maju 1789. sastali su se predstavnici pokrajina u Versaju. Oni su raspravljali o ukidanju feudalnih prava, među kojima je bilo i pravo plemstva na lov. Mesec dana pre napada na Bastilju, 10. juna, Kamij Demulen, koji je kao poslanik učestvovao u raspravi, pisao je u jednom pismu svom ocu: „Bretonci za sada sprovode neke stavke iz svoje knjige žalbi. Ubijaju golubove i divljač. U ovom kraju pedeset mladića sprovodi neviđen pokolj među zečevima i kunićima. Tvrdi se da su pred očima čuvara ubili četiri do pet hiljada divljači u dolini Sen Žermen“. Pre nego što se usude da napadnu vukove, ovce napadaju zečeve. Pre preokreta koji se okreće protiv samih pretpostavljenih, ljudi se okreću protiv najnižih koji nisu opasni, protiv životinja koje se love.

Pravi događaj je dan Bastilje. Ceo grad se opskrbljuje oružjem. Pobuna je uperena protiv kraljevskog sudstva utelovljenog u napadnutoj i osvojenoj tvrđavi. Oslobađaju se zarobljenici, koji se potom pridružuju masi. Zajedno sa svojim pomoćnicima smaknut je i guverner koji je bio odgovoran za odbranu Bastilje. Na ulične svetiljke vešaju se i lopovi. Bastilja je sravnjena sa zemljom, nije ostao ni kamen na kamenu. Sudstvo u oba svoja glavna aspekta – smrtnoj kazni i pomilovanju – prelazi u ruke naroda. Tako je preokret privremeno završen.

Ova vrsta mase stvara se pod najrazličitijim uslovima. To mogu biti ustanci robova protiv gospodara, vojnika protiv oficira, obojenih protiv belaca koji žive u njihovoj sredini. Ali, uvek su duže vreme jedni izvršavali naredbe drugih. Pobunjenike podstiču na delovanje njihove žaoke, stoga uvek treba da prođe izvesno vreme pre nego što se počne s delovanjem.

Veliki deo onoga što se zapaža na površini revolucije odvija se već kod masâ hajke. Organizuje se lov na pojedince, ljude koje, kad ih uhvate, svi zajedno ubiju, nakon suđenja ili bez presude. Ali, to nipošto ne znači da se revolucija sastoji iz ovoga. Stvar ne završava sa masama hajke, jer njima vrlo brzo dolazi prirodan kraj. Preokret koji je jednom započeo stalno se nastavlja. Svako nastoji da dođe u položaj u kojem se može osloboditi svojih žaoka – a svako poseduje mnoštvo njih. Masa preokreta je proces koji zahvata celo društvo, koji se, iako možda na samom početku ima uspeha, ipak okončava vrlo sporo i teško. Kao što se brzo razilazi masa hajke – budući da se nalazi na površini – isto se tako sporo odvija preokret koji dolazi iz dubine, u mahovima.

Preokret, međutim, može biti još mnogo sporiji – on može biti predmet obećanja onoga sveta. „Oni koji su poslednji, biće prvi.“ Između ovog poretka i onog stoji smrt. Na drugom svetu čovek će ponovo živeti. Onaj ko je ovde bio najsiromašniji i koji nikakvo zlo nije učinio, na drugome svetu vredi najviše. On egzistira kao novi čovek u boljem položaju. Verniku je obećano oslobađanje od žaoka, ali ništa se pobliže ne govori o okolnostima ovoga oslobađanja. Kada svi budu kasnije na okupu u onostranosti, o masi kao supstratu ovog preokreta ne kaže se zapravo ništa.

U centru ove vrste obećanja stoji misao vaskrsavanja. Jevanđelje izveštava o slučajevima u kojima je Isus vaskrsavao ljude u ovom svetu. Propovednici čuvenih revival-pokreta u anglosaksonskim zemljama primenjivali su na svakojake načine ovaj učinak smrti i vaskrsavanja. Okupljenim grešnicima pretili su najstrašnijim mukama u paklu, tako da su ovi zapadali u stanje neopisivog straha. Pred sobom su videli plameno jezero i sumpor i ruku Svevišnjeg koji se spremao da ih baci u strašan ponor. Za jednoga od tih propovednika kaže se da je učinak svojih žestokih opomena povećavao izobličavanjem lica i grmljavinom svoga glasa. Ljudi su pristizali iz mesta koja su 40–50–100 milja udaljena da bi čuli ove propovednike. Muškarci su dovodili svoje porodice u natkrivenim kolima i opskrbljivali se posteljinom i hranom za nekoliko dana. Oko 1800. godine jedan je deo države Kentaki zapao u stanje ovakve grozničavosti zahvaljujući jednoj takvoj skupštini. Skupštine su se održavale na otvorenom jer nijedna zgrada tadašnjih Sjedinjenih Američkih Država nije mogla da primi tako ogromnu masu. U avgustu 1801, na skupu u Kejn Ridžu, okupilo se 20.000 ljudi. Sećanje na ovaj skup u Kentakiju nije se ugasilo ni čitav vek posle toga.

Propovednici su zastrašivali slušaoce tako dugo dok ovi ne bi popadali i ostajali ležati kao mrtvi. Pretilo im se božjim zapovestima. Od ovih zapovesti dali bi se u beg i potražili spas u nekoj vrsti prividne smrti. Propovednik bi svesno i jasno izrekao svoju nameru da ih želi srušiti. Sve je izgledalo kao na bojnom polju. I desno i levo čitavi su redovi padali na zemlju. Ovo poređenje sa bojnim poljem isticali su sami propovednici. Smatrali su da je najveći užas neophodan za moralni preokret koji su želeli da izazovu. Uspeh propovedi meren je brojem „palih“. Jedan očevidac, koji je to tačno beležio, izveštava da je tokom ovog višednevnog skupa tri hiljade ljudi, gotovo šestina svih prisutnih bespomoćno ležala na zemlji. Svi koji su pali odneseni su u obližnju prostoriju iza skupštine. Sve vreme je više od polovine poda bilo pokriveno ljudima koji su tamo ležali. Mnogo, veoma mnogo ljudi je tamo satima mirno ležalo i nije bilo u stanju da se pomakne, niti da progovori. Ponekad bi na nekoliko trenutaka dolazili k svesti i duboko uzdisali, da bi potom ispustili prodoran krik ili izrekli usrdnu molitvu kao zahvalnost za milost što su još živi.

Neki su lupali petama o pod, drugi su vikali kao u smrtnim mukama i bacakali se kao ribe žive izvučene iz vode. Neki su se satima kotrljali po podu. Bilo je nekih koji bi iznenada skočili preko govorničkih bina i klupa uzvikujući: „Izgubljen! Izgubljen!“, i otrčali potom u šumu.

Kad su oni koji su pali došli ponovo k sebi, bili su to drugi ljudi. Ustali bi i povikali: „Spas!“ Bili su preporođeni i mogli su početi dobar i čist život. Svoj stari grešni život ostavili su za sobom. Preobraćenje je, međutim, samo onda bilo uverljivo ako mu je prethodila neka vrsta smrti.

Bilo je i manje ekstremnih pojava, čiji je smisao bio isti. Jedna je cela skupština briznula u plač. Mnogi ljudi su počeli da se nekontrolisano grče. Neki, obično grupe od četvoro ili petoro, počeli bi lajati kao psi. Nakon nekoliko godina, kada je uzbuđenje poprimilo blaže oblike, najpre je pojedince, a onda celi skup, spopadao „sveti smeh“.

Sve što se događalo – događalo se u masi. Jedva da su poznate forme koje su napetije i čiji je stepen uzbuđenosti viši nego što su ove.

Preokret kojem se ovde teži razlikuje se od revolucije. Ovde se radi o odnosu ljudi prema božjim zapovestima. Oni su do sada radili protiv boga. Ali, sada ih je obuzeo strah od njegove kazne. Taj strah, koji propovednik pojačava na sve moguće načine, tera ih u stanje besvesnosti. Pretvaraju se da su mrtvi, kao životinje u bekstvu; njihov strah je toliki da od njega gube svest. Kad se osveste, izražavaju spremnost da se drže božjih zapovesti i zabrana. Zato se maksimalno intenzivirani strah postavlja pred neposrednu kaznu. Radi se, takoreći, o procesu pripitomljavanja. Čovek dopušta da ga propovednik ukroti, on postaje poslušni sluga božji.

files.php2-3Ovaj je proces upravo suprotan onom koji se odvija u revoluciji, a koji smo protumačili ranije. Tamo je bilo reči o oslobađanju od žaoka koje su u potpunosti opteretile pojedinca tokom njegove dugotrajne potčinjenosti nekoj vlasti. Ovde se radi o novom podvrgavanju božjim zapovestima, dakle o spremnosti da se na sebe dobrovoljno preuzmu sve one žaoke koje bi ovo potčinjavanje moglo da stvori. Ovim procesima zajednička je samo činjenica preokreta, a duševna pozornica na kojoj se zbivaju – i u ovom i u onom slučaju – su mase.

Mase svečanosti
Petu vrstu masa nazvao bih masama svečanosti.
Na ograničenom prostoru ima mnogo ljudi i svi oni koji se na tom određenom području kreću mogu da učestvuju. Plodovi bilo koje kulture izloženi su velikim gomilama. Tu leži stotinu svinja vezanih u jednom nizu. Naslagana su brda voća. U ogromnim posudama pripremljeno je omiljeno piće koje čeka na uživaoce. Ima više nego što bi svi zajedno mogli potrošiti, i sa svih strana pridolaze ljudi koji dolaze da bi trošili. Oni uzimaju sve dok ičega ima, pa se čini kao da ovom nema kraja. Ima obilje žena za muškarce i obilje muškaraca za žene. Ništa i niko ne preti i niko ljude ne tera u bekstvo. Za vreme svečanosti zajamčen je život i užitak. Mnoge zabrane i razlike su ukinute, dopušta se i omogućuje neobična bliskost. To je atmosfera opuštanja a ne rasterećenja za svakog pojedinca. Ne postoji cilj koji bi za sve bio isti i koji bi morali svi zajedno ostvariti. Svečanost je cilj i on je već ostvaren. Gustina je velika, a jednakost je dobrim delom stvar proizvoljnosti i uživanja. Ljudi se mešaju, a ne kreću se jedan pokraj drugoga. Stvari, koje tu stoje nagomilane, i od kojih nešto dobijaju, čine suštinski deo zgusnutosti, njeno jezgro. Te su stvari ljudi najpre sakupili, a tek onda, kada su sve skupljene, oko njih se okupljaju ljudi. Ponekad prođu i godine pre nego što sve bude prisutno i možda se mora pretrpeti dugi period odricanja radi ovog kratkotrajnog izobilja. Ali, čovek živi imajući pred očima upravo ovaj trenutak koji svesno priprema. Neki, koji se inače retko viđaju, svečano se i zajednički pozivaju. Susreti pojedinih grupa obeležavaju se posebno i naglo povećavaju opšte veselje.

U toj situaciji određenu ulogu igra i osećaj da se zajedničkim uživanjem u ovom slavlju obezbeđuju i mnoga druga kasnija slavlja. Ritualnim plesovima i predstavama obnavlja se sećanje na ranije prilike iste vrste. Njihova je tradicija sadržana u sadašnjosti ovoga slavlja. Bez obzira na to da li se slavi sećanje na začetnika ovih svečanosti, ili mitski začetnici užitaka kojima se čovek raduje, ili preci, ili jednostavno bogati pokrovitelji kao što je to slučaj u kasnijim daleko suzdržanijim društvima, pojedincu se u svakom slučaju jamči buduće ponavljanje sličnih događaja. Jedno slavlje priziva drugo i zahvaljujući obilju stvari i ljudi, širi se život.

(KRAJ)

Izvor:e-novine.com

Zahvaljujem se g-dinu Tomislavu Markoviću iz E- novina, za ljubaznost da delove iz knjige „MASA i MOĆ“ Elijasa Kenetija objavim na TAMOiOVDE.

Priredio:Bora*S

ZABRANJENO JE…

tamoiovde-logo

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do posljednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

 Na današnji dan, 1904. godine, rođen je PABLO NERUDA

neruda2

Pablo Neruda sa novinarima u Parizu
posle objave da je dobio Nobelovu nagradu, 1971. godine.
U to vreme je Neruda bio ambasador Čilea u Francuskoj
(foto arthiva Beta AP)

  Pablo Neruda, čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost., rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes).

  Svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario objavljuje u 19-toj godini (1923), a već u 20-toj i drugu, pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.

   Studirao je francuski jezik i pedagogiju.

  Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radi pri čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. 

U rodni Čile vraća se 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama.

Ponovo se vraća u Čile 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. Objavio je još desetak knjiga poezije.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

NE BUDI DALEKO

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoj odžak
doći da ubije moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom ćeš otići tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Potvrđen uzrok smrti Pabla Nerude

Chile Neruda Exhumation

Foto:Beta/AP

 Forenzičari u Čileu nedavno su ukazali na to da inicijalni testovi na posmrtnim ostacima pesnika nobelovca Pabla Nerude potvrđuju da je imao uznapredovali karcinom u doba kada je umro, javlja BBC.

  Neruda je umro 1973, dvanaest dana nakon što je vojnim udarom na vlast došao general Avgusto Pinoče. Bio je blizak prijatelj svrgnutog predsednika Salvadora Aljendea. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su prošlog meseca kako bi se istražile optužbe da su ga otrovali agenti Pinočeove tajne službe.

Zaključak da je bolovao od uznapredovalog karcinoma mogao bi potvrditi tadašnju službenu verziju prirodnog uzroka njegove smrti, od raka prostate. Međutim, advokat Eduardo Kontreras, koji je pokrenuo postupak u ime čileanske komunističke stranke, kazao je da je prerano za donošenje konačnih zaključaka, budući da slede i toksikološka ispitivanja koja se moraju obaviti u SAD.

 Chile Neruda ExhumationNerudin bliski saradnik kazao je da je Neruda otrovan na Pinočeov zahtev. Manuel Araja, njegov vozač i lični asistent, kazao je da ga je Neruda zvao iz bolnice u kojoj se nalazio i rekao mu da se oseća loše nakon što je primio inekciju u podučje stomaka.


Neruda je sahranjen uz svoju suprugu, Matildu Urutiju, u bašti njihovog doma na pacifičkoj obali Čilea, u mestu Isla Negra, oko 120 kilometara zapadno od Santjaga, prenosi Hina.

Zagovornici teorije da je ubijen tvrde da se vojska bojala da će slavni pesnik otići u egzil u Meksiko i tamo voditi kampanju protiv Pinočeovog režima. Izvor:b92.net(4.05.2013)

SVIĐAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer tad si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i kao da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari ispunjena dušom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.

Sviđaš mi se kada ćutiš – i kad si kao udaljena.
I kada – kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te:
Pusti me da ćutim s ćutanjem tvojim.

Pusti, da ti govorim s tvojom ćutnjom

jasnom kao sveća jedna, prostom kao prsten jedan
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutanje ti je zvezdano, tako daleko i jednostavno.

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh, dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo – što to nije tačno.

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

MARK ŠAGAL, PRIPOVEDAČ S KIČICOM…

tamoiovde-logo

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

thumb-502-228Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal Revolucija 1937

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi. Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal Rusko selo 1929

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije. Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

Mark Šagal Haos

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju. Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal Mojsije

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave. Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

 Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

 

__________________________________________________________________________________________

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________

SUMRAK STVOREN DA SE DUGO SANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 JEFIMIJA

  Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

TAMOiOVDE-Zlatni vez na svili-Lazarica-DSC08244

Pohvala knezu Lazaru.
Delo monahinje Jefimije, zlatnim vezom izvezeno na svili
u čast kneza Lazara pre bitke kod Angore.
Foto:Bora*S/Crkva Lazarica u Kruševcu

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

  Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

  I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim   velom!
  I osećam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,

Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače…


MILAN RAKIĆ,  srpski pesnik i akademik, umro je na današnji dan, 30. juna 1938. godine

images

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu.

 Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 188. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

 LEPOTA

Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
Znam kada će suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u noj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako čudno druga,
I nikada slična jucerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
– Oh, jedanput ko i druge žene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!…

 

 Spisak književnog rada

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

 Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd.

 On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator.

Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran.

U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

 Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma.

 Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

ČEZNJA

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce,

sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenu trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše…

 Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“.

Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla.

 Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom.

To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti žeš, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećes znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!

 Izvor podataka:Wikipedia

Priredio/Izbor poezije: Bora*S

RUBENS, SLIKAR TELA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________

Danas je VIDOVDAN. (Ovde je put za neke Tamo hrabrije…)

***
Na današnji dan, 28. juna 1577 rođen je Peter Paul Rubens 

_____________________________________________________________________________________________________________________________________

PETER PAUL RUBENS (1577-1640)

Rubens_AutoportretRubens je centralna ličnost flamanskog slikarstva baroka, jedan je od najznačajnih slikara u istoriji umetnosti, koji je kneževski živeo i ostavio veliki broj dela iza sebe.

Njegov otac Jan je bio doktor prava i porotnik Antverpenu, ali je sa mnogim protestantima morao da napusti zemlju pa se nastanio u Kelnu. U blizini u Sigenu, rodio se Janu i drugi sin Petar Pavle (29. jun na dan Petra i Pavla). Posle očeve smrti, pošto se porodica vratila katoličanstvu, udovica je sa decom došla u Antverpen, gde je Rubens u isusovačkom kologiju dobio solidno humanističko obrazovanje, a 1592. je počeo da uči slikarstvo. 1598. bio je primljen u slikarski ceh u Antverpenu, a 1600. je otišao u Italiju, gde je studirao i kopirao dela Ticijana, Tintoreta i drugih venecijanskih majstora. Tu ga je zapazio mantovanski vojvoda Vinčenco Goncaga, pa je Ruben bio osam godina u vojvodinoj službi kao slikar, a često je putovao i u diplomatskim misijama. Bio je u Firenci na venčanju Marije Mediči, pa u Rimu, koji je na njega ostavio silan utisak kako delima velikih renesansnih slikara, tako i delima njegovih savremenika Karačija i Karavađa. 1606. odlazi u vojvodinoj misiji u Đonovu, gde je izradio nekoliko portreta, a interesovala ga je i italijanska arhitektura, koju je studirao, pa je kasnije u Antverpenu izdao zbirku bakroreza Palazzi antichi di Genova (Palaci antiki di Đenova).
Tu ga je zatekla vest o majčinoj bolesti, pa je u jesen 1608. otišao u Antverpen. Žalost za majkom, koju nije živu zatekao, i predusretljivost sa kojom ga je primio namesnik Albert, zadržali su ga u domovini.

1609. postao je dvorski slikar sa godišnjom platom od 500 guldena i oženio se osamnaestogodišnjom Izabelom Brant, sa kojom je imao troje dece. Brzo je postao slavan i mnogo traženi slikar pa je bio pretrpan porudžbinama i prezauzet. U njegovom ateljeu je radilo mnogo učenika i saradnika, pa je on često samo davao skicu i određivao boje, a posle samo završenu sliku korigovao.

Dok se na slikama koje je radio u Italiji vidi uticaj italijanskih majstora, on se po povratku u Antverpen oslobodio svih uticaja i postao je potpuno samostalan, pa je već u prvim godinama po povratku u zemlju smatran najvećim flamanskim slikarom.

Bio je veoma vredan, pa je jedan od najplodnijih slikara, a za 30 godina na oko 2500 njegovih slika neće se videti znaci opadanja i zamora. Bio je umetnik velike invencije i u tom velikom nizu slika on se nikad ne ponavlja.

1611. podigao je za sebe divnu palatu sa paviljonima u koje je smestio svoje skupocene zbirke i tu je živeo kao bogati plemić. Iz toga je vremena slika Umetnik sa svojom prvom ženom, a tada su nastale i tri vrlo značajne njegove slike, rađene za katedralu u Antverpenu-Podizanje krsta, Raspeće i Skidanje sa krsta.
Na ovim slikama se oseća uticaj Mikelanđela i Karavađa ali, dok Mikelanđelo studira pokret kao problem, Rubens ga uzima kao gotovu činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu, uspeva da da figure u dramatičnom pokretu. Njegove ženske figure, uskih prsiju i širokih bedara, potsjećaju na Đulija Romana, ali su one sasvim drugog tipa-plave i krupen severnjačke žene. Kao crtač, Rubens nije uvek najkorektniji, ali je on zato orginalan i suveren majstor kompozicije, koju bez teškoća prilagođuje svakom formatu. Orginalan je i u tretiranju problema svetlosti i senke i boje. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti, boje tela su u toplom bledo-žutom tonu sa plavičastim senkama, dok su refleksi crveni a sve su boje sočne, uvek nanesene u tankom sloju.

Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlačno, koje deluje na običnog posmatrača, odgovaralo je onome što su jezuiti od umetnosti tražili, pa je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta i iz njegova ateljea je izašao veliki borj slika sa temama iz Starog i Novog zaveta a među njima je i jedno od njegovih najznačajnijih dela Triptihon sv. Ildefonsa. U sredini je Bogorodica, okružena devicama, an krilima su donatori-Albert i Izabela sa svecima, svojim zastupnicima.

1622. poverila je Rubensu francuska kraljica majka da za Luksempuršku palatu izradi 21 veliko platno sa scenama iz njenog života za honorar od 20.000 dukata.

1626. umrla mu je žena i on se 1630. ponovo oženio šesnaestogodišnjom Helenom Furman. Mlada žena je bila očarana što se udala za tako slavna čoveka i njihov brak je bio veoma sretan. Imali su petero dece. Njen lik i njeno telo ovekovečio je Rubens na svojim mnogobrojnim slikama, što je često skandaliziralo savremnike.

Od 1635. živeo je u svom zamku Sten kod Mehlena i u Antverpenu i tu je posle teške bolesti i umro 30. maja 1640. Njegova zaostavština je iznosila 1,010.000 guldena.

Njegovo slikarstvo je svestrano, pa među njegovim slikama i onim koje su pod njegovim imenom izašle iz njegova ateljea ima veliki broj mitoloških, religioznih, alegorijskih, pejzaža, slika u žanru, portreta i crteža.
Njegovo klasično obrazovanje i znanje latnskog jezika omogućilo mu je da temeljno upozna klasičnu starinu i antički svet, koji je oživeo u svojim mnogobrojnim slikama. Među njima se izdvajaju Otmica Leukipovih kćeri, Borba amazonki, Parisov sud, Persej i Andromeda, Meleager i Atalanta i dr. Na svi ovim slikama pojavljuje se isti tip pune plave žene sa jakim udovima, pa su takve i njegove Tri gracie a i inače uvek vitka Diana. Model mu je skoro uvek bila njegova druga žena.

Pred kraj života radio je veliki broj slika po Ovidijevim Metamorfozama za Filipa II i 1638. poslao mu je 112 slika a posle još 18, jer je kralj bio oduševljen njima.

Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kad ih slika, on najradije pribegava alegoriji i mitologiji, što mu daje više slobode, kao na ciklusu, rađenom za Mariju Mediči.

Sa velikom ljubavlju je Rubens predstavljao životinje u divljem pokretu, najčešće u prizorima lova Lov na lavove, Lov na divlje svinje i Dijanin lov.
Ljubav je osećao i prema pejzažu, kome se približio živeći u svom poljskom zamku, pa je svojom rukom naslikao veliki broj pjezaža sa bujnom prirodom, jer kao što je voleo snažna tela koja odišu čulnošću, tako je voleo i izobilje u prirodi a, kao i ostali slikari baroka, predstavlja je najčešće uznemirenu, pred buru. Pejzaže je radio po prirodi a i iz mašte, obraćajući veliku pažnju arhitekturi i dajući domaći pejzaž kao okvir mitološkim scenama.

Postoji i manji broj Rubensovih slika sa motivima iz običnog života, na kojima su predstvljena seljačka veselja kao na slici Kermes.

Među njegovim mnogobrojnim portretima koje je izradio kod kuće i na svojim putovanjima, najbolji su mu oni članova njegove porodice, jer ih je sam slikao.

Njegov uticaj bio je ogroman na sve savremenike, a i čitav vek kasnije i to ne samo u slikarstvu, već i u svim likovnim granama.

Izvor teksta:galerija.metropolitan.ac.rs

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Priredio: Bora*S

ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Na današnji dan, 23. maja 1901.godine, u Beogradu je postavljena

Prva izložba srpskih foto-amatera

Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.

img_064

Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija

   Prikazano je 960 fotografija 35 autora.

Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.

   Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi… Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.  

rts.rs/


  Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar). Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.

      sr.wikipedia.org


          PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine

Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.

img_023

Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija

Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.

Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.

Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.

Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).

Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).

img_024

Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu              Foto: rastko.rs/fotografija

Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.

  Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)

   Monografija se sastoji iz:

 1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;

2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;

4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;

5. tekst monografije.

Izvor: rastko.rs/fotografija

Nastaviti s čitanjem: ·   Branibor Debeljković: Uvod·   i    Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

img_085

Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda
rastko.rs/fotografija

img_046

Marko Stojanović: Dečaci sa periferije
rastko.rs/fotografija

img_052

Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju.
rastko.rs/fotografija

img_062

Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice
rastko.rs/fotografija

_________________________________________________________________________________________________

img_049

Marko Stojanović: Zaspali bozadžija
rastko.rs/fotografija

img_055

Vojislav Stevanović: Domaći zadatak
rastko.rs/fotografija

img_075

Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija)
rastko.rs/fotografija

img_069

Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?)
rastko.rs/fotografija

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.   Izvor: rtv.rs

BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66

  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/

Priredio: Bora*S

KAKVI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

images

Foto: frama.ba

 “Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

 


MEŠA SELIMOVIĆ (Tuzla, 26. april 1910 – Beograd, 11. jul 1982)

Bio je  istaknuti srpski i jugoslovenski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.

 250px-MesaSelimovic_Serbian_Literature_Great_Men_StampsBiografija

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao:profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“,

Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd.

Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

 Priznanja i nagrade

Bio je biran za:predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU.

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije:

NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

Dela

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka „Prva četa“ (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman „Tišine“ (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka „Tuđa zemlja“ (1962) i kratki poetski roman „Magla i mjesečina“ (1965).

Derviš i smrt“ (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.

Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Roman „Tvrđava“ (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. „Tvrđava“ je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i „Tvrđava“ je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.[1]

Nakon romana „Ostrvo“ (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: „Djevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovori“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ i „Sjećanja“ (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.

 Nacionalna pripadnost

 U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976.

Selimović piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.“.

Spisak dela:

Uvrijeđeni čovjek (1947), Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957), Noć i jutra (filmski scenario) (1958), Tišine (1961), Magla i mjesečina (1965), Eseji i ogledi (1966), Derviš i smrt (1966), Za i protiv Vuka  (1967), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974), Krug (1983).   Izvor:sr.wikipedia.org

CITATI i ODLOMCI

* “Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog života.”

 * “Ljudi preziru sve one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; Navikni se na prezir ako želis mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu…”

* “Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

 * “Krijemo ljubav, tako je i ugušimo.”

* „Moral je zamisao, a život ono što biva.Više je štete nanešeno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.“

 * “Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi.”

 * “Nekad i sad – to su dva čovjeka.”

 * “Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji.”

 * „Stvari ne mogu da se kažu dok ne postoje. Pitanje je samo, treba li da se kažu.“

KAKVI SMO LJUDI

 Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

14535592104fc3598da71c9883366607_origPametni su ovo ljudi.

Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje.

A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!  

Izvor: b92.net


prolaznost zivota

foto:pismenizadaci.blogspot.com

* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“


Povodom godišnjice rođenja Meše Selimovića,

priredio : Bora*S


 

PRVI SRPSKI PILOT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Navršio se juče vek otkako je poginuo Mihajlo Petrović, prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku.

Mihailo Petrovic kraj avionaPovodom 100 godina od pogibije Mihaila Petrovića – prvog srpskog pilota i prve žrtve srpskog vazduhoplovstva, na spomenik na Novom groblju položeni su venci i cveće.

Vence su položili Petrovićevi rođaci, predstavnici Komande vazduhoplovstva, Zavičajnog društva „Mihailo Petrović“ iz Vlakče, Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca, Vazduhoplovnog saveza Srbije, Udruženja pilota „Kurjaci sa Ušća“, SUBNOR-a i mnogobrojni poštovaoci.

U galeriji „Ikar“ Doma vazduhoplovstva u Zemunu otvorena je izložba pod nazivom „Sećanje na vazduhoplovne žrtve“.

PeotrovicMIHAJLO PETROVIĆ bio je pilot sa dozvolom broj jedan.

Pripadao je prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine.

Nakon srednje škole u Kragujevcu, Petrović je pokušao da upiše neku od vojnih akademija u Sankt Peterburgu u Rusiji. Kako mu to nije pošlo za rukom, vratio se u Srbiju gde je učio u podoficirskoj artiljerijskoj školi.

Kao 21-godišnji vodnik 1905. godine bio je raspoređen u Gardijski artiljerijski puk u Nišu, a narednik je postao pet godina kasnije u garnizonu Beograd.

Na Farmanovu pilotsku školu u Etampu u Francuskoj upisao se kada je srpska vojska 1912. godine pozvala dobrovoljce da se prijave za pilotsku obuku. Završne ispite položio je mesec dana pre ostalih iz grupe i tako postao prvi srpski pilot sa diplomom.

Tokom Prvog balkanskog rata, Mihajlo Petrović raspoređen je u sastav novoosnovanog Primorskog aeroplanskog odreda čiji je prvi borbeni zadatak bio da pruža vazdušnu podršku trupama koje su opsedale Skadar.

Njegov avion „farman“ prilikom sletanja pogodila je snažna vazdušna struja zbog čega je avion naglo usporio, a zatim se prevrnuo.

Narednik Petrović izbačen je iz aviona na visini od oko kilometar i nije preživeo pad.

Izvor: rts.rs/page/stories/sr/story (sreda, 20. mar 2013)

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima. No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

imagesMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Oldcolumbiasfield

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

250px-Pupin_coil

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (19091926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

imagespupPočasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 19251926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

800px-Pupin_Hall

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine

m.p(OVDE možete čitati knjigu- PDF)

Priredio: Bora*S