TAMOiOVDE…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..
ŽENSKI LIKOVI U „KOŠTANI“ I „NEČISTOJ KRVI“ BORE STANKOVIĆA
iz pera Maje Radoman- Cvetićanin
U V O D
„Kad su mu kao piscu prebacivali da izmišljava,
sam je govorio o svom detinjstvu:
„Jok, ne izmišljavam, ama od nekud pamtim.
Sve sam to slušao, a jesam ponešto i video“[1]
U sam osvit dvadesetog veka, kada se cela srpska literatura oduševljavala francuskom književnošću i težila pravazilaženju romantičarske folklorne tradicije, jedan srpski pisac, ne priključujući se ni „zapadnjacima“ ni „balkancima“[2], ostaje samo svoj intuitivno osećajući da će samo na taj način ispoljiti autentičan stvaralački zamah i sve obilje kreativne energije koju je nosio u sebi.
Donoseći perom mirise cvetnih bašti, toplih simita i tajnovitih amama što se mešaju sa zanosnim zvucima zurli, tupana i čočeka, Bora Stanković je „od mesta rođenja stvorio čudotvorni izvor poezije. Otkrio je lepote i čari rodnog grada, bogatstvo životnih umetničkih motiva na njegovom tlu. Zavičajno Vranje onako isto kao Bosna Ivi Andriću, ognjište je Bori Stankoviću za stvaranje velike poeme o čoveku i životu sveta.“[3]
Književno delo Bore Stankovića, bez obzira na to u koju ga književnu epohu ili pravac smeštaju njegovi mnogobrojni izučavaoci – nesumnjivo je prevratničko. Bilo da ga posmatramo kao stvaraoca u čijem delu srpska realistička proza doživljava vrhunac i okončava se postajući nešto novo, bilo kao „tvorca nove književne škole“ i pisca koji uspostavlja „unutrašnji dodir s duhovnim i stilskim odlikama evropskog modernizma“[4], Bora Stanković bitno menja srpsku pripovetku, roman i dramu. Po tematici Bora Stanković je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze.
Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka: Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), i dramu Koštana (1902), a započinje rad na romanima Nečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). [5]
Još u ranom detinjstvu ostao je bez oca i majke, a brigu o njemu preuzela je očeva majka, baba Zlata, a mnogo su mu pomagali i znameniti profesori, koje je tadašnja vlast, kao u Sibir, slala na službovanje u unutrašnjost Srbije. Najznamenitiji Borini profesori bili su Jaša Prodanović, Ljuba Davidović, Ilija Vukićević, Radoje Domanović. Prepoznali su talenat i darovitost budućeg velikog pisca i ohrabrivali ga da piše, kasnije srećni zbog njegovog uspeha.
Na žalost, nije ostvaren san Stankovićeve staramajke, baba Zlate, da se Bora sa školovanja vrati u Vranje kao veliki gospodin, velika vlast od koje će strepeti nove gazde. Pošto je završio Pravni fakultet postao je sitni činovnik u Beogradu, kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivari. Tek pred prvi svetski rat prosvetne vlasti su ga udostojile postaviti za činovnika Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete, iako je već bio proslavljeni pisac.
Naravno, kako se u povlačenju najpre brinulo o narodnim poslanicima i sreskim načelnicima, tako da je i tada zaboravljen. U jesen 1915. god. s vojskom polazi u izbeglištvo, ali ga Austrijanci zarobe i sprovedu u Derventu odakle je pušten zauzimanjem poštovalaca njegovog književnog rada, pa okupaciju i ostatak života provodi u Beogradu. Vranje nosi u srcu kiteći njime i starim vremenima svoje stvaralaštvo.[6]
Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žena. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima – u drami Koštana i romanu Nečista krv. Pišući Koštanu, „komad iz vranjskog života sa pevanjem“, Bora Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina kojom dominiraju dve velike teme njegovog sveta – tuga za prohujalom mladošću, „žal za mlados“ i čulna opsesija ženskom lepotom. Roman Nečista krv je zasnovan kao društvena hronika rodnog grada, ali je, ne izgubivši obeležja ove vrste zahvaljujući majstorstvu pisca, prerastao u izrazit roman ličnosti. Slikajući društvene promene nastale posle oslobađanja južnih delova Srbije od Turaka oličene u priči o razvalinama Hadži-Mitinog doma, pisac daje potresnu sudbinu poslednjeg izdanka hadžijske loze, hadži – Mitine kćeri Sofke. „Nečista krv je poezija njene nepristupačne lepote i povest njene tragedije.“[7]
„Čitavo Stankovićevo književno delo posvećeno je čežnji i žudnji ljudskih bića za ličnom slobodom i ličnom srećom. U svim njegovim književnim delima, i pored njegove nostalgije za starim vremenima, i pored traženja i nalaženja jedino u starim vremenima poezije života, na videlu je istina o patrijarhatu, istina da patrijarhat ukorenjenim predrasudama, okoštalim i preživelim moralnim kanonima i tabuima, kao i nasleđenim mitovima, okiva ličnu slobodu i ličnu sreću. U okovima patrijarhata mlada ljudska bića prosanjaju ličnu sreću ranjena srca izbolovane i rano usahle mladosti.“[8]
„Pusto tursko!“
Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili „pusto tursko“, nestajao je. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nastajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi, turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su u bescenje ili su ih silom otimali dojušerašnji seljaci, njihove čivčije i nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranju, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je prostizao svet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kuća ili pravio nove. Bio je to svet skorojevića koji nalaze mesto i u delu Bore Stankovića s kojim je on bio dobro upoznat, jer je njegova baba Zlata po mužu bila vezana za jednu hadžijsku porodicu, pa je Bora na sopstvenoj koži iskusio surovost osiromašenja i težinu promena koje su donela nova vremena.
Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u nastupajućem vremenu.Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca, društvo skorojevića. Nekada ugledne hadžije i čorbadžije, sada se sve više povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i materijalno propadali. Dojučerašnji mnadničari počeli su da se otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, jer im to ne priliči, hadžije i čorbadžije su rađe odustajali od svog prava ili su odlazili u Tursku da tamo potraže izlaz ili utehu za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da se prikrije ni odećom, a ni gordošću i kućnim sjajem, koji su bili samo dekor i maska.
Bora je bio fasciniran ovim društvenim promenama čiji je svedok bio kao dečak, pa je u ličnim sećanjima ili pričama o znamenitim Vranjancima pronašao nepresušno vrelo svog stvaralaštva:
„To staro što miriše na suh bosiljak defiluje pred njim u burnom lumpovanju s dairama i gočevima, s vrelim igračicama koje već ne znaju šta će od svoje mlade i kršne snage, u mitu opojno sladostrasne mantafe, u mesečevom mlazu koji se olovno spušta na rasplamtela čula…“ [9]
Ali, Bora Stanković nije romantični zaljubljenik u prošlost, već realista koji ne krije ni jednu naprslinu i dekadentnost prošlih vremena:
„No kad iz sna detinjstva iščili miris bosiljka, kad naiđe oblak na mesec koji se fatalistički upio u njegovu dušu, na onom slatkom i melemnom „starom“ pojave se mračne pege životne groze. To mirišljavo i toplo staro otkriva dželatske, bezdušne običaje koji tiranišu svojim despotskim i nasilničkim porodičnim zakonima. Gotovo svaka priča Bore Stankovića nosi po jedan, nečovečnim običajima pogaženi život….“[10]
„Ja sam tvoj Gospod!“
Najdramatičnije promene nisu i najvidljivije, jer pogađaju onu sferu ljudskog bitisanja koju je nepisanim zakonima zabranjeno deliti s drugima. Najtragičniji lomovi dešavaju se u porodici, ali pošto je neprikosnoveni vladar porodičnog ognjišta muškarac, otac ili muž, odnosi i osećanja unutar njegove sfere „vladanja“ potpuno su zabravljena. Iščezavajuće patrijarhalno društvo svoju moć demonstrira upravo opstajanjem patrijarhalne porodice, koja guši sve impulse slobodne ličnosti.
„U Stankovićevoj prozi gotovo svaka patrijarhalna kuća je u srži svoga intimnog porodičnog života rastočena. Supružnici žive zajedno sav svoj život, a ipak ih jedno od drugog tradicionalni nevidljivi duh deli. Muž što je dalji od žene, što je grublji, što je više zatvoren u se, to je više vlasti nad njom. Žena se i ne usuđuje prići sa svojom voljom, mišlju i svojom osećajnošću mužu. Ona je u kući biće prema kome se muškarac bez ikakvih skrupula i zazora može ponašati bestijalno.“[11]
Stanković daje mračne slike bračnog patrijarhalnog života. Muž sadististički muči ženu, uživajući u svojoj pubnoj vlasti nad njom. Što suroviji prema njoj to veća njena pokornost i poniznost.
„Žena je najdublji i najpoetičniji izvor pesničkih nadahnuća, jezgro na kome uobličava svoju viziju sveta, stvarnosti života u patrijarhalnom Vranju, i svoje shvatanje tragike. U građenju ženskih likova, Stanković je snagom izuzetne sugestivnosti iznosio tragičnost situacija i dramatiku životne igre u kojoj najčešće gube svi, i žene i muškarci…“[12]
Prvi put u srpskoj književnosti je književnim delom Bore Stankovića jasno vidljiv tragični udes žene pod patrijarhalnom vlašću muževa. Sve što je dragoceno u ženi izloženo je despotskoj samovolji, zlostavama, obesti, pa i mržnji. Lepota i njen unutrašnji život usahnu, iskopnu.
Žena mora da podnosi svaki njegov udarac bez glasa i jauka, kao i da trpi javnu sramotu za koju nije kriva. I nikome se ne sme požaliti na svoju gorku sudbinu, a svojoj porodici ponajmanje. Čak i najmljnja aluzija na sopstvenu nesreću predstavljala bi udar na svetinju braka i čestitost porodičnog imena. Muž može da se provodi, veseli i dertuje, a ona mora da ga smerno čeka. A kada se on vrati i možda samo nasluti neko prebacivanje iz njenog obično uplašenog pogleda, ona će opet, ni kriva, ni dužna. ispaštati.
„Od svih žena kod Stankovića, ,nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago.‘[13] Žena je robinja i ne pita se s kojim muškarcem želi da podeli postelju. Udomljuje se bez prostanka, trampom, kao kod varvarskih plemena. Bubnji i zurle za nju su često pogrebna pratnja svega onoga što je kao momenat slobodnog života obasjalo njenu dušu. Sve ono mračno patrijarhalno što se kao zarđale gvozdene verige obavile oko njene prirode za nju je „sudbina“ koja se mora bez roptanja podnositi. Pod tom nepisanom sudbinom, predavanom u nasleđe od bojažljivih pokornih i mukotrpnih matera, mora se snositi muž, svemoćni gospodar duše i tela, tiranin koji nateruje strah u kosti kada se pozno u noć doma vrati mrk i napit.“[14]
„I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira“
Ljubav prema patrijarhalnom svetu nije omela Boru Stankovića da prikaže patrijarhalno društva sa svim moralnim degeneracijama, koja to društvo često karakterišu. „Ropski položaj žene u tom društvu utoliko je naglašeniji ukoliko je reč o većoj duševnoj širini njegovih ženskih likova.“[15]
„Stankovićevi junaci nisu borci za određene ideje, već paćenici i stradalnici koji trpeljivo i gotovo beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi. Neka vrsta defetizmna naseljava se rano u njihove duše, i oni neotporno ugađaju volji sudbine tako što čine ono što ne žele i što je čak suprotno njihovoj ličnoj volji. Iščekivanje je još osobeniji vid njihovog samožrtvovanja.
Koreni takvog doživljaja bez dubokog shvatanja života leže u patrijarhalnom predubeđenju da valja zazirati od ličnih prohteva, jer se njima samo izaziva inače zločesta sudbina…u tom čoveku su harale silom ukroćene strasti, otimale se zabranjene ljubavi, grcale žudnje za slobodom“[16]
U Nečistoj krvi vidnije su istaknuti elementi stvarnosti staroga vremana, a sudbini žene dato je prostranije realistično postolje. Ovaj roman donosi apoteozu Sofkine lepote, ali i tragediju njenog podređenog položaja u patrijarhalnoj kući, najpre roditeljskoj, pa supružničkoj. Lik Sofke se razvija između dva stamena međaša – odanost roditeljskoj zapovesti i pokornog trpljenja muževljevih batina.
Sofka odrasta noseći već imenom beleg poznate hadžijske porodice i važnih predaka:
„Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima…“[17]
Samim rođenjem, Sofka je promenila oca. Do tada pažen i mažen kao malo vode na dlanu, on Sofkinim rođenjem shvata da nije samo on centar sveta. Ona postaje prvi i jedini razlog za očevo nežnije ponašanje i prema okolini, i prema sopstvenoj ženi:
„Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše…“ [18]
Prve znake osiromašenja nekada slavne porodice, Sofka ne primećuje, osim što joj nedostaje prisustvo oca, koji je navodno za trgovačkim poslovima u Turskoj. Istovremenio, svo interesovanje nadobudne rodbine doživljava kao neko zlokobno predskazanje. Prve znake ljubomore i zavisti jasno će osetiti s prvim znacima svog devojaštva:
„…kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: “Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!”[19]
Rastući na tlu hadžijske raspusnoti, sladostrašća i bahanalija Sofka svojom lepotom podseća na egzotični cvet koji se pojavljuje jedanput u sto godina:
„A kao što je unapred predvidala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo…“[20]
Lepota dostojna samo hadžijske krvi, učini je gordom i tako ponosnom na samu sebe, da joj ostale devojke nisu bile ni „do kolena“:
„Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali…Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osecala kako joj, kad je raspusti po vratu i plecima, lako i senovito leži.“[21]
Osim samouverenosti zbog nesvakidašnjeg izgleda, ona je ponosna i na svoje poreklo i pretke, pa gordo razmišlja o svojoj nedodirljivosti:
„već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, “efendi-Mitine”.“[22]
Za razliku od ostalih devojaka, iako i Sofka odrasta u patrijarhalnoj porodici, gde se strepi i od očevog pogleda, a kamo li od prekora, ona se ne ponaša kao ostale devojke. Njena smernost se ne dovodi u pitanje, već njen pogled, koji se ne spušta pred svakim kako to običaji nalažu, otkriva samouverenu i slobodnu ličnost spremnu da se poigra nepisanim zakonima:
„Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prode, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe…Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.“[23]
Ipak, vreme je najbolji sudija svemu, pa tako i njoj počinje da zadaje muke, jer oseća da takva njena lepota može da bude i izvrgnuta ruglu, ako se ne pojavi taj „poseban“ koji zaslužuje takvu lepotu. U suprotnom, palanka će je lako od princeze pretvoriti u „usedelicu“. Postepeno se u nju uvlači strah i od drugih lepotica, mada ona to ne oseća duboko u sebi kao istinsku opasnost, više kao strah od toga šta će čaršija reći:
„sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je – usedelicom.“[24]
Kao i svaka devojka prostala za udaju, i ona sanja svog budućeg, a on je naravno „spram Sofke“ i u snovima:
„On visoka cela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda…“[25]
Znamenita scena s Vankom, jedna je od odrednica Borinog stvaralaštva, ali je i jasna odrednica Sofkine ličnosti:
„…otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskajući je… Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade.“[26]
Sofkin erotizam upravo u ovoj sceni, oplemenjen je njenim gađenjem ljubavi bez ljubavi. [27]
Slikanje Sofkine lepote sve do povratka očevog kući, neka je vrts uvoda za ono štp će se tek desiti. Kao da je isticanjem njene čudesnosti još veća tragedija Sofkinog u rugobu stvarnosti. „Njena tragedija je u poniženju devojačkog ponosa, gajenog i maženog u gospodstvu, u survavanju njenih snova o čoveku dostojnom njene lepote i njene hadžijske krvi, pred saznanjem da se ima udati za četrnaestogodišnjg dečka iz obične, iako gazdaške seljačke porodice…“[28]
Ono što je nju najviše porazilo je „to što nije pitana, što joj je time za sve buduće dane stradanja i pred svetom i u njoj uskraćeno nasušno potrebno verovanje kako su je bar roditelji voleli, poštovali, kako je barem za njih bila čovek“.[29]
Sofka staje pred oca, prvi put mu se suprotstavlja. Ta njena pobuna je nečuvena, ali i tako svojstvena njoj, koja ima mušku volju.[30]
„ Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!“[31]
Odupire se ocu, ali samo kratko, jer su moralne norme patrijarhalnog društva u kome je odrastala, isuviše čvrsto stegle njenu slobodnu dušu, da bi se i dalje protivila. Sofka taj sukob patrijarhalne sredine i svoje slobodne ličnosti doživljava i kao sukob sebe sa samom sobom. Ona se ponosila i svojim ocem i njegovim socijalnim statusom, pa je njena drama još teža. Ono što nju sputava nije samo u patrijarhalnim okovima, već i u njoj samoj. Ljubav prema ocu i poštovanje njegove reči suprotstavlja se slobodnoj Sofki koja sanja o ljubavi, sreći i slobodnom izboru. Ona se ne okreće protiv oca čak ni onda kada se on prema njoj ponaša kao prema svom vlasništvu, ni onda kada je potpuno moralno ogoljen pred njom, pa ni onda kada je muž maltretira i svekrva savetuje da se vrati ocu. Ni jednog trena ona ne želi da pogazi očevu reč, jer bi time pogazila i sebe, pošto je u njoj deo njega.
Kako je njeno biće ispunjeno muškom snagom, da je uspela da odbaci okove patrijarhalne odanosti roditeljima, njena pobuna bila bi prevratnička. Ipak, nemoćna da se oslobodi naučenih normi ponašanja, ona odlučuje da sledi put kojim je uverena da se mora ići. Ona oseća da su njeni snovi suviše neodređeni i suviše smeli za prostor i vreme koji joj je sudbina zalomila, pa „svoj poraz prima postupno kao neminovnost starenja i kao neumitnost propadanja čorbadžijskog reda…“ [32]
Upravo to vaspitanje joj, uprkos sopstvenoj tragici, ističe oca kao žrtvu:
„Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je, što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve, sve otišlo. A da je on, on sada tu, njegova nesreca i crna sudbina.“[33]
Kad se pojavilo sažaljenje prema ocu, nestalo je ono ranije divljenje i obožavanje, ali ipak je ostala naučena moralnost, pa se kaje što se usprotivila, zašto i u tim trenucima nije ostala na visini sebi svojstvenoj, zašto je poklekla i time se izjednačila s drugim devojkama:
„ I što bi toliko luda, te pre no što pode gore, k njemu, ocu, ne zastade, ne razmisli se? I kada se uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne pristade?“[34]
Sofkino večnanje za dečaka je ogroman udar na njen ponos i samoljublje, ali je dato i kao lična, i to prigušena drama, jer patrijarhalno uverenje u ispravnost roditeljske, pogotovo očeve odluke, nadvladava njen posramljeni ponos. Moralno opravdanje svog pristajanja sama pred sobom nalazi u samožrtvovanju za druge:
„ Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom prestoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila i život im osigurala.“[35].
Sva što se Sofki desilo, usrećilo je mnoge, jer svojim malim mozgovima smatraju da je kažnjena za visinu sa koje ih je, verovatno, s pravom posmatrala. Ipak, da najveći svoju duhovnu veličinu pokazuju kad učestaju loša vremena Sofka dokazuje svojom trpeljivošću. Jedini put dozvoljava sebi da zaplače u amamu kad postane bolno svesna svojih protraćenih snova:
„Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.“[36]
I sopstveno venčanje doživljava kao da se sve to dešava nekom drugom, kao da ga posmatra van svog tela, kao sopstvenu sahranu. A venčanje s dečakom, ne samo da nije vrhunac njenog pada, nego nastavkom priče, postaje ekspozicija za sva iskušenja koja je sudbina Sofki namenila.
Svojim povratkom u njen i Tomčin život, otac joj je priredio još jedno „dobro“. Njegovim traženjem para za pogođenu prodaju kćeri, Tomči skida s očiju iluziju o radoj udaji i time počinje istinska patnja Sofkina:
„Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva…“[37]
Batine koje junački trpi, malo ko bi izdržao, ali svojim podnošenjem Sofka kao da pokazuje da sada nije ni bitno šta će biti s telom, kad je dušu izgubila.
Na kraju, u njenim očima više ni da bljesne iskra mladalačkog zanosa:
„Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.“[38]
U liku Sofke nema ničeg idiličnog kako bi se danas zamišljala patrijarhalna devojka. Ona je ličnost, a za ličnost u patrijarhalnom svetu život znači tamnica. Utamničene su žudnje za ličnom srećom, zakopana ljubav, proćerdan život. Postoji samo večita tuga i patnja. Silinom svoje patnje, Sofka nalikuje Emi Bovari i Ani Karenjini, ali usklađenošću duše i tela, verovatno ih i prevazilazi, ali je izvesno da je stvaranjem ovako životnog lika, Bora Stanković dodirnuo same vrhove svetskog pripovedaštva.
„Lepota i mladost za vreme je“[39]
Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivljanja, oko nje se sve odvija, jer je ona razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ipak, ona je samo motiv, koji pokreće ostale junake na delovanje, na ispoljavanje određenog životnog stava i filozofije, na buženje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubavlju. Ali, ona poseduje i jasno izražene osobine, koje je čine upečatljivom kao junakom i moralno čistim ljudskim bićem.
„Koštana je dete vranjanskog podneblja, tamnih gora, mrkih kestenova i mesečine koja krv pali. Stanković je zadivljen pred njenim otporom na požude obesnih, ćefleisanih, od strasti izbezumljenih bekrija. Ona je Ciganka kojoj se pesma i igra obasipa dukatima, ali je čvrsta i postojana u ljubavi..“[40]
Svesna je svog porekla i društvenog statusa i jasno kazuje kakva joj sudbina priliči:
„Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokruzemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!“ [41]
Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu lepotu pesme i igre. Iako je čaršija pomahnitala za njom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u postupcima ima ičeg nemoralnog:
„Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.“[42]
Sve što traži od života, jeste pravo na život koji bi zasnovala prema sopstvenim snovima i osećanjima. Njenoj nadarenoj prirodi ne odgovara život pod šatorom, u lutanju, u prošnji. za nju nije ni hadžijski dom u kome bi svoju mladost, lepotu i životnost žrtvovala potčinjenom životarenju između četiri zida:
„ Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne izinem, već samo da sedim, ćutim, trpim?“[43]
Ona je poželela drugačiji, lepši i plemenitiji život, život ispunjen slobodom i nezavisnošću. I upravo je to njen najveći greh. Time što je htela da pođe nekom novom životnom stazom, koju patrijarhalni život nije poznavao, ona se pobunila protiv ustaljenog reda i zato joj je sledila surova kazna. Obamrlu od bola, uz svirku i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za nevoljenog čoveka za koga jasno kaže da nije važno ni to što je bogat, ni to što je želi, bitno je samo da je to Asan, dakle, nije onaj koga ona želi. I njena, kao i Sofkina svadba više liči na sahranu, nego na početak zajedničkog života koji bi trebalo da je srećan.
A da ova dva dela često korespondiraju, pokazuje sličnost Mitketovog monologa:„I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv…“[44]i Sofkina sudbina plastično data u psolednjohj sceni. Sličnost ova dva lika mnogo je veća nego štpo se na prvi pogčed čini – od poštovanja moralnih zakona patrijarhalnog društva, preko samosvojnosti i velike duhovne snage do sopstvenog žrtvovanja zarad sreće drugih.
„Čovek je samo za bol i muku zdaden“
Ono što čini konstantu celokupne proze Bore Stankovića jeste njegov specifični junak, tj. čovekova duša, njegova unutrašnja, psihološka previranja, bure, sukobi, te neizlečive patnje i težak dert, večiti žal za nečim. Niko pre njega nije toliko i na takav način progovorio o strasti i stradanju, o snovima i maštanjima, tragici rascepa i žestini borbe u duši patrijarhalne žene.
Žene tog „starog“ vremena, koje tako fascinira Boru, po mišljenju muškaraca, trebale su samo da budu lepe i njima da ugađaju, jer su se o svim životnim problemima starali oni, muškarci:
„Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući – ne gledajući na rod, ni doba – osvojiti i zaluditi.“[45]
Još jedno od nepisanih pravila ovog sveta bii je kodeks ćutanja. Ništa se nije smelo znati van kuće, ni tuga, ni stradanje, ni bolest, ni dug. Pomoć se mogla samo platiti, nikako izmoliti. Ništa , sem vesti o radosnim događajima kojima su se više dičili, nego obradovali, nije mogla preskočiti kućni prag:
„oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa videti…“[46]
Sve žene Stankovićeve proze pate počev od žene znamenitog Sofkinog pretka Hadži – Trifuna do same Sofke. Bilo da njihovim životima gospodare očevi, muževi ili sinovi, njihova volja ne postoji, a snovi i maštanja ravni su grehu. Malo se oslobode „okova“ kad rode sina, ali ta početna sreća brzo iščili, jer i taj novorođeni dečak brzo raste i postaje novi gospodar. Tako je i žena tog Sofkinog pradede bila skoro nevidljiva i nije se čula do rođenja sina:
„Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali osećao je on kako je ipak ona nekako drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi.“[47]
Večita patnja žene jeste i strahovanje nad sudbinom dece, pogotovo u patrijarhalnom svetu obožavanih sinova. Ona, ne samo da strada kao žena, ona pati i kao majka, jer je večita prepreka svađa i rasprava između oca i sina:
„A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuce istrčala; sigurno nije nikako ni spavala, čekajuci ga…“[48]
Sa stranica Borinih zure praznim pogledima nesrećne žene. Svačija sudbina tragična je na svoj način. U tom svetu neograničenih muških zadovoljstava, ženine želje ne postoje, pa naviknute na patnju i ćutanje, a sviknute na svakojake prohteve muškaraca, one same ponekad kreću drugačijim putem ne bi li prirodne nagone zadovoljile. Kada je Sofkina prababa Cona ostala udovica, a time kao da je za svet i sama umrla, nije se zatvorila u četiri zida, već je živela je i umrla kao muško, jer je zbog tajne ljubavi i bremenitosti sama sebi presudila. Žena čuvenog dede Sofkinog Kavarole, izmorena stalnim tobož trgovačkim putovanjima muža, a u stvari njegovim ludovanjima s Cigankama i drugim javnim svetom, na kraju je posustala i zgrešila sa bolešljivim deverom koga je negovala i dvorila. Naza, sestra Sofkinog dede, tri puta se turčila i vraćali je, pa je na kraju udali za slugu.
Kao da se viša sila sama postarala da očisti „nečistu krv“, dešavaju se čudne stvari:
„I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ečima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!…“[49]
Međutim, koliko god tragičan, ovaj svet mučnih žena zadivljuje ne samo svojom izdržljivošću, već i poštovanjem onih koji to nikako ne zaslužuju. Takva je Sofkina majka, Todora, epizodni lik, čija je tragika najpre kao supruge, a zatim kao majke, ogromna. Ona je bila najmlađa od svih sestara, a uz to i siromašna, ali je čuveni Hadži-Mita prepoznao „biser na bunjištu“ i uzeo je za ženu:
„Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenadenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.
I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u pravu lepotu“[50]
Naravno, ona, večno zahvalna što ju je tako uzvisio i uveo u čuvenu kuću, trudila se da najbolje uredi kuću, dočeka goste, dvori rodbinu…Mužu je smela da se obrati samo kad je dobre volje, najčešće u igri sa Sofkom, od čijeg je rođšenja uvek bila na drugom mestu, ali je i za to malo muževljeve pažnje ćerki bila bezmerno zahvalna:
„Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta… Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.“[51]
Ona stameno podnosi i propast bogatstva za razliku od muža koji beži u Tursku. Shvata ona da su došla neka nova vremena i da su bivše sluge dočekale osvetu, vidi i kako ih Tone vara, ali ne sme ništa da kaže, niti sme nekome da se požali poštujući zavet ćutanja. Trudeći se svim silama da propadanje sakrije i od sveta, i od Sofke, jedinu utehu nalazi u Magdi, koja je jedina odana ostala uz bivše gazde.
Kada učestaju hadži-Mitini pokloni, ona je uplašena, jer zna da ih nije zaradio:
„Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne može biti. A opet, znajući da je on gotov na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se razbole.“[52]
Njene zlokobne slutnje se obistinjuju strašnom muževljevom odlukom da Sofku uda za dečaka, a ni sama sebi, a kamo li Sofki ne sme da glasno prizna, ono što dušom zna – otuda pare. Ne može Sofki da govori, jer njena muka i bez ove najnovije je velika:
„Kroz plač poče Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:
– Idi, idi, cedo! Oh, zar ne znaš šta je? To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muci. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!“[53]
Još jedan epizodni ženski lik, na prvi pogled neprimetan i nebitan, svojim trpljenjem dokazuje ženskost. Stana, Markova žena, ne pleni lepotom tela:
„Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća. Obučena je bila pola seoski, pola varoški: u anteriji, zabradena, istina, dosta novom ali prostom šamijom, u belim debelim čarapama i opasana seljačkim futom i sa obešenim nožićem o pojasu. Suva, bledih ociju, bleda, koščata, i sa maljama na licu od starosti. Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj dubreta i svežinu jaka, prosta odela.“[54]
Ona pleni dobrotom, prostodušnošću i brigom za druge. Željna je sina, koga je Marko, u strahu od krvne osvete, rano odvojio od nje, ali sin brzo raste, pa ona uskoro uz muža, ima još jednog „gospodara“. Srećna je zbog ženidbe sina, ali i strepi od čuvene snaje, pa joj kaže „Vi“.
Prvi put se mužu suprotstavila kada je hteo Sofku da ima, pa je primorava da prizna da je i ona živela sa svojim svekrom, i da mu Tomča nije sin, nego brat. Sofka zna da od tog svekrvinog priznanja zavisi njena budućnost, ali je i svesna da Stanino protivljenje nešto znači, inače je Marko ne bi tukao, već bi već uradio po svome:
„Čoveče!… Čoveče! Ćuti, ubiće te Gospod!… Kuku! Zar svekar…! Zini, zemljo, da svi propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode bože, Gospode! Nato ču jedno strašno:
– Ja sam tvoj Gospod! I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin.“[55]
Stana pati i kad Tomča tuče Sofku. Iako je on njen sin, iako je majka, prepoznaje demonsku ruku i narav svog sina, a i sama zna šta Sofka preživljava:
„- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!
– Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila – zabašuruje Sofka..
– Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.“[56]
Celog života bez prava glasa, ona je i ovozemljaski svet napustila tiho kao što je i živela, željna sloge i ljubavi, koju je samo kratko osećala mežu svojom decom.
I još jedna „crna“ žena intrigira. Njena sudbina je svojstvena svim ženama starog Juga. Muž je omalovažava, vređa i ne poštuje, sin nije ispunio njene nade, osramotio je, pa ona mora da ispašta i taj neučinjeni greh. Kata, Tomina žena i Stojanova majka u „Koštani“ za muža je „crna“ i po njegovom prohtevu treba „usta da ima, jezik da nema“:
„„Crna!” A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna… Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova!…Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina,kako Ciganke oblači i „beli svet” poji i hrani…“[57]
U ovom svetu majke često kunu svoje sinove, povređene i od onih koji su im jedina nada i spas. One izgovaraju, kao u bunilu reči koje ni u snu ne bi dodelile, jer im je i ta poslednja uzdanica, nada u bolji život posle muževe smrti ili uz podršku snaje i sina, propala.
Z A K LJ U Č A K
Talenat nije jedino čime dobar pisac treba da bude obdaren. Osim njime, mora da bude obdaren i moći zapažanja, a Bora Stanković je nesumnjivo posedovao i jedno, i drugo. On je umeo da vidi i čuje, a kasnije umetničkom maštom, duhom i emocijom, da sve boje, mirise, zvuke zavičaja, pretoči u reči.
„Ceo taj svet je tu svojstvenom povešću života, svojstvenom psihom i prirodom, svojstvenim životnim i ljudskim osobinama. Život tog sveta je u organskoj, krvnoj vezi sa ambijentom i atmosferama, u kojima se unutrašnjom poetikom odslikavaju ljudske emocije, životne radosti, tuge, patnje, nesreće, drame i tragedije. kod Bore Stankovića sve se sliva u jedno biće: zemlja, priroda, sa sudbinama i životima ljudi. Kod Bore Stankovića i zemlja, i priroda, i naseobine, i kuče, i stvari, imaju ljudsku dušu.“[58]
I sve dok postoji i zrno patrijrhalnih okova, dok ima nesrećnih žena čija se volja iznova gazi, dok majke ispaštaju zbog postupaka sinova i kćeri, a svi zajedno zbog nezadovoljstva tog kućnog božanstva, oca ili muža, dok jezdi Mitka na svom Dorči pod Šar-planinom osluškujući žedno Koštaninu pesmu, dok ljudi budu žedni sna i lepote, željni toplih reči, suza radosnica, pesama tugovanki i pesama radovanki…Borine reči biće svež izvor, a naročitu svežinu nose reči majki izgovorene Katinim glasom:
„Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa snahom u crkvu pođe, u svet izine, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime – crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika.“[59]
Maja Radoman- Cvetićanin
Foto: mojevranje.sr/everybodys-song.net/vesti.online
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
TAMOiOVDE 