ZAPOSTAVLJENE VREDNOSTI I LEPOTA…

tamoiovde-logo

Ova mesta su danas zaboravljena, a nekada se baš tu STVARALA ISTORIJA

Koliko je napredovao današnji svet, toliko i ostavlja pustoš za sobom. Postoje brojna napuštena mesta koja su nekad bila prelepa, a sad su zapostavljena i zaboravljena tokom vremena.

164954a26f537498266eb0cbc8f58f0c

Foto: Wikipedia Ratna morska utvrđenja u Engleskoj

Ratna morska utvrđenja u Temzi su napravljeni da štite Englesku od napada iz nacističke Nemačke.

Sada su napuštena, a mogla bi da postanu luksuzni apartmani ili spa-centar.

________________________________________________________________________________

b14fa6f71751e3bcc717ba02375e0b76

Foto: HRae / Wikipedia Zatvor u Pensilvaniji

EST ili zatvor u Pensilvaniji, je dizajniran da primora kriminalce da se približe Bogu kroz torturu i mesece provedene u samici.

Zatvor je stavio ključ u bravu 1971. godine, ali je otvoren za turiste od 1994. godine.

________________________________________________________________________________

af597340c5a85f96f8a83ae2dd4afd63

Foto: serhei / Wikipedia Tunel ljubavi u Ukrajini

Jeziv, ali i lep je Tunel ljubavi u Ukrajini.

Prirodni koridor i dalje se koristi za privatni voz koji prevozi drva oko tri puta dnevno, ali je i popularno mesto za turiste.

________________________________________________________________________________

39bafffc63a9492072afb9ea077a957e

Foto: Wikipedia „Američka zvezda“ iz 1939. godine

Ostaci broda „The Ocean Liner SS Amerika“ iz 1939. godine, poznatog i kao Američka zvezda, je slupan 1993. godine na Kanarskim ostrvima tokom velike oluje i grmljavine.

_________________________________________________________________________________

62f57362af911feca83072a497c01e86

Foto: Wikipedia Svetionik „Užasni Tili“

Tilmok Rok Svetionik, u Oregonu, bio je osvetljen 1881. i ubrzo je nadimak Užasni Tili dobio zbog opasnog putovanja sa kojim su bili suočeni tragaoci za svetionicima kako bi došli do njega.

Struktura svetionika je nekoliko puta teško oštećena zbog oluja.

________________________________________________________________________________

adc0ddd28c5c1ab81cf800a459a543bb

Foto: Wikipedia Železnička stanica na Pirinejima

Najveća i najglamuroznija železnička stanica u svetu, visoko na Pirinejima stoji godinama.

Ali nakon Drugog svetskog rata polako je utonula u vrmensku kapsulu zaborava.

________________________________________________________________________________

af36452573624a405deddf6fdf264343

Foto: Wikipedia Napuštena pruga u Parizu

Chemin de fer De Petite Ceinture, pariska pruga koja je od 1852. godine bila kružna veza između glavne železničke stanice Pariza.

Napuštena je od 1934. godine, prelepih 19 milja u centru Pariza je riznica za ljubitelje prirode.

_________________________________________________________________________________

cf4b9a73204ad75516d510f642e48ebf

Foto: Wikipedia Buzludža spomenik u Bugarskoj

Buzludža spomenik sagradio je bugarski komunistički režim u 1981. Nakon pada Gvozdene zavese 1989. godine, zgrada je zapala u loše stanje, a vlada nije našla sredstva za renoviranje.

Spomenik je u okviru kupole i ima i veliki pilon ili Baklju. Nalazi se na vrhu centralnih balkanskih planina.

________________________________________________________________________________

5f478ba174b238d27948e389f419a292

Foto: Valerie Hinojosa / Flickr Napušteno ostrvo u Irskoj

Ostrvo koje se nalazi u Atlantskom okeanu u Irskoj je napušteno od 12. veka.

Ruševine su veoma poznate Star Vars fanovima, zato što se pojavljuju u filmu.

_________________________________________________________________________________

43fcecfc70463e0ec95d1fd1e62e8e5b

Foto: Tanjug/AP Varoša

Varoša na Kipru je nekada bila glamurozna plaža, gde su filmske zvezde poput Elizabet Tejlor i Bružit Bardo letovale, ali je sada napuštena.

Kada je centar bio napadnut od strane turskih trupa 1974. godine, mesto je opustošeno, a danas je ograđeno i napušteno.

_________________________________________________________________________________

4848ac3db1a0f514167f812abe4f8ef2

Foto: Tobias Scheck / Flickr Hitlerovo Olimpijsko selo

Izlet u Olimpijskom selu u Berlinu je dovoljan da izazove žmarce niz kičmu. Prostor je korišćen za Letnju olimpijadu 1936. ili kako je nazivaju nacističke olimpijske igre.

Posle Drugog svetskog rata selo je okupirano od strane sovjetske armije, koja ga je koristila za mučenja.

________________________________________________________________________________

be503e9dd84ea3cbce00031191c3271c

Foto: Ivan Lucas / Wikipedia Napušteni luna park u Japanu

Nara Dreamland je sagrađen 1961. godine, kao odgovor Japana na Diznilend, koji je otvoren u Kaliforniji 1950-ih.

Krajem svog života park se borio sa malim brojem posetilaca i na kraju je primoran na zatvaranje.

_________________________________________________________________________________

1f2fff000d370f563d6e5757c4b32003

Foto: Reuters Ribarsko napušteno selo u Kini

U ovom napuštenom ribarskom selu na Šengšan ostrvu u Kini, vinova loza penje se na zidove starih kamenih kuća, puzi kroz prozore i vrata.

Ribarsko selo je „povratila“ majka priroda na neki način, pa tako izgleda kao zelena oaza.

________________________________________________________________________________

1779e59db531398682a4e986b6128505

Foto: Wikipedia Napušteno grad-ostrvo u Japanu

Pusto ostrvo čije se zidine ruše u more. Posetioci ovog napuštenog naselja imaju osećaj da ulaze u davno zaboravljenu ratnu zonu.

Ovo Japansko ostrvo koja trune opisano je kao najviše usamljeno mesto na svetu.

_________________________________________________________________________________

Pogledajte kako izgleda napušteni luna park

T. Č.

Izvor: blic.rs/11. 01. 2016

___________________________________________________________________________________

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

tamoiovde-logo

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

sremaczonazamfirovaprint

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

zonaprintKad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

____________________________________________________________________________________